"Rekli su mi da dokazi više ne postoje!" Ispovest Dika Martija o klanici na severu Albanije: Luminol otkrio mrlje krvi na zidovima, a Tribunal sve uništio!

Priča o "Žutoj kući" jedna je od najmračnijih i najkontroverznijih epizoda iz savremene istorije Balkana. Iako je prošlo više od dve decenije od sukoba 1999. godine, sumnje u trgovinu ljudskim organima, svedočenja preživelih i tvrdnje o nestalim dokazima i dalje potresaju javnost - bez konačnog epiloga.

"Žuta kuća" je naziv za objekat u severnoj Albaniji, u blizini mesta Burelj (selo Ribe), za koji se sumnja da je nakon sukoba na Kosovu i Metohiji korišćen kao improvizovana klinika za ilegalno vađenje organa otetim osobama.

Prema navodima iz istraga, žrtve - uglavnom Srbi, koji su prethodno bili zatočeni u logorima u oblasti Kuksa i Tropoje - držane su u tajnim objektima, a potom prebacivane u Ribe. Istražitelji UNMIK su još 2004. godine zabeležili da su zidovi kuće bili sveže okrečeni, ali je hemijskom analizom (luminolom) utvrđeno prisustvo većih tragova krvi u prostoriji za koju se veruje da je služila kao "operaciona sala".

U dvorištu su, prema istim navodima, pronađene i jame sa medicinskim otpadom.

Ko je bio Dik Marti i šta je otkrio

Dik Marti, bivši tužilac i poslanik u Švajcarskoj, odigrao je ključnu ulogu u tome da slučaj dobije međunarodnu pažnju.

Kao izvestilac Saveta Evrope, 2010. godine objavio je izveštaj (br. 12462) u kojem je izneo ozbiljne optužbe o umešanosti takozvane Dreničke grupe OVK u trgovinu organima.

Marti je među prvima javno postavio ključno pitanje: gde su nestali dokazi?

"Rekli su mi da dokazi više ne postoje i da su uklonjeni... Bio sam zaprepašćen“, rekao je svojevremeno Marti.

U svom izveštaju naveo je i nalaze sa terena, uključujući prisustvo specifičnog medicinskog materijala:

• Traneksamska kiselina - sredstvo za sprečavanje krvarenja, koje se koristi tokom operacija kako bi se smanjio gubitak krvi
• Miorelaksanti - lekovi za opuštanje mišića, neophodni pri uvođenju u opštu anesteziju

Ovi nalazi, prema njegovim navodima, ukazivali su na to da u objektu nisu obavljane aktivnosti poput klanja životinja, kako su tvrdili pojedini meštani, već da postoji osnovana sumnja da su vršeni složeni hirurški zahvati.

Karla del Ponte: Prva koja je progovorila

Karla del Ponte šokirala je svet 2008. godine knjigom "Lov: Ja i ratni zločinci". Opisala je kako je dobila informacije od pouzdanih novinara i istražitelja UNMIK-a o transportu oko 300 mladih Srba u Albaniju.

Njeno priznanje o uništenju dokaza unutar institucije kojom je rukovodila ostaje mrlja na radu Tribunala:

"Uništavanje tih dokaza bila je greška", rekla je Del Ponte, priznajući da je Tribunal spalio bočice, špriceve i uzorke krvi jer "nisu imali dokaznu vrednost" za tadašnje procese.

Svedočenja koja lede krv

Francuski pukovnik Žak Ogar, koji je komandovao specijalnim jedinicama KFOR-a, u svojim svedočenjima i knjizi "Evropa je umrla u Prištini" opisao je kako je njegova jedinica presretala razgovore OVK koji su ukazivali na kidnapovanja i transport ljudi preko granice. 

Pojedini zaštićeni svedoci, bivši vozači OVK, opisali su rute: Prizren - Đakovica - Tropoja - Burelj.

Opisivali su ljude koji su u kamionima bili "potpuno svesni kuda idu", dok su forenzičari kasnije zaključili da su žrtve bukvalno "ulazile žive, a izlazile mrtve" iz objekata u okolini Burela. 

Uništeni dokazi - ključ misterije

Najveća kontroverza ostaje pitanje - ko je naredio "čišćenje arhive"? Dokazi prikupljeni 2004. (ukupno 9 predmeta, uključujući bočice i delove odeće) bili su zapečaćeni. Haški tribunal je kasnije priznao da su oni uništeni jer "nisu bili higijenski" i jer su zauzimali prostor. 

Ova odluka je trajno onemogućila savremenu DNK analizu, kojom bi se danas sa 100 odsto sigurnosti moglo utvrditi čija je krv bila na zidovima "Žute kuće". Za mnoge, ovo nije bila administrativna greška, već svesno zataškavanje. 

Istina koja čeka epilog

Slučaj "Žute kuće" ostaje otvorena rana Balkana. Između političkih interesa, nedostatka dokaza i nestalih svedoka, pravda je i dalje daleko. Ipak, kako pokazuju izveštaji, knjige i filmovi, priča nije zaboravljena.

Dok odgovora nema, ostaje samo svedočenje i sećanje koje odbija da bude izbrisano.