VAN STROJA: Stihovima pozivao u vojevanje, ali kad ga je srpska vojska kao lekara pozvala u svoje redove, Zmaj je odbio da pođe na front!

Jovan Jovanović Zmaj doživeo je za života pesničku slavu i sva društvena priznanja. Ali slika u javnosti koja je stvorena o njemu unekoliko se razlikuje od stvarnosti...

U međuvremenu je završio studije medicine i počeo da radi kao lekar.

Blizak nazarenima

Pred kraj života Zmaj je došao u sukob sa sveštenstvom SPC jer se približio nazarenima - hrišćanskoj zajednici čije se učenje zasniva samo na Svetom pismu. Nazareni odbijaju da služe vojni rok i da uzimaju oružje u ruke, poriču važnost nacionalne pripadnosti i nacionalne istorije, zbog čega su smatrani pretnjom za jedinstvo srpskog naroda. Zmaj je preveo bogoslužbenu zbirku pesama nazarenske zajednice „Harfa Siona“. Vredi napomenuti da je Jaša Tomić, drugi saradnik i zet Svetozara Miletića, takođe gajio simpatije za ovu versku zajednicu, koja je tada smatrana sektom i zakonski je proganjana. Napisao je roman „Nazareni“.

Zmaj je imao četiri brata - Petra, Georgija, Kornela i Dimitrija, i sestru Jarmilu. Petar je umro kao dete, a Jarmila kao devojka... Georgije/Đura je pohađao vojnu školu, ali je vojsku Austrougarske carevine napustio 1876. godine, kad je izbio Srpsko-turski rat. Prešao je u Srbiju i kao kapetan u Drinskoj vojsci junački se borio na čelu bataljona dobrovoljaca, uglavnom prečanskih Srba. Ostao je u srpskoj vojsci i kad je rat završen, i kao aktivni kapetan umro 1899.

I Kornel je bio vatreni patriota: 1872. predvodio je demonstracije protiv Germana Anđelića, patrijarha lojalnog Mađarima. U fijaker mu je ubacio Zmajevu satiričnu pesmu „Za srećna puta“ i zbog toga bio osuđen na šest meseci zatvora. A 1876. godine, dok je Đura ratovao, Kornel je među vojvođanskim Srbima prikupljao pomoć za srpske izbeglice iz Hercegovine i agitovao za upisivanje zajma za srpsku vojsku. Zbog toga je godinu i po proveo u zatvoru. Kasnije je i Kornel prešao u Beograd, gde je godinama izdavao Beogradski dnevnik. Bio je i zastupnik jednog američkog osiguravajućeg društva, a na Cetinju je učestvovao u osnivanju Crnogorske narodne banke. Proganjan politički od radikalske vlade, završio je život 1907. godine, siromašan, u duševnoj bolnici.

I najmlađi Zmajev brat Dimitrije platio je cenu rodoljublju: zbog otvorenih simpatija za srpstvo, Mađari su onemogućili njegov reizbor u novosadskoj gradskoj upravi, pa je ostatak života proveo u nemaštini...

Jedino je Jovan Jovanović Zmaj od rodoljublja profitirao.

Osramoćeni pesnik

Srbi u Vojvodini, koja je u Zmajevo vreme bila u granicama Austrougarske monarhije, u Srbiji su videli maticu i sanjali o ujedinjenju. Najvatreniji među njima okupljali su se oko Svetozara Miletića i njegovog lista Zastava. Ne shvatajući da Srbija nema vojsku koja može da ostvari njihove snove, i da joj velike sile, vođene svojim interesima, sve i da ima snage za to, ne dozvoljavaju promenu granica, miletićevci su iz Novog Sada sipali žuč na kneza Mihaila, optužujući ga za neodlučnost i kukavičluk.

U tom se krugu zajedljivim pesmama na račun srpskog vladara isticao Jovan Jovanović Zmaj. Naslovi nekih od njih dovoljno govore: „Sačuvaj nas Bože“, „Zvanične gusle u Beogradu“, „Juen-Juen-Men-Juen, kineski car“, „Jututunska juhahaha“, „Uspavljujuća pesma - pevala se, ne pevala se u Beogradu“, „Srpski gradovi - turski barjak“, „Junak od snega“... U ovoj poslednjoj, recimo, peva se kako u Srbiji preko zime prave junaka od snega, a kad dođe proleće, taj se junak istopi.

Nipodaštavanje Mihaila išlo je toliko daleko da mu se, kad je s Turcima postigao dogovor da napuste Beograd i ostale gradove u Srbiji, zameralo što to nije ostvario ratom i za njega govorilo da je „turski pandur“!

Ima autora koji smatraju da je u odnos prema srpskom knjazu Zmaj uneo i ličnu netrpeljivost. Prema njima, Zmaj je kneza smatrao lično odgovornim za samoubistvo Damjana Pavlovića, koji mu je bio drug.

Pavlović, tada dvadesetpetogodišnjak, angažovan je 1865. da podučava Katarinu Konstantinović, rođaku kneza Mihaila Obrenovića, koja je tada imala sedamnaest godina. Ne znajući da je ona bila tajna Mihailova ljubav, Pavlović se zaljubio i tokom jednog časa joj izjavio ljubav. Sticajem okolnosti, za to se saznalo u domu Konstantinovića, pa je otpušten i izbačen iz kuće. Osramoćeni pesnik otišao je u svoj stan i ubio se.

Sve ovo znatno je doprinelo atmosferi u kojoj je organizovano i izvedeno Mihailovo ubistvo. Ali kad se to dogodilo, Zmaj je napisao pesmu „?Mihailo M. Obrenović III, knez srpski, velika uzdanica srpskog naroda, na sramotu veka ubijen 30. maja 1868“!

Traljava pomoć ustanicima

Zapaljivi uvodnici i pozivi na rat za „oslobođenje svih Srba“ nastavili su da stižu iz Novog Sada i u vreme Mihailovog naslednika Milana. Kad je 1876. buknuo ustanak Srba u Hercegovini, izgledalo je da je najzad kucnuo dugo željeni čas.

Miletić je zahtevao da se objavi rat Turskoj i obećavao silne dobrovoljce i novčanu pomoć. Ali kad je trebalo preći na dela, ispostavilo se da je, piše Slobodan Jovanović, „sakupljanje priloga za hercegovačke stradalnike... išlo sasvim traljavo“.

Te godine Srbija je ipak povela rat protiv Turske. Desilo se, međutim, piše S. Jovanović, da Vojvođani, „koji su od Srbije pre ulaska u rat zahtevali... velike žrtve, posle pokazali da za njih oni sami uopšte nisu bili kadri“. I opet se u tome najviše isticao Jovan Jovanović Zmaj.

Kroz celokupno njegovo stvaralaštvo provlače se rodoljubivi pozivi u boj. Tako u „Đulićima“, između ostalog, peva:
„Vikne l’ vreme da skidamo / Stare okove, / Neće trebat niko da me / Dvaput pozove.“

A uoči rata s Turcima, kliktao je: „U boj! Za narod svoj! / Da crnoj noći svane, / Da jako sunce grane, / Da Srbin lance zdere / i tešku kletvu spere, / Kletvu sa srama svog / - Pa da nas vidi Bog! / Za narod svoj, / Napred - U sveti boj! / - U boj! U boj! / Za narod svoj!“
Ali kad ga je srpska vojska kao lekara pozvala u svoje redove, Zmaj je odbio da pođe u boj!

Pavle Popović, književni kritičar inače veoma naklonjen Zmaju, u svom osvrtu na „Đuliće“, piše da „čitaocu koji je obavešten o Zmajevom držanju u ratu 1876. ne može biti prijatno kad nađe njegovo hvastanje kako će, kad dođe vreme, poginuti za slobodu“.
Istoričar Živan Živanović je direktniji. On beleži da je Zmaj „otkazao svoje lekarske usluge srpskoj vojsci i srpskom narodu u ratu 1876, stoga što mu nije dat čin majora, no ‘samo’ kapetana prve klase, koji on nije hteo“.

Vredi napomenuti da je Srbija tada imala jednog sanitetskog potpukovnika, četiri lekara - majora i desetak sanitetskih kapetana...
Uprkos ovom gestu, Narodna skupština Kraljevine Srbije 1892. godine dodelila je Zmaju „na ime narodnog priznanja“ doživotnu penziju od 4.000 dinara godišnje.

Štampan u SAD

Nikola Tesla je Zmaja smatrao najvećim srpskim pesnikom. Dva velikana su se 1897. godine srela u Beogradu. Zmaj je napisao stihove u čast naučnikovog dolaska koji su Teslu toliko ganuli da je zaplakao i poljubio pesniku ruku. Po povratku u Ameriku, Tesla je književniku Robertu Andervudu Džonsonu prepričao nekoliko Zmajevih pesama, a ovaj ih je prepevao na engleski, pa je Jovanović prvi srpski književnik čija su dela objavljena u SAD.

Jovan Jovanović Zmaj je umro 1904. godine. Njegovoj sahrani u Sremskoj Kamenici prisustvovalo je 15.000 ljudi. A Zmajev poklič „U boj! U boj! Za narod svoj!“ danas uzvikuju ekstremno desničarski navijači uglavnom - u Hrvatskoj! Uvereni su da je to stih iz hrvatske junačke opere „Nikola Šubić Zrinski“, ali takvih reči u operi nema...

Momčilo Petrović