Patrijarh Porfirije u Vranje na obeležavanju Dana sećanja: Niko nas ničim, a najmanje silom i bombama, ne može ubediti da odustanemo od mira kao programa života
Povodom Dana sećanja na žrtve NATO agresije, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 24. marta 2026. godine ispred spomenika žrtvama NATO agresije na platou Galerije Narodnog muzeja u Vranju pomen postradalima u bombardovanju naše zemlje pre 27 godina.
"Vaše Prevashodstvo poštovani Predsedniče Republike Srbije, uvaženi i dragi predsedniče Dodik, vaša visokopreosveštenstva braćo arhijereji, poštovani predsedniče Vlade sa svima ovde prisutnim uvaženim ministrima, i svi po redu, činu i časti, a iznad svega draga braćo i sestre,
Svaki put u ovakvim prilikama, kada se s pravom očekuje mudra i plemenita poruka, koliko god birali reči i tragali za smisaonom sadržinom onog što nam je namera da kažemo, ostajemo sa dubokim utiskom bespomoćnosti da iskažemo kako dubinu tragedije koju smo doživeli, tako i onog čemu je neophodno da, kao bogolika stvorenja i narod Božji, stremimo.
Dragi Vranjanci i drage Vranjanke, i svi vi sa drugih srpskih i inih strana sabrani danas u ovom gradu, pomaže Bog i neka vas Gospod sve blagoslovi! Sve vas pozdravljam kao jedan od vas, radujući se blagoslovu da posetim zajedno sa braćom arhijerejima i ovaj predeo naše divne i prelepe Otadžbine i mogućnosti da se susretnemo licem k licu i utešimo zajedničkom verom, nadom i ljubavlju Gospoda našega Isusa Hrista prema nama i naše u odnosu na Njega!
Radujem se, iako je tužan povod našeg sabranja! To je tako zato što je za nas hrišćane upravo Via Crucis – Put krsta – uvertira i uvod u vaskrsne radosti. Tužna, ali sveta uspomena na jednu od poslednjih golgota našeg krstonosnog roda, strašno Nato bombardovanje otpočeto pre 27 godina na današnji dan, pretvorilo je našu otadžbinu narednih 78 dana, sve do 10. juna 1999. godine, u užasno stratište, zastrašujuće razvaline, ruševine i zgarišta.
Čitava naša zemlja sa svim gradovima i selima, kao i svi njeni stanovnici, bez izuzetka, jednostranom odlukom moćnika ovog sveta, našli su se u ratnom plamenu koji je gutao sve pred sobom: ljude, gradove, naselja, kulturna i prirodna dobra, infrastrukturu. U nizu tih stradalnih mestâ našlo se i Vranje sa okolinom. I ovde je sila koja Boga ne moli, pod parolom života i mira, sejala smrt i strah, ostavljajući iza sebe patnju i pustoš.
Danas smo ovde da svoje reči pretočimo u molitve za sve postradale u ovom gradu i kraju, a prevashodno da se pomolimo za dve ovdašnje devojčice: Irenu Mitić i Milicu Stojanović. Jedna je u trenutku svoje mučeničke smrti imala dvanaest, a druga petnaest godina. Posebno je za Nas lično, a verujem i za svakog hrišćanina, a onda i svakog čoveka dobre volje, pokazatelj poražavajućeg ljudskog pada, činjenica da je na bombi, koja je usmrtila, Irenu dok je na njivi svom ujaku pomagala u setvi kukuruza, urezan rukom izvesnog Erika N. stajao natpis: Loša vremena, zar to nije divno!
Ovo ubistvo kao i poruka ispunjena morbidnim cinizmom, slična onoj koja je našem narodu na bombama stizala, sa iste strane sveta, u dane praznovanja Vaskrsa 1944. godine, nedvosmisleno otkrivaju mnogo toga o korenu i prirodi rata vođenog protiv slobodoljubivog našeg srpskog naroda, ali i svakog drugog rata koji se pokreće sa ciljem da se drugi podvlasti ili uništi.
Oni koji su ubili Milicu i Irenu, čije ime znači MIR, nisu lišili života samo dvoje dece Božje, već su posegnuli da ukinu spokojan život, da ubiju mir kao najveće darove Božje, koji su preduslov svake egzistencije i harmonije.
Naše večerašnje molitveno sećanje na postradale 1999. godine, istovremeno je naš molitveni apel protiv svegreha rata i krvoprolića kako nad pojedincem tako i nad zajednicom, kako nad našim tako i nad svakim narodom na zemlji.
Nažalost, i ovih dana smo svedoci da se nemilosrdno ,,uzima mir sa zemlje” (Otk 6, 3–4), da podnebesne sile zla i mraka seju smrt i potpaljuju ratna žarišta u čitavom svetu. Ljudski životi, ne dao Bog, kao da nepovratno gube vrednost ,,svetinje nad svetinjama”. Uz to, ljude bez izuzetka, okiva strah zbog svakodnevnih pretnji upotrebe atomskog naoružanja.
Zbog svega ovoga današnje sabranje i sećanje na jedno od čestih stradanja, koje smo kao potomci svetih predaka časno i čestito izneli, nije i ne sme da bude povod za oživljavanje starih rana, a pogotovu poziv na mržnju i neprijateljstvo. Naprotiv, naša namera je da ovde, iz Ireninog i Miličinog Vranja, uputimo upozorenje najpre samima sebi, a onda jedni drugima, potom i celom svetu da čovečanstvo nikada do sada nije bilo na većem ispitu svoje zrelosti i odgovornosti, da mir u nama i oko nas nikada nije bio više ugrožen, a nemir i strah nikad zastupljeniji.
Hoćemo li moći da ne samo molimo, nego i svakim atomom svog bića život koji nam je Bog podario saobražavamo jevanđeljskom načelu ,,Traži mir i idi za njim!” (Ps 33, 14). Otuda iz ovog mučeničkog grada, koji poput cele naše zemlje do danas svojim ožiljcima svedoči svu strahotu rata i posledice odsustva mira, apelujemo na čitav svet, a posebno na one kojima je dato da vladaju i donose sudbonosne odluke koje se tiču svih i utiču na sve, da se prekrati svako neprijateljstvo, da se obustave krvoprolića i ratna razaranja i da sve talente i snage koje nam je Bog podario uložimo u očuvanje mira u sebi, svedočenja mira u svom okruženju i širenje mira u celom svetu.
Kao narod Hristov i deca Svetog Save, najvećeg mirotvorca iz roda našega, znamo da se mir u svet ne može useliti isključivo našim, ljudskim silama, iako su i one neophodne, već da nam je za taj dar potrebna i pomoć Onoga koji je Car mira i koji jedini može i hoće da nam daruje istinski mir, koji prevazilazi svaki razum.
Upravo iskustvo te i takve vere u pomoć Božju svedoči naša Sveta Crkva svakodnevno, na svakoj službi Božjoj, višestruko se u miru moleći: za višnji mir; za mir svega sveta, za vremena mirna, za milost, život i mir..., kako bi mir koji nije od ovog sveta ispunio naša srca i bio akumulaciona snaga i temeljna vrednost našeg života; kako bi suživot u našoj porodici, sa našim komšijama, a onda i u školama, radnim organizacijama, selima i gradovima bio zasnovan i odvijao se u plemenitoj, nasušno potrebnoj atmosferi mira i harmonije.
Ovakav životni koncept, po prirodi stvari, prelivaće se na širu društvenu zajednicu, regionalni nivo, međunarodne odnose i biti garant uspešne komunikacije i najbolja potvrda da imamo jedni druge i da smo nezamenjivi jedni drugima.
Uzdajući se u pomoć Boga ljubavi, Oca i Sina i Svetog Duha, ostajemo sa čvrstom namerom da nikad u molitvi ne zaboravimo nevino postradale saplemenike i sugrađane naše i da nas niko i ničim, a najmanje silom i bombama, može ubediti da odustanemo od mira kao programa života. Upravo je to amanet koji nam je ostavio Sveti otac Sava, a koji je za nas istovremeno neprolazni zavet i naša poruka svima i svakome – zapovest Hristova: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom, i svom snagom svojom… i bližnjega svojega kao samoga sebe! (Mk 12, 30-31).
Neka bi Gospod upokojio i dao život večni svima postradalim u Nato bombardovanju 1999. godine. Večan im spomen".
