Oni koji su ubili Milicu i Irenu, čije ime znači MIR, nisu lišili života samo dvoje dece Božje, već su posegnuli da ukinu spokojan život, da ubiju mir kao najveće darove Božje, koji su preduslov svake egzistencije i harmonije.

Naše večerašnje molitveno sećanje na postradale 1999. godine, istovremeno je naš molitveni apel protiv svegreha rata i krvoprolića kako nad pojedincem tako i nad zajednicom, kako nad našim tako i nad svakim narodom na zemlji.

Nažalost, i ovih dana smo svedoci da se nemilosrdno ,,uzima mir sa zemlje” (Otk 6, 3–4), da podnebesne sile zla i mraka seju smrt i potpaljuju ratna žarišta u čitavom svetu. Ljudski životi, ne dao Bog, kao da nepovratno gube vrednost ,,svetinje nad svetinjama”. Uz to, ljude bez izuzetka, okiva strah zbog svakodnevnih pretnji upotrebe atomskog naoružanja.

Zbog svega ovoga današnje sabranje i sećanje na jedno od čestih stradanja, koje smo kao potomci svetih predaka časno i čestito izneli, nije i ne sme da bude povod za oživljavanje starih rana, a pogotovu poziv na mržnju i neprijateljstvo. Naprotiv, naša namera je da ovde, iz Ireninog i Miličinog Vranja, uputimo upozorenje najpre samima sebi, a onda jedni drugima, potom i celom svetu da čovečanstvo nikada do sada nije bilo na većem ispitu svoje zrelosti i odgovornosti, da mir u nama i oko nas nikada nije bio više ugrožen, a nemir i strah nikad zastupljeniji.

Hoćemo li moći da ne samo molimo, nego i svakim atomom svog bića život koji nam je Bog podario saobražavamo jevanđeljskom načelu ,,Traži mir i idi za njim!” (Ps 33, 14). Otuda iz ovog mučeničkog grada, koji poput cele naše zemlje do danas svojim ožiljcima svedoči svu strahotu rata i posledice odsustva mira, apelujemo na čitav svet, a posebno na one kojima je dato da vladaju i donose sudbonosne odluke koje se tiču svih i utiču na sve, da se prekrati svako neprijateljstvo, da se obustave krvoprolića i ratna razaranja i da sve talente i snage koje nam je Bog podario uložimo u očuvanje mira u sebi, svedočenja mira u svom okruženju i širenje mira u celom svetu.

Kao narod Hristov i deca Svetog Save, najvećeg mirotvorca iz roda našega, znamo da se mir u svet ne može useliti isključivo našim, ljudskim silama, iako su i one neophodne, već da nam je za taj dar potrebna i pomoć Onoga koji je Car mira i koji jedini može i hoće da nam daruje istinski mir, koji prevazilazi svaki razum.

Upravo iskustvo te i takve vere u pomoć Božju svedoči naša Sveta Crkva svakodnevno, na svakoj službi Božjoj, višestruko se u miru moleći: za višnji mir; za mir svega sveta, za vremena mirna, za milost, život i mir..., kako bi mir koji nije od ovog sveta ispunio naša srca i bio akumulaciona snaga i temeljna vrednost našeg života; kako bi suživot u našoj porodici, sa našim komšijama, a onda i u školama, radnim organizacijama, selima i gradovima bio zasnovan i odvijao se u plemenitoj, nasušno potrebnoj atmosferi mira i harmonije.

Ovakav životni koncept, po prirodi stvari, prelivaće se na širu društvenu zajednicu, regionalni nivo, međunarodne odnose i biti garant uspešne komunikacije i najbolja potvrda da imamo jedni druge i da smo nezamenjivi jedni drugima.