Srbin koji se nikada nije nasmejao! Otkrijte zašto je mladi Milan Savić preko noći ostario i zauvek ućutao

Milan Savić imao je sina u kolevci, iako mu je bilo tek 19 godina. Kad je objavljena mobilizacija, Milan je pošao pred regrutnu komisiju. Napustio je selo Sedlare i otišao u Valjevo. Kako su Austrijanci već prodirali u Srbiju, vojne vlasti nisu imale vremena da pregledaju mlade regrute. Sve su ih vratili kućama. Vratio se i Milan. Smatrao je da nešto mora preduzeti i spasavati porodicu od besa neprijatelja.

Spremili su se na brzu ruku, na volovska kola natovarili najnužnije i pošli u bežaniju. Negde kod Valjeva, putevi su bili zakrčeni. Milan nije znao kuda dalje, jer neprijatelj se sve brže primicao.

- Bolje će biti da se vi vratite, oco. Dete će propasti. Idite vi kući, a ja ću sa drugovima u vojsku.

Sa četiri druga Milan je nastavio put. U Čačku su se javili u komandu. Posle tri dana navukli su vojnička odela i dobili puške. Tek što su izašli na položaj, Milan se razboleo od tifusa i danima ležao bez svesti. Kada je malo prezdravio, uputili su ga kući na bolovanje.

Radovao se što će videti porodicu, ali radost nije dugo trajala. Kod kuće nije zatekao majku. Umrla je. Umrlo je i dete, a otac se borio sa smrću. Posle nekoliko dana umro je i stari Antonije. Umrla i dva strica.

Ranjena srca napustio je kuću i otišao u Šabac, tražeći raspored u jedinici. Milan je sada video kako nadire neprijatelj, kako ginu ljudi. Tamo pored Drine dugo su kopali šančeve. Zatim je usledio Cer, pa Lazarevac, pa Smederevo. Kod Smedereva, Milan je dobio zadatak da se ukopa ispred neprijatelja i javlja njihovo kretanje. Kada je počeo juriš, istrčao je iz svoje jame, spotičući se o tela mrtvih i ranjenih.

Kod povlačenja preko reke, dok je rušio most, metak ga je pogodio u rame. Krv je natopila iscepani šinjel. Iako ranjen, vukao se kroz jaruge i šumarke do previjališta. Na jednoj nozi nije imao cokule, nego je onako bos, umotan u krpe, gazio ka Kraljevu. Onda je došlo otstupanje. Suznih očiju gledao je vojnike kako sahranjuju oružje. Onda je došla Albanija, muke, studen, glad...

Na Solunskom frontu Milan je opet bio u prvom borbenom redu. Na koti 1900 smenili su Francuze. Borbe su se vodile oko Kajmakčalana. Ljudi su zaboravili da su od krvi i mesa. Hvatali su se u koštac, išli na juriš, sudarali se prsa u prsa. Jedne noći, dok su Bugari mučki napadali bombama i noževima, Milan je spasao druga iz rupa od granata, mlatnuvši kundakom neprijatelja koji je pokušavao da mu otme pušku.

Godine 1918, tokom velike ofanzive, Milan je puzao po kamenjaru i sekao žicu pred neprijateljskim rovovima. Kada je završio, opalio je raketlu za znak. Naši su navali na juriš. Milan je jurnuo prvi, upao u zemunicu i naterao neprijateljsku grupu na predaju. Toga dana Milan Savić je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Vojska je probila front i približavala se rodnim njivama. Zemlja je bila oslobođena. Milan je išao ka selu. Više nije bio mlad. Njegovo lice izbrazdali su duge patnje i zli dani. Tužan je ušao u dvorište. Plot je bio porušen, ovaca u toru nije bilo, kuća napuštena i pusta. Žena je istrčala pred njega:

- Hvala Bogu, kad si se živ vratio.

Milan nije umeo da se raduje. Najlepši dani mladosti ostali su za njega najbolnija uspomena. Rat je ostavio traga u njegovoj duši i Milan Savić više se nikad nije nasmejao.

*Korišćeni detalji iz knjige "Vitezi slobode" Milana Šantića objavljene 1938. godine, ceo tekst o Milanu Saviću pročitaje na OVOM LINKU