"NEMA DANA DA NE ZAPLAČEM! MOLILA SAM GA DA NE IDE" Potresna ispovest majke nastradalog heroja sa Košara: Završila sam na psihijatriji od tuge, dobila sam i rak
Trebalo je da u novembru proslavi 21. rođendan, ali je život izgubio već u aprilu, na prvoj liniji odbrane tokom bitke na Košarama. Tibor Černa, koji je stradao pokušavajući da pomogne ranjenim saborcima, ostao je upamćen kao heroj, dok njegova majka Kata i danas nosi bol i neizbrisivu tugu, poručujući da postoje stvari koje nikada neće moći da oprosti.
Pre godinu dana, u intervjuu za emisiju "Crna Hronika" koja se emituje na Kurir televiziji, govorila je majka narodnog heroja, Tibora Černe, Kata Černa.
- On je bio jako srećan jer je rešio da što pre završi svoje obaveze i počne da planira život. Završio je zanat, hteo je da otvori radionicu zajedno sa ocem i preselio se u Debeljaču, pošto smo mi u to vreme zidali kuću, tako da je živeo sa nama. Bio je zaista srećan, i uopšte nije bilo reči o ratu niti mu je padalo na pamet da će se nešto loše desiti. Trebalo je da napuni 21 godinu u novembru, a poginuo je u aprilu - rekla je Černa.
Tragedija u Debeljači
Došli smo kući očekujući vesti o povredi sina, ali smo zatekli mnoštvo ljudi i tek tada saznali istinu, navela je Černa.
- Za 1. maj bili smo u selu i uveče su nas pozvali kod komšija na telefon, jer tada još nismo imali telefon u kući. Tada smo saznali da se nešto dogodilo, ali nismo znali šta. Moj suprug mi je rekao da nešto desilo Tiboru, pa smo krenuli za Beograd, nadajući se da možda nije teško povređen. Kada smo stigli, ispred kuće već je vrvilo od naroda. Otišli smo gore, pošto je komšinica imala ključ i pustila nas unutra. Tada nam je vojska objasnila šta se desilo - nastavila je.
Iako je za nju njen sin bio heroj, način na koji je sahranjen - bez počasti i poštovanja - ostavio je neizbrisiv bol i ogorčenje.
- Za sahranu ljudi je bilo nikad više u Debeljači, ali on nije imao ni jednu počast, ni jednog vojnika, ni jednog starešinu. To sam im zamerila jako i nikada im neću oprostiti što je sahranjen na taj način. Nije važno da li je posthumno bio heroj - za mene je on heroj jer je bio moj sin i znam da je bio ispravan čovek. Ipak, način na koji je ispraćen - čekanje, vrućina od 30 stepeni, nepoštovanje - bilo je strašno - prisetila se tada Černa.
Suočavanje s gubitkom i tugom
Osećanja tuge, besa i ogorčenja zbog neobične sahrane bila su toliko snažna da je završila na psihijatriji, gde je naučila kako da se nosi sa bolom i emocijama.
- Moj muž i ja smo katolici, mada nismo religiozni. On je kršten u pravoslavnoj crkvi, a sahranio ga je reformatski pop, jer u selu nema dovoljno katolika da bi imali stalnog sveštenika. Teško je opisati osećanja u toj situaciji - tuga, bes, ogorčenje... Bila sam potpuno poljuljana. Na kraju sam dospela na psihijatriju, gde su me naučili kako da se nosim sa emocijama i kako da upravljam naletima tuge i bola - objasnila je.
- Kasnije sam obolela od raka, ali sam sve to preživela. Kada ti posle hemoterapije kažu da je sve u redu, moraš podvući crtu i reći sebi: "E sad, bilo je ovako, sutra moramo da okrenemo list, jer ne možemo živeti u grobu." Govorim ovo iz ličnog iskustva. Moj muž je, hvala Bogu, zdrav i vitalan, sposoban da se meri sa četrdesetogodišnjacima. Ipak, sve što sam prošla i dalje me sustiže. Borim se i danas, i posle 26 godina nema dana da makar na trenutak ne zaplačem - za Kurir televiziju, zaključila je Černa.
Evo kako je tekao njen poslednji razgovor sa sinom kada ga je predosećajući najgore molila da se sa produženog vikenda ne vraća na Kosovo:
- Sećam se da sam ga molila da se ne vrati uopšte. Rekla sam mu naći ću ja vezu, iskopaću je negde da te smestimo negde bliže kućo. Tada mi je rekao: "Znam ja da ti možeš u teglu džema da staviš orman, al džaba ti veze, ja moram da se vratim, moji su svi dole!" Rekla sam mu da su svi njegovi ovde. On je rekao jesu, ali su i dole! Nije bilo načina da ga ubedim - kaže Černa.
Tiborova sestra i majka spakovale su mu dosta hrane i pića, ali on nije hteo da ponese ništa.
- Spakovale smo mu kolače, suhomesnato i pet litara vina domaćeg što smo imali. Ništa nije hteo da ponese. Govorio je: "Meni će sve to uzeti u Peći, a moji dole neće dobiti ništa od toga. Neću da nosim - prisetila se.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
