Vaskršnja poslanica patrijarha Porfirija: Bez Srba sa Kosova i Metohije nema boljeg života ni za koga od nas

Patrijarh srpski Porfiriječestitao je danas u Vaskršnjoj poslanici vernicima Vaskrs i poručio da se s posebnom pažnjom i brigom molimo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji i bez kojih, kako je naglasio, nema boljeg života ni za nas.

"Reč Božja, Jevanđelje Hristovo, duhovna riznica Crkve Božje, iz koje se desnicom Gospodnjom u srca naša seju semena večnoga života, prepuna je istina skrivenih u Bogu. To nisu apstraktne ideje nego reči koje se ispunjavaju u našim životima. Među njima su i reči kojima nas Gospod upozorava na vremena u kojima će se uzeti mir sa zemlje (Otkr. 6, 3 – 4), kada ćemo čuti ratove i glasove o ratovima, jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo (Mat. 24, 6 – 7 i Luk. 21, 9 – 10).

Ove reči, koje su mnogim pokolenjima naših predaka zvučale kao upozorenje na buduća vremena i njihova najava, danas su stvarnost u kojoj živimo. Vidimo nemire među narodima, slušamo glasove o ratovima i svedoci smo ratova, stradanjâ i neizvesnosti u svetu. Dok nebo paraju tragovi raketâ smrti, a u ušima uznemirenog čovečanstva odjekuju zvuci sirena koje najavljuju razaranja i stradanja, iz dubinâ praznog Hristovog groba čuje se glas anđela, svedoka Vaskrsenja, koji poručuje ženama mironosicama, a preko njih i svima nama, kao i svakom ljudskom biću: „Ne bojte se!” (Mat. 28, 5). Strah ne odgoni od nas samo anđeo nego, pre i više od njega, Onaj Koji je ukinuo strah od smrti, koja jeste suštinski razlog za svaki strah. Smrću smrt pobedivši, Vaskrsli Bogočovek Hristos nam se takođe obraća rečima: „Ne bojte se!” (Mat. 28, 10). Tako ohrabreni, znamo da zastrašujući događaji naših dana nisu poslednja reč istorije nego poziv na budnost i utvrđenje u Bogu.

Šta nam govore današnji znaci vremena? Iako je prazni Hristov grob pobedio silu svakoga groba i pokazao da nijedan grob nema poslednju reč, u istoriji i u našoj stvarnosti i dalje postoje živi grobovi ispunjeni mržnjom, sebičnošću, strastima i samoljubljem. Prepoznajemo ih u mračnim ljudskim srcima, u neograničenoj sebičnosti, u medijima koji šire neistinu, u ratovima, u svim našim strastima i gresima protiv ljubavi Božje. Ti grobovi, uprkos Vaskrsenju Hristovom, neprestano izopačuju i ruže sâm život kao bescen-dar ljubavi Božje.

Jedan od najpotresnijih primera takve stvarnosti jeste činjenica da se posledice današnje svetske krize, nažalost, mere hladnim ekonomskim pokazateljima, merilima trgovaca zemaljskih (sr. Otkr. 18, 3), — finansijskim gubicima, poremećajima i padovima na berzama i tržištima, — dok u dubokoj senci tih proračuna ostaju ljudske tragedije: smrt nevinih, stradanje dece i unesrećenost milionâ ljudi. Upravo takva perspektiva, u kojoj se materijalna dobit stavlja ispred ljudskog života, nije samo dovela do ratova i nepravdi — ona se njima i učvršćuje. To je veliki poraz nas ljudi.

Svet u kome živimo sve je nestabilniji, a čovek sve uplašeniji. Sistemi vrednosti se organizovano i prisilno menjaju, pritom u smeru antivrednosti. Obećanja i ugovori koji su svečano potpisivani brutalno se gaze. Saznanje o takvim verolomstvima izaziva nasilje i sve veće podele među narodima, dok se politički i kulturološki jaz produbljuje. Na ruševinama umirućih civilizacija cveta duhovna neizvesnost i gubitak smisla.

Zašto se u tom sveopštem mraku ne prepoznaje i ne vidi Vaskrsli Gospod? Odgovor na to pitanje već je dat u samom Jevanđelju. Vaskrslog Bogočoveka Hrista nisu odmah mogli da prepoznaju ni Njegovi učenici i neposredni sledbenici. Marija Magdalina Ga je videla kraj praznoga Groba, ne znajući da je to Gospod Isus Hristos (Jov. 20, 14). Prepoznala Ga je pošto joj se obratio imenom: „Marija!” (Jov. 20, 16). Isto tako, apostoli Luka i Kleopa nisu prepoznali Gospoda (Luk. 24, 16) na putu u Emaus nego „pri lomljenju hleba” (Luk. 24, 35), kada ih je Gospod pričestio.

Vaskrsloga Gospoda nisu prepoznali ni apostoli dok je sa obale Tiverijadskog mora posmatrao njihov bezuspešni ribolov (Jov. 21, 4). Prepoznali su Ga tek pošto su, poslušavši Njegovu zapovest, bacili mrežu sa desne strane lađe i uhvatili mnogo riba (Jov. 21, 6 – 7). Prepoznali su ga u čudu kao duhovnom prostoru u kome se susreću i celivaju sila Božja i vera ljudska.

Nisu Ga apostoli prepoznali ni u nedeljnim sabranjima iza zatvorenih vrata: jednom su, uplašeni, pomislili da vide duha (Luk. 24, 37), a drugi put su na osnovu ranâ od klinova i koplja poverovali u stvarnost Vaskrsenja i Njegovo prisustvo (Jov. 20, 27). Vaskrsli Bogočovek Hristos nalazio se među njima, ali oni nisu bili u stanju da Ga odmah prepoznaju na opšteljudske načine, do tada njima poznate. Tajna neprepoznavanja nije ostala samo događaj iz daleke prošlosti, vezan za prve dane po Vaskrsenju Spasovom; ona je stvarnost koja traje do današnjeg dana.

Da bismo videli i prepoznali Vaskrsloga Gospoda, nije dovoljan običan ljudski vid. Neophodno je novo, duhovno sagledavanje — dar odozgo, svetoduhovsko iskustvo. Drugim rečima, neophodno je da uđemo u odnos sa Njim da bi nam On darovao poznanje Samoga Sebe. Tako je Svojim učenicima Luki i Kleopi Gospod, na kraju, otvorio oči i darovao im duhovni vid da bi Ga poznali (Luk. 24, 31), a apostolima sabranim iza zatvorenih vrata otvorio um da bi razumeli proroštva Svetog Pisma (Luk. 24, 45) i ono što se sa Gospodom imalo zbiti.

To što Vaskrsli Hristos nije bio odmah prepoznat ne znači da se On skrivao od ljudi nego da je poštovao njihovu slobodu. Na taj način je ponovo pokazao i potvrdio ono što je čoveku od početka darovano: sloboda da se opredeli za Boga i da Mu iz te slobode veruje i služi. Hristos nije ljudskom rodu nametnuo istinu Vaskrsenja nego ju je položio u prostor vere. Šta bi bilo da se Vaskrsli javio Pilatu, stao pred Sinedrion ili se pojavio na jerusalimskim trgovima? Tada bi blagovest o Vaskrsenju postala demonstracija sile i moći, a sama istina bila bi, na izvestan način, nametnuta. Umesto toga, Gospod se javlja onima koji Ga ljube i time utemeljuje nove načine prepoznavanja i prihvatanja istinskog života.

Koji su to načini i kako savremeni čovek može da doživi tu stvarnost? Savremeni čovek tu stvarnost doživljava pre svega kao lični susret sa Bogom, u kojem ga Vaskrsli oslovljava imenom, kao što se otkrio Mariji Magdalini. Bez ličnog molitvenog i podvižničkog odnosa nije moguće ni upoznati ni prepoznati Boga. Doživljava je zatim kao opštenje, zajedničarenje, u evharistijskom sabranju, pričešćujući se telom i krvlju Hristovom na svetoj Liturgiji. Čovek, poput Luke i Kleope, iz samih ruku Hristovih — kroz ruke sveštenoslužitelja — prima Hleb koji silazi sa neba i daruje život svetu. I najzad, doživljava je kao poslušanje reči Božjoj i kao iskustvo čuda, poput apostolâ koji su na Tiverijadskom moru pojmili da je sve u Vaskrslom Bogočoveku čudesno i spasonosno.

Čuda nisu samo neobični događaji niti samo veliki Božji zahvati u istoriji. Razdvajanje Crvenog mora jeste bilo čudo. Ali je čudo i kad oprostimo i prekinemo krug mržnje. To nije tek moralni zahtev niti apstraktno načelo. To je projava Vaskrsenja i učestvovanje u njegovoj sili i slavi. Osveta je raspeće bez vaskrsenja, a nepraštanje i mržnja su smrt i zauvek zapečaćeni grob. Zato Vaskrsenje nije samo događaj koji pripada prošlosti nego stvarnost u koju ulazimo svaki put kad opraštamo, kada ne uzvraćamo udarcem na udarac i kad u neprijatelju prepoznajemo brata. Tada biramo život umesto smrti. Tada se kamen pomera i sa našeg unutrašnjeg groba.

Prepoznajemo Gospoda i u svakom ljudskom stradanju, kojeg, nažalost, ima napretek, kao i u svakom siromašnom, odbačenom i prezrenom, susrećući Ga u njima kroz delatnu ljubav. Jer, Vaskrsli Gospod Isus Hristos je rekao: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (Mat. 25, 40). Upravo se u tome pokazuje da vera u Vaskrsenje nije samo unutrašnje uverenje nego sila koja oblikuje naš odnos prema bližnjima, prema svakom čoveku kao ikoni Božjoj.

Danas se, s posebnom pažnjom i brigom, molimo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, vekovnom istorijskom izvorištu i duhovnom središtu srpskog naroda, neposredno deleći s njima sva iskušenja i izazove s kojima se neprekidno suočavaju i krepeći ih da istraju u svom svedočenju i da ostanu verni svojoj Crkvi, veri i sebi samima. Istovremeno, podsećamo sve i svakog među nama da nije dovoljno voleti Kosovo i Metohiju, samo na rečima. Ta se ljubav mora pretočiti u dela, u konkretnu brigu o bližnjima, u bratoljubiva dela milosrđa, u staranje o deci i o svima kojima je pomoć neophodna. Ne sme se dopustiti da se u svesti našeg naroda Srbi s Kosova i iz Metohije predstave kao prepreka ili smetnja nekom budućem, navodno boljem životu. Bez njih, bez naših kosovsko-metohijskih Srba, bez Srba Stare Srbije, nema boljeg života ni za koga od nas. Svi smo mi jedan narod i jedno Telo u Hristu, povezano istom verom i istim stradanjem, ali i istom nadom i istim proslavljenjem.

Iz takve vere i takvog zajedništva, draga deco duhovna, uđimo u radost Vaskrsenja i recimo: „Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se svetome Gospodu Isusu, jedinome Bezgrešnome”, i sa Svetim apostolom Pavlom uskliknimo: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?” (IKor. 15, 55). Utešeni silom i blagodaću ovog velikog i svečanog Praznika nad praznicima, Pashe nove i sveštene, Pashe velike i neporočne, Pashe tajanstvene, Pashe koja nam je otvorila dveri rajske, zagrlimo jedni druge i recimo i onima koji nas mrze: Braćo! Na kraju, koji je i početak, složno zapevajmo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt porazivši i onima u grobovima život darovavši.

Sve vas pozdravljamo svepobednim i sveradosnim pozdravom: Hristos Vaskrse!", poručio je patrijarh Porfirije.

Kurir.rs