Doktor Laza ne može da umre! Udovica legendarnog hirurga Ana slomljena - "Sama lutam radnjama, a nekad smo zajedno kupovali poklone za Uskrs" (Foto)

- Laza ne može da umre, zauvek će da živi. Posebno u Republici Srpskoj. Srećna sam što se o njemu sve više priča, ali kako vreme prolazi, sve mi je teže. Tek sad, posle šest godina, postajem svesnija da više nikada neće ući na vrata - kaže za Kurir Ana Lazić, udovica čuvenog doktora Laze, hirurga napaćenog srpskog naroda, kako je sam za sebe govorio Miodrag Lazić, koji nas je napustio 14. aprila te kobne 2020. u svom Nišu.

Još 1991. kao dobrovoljac dr Laza odlazi u Krajinu, a kod kuće ostaju decu od četiri i šest godina. Ratni put nastavlja septembra '92. u BiH, a poslednja stanica biće mu bolnica "Žica" u Blažuju, na Ilidži. Tu dolazi na mesec dana - ostaje četrdeset meseci. Više od tri i po hiljade operacija. Pakao Sarajeva.Ali i nešto neprocenjivo i nenadano - sudbonosna Ana.

- Do sada više od 250 ranjenih i 50 mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu. Trojica jako krvare. Izlazim iz sale. Jedan već mrtav. Od druge dvojice jednog mogu uzeti, drugog osuđujem na smrt... Biram mlađega... Na moje oči, na 50 metara od prozora, direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuću. Pršte crepovi, ruši se deo krova. Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih sklanjaju... - zapisaće 7. decembra '92. dr Laza ono što će biti pretočeno u knjigu "Dnevnik ratnog hirurga".

Na stotinak stranica stale su četiri godine rata. Lica, imena, pa i prezimena koje je želeo da sačuva od zaborava... Neke retke teško je čitati. Ti su i od 17. jula '93.

- Ova priča posvećena je dečaku od 17 godina po imenu Peđa. Tako se zove i moj sin. Moj sin je u Nišu, a ovaj dečak je s Vrela Bosne. Tačnije, bio je s Vrela Bosne... Majka i sin. Otac Žika je gore na Igmanu. Ispratili su ga jutros... Direktan pogodak. Granata tačno između njih dvoje, na dva-tri metra. Dečko bez rada srca, u kliničkoj smrti. Hitno ga intubiramo, reanimiramo, masiramo. Majka, takođe teško ranjena, plače i pita za sina. Srce ponovo radi, dečak je živ... Grudni koš, jetra, bubreg, creva, leva ruka, više od 30 rana po telu. Završavam operaciju... U drugoj sali kolega Čalić operiše majku... Više desetina povreda - piše dr Laza, pa nastavlja:

- Slika sledeća: dečko i majka u intenzivnoj nezi. Jedno pored drugog. Kreveti broj četiri i pet. Majka umire neposredno posle operacije. Dečak se budi. Na trenutak počinje spontano da diše, govori nešto nerazumljivo i okreće glavu prema krevetu gde je bila njegova majka do pre nekoliko minuta. Nešto strašno! Neverovatno! Da niko ne veruje! Suza u dečakovom oku i jedine reči koje je izgovorio jasno: "Majko". Rastaje se sa srpskom bolnicom i njenim osobljem. Poljupci i mahanje. Na naše: "Doviđenja", njegovo, na srpskom jeziku: "Ako bog da!"... Neka je Bog s tobom.

Vratiće se dr Laza iz Sarajeva tek februara '96, kad i kreće egzodus desetina i desetina hiljada Srba iz ovog grada. A on će reći: "Ponosan sam što sam se borio i delio dobro i zlo s herojskim narodom srpskog Sarajeva. Tužan sam i slomljen zbog njihove tragedije..."

S doktorom Lazom u Niš doći će i voljena Ana, medicinska sestra, Sarajka.

- Bila je to patološka vezanost, jedno bez drugog nismo mogli - kazuje Ana.

Nije doktor Laza odstupao s prve linije fronta ni '99. A nije ni 2020, kad smo vodili drugačiji rat, protiv nevidljivog neprijatelja. Imao je samo dva meseca do penzije. Nije se povukao. Spasavao je živote od kovida. I sam ga je izgubio.

- Poslednji put sam ga čula 10. aprila oko pola 10 uveče, samo mi je rekao: "Čuvaj se, čuvaj se i čuvaj se!" Otišao je na respirator. Nije se probudio - kaže nam Ana.

Punih šest godina sama u ogromnoj kući u Nišu u koju nas primi pre dve godine. Dane provodi s Lakijem, pudlom koju kupi po Lazinoj smrti. Ne stigoše za života mu, a planirali su penziju, psića i putovanja. Idila. Ali...

- Laki je patološki vezan za mene, kao što smo i nas dvoje bili. Verujte da nekad pomislim da je njegova reinkarnacija - nasmeja se, pa će ozbiljno:

- Mnogo je teško. Pred Uskrs sam sama tumarala po radnjama. A uvek smo zajedno kupovali poklone. To je bila radost, pa okupimo decu na ručak, puna kuća...

Ipak, tu je njen Laza, viđa ga.

- Često ga sanjam, i to samo ono lepo što smo proživeli. A i gde god da se okrenem, tu je. Kad god treba nešto da rešim, uradim, padne mi na pamet kako bi to on, sad bi Laza rekao ovo, sad bi Laza rekao ono... - priča udovica, koja je posle tog 14. aprila 2020. u Sarajevo išla samo jednom - kad su Lazi spomenik podigli.

- Ne mogu u Sarajevo bez Laze - kaže nam telefonom dok se u pozadini čuje graja:

- Unučad me drže u životu, pomažem ćerkama.

Čuveno je Lazino oproštajno pismo, sastavljeno na poslednjem dežurstvu u kovid bolnici. "Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi, poruka: Budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore, na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno", piše između ostalog.

Dok se opet ne sretnu, Ana će i ovog 14. aprila sa 10 crvenih ruža na grob. Kako je to njen Laza želeo.. A mi - mi možemo odslušati "Marš na Drinu". S njim je, po poslednjoj želji, ispraćen junak koji ne žali život svoj...