"Ne spremaj slavu, dete umire" Trebalo da bude Nikola, ali mu sudbina dala ime Boris - da se bori! Na Svetog Nikolu pobedio smrt, sad ima bebu i diže 180 kg!
Majka je u osmom mesecu trudnoće saznala da imam skraćene noge i iščašene kukove. Rekli su joj da verovatno nikada neću prohodati, pa čak i da postoji mogućnost da imam mentalne probleme! Uprkos šoku, nije se pokolebala ni za trenutak. Dala mi je ime Boris - da se borim! Tako je od prvog dana, tako je i danas...
Ovako za Kurir svoju životnu priču počinje Boris Stašić (31) iz Beograda, čovek kome sudbina od samog rođenja nije bila naklonjena. Zbog teškog deformiteta donjih ekstremiteta prošao je kroz četiri bolne operacije, jedva preživeo sepsu, a dok su se druga deca igrala i bezbrižno odrastala, on je dane, mesece i godine provodio po bolnicama i rehabilitacijama.
Bolovi i razočaranja
Preživeo je ogromne fizičke bolove, razočaranja i teške trenutke, ali ga ništa nije slomilo. Danas igra košarku u kolicima, postiže izuzetne rezultate u benč presu, oženjen je i otac četvoromesečne devojčice. Njegova priča je priča o veri, istrajnosti, disciplini i neverovatnoj snazi duha.
- Nije poznato zbog čega je došlo do deformiteta. Brat i sestra nemaju nikakve probleme. Majka je bila uplašena, ali nikada nije odustala od mene. Uvek mi je bila najveća podrška - priča Boris, koji je prvobitno trebalo da se zove Nikola.
Kada je imao samo četiri godine, dijagnostikovan mu je i proširen mokraćni kanal. Operacija je prošla dobro, ali je nakon kontrole dobio sepsu.
- Bio sam između života i smrti. Temperatura je išla do 43 stepena, roditelji očajni, prognoze gotovo nikakve. Nekoliko dana pred Svetog Nikolu deda je pitao doktora da li ću uspeti da se oporavim do slave. Doktor mu je rekao: "Bolje da ne spremaš ništa! Jako je loše." Međutim, dogodilo se čudo i baš na Svetog Nikolu krenuo je moj oporavak! Zato taj svetac za mene ima poseban značaj - kaže Boris, koji veruje da ništa u životu nije slučajno.
Njegova borba da prohoda tada je tek počinjala. Boris je rođen bez obe butne kosti, sa kraćom desnom potkolenicom i iščašenim kukovima.
- Kada sam imao sedam godina, urađena mi je prva operacija. Namešten mi je desni kuk, a noga produžena za 11 centimetara. Tada sam mogao da hodam uz đon na patici od 10 centimetara - priča Boris.
Međutim, kako je rastao, razlika u dužini nogu postajala je sve veća, pa su usledile još tri teške operacije. Iako mu je noga ukupno produžena za čak 28 centimetara, posledice su ostale.
- Kost je sada veoma tanka, tetive previše zategnute, a bolovi veliki. Krećem se pomoću štaka ili kolica - kaže on.
Zbog operacija je od četvrtog do osmog razreda nastavu pohađao od kuće. Nije bilo interneta ni društvenih mreža, a dane je uglavnom provodio sam. Ipak, kasnije je spas pronašao u sportu. Najpre je trenirao kajak, zatim bacanje kugle i diska iz sedećeg položaja, a potom se posvetio benč presu (dizanje tegova s klupe). Danas sa svojih 97 kilograma podiže čak 180.
- Na Balkanskom otvorenom prvenstvu na Cetinju osvojio sam prvo mesto. Treniram četiri do pet puta nedeljno i tokom jednog treninga podignem i više od 10 tona tegova - priča Boris, koji planira da se na jesen prvi put oproba i na paraolimpijskom takmičenju jer paralelno sa benč presom trenira i košarku u kolicima, u kojoj je takođe vrlo uspešan.
Nije gubio vedrinu duha
Uprkos svim izazovima, Boris je ostao vedrog duha, a upravo ga je to spojilo sa sadašnjom suprugom Dušicom.
- Upoznali smo se preko društvenih mreža. Prvo smo se dopisivali, a onda zaljubili. Venčali smo se 2024, a pre četiri meseca dobili smo ćerkicu - kaže on ponosno.
Veru smatra svojom najvećom snagom.
- Bio sam i po 90 dana u bolnici i tada, kada svi odu, shvatiš da ipak nisi sam. Da postoji neko ko te čuva - kaže Boris, koji veruje da svako ima svoj put i da bog za najteže bitke bira najjače ratnike:
- I danas svako veče pred spavanje izgovorim molitvu i zahvalim se bogu za sve što imam i što nemam - poručuje on sa osmehom.
Beba je svetlost našeg života
Boris i Dušica su pre četiri meseca dobili ćerkicu, koja je njihovom životu dala potpuno novu dimenziju. Kako i Dušica ima deformitet i otežano hoda, brinuli su se da li će i beba imati zdravstvene probleme.
- Srećom, potpuno je zdrava. Presrećni smo zbog svakog njenog pokreta i osmeha. Ona je dobra beba i kao da zna da ne možemo da je nosimo - mama zbog kičme, a ja zbog balansa - pa i ne traži. Uživamo u svakom trenutku sa njom. Ona je svetlost našeg života - priča Boris koji je svojom upornošću i disciplinom uveliko opravdao ime koje mu je dato na rođenju.
