Dosada vas može mučiti u bilo kom uzrastu, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, ali istraživanja pokazuju da ona predstavlja neku vrstu epidemije kod srednjoškolaca.
Zapravo, moglo bi se reći da je dosada „obred” kroz koji većina adolescenata prolazi kako bi ušli u svet odraslih ljudi. Jer ništa (i niko) nije dovoljno „kul” (cool) da zadrži pažnju jednog šesnaestogodišnjaka.
Ono što bi roditelji trebalo da shvate ozbiljno jeste razlika između tipičnog tinejdžerskog gunđanja i znakova da se mladi zapravo ne snalaze u okvirima formalnog obrazovanja.
Takvo stanje predstavlja ozbiljan problem, i to ne samo zato što je učenički angažman usko povezan sa akademskim postignućima. Među srednjoškolcima koji imaju želju da odustanu od škole polovina kao osnovni razlog navodi nedostatak zainteresovanosti – odnosno dosadu, a 42 odsto njih kaže da ne shvata smisao školskih zadataka.
Nastavnici i profesori, naravno, igraju centralnu ulogu u uključivanju mladih u proces učenja.
Brojna istraživanja pokazuju da ako su nastavnici angažovani, interesovanje učenika za predmet raste, čime se povećavaju i njihove šanse da uspešno završe srednju školu i upišu se na fakultet. Ipak, nastavnici nisu jedini izvor povećanog ili smanjenog angažmana učenika. Ostali faktori koji utiču na to su sam predmet, strategije u predavanju, vannastavne aktivnosti i sport, ponašanje vršnjaka i individualna motivacija učenika za učenje.
Zdrav razum kaže da neće svaki učenik biti motivisan da uči na isti način. Američka istraživačka agencija „Kraks riserč” (Crux Research) istražila je reprezentativni uzorak od dve hiljade učenika u srednjim školama u Americi, uzimajući u obzir njihovo porodično okruženje, lične karakteristike, prethodna školska iskustva i ukupne obrazovne sklonosti.
Nakon izračunavanja rezultata, napravljen je izveštaj pod nazivom „Šta tinejdžeri žele od svojih škola: Nacionalna anketa o angažovanju srednjoškolaca”. Evo najvažnijih zaključaka.
Prvo, većina srednjoškolaca kaže da se trudi i želi da dâ sve od sebe u školi. Oko 90 odsto mladih kaže da su angažovani u školi tako što se trude da razmišljaju, pažljivo slušaju i izvršavaju postavljene zadatke.
Ovo je poznato kao „kognitivni angažman” i uključuje postavljanje pitanja, razmišljanje učenika o tome u čemu je pogrešio i njegovo vraćanje na ono što ne razume. Ohrabruje činjenica da većina učenika ipak tvrdi da inicijalno ima želju da uči jer je malo verovatno da će profesori maksimalno iskoristiti potencijal učenika ako kod njih ne postoji početna lična, unutrašnja motivacija.
Rezultati istraživanja ukazuju i na to da većina srednjoškolaca sebi postavlja pitanja, proverava informacije koje im zvuče kao da nemaju smisla i pokušava da obrati pažnju na stvari koje bi trebalo zapamtiti.
Važno je da nastavnici podržavaju tu želju učenika, da ih podstiču da razmišljaju i rade autonomno, da ih pohvale ukoliko su primetili da kod učenika postoji želja za napredovanjem – čak i u situacijama kada nisu zadovoljni postignutim rezultatima.
Takođe je važno razumeti da se različiti tipovi učenika školuju korišćenjem različitih „poluga”.
Za neke je ključna veza sa nastavnikom, za druge je to sam predmet koji uče, za neke je opet najvažniji socijalni aspekt školovanja, odnosno vreme koje provode sa vršnjacima, dok neki učenici najviše uživaju u lekcijama i projektima koji uključuju tehnologiju.
Bez obzira na to koja od ovih poluga najefikasnije pokreće pojedinca, nivo angažovanosti učenika uglavnom varira u zavisnosti od toga u kom stepenu se njegove emocionalne potrebe mogu zadovoljiti u učionici. Što je veće angažovanje učenika za vreme časa, to će se učenik više truditi i kada je nastava završena.
Zatim sledi zaključak da prilagođavanje školovanja i podučavanja individualnim potrebama, sklonostima i tendencijama ima potencijal da se naknadno isplati kroz veće učeničko angažovanje i na kraju dovodi do boljih akademskih postignuća.
Zbog toga ova studija prednost daje pohađanju privatnih škola – manji razredi znače više vremena koje nastavnik posvećuje svakom đaku ponaosob, moderna tehnologija u nastavi je znatno više zastupljena nego što je to slučaj u državnim školama. Vreme koje učenici provode u društvu svojih vršnjaka ovde je organizovano, osmišljeno i odvija se pod nadzorom nastavnog osoblja, roditelji su uključeni u proces obrazovanja i na stalnoj su vezi sa nastavnicima.... Svi ovi faktori čine da se učenici u privatnim školama u većoj meri angažuju u nastavi, jer imaju osećaj da se školovanje odvija prema njihovim ličnim potrebama, interesovanjima i sklonostima.
Roditelji koji žele da svom detetu pruže mogućnost sticanja najboljeg akademskog obrazovanja, školovanja na vrhunskim fakultetima i sticanja najrelevantnijih diploma koje će mu obezbediti sjajnu polaznu tačku u razvoju karijere svakako bi trebalo da posebnu pažnju povedu pri izboru srednje škole.
Kako bi vaš tinejdžer iskreno bio zainteresovan za ono što se u školi uči, kako bi ostvario kvalitetan odnos sa vršnjacima i predavačima, od suštinske je važnosti da školu ne doživljava kao obavezu i izvor dosade, već kao mesto koje je prilagođeno njegovim potrebama i interesovanjima.
Potražite školu u kojoj su razredi manji, pa profesori imaju dovoljno vremena da pronađu pravi način na koji će vaše dete najbolje usvajati gradivo; školu u kojoj je tehnologija deo svakodnevnog procesa obrazovanja, jer to znači da će vaše dete biti osposobljeno za savremeno doba i spremno da zakorači u budućnost. Upišite ga u školu u kojoj će njegova individualnost biti poštovana u najvećoj meri – školu u kojoj će učiti, rasti, postajati uspešan čovek i što je najvažnije, u kojoj će vaše dete biti ono što zaista jeste.
Promo tekst / Foto: Promo
