Trudili su se da svojim prisustvom ne privuku veliku pažnju. Međutim, u danima i nedeljama koji su prethodili nuklearnom sporazumu između zapadnih zemalja i Irana, potpisanom prošlog utorka, reka posetilaca iz nekih od najvećih svetskih energetskih grupacija slivala se u Teheran.Prema nekim izvorima, oni nisu bili tu samo da bi razmenili vizitkarte. Kako kaže visoki rukovodilac jedne zapadne kompanije, malo je velikih igrača u ovoj industriji koji mogu da zanemare “prodavnicu slatkiša” kao što je Iran - zemlja koja se upravo sprema da otvori svoj “izlog” pun naftnih i gasnih projekata vrednih više milijardi dolara.Čitav niz američkih i evropskih naftnih sankcija, na snazi od 2012. godine, sprečava detaljnije pregovore. Ali čim one budu ukinute, započeće ozbiljni razgovori o povratku u ovu zemlju, u čemu će prednjačiti evropski giganti.Za kompanije kao što su englesko-holandski “Rojal Dač Šel” (Royal Dutch Shell), italijanski “Eni” i francuski “Total”, čiji su čelnici jedni od onih koji su se susreli siranskim kolegama u Teheranu, taj dan bi mogao doći za nekoliko meseci. Što se tiče američkih energetskih grupacija koje su se povukle iz Irana usled nacionalizacije koja je pratila Islamsku revoluciju 1979. godine, početak pregovora bi mogao biti još dalji. Najpre bi se morale ukinuti kompleksne zabrane koje su na snazi u SAD.?ak i u takvim okolnostima, za Iran, koji vapi za gotovim novcem i o?ajni?ki nastoji da ponovo pokrene doma?u industriju nafte i gasa, uru?enu lo?im upravljanjem, korupcijom i nedovoljnim ulaganjima, kona?no su se pojavili realni izgledi za o?ivljavanje ovog sektora, kao i za znatno pove?anje prihoda usled rasta proizvodnje i izvoza. Prema procenama SAD, Teheran je izgubio oko 160 milijardi dolara zbog ograni?enja prodaje nafte u poslednje tri godine, kad je izvoz u Evropu do?iveo krah, a azijske zemlje, me?u kojima i Indija, potra?ile druge izvore snabdevanja.
?Iranu su apsolutno neophodna nova ulaganja i tehnologija?, ka?e Danijel Jergin (Daniel Yergin), autor knji?evnog klasika o istoriji nafte ?Nagrada? (The Prize). Ali razgovori ne?e biti nimalo laki i bi?e potreban pragmati?an stav iranske strane posle pada cene nafte od 50 odsto. ?Ono ?to je sada druga?ije jeste ?injenica da kompanije vi?e ne jure za barelima, kao ?to su radile dok su cene nafte rasle. Zbog velike ponude tr?i?te nafte i gasa je u ovom trenutku tr?i?te na kom odlu?uju kupci?, dodaje on.?Teheran ?e morati da ostavi za sobom ceo jedan vek turbulentnih odnosa s me?unarodnom naftnom industrijom i da se usredsredi na sopstveni tr?i?ni uspeh i konkurentnost. Velike kompanije pre svega zanimaju tro?kovi i profitabilnost.?Pod uslovom da klju?ne ekonomske sankcije budu ukinute do po?etka 2016. godine, Bid?an Zangane (Bijan Zanganeh), iranski ministar za naftu, uveren je da ?e proizvodnja i izvoz ubrzo porasti za ?ak milion barela dnevno. Smatra se i da bi 40 miliona barela nafte, koliko je trenutno uskladi?teno u iranskim tankerima, tako?e moglo postati dostupno, ?to bi izvr?ilo dodatni pritisak na cene.Ali iranski ministar se nada jo? ve?oj nagradi. On ?eli da zapadni stru?njaci ponovo o?ive zapu?tena naftna polja i zastarelu infrastrukturu Irana i vrate tu zemlju na mesto koje joj je ranije pripadalo - ?etvrtog po veli?ini proizvo?a?a nafte na svetu, posle Saudijske Arabije, SAD i Rusije. Cilj je da se proizvodnja pove?a za 50 odsto u roku od samo pet godina, na ?ak pet miliona barela dnevno.Negde u pozadini, paralelno s diplomatskim razgovorima koji se privode kraju, novi poslovi su ve? u pripremi. Savetnik iranskog ministra za naftu Mehdi Hoseini (Mehdi Hosseini) ka?e da Teheran upravo priprema novi sporazum koji ?e, kako se zvani?nici nadaju, dovesti do sklapanja poslovnih ugovora sa stranim investitorima, ?ija bi vrednost mogla do dostigne i 100 milijardi dolara.U ponudi bi moglo biti ?ak pedeset projekata koji se odnose na istra?ivanje, razvoj kopnenih i morskih nalazi?ta i uvo?enje nove tehnologije. Ti projekti ?e verovatno obuhvatiti i ogromna gasna polja Severni i Ju?ni Pars, koja zajedno sadr?e nerazvijene rezerve od skoro 350 biliona kubnih stopa gasa, kao i velika naftna polja Ahvaz, Gahsaran, Marun i Aga D?ari, ?ije su rezerve prvobitno procenjene na 200 milijardi barela sirove nafte, a eksploatacija traje ve? decenijama. Mo?e se o?ekivati i uspostavljanje saradnje u oblasti petrohemije i proizvodnje te?nog prirodnog gasa.Kako tvrde upu?eni, Teheran nastoji da dovede jednu stranu naftnu kompaniju koja bi pomogla izgradnju postrojenja za TPG u koje bi stizao gas iz Ju?nog Parsa, dela nalazi?ta koje Iran deli s Katarom. Naga?a se da bi taj partner mogao da bude ??el?, koji je pionir u tehnologiji za pretvaranje gasa u te?no stanje i koji bi, po okon?anju preuzimanja ?BG grupe? (BG Group) vrednog 55 milijardi funti, mogao da postane najve?i snabdeva? TPG u privatnom sektoru.Čak i u takvim okolnostima, za Iran, koji vapi za gotovim novcem i očajnički nastoji da ponovo pokrene domaću industriju nafte i gasa, urušenu lošim upravljanjem, korupcijom i nedovoljnim ulaganjima, konačno su se pojavili realni izgledi za oživljavanje ovog sektora, kao i za znatno povećanje prihoda usled rasta proizvodnje i izvoza. Prema procenama SAD, Teheran je izgubio oko 160 milijardi dolara zbog ograničenja prodaje nafte u poslednje tri godine, kad je izvoz u Evropu doživeo krah, a azijske zemlje, među kojima i Indija, potražile druge izvore snabdevanja.“Iranu su apsolutno neophodna nova ulaganja i tehnologija”, kaže Danijel Jergin (Daniel Yergin), autor književnog klasika o istoriji nafte “Nagrada” (The Prize). Ali razgovori neće biti nimalo laki i biće potreban pragmatičan stav iranske strane posle pada cene nafte od 50 odsto. “Ono što je sada drugačije jeste činjenica da kompanije više ne jure za barelima, kao što su radile dok su cene nafte rasle. Zbog velike ponude tržište nafte i gasa je u ovom trenutku tržište na kom odlučuju kupci”, dodaje on.“Teheran će morati da ostavi za sobom ceo jedan vek turbulentnih odnosa s međunarodnom naftnom industrijom i da se usredsredi na sopstveni tržišni uspeh i konkurentnost. Velike kompanije pre svega zanimaju troškovi i profitabilnost.”Pod uslovom da ključne ekonomske sankcije budu ukinute do početka 2016. godine, Bidžan Zangane (Bijan Zanganeh), iranski ministar za naftu, uveren je da će proizvodnja i izvoz ubrzo porasti za čak milion barela dnevno. Smatra se i da bi 40 miliona barela nafte, koliko je trenutno uskladišteno u iranskim tankerima, takođe moglo postati dostupno, što bi izvršilo dodatni pritisak na cene.Ali iranski ministar se nada još većoj nagradi. On želi da zapadni stručnjaci ponovo ožive zapuštena naftna polja i zastarelu infrastrukturu Irana i vrate tu zemlju na mesto koje joj je ranije pripadalo - četvrtog po veličini proizvođača nafte na svetu, posle Saudijske Arabije, SAD i Rusije. Cilj je da se proizvodnja poveća za 50 odsto u roku od samo pet godina, na čak pet miliona barela dnevno.Negde u pozadini, paralelno s diplomatskim razgovorima koji se privode kraju, novi poslovi su već u pripremi. Savetnik iranskog ministra za naftu Mehdi Hoseini (Mehdi Hosseini) kaže da Teheran upravo priprema novi sporazum koji će, kako se zvaničnici nadaju, dovesti do sklapanja poslovnih ugovora sa stranim investitorima, čija bi vrednost mogla do dostigne i 100 milijardi dolara.U ponudi bi moglo biti čak pedeset projekata koji se odnose na istraživanje, razvoj kopnenih i morskih nalazišta i uvođenje nove tehnologije. Ti projekti će verovatno obuhvatiti i ogromna gasna polja Severni i Južni Pars, koja zajedno sadrže nerazvijene rezerve od skoro 350 biliona kubnih stopa gasa, kao i velika naftna polja Ahvaz, Gahsaran, Marun i Aga Džari, čije su rezerve prvobitno procenjene na 200 milijardi barela sirove nafte, a eksploatacija traje već decenijama. Može se očekivati i uspostavljanje saradnje u oblasti petrohemije i proizvodnje tečnog prirodnog gasa.Kako tvrde upućeni, Teheran nastoji da dovede jednu stranu naftnu kompaniju koja bi pomogla izgradnju postrojenja za TPG u koje bi stizao gas iz Južnog Parsa, dela nalazišta koje Iran deli s Katarom. Nagađa se da bi taj partner mogao da bude “Šel”, koji je pionir u tehnologiji za pretvaranje gasa u tečno stanje i koji bi, po okončanju preuzimanja “BG grupe” (BG Group) vrednog 55 milijardi funti, mogao da postane najveći snabdevač TPG u privatnom sektoru.“Katar je sada mnogo ispred Irana”, kaže Hoseini. “Ta nepravda je posledica sankcija. Naš gas se proizvodi iz katarskih nalazišta umesto iz naših. To vređa nacionalna osećanja.”Ono što privlači strane investitore više je nego jasno. Prema podacima konsultantske kuće “Vud Mekenzi” (Wood Mackenzie), Iran je treća zemlja na svetu po nalazištima nafte i gasa, s preostalim rezervama od preko 250 milijardi barela ekvivalenta nafte.Za razliku od, na primer, neistraženog Arktika, resursi Irana su ubeleženi na mapama, a troškovi proizvodnje su niski. Politička stabilnost zemlje u poređenju s Irakom, koji razdire sukob sa Islamskom državom Iraka i Levanta, još jedna je od njenih prednosti. U vreme kad se energetske grupacije trude da dođu do velikih otkrića, “Vud Mekenzi” tvrdi da Iran nudi zlatnu priliku za integrisane naftne kompanije i gigante u državnom vlasništvu.“Još uvek treba da proučimo detalje”, kaže direktor “Totala” Patrik Pujane (Patrick Pouyanné). “Ali ‘Total’ je dugo bio prisutan u Iranu i spreman je da se tamo vrati kad sankcije budu ukinute i ukoliko uslovi budu povoljni.”Zangane će kasnije u toku godine predstaviti uslove poslovanja koje postavlja Teheran - paket uslova poznatih kao Iranski naftni ugovor, koji se smatra povoljnijim od ranijih sporazuma. Glavno pitanje je da li će uslovi poslovanja biti dovoljno atraktivni za strance. Iako Teheran neće ponuditi ugovore o podeli proizvodnje, za koje bi se većina stranih investitora radije opredelila, već znatno lošije prihvaćene ugovore o uslugama ili “otkupu”, uslovi ovih ugovora će se poboljšati. Fereidun Fešaraki (Fereidun Fesharaki) iz konsultantske kuće “Fekts global enerdži” (Facts Global Energy) kaže da će oni sada biti sličniji ugovorima o podeli proizvodnje, po kojima strane kompanije dobijaju prava na proizvodnju i rezerve, a rizik se snosi zajednički.Novi ugovori će omogućiti stranim kompanijama da pokrenu zajedničke poslovne poduhvate s iranskom državnom naftnom kompanijom ili nekom od njenih podružnica. Očekuje se da će njihovo trajanje biti duže, recimo od 20 do 30 godina. Plaćanje će biti fleksibilnije. Umesto fiksne naknade, stope prinosa će biti bazirane na kliznoj skali i proporcionalne rizicima razvoja datog projekta. Plaćanje bi moglo biti vezano za cenu nafte. Veruje se da neće biti ograničavanja kapitalnih troškova.Ono što je od suštinske važnosti jeste da će kompanije moći da prikažu vrednost rezervi u svojim bilansima stanja. Međutim, kako tvrdi Elham Hasanzadeh (Elham Hassanzadeh) iz konsultantske agencije “Enerdži pajonirs” (Energy Pioneers), za to će biti postavljeni “strogi uslovi”. Iranski zakon zabranjuje da rezerve budu u stranom vlasništvu i Hoseini kaže: “Ukoliko ovakvo prikazivanje rezervi bude tumačeno kao prenos vlasništva na međunarodne naftne kompanije, onda mi (Iran) nećemo to dozvoliti.”On dodaje da su međunarodne naftne kompanije konsultovane za mišljenje o svim detaljima i da je njihova reakcija bila pozitivna. Međutim, jedan evropski direktor tvrdi da nije bilo ovakvih konsultacija, dok je drugi skeptičan. Ističući da su fiksne naknade isplaćivane po osnovi starih ugovora, čije je trajanje bilo od šest do 12 meseci, “loše”, on smatra da je približavanje stavova s iranskim zvaničnicima, koji su poznati kao nezgodni pregovarači, nedostižno. “Kompanije će biti aktivne, ali nisam siguran da ćemo odmah imati nagli porast broja ugovora.”Jedan zapadni naftni analitičar u Teheranu koji tvrdi da je imao uvid u elemente ugovora takođe izražava sumnje u vezi s pomenutim prednostima. Predložene odredbe imaju malo šta zajedničko sa podelom proizvodnje, kaže on. Neće biti podele kapitala, investicija i proizvedenih količina, kao ni finansijskog rizika.Pored toga, neizvesnosti političke i pravne prirode i dalje su tu. Dogovor o nuklearnom programu bi mogao brzo da se raspadne i sankcije bi mogle biti ponovo uvedene ukoliko Iran prekrši odredbe ugovora.Direktori naftnih kompanija će takođe biti oprezni u pogledu zahteva da sarađuju s lokalnim dobavljačima koji se sumnjiče da su u sprezi s elitnom iranskom Revolucionarnom gardom, koja je u prošlosti imala koristi od velikih ugovora koji su im dodeljivani bez tenderskog nadmetanja. Činjenica da su Sjedinjene Države imenovale iransku državnu naftnu kompaniju kao saradnika Garde mogla bi da ugrozi reputaciju bilo koje kompanije koja posluje s njom.
Za one kompanije koje odluče da investiraju, tu je i opasnost od pojedinaca koji pokreću tužbe protiv Irana tvrdeći da podržava terorizam. Mark Dabovic (Mark Dubowitz) iz Fondacije za odbranu demokratija (Foundation for the Defense of Democracies), tima eksperata sa sedištem u Vašingtonu, kaže da je oko 18 milijardi dolara isplaćeno oštećenim stranama u sporovima protiv Irana koji se vode pred američkim sudovima. Moglo bi da se dogodi da bilo koja kompanija koja posluje u Iranu bude primorana da isplati sličnu odštetu.Takođe, ne treba potceniti ni tehničke prepreke. Sankcije su uzele veliki danak u pogledu proizvodnje. Proizvodnja sirove nafte pala je na oko 2,8 miliona barela po danu sa 3,6 miliona barela po danu 2011. godine. Proizvodnja prirodnog gasa pala je na 5,7 biliona kubnih stopa 2013. godine. “Mnoge bušotine su zatvorene. Neke su možda čak do te mere oštećene da su nam potrebne nove”, kaže Hoseini. Per Magnus Nisvin (Per Magnus Nysveen) iz konsultantske kuće “Ristad enerdži” (Rystad Energy) kaže: “Ne želim da budem preterano pesimističan. Postoji potencijal za proizvodnju velikih količina kondenzovane (ultralake) nafte i njen izvoz. Međutim, kad je reč o proizvodnji sirove nafte, tu sam više skeptičan.”Nisvin ističe da je trenutni procenat crpljenja nafte na poljama Marun, Ahvaz, Gahsaran i Aga Džari samo 25 odsto, te su velika ulaganja neophodna. Projekti poput Južnog Azadegena i proširenja Južnog Parsa, na kome je Teheran nezadovoljan kineskim partnerima, takođe su suočeni s poteškoćama. “Potrebna je pojačana industrijska aktivnost da bi se ova nalazišta stimulisala, kao što je bušenje i upumpavanje vode i gasa”, dodaje on.Iako je trajanje projekata dogovoreno u mesecima, za njihovu realizaciju će zapravo biti potrebne godine i analitičari kažu da će se neophodne investicije lako popeti do 200 milijardi dolara. “Vud Mekenzi” smatra da će proizvodnja sirove nafte porasti na 3,4 miliona barela po danu do 2020. godine, što je ispod cilja koji je postavio Teheran, ali dodaje da za jednu deceniju proizvodnja može dostići 4,4 miliona barela po danu uz dovoljno stranih investicija. Gas ima “ogroman” potencijal na duže staze.Spekuliše se da Iran priželjkuje stručnu pomoć Sjedinjenih Država iako zvaničnici tvrde da nikoga ne favorizuju. Takav razvoj događaja bio bi od velikog značaja. Ali “Eksonmobil” (ExxonMobil), “Ševron” (Chevron) i “Konoko Filips” (ConocoPhillips) znatno zaostaju za svojim evropskim rivalima u približavanju Iranu nakon ukidanja sankcija jer je američka regulativa mnogo stroža. Američke kompanije duže vreme nisu imale poslovne kontakte s Iranom i postoji veća mogućnost da će bilo koja kompanija koja tamo uloži biti u opasnosti od sudskog gonjenja.Zakonodavstvo i izvršne naredbe uvode široka ograničenja na poslovanje Sjedinjenih Država s ovom zemljom, te američke kompanije veruju da su čak i hipotetičke diskusije o potencijalnim ugovorima u periodu nakon ukidanja sankcija protivzakonite. Nijedna američka naftna kompanija ne priznaje da je učestvovala u pregovorima o potencijalnim dogovorima s Iranom. Prema “Eksonovom” tumačenju zakona, direktorima ove kompanije zabranjeno je da razgovaraju o poslu sa bilo kojim iranskim zvaničnikom. Iz “Ševrona” kažu da se oni “u potpunosti pridržavaju zakona i ne upliću ni u kakve poslovne razgovore s Iranom”. “Konoko” slično reaguje tvrdeći da ne vodi pregovore tog tipa.Zasad oni tvrde da se njihovo interesovanje za Iran neće probuditi čak i ako se uslovi promene. Ugovori će u nekom trenutku biti potpisani. Ali ne očekujte stampedo. Velike naftne kompanije će pažljivo ući u ovu “prodavnicu slatkiša”. Christopher Adams
Najmeh Bozorgmehr
Ed Crooks
