U bogatim demokratijama širom sveta reč koja opisuje duh vremena je neizvesnost, a globalizacija je bauk. Stara savezništva se raskidaju, jačaju populizam i ksenofobija - anti-pokreti su gotovo svuda u usponu - sve su to na neki način reakcije na strah da države više nisu pouzdani čuvari bezbednosti svojih građana.Prošle nedelje je američka Uprava federalnih rezervi (Fed) podigla kamatne stope prvi put od 2006. godine. Govori se da svetska ekonomija ostavlja nedaće iza sebe. Ovim porastom je spuštena zavesa na specifičan period u kontekstu globalnih finansija koji je usledio posle 2008. godine.Istina je da je privredni rast u mnogim delovima sveta i dalje anemičan. I da, naravno, Evropska centralna banka možda povlači poteze u drugom pravcu. No, Fedova odluka vraća nas korak nazad ka normalnom stanju stvari.Ekonomisti se mogu raspravljati oko toga da li je preuranjeno donositi ovakav sud. Ono što mu nedostaje je snažan efekat koji je kriza imala na političko ustrojstvo. Privrede se možda nesigurno oporavljaju, ali političke elite i dalje posrću. Pitajte one koji se suočavaju s Donaldom Trampom (Donald Trump) u SAD i Marin le Pen (Marine Le Pen) u Francuskoj ili rastućom ksenofobijom u bivšim komunističkim državama Evrope. Politika je, kako izgleda, daleko od povratka u normalu.Slom i depresija koja je usledila nagrizli su samopouzdanost generacije političkih lidera. Ispostavilo se da je sve što su naučili o novom finansijskom kapitalizmu, tržištima koja se sama vraćaju u ravnotežu i kraju uspona i krahova zapravo mlaćenje prazne slame. Nakon sedam godina, bankari ponovo nazdravljaju čašama punim šampanjca. Sve u svemu, izvukli su se bez ikakvih posledica. Međutim, to ne važi u istoj meri za političare koji su verovali u sopstvenu propagandu i zdušno prihvatili Vašingtonski konsenzus, koji se zasniva na stavu „lese fer“ da država ne bi trebalo nimalo da se meša u privredni život, kao kraj istorije. Kapitalizam je preživeo krizu, ali po cenu sloma poverenja u vladajuće elite.Pju riserč centar (Pew Research Center) u SAD ukazuje na to da manje od petine Amerikanaca veruje da vlada u Vašingtonu uvek ili uglavnom „čini pravu stvar“.Kada je Pju prvi put postavio ovo pitanje 1958, čak tri četvrtine je verovalo političarima. Slabljenje poverenja je najuočljivije među onima koji glasaju za republikance. Tu leži i objašnjenje za inače neobjašnjivu popularnost osobe kao što je Tramp (Trump).Evropljani su uvek bili više skloni od svojih američkih rođaka da veruju vladi, ali broj stanovnika EU koji imaju tendenciju da veruju svojim liderima i parlamentima sada je manji od jedne trećine. Drugim rečima, redovna istraživanja pod nazivom Evrobarometar pokazuju da su dve trećine Evropljana skeptične, a mnogi veoma, u pogledu onoga što čuju od svojih političara. Politički spektar je jasno podeljen, izlažući pritisku partije centra. Pošto ih glasači vide kao kompetentnije za vladanje u uslovima tržišne ekonomije, partije desnog centra prolaze nešto bolje od onih koji naginju ulevo.
Globalizacija je već dugo izvor rastuće nejednakosti. Njene plodove neravnomerno gomila jedan procenat populacije. Prosečni prihodi sa obe strane Atlantika stagniraju još od ‘80-ih. U političkom smislu, bankari koji zarađuju milione od društveno beskorisnih transakcija i korporativni direktori koji sami sebe plaćaju koliko žele bili su podnošljivi dok su privrede beležile snažan rast. Kriza je razvejala misteriju i razotkrila da je za mnoge globalizacija u kojoj sve prolazi izvor akutne nesigurnosti.U Evropi, potresi su bili dodatno pojačani neuspehom da se uspostavi ravnoteža između štednje i solidarnosti unutar poluzavršenog projekta ekonomske unije, i sasvim nedavno, talasom izbeglica koje beže od strahota na Bliskom istoku. Teroristički napadi u Parizu potpiruju isti strah. Ne treba onda biti iznenađen što populisti levice i desnice nailaze na prijemčivu publiku kad obećavaju da će zalupiti vrata spoljnom svetu.Ksenofobija Le Penove i njoj sličnih nije zbog toga ništa manje nepodnošljiva. Niti su obećana rešenja išta više od nadrilekova. Čak ni najmoćnije države ne mogu u potpunosti biti čuvari ekonomske i fizičke bezbednosti svojih građana. Međutim, upadljivo je koliko je to neprijateljstvo duboko prodrlo. Nisu usamljeni levičari koji protestuju protiv navodnih nepravdi globalizacije. Desnici naklonjeni evroskeptici koji žele da Britanija napusti EU kažu da se bore protiv „krupnog kapitala, velikih banaka i visoke politike“.Angela Merkel uviđa da hrabri realizam baš i ne nailazi na podršku. Nemačka kancelarka je jedini pravi državnik u Evropi. Ali njeno pozivanje na evropske vrednosti pri dočeku sirijskih izbeglica u redovima demohrišćana donelo joj je pre spletke nego lovorike.Mnogi lideri na vlasti se nadaju da će povratak postojanog rasta i dalji pad nezaposlenosti dovesti do toga da se ekonomija i politika vrate u stare okvire. Rast životnog standarda bi svakako doprineo tome. Međutim, nezadovoljstvo je mnogo dublje. Političari tek treba da objasne kako ekonomska međuzavisnost može ići na ruku srednjoj klasi. Nacionalizam buja upravo zbog nesigurnosti.I Karl Marks (Karl Marx) i Fridrih Engels (Friedrich Engels) previše su očekivali od globalizacije kad su se latili pisanja „Komunističkog manifesta“ sredinom 19. veka. Maštali su da će brisanje nacionalnih granica utrti put svetskoj revoluciji. Čekalo ih je bolno razočaranje, a to je da globalizacija isto tako može dovesti do rađanja nacionalizma.
Philip Stephens
