Najnovije vesti

IVAN TASOVAC: Ponovo sam prohodao pola veka nakon svojih prvih koraka! Zato i nemam razloga da ne budem tvrdoglavi optimista
Foto: Marko Đoković

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

IVAN TASOVAC: Ponovo sam prohodao pola veka nakon svojih prvih koraka! Zato i nemam razloga da ne budem tvrdoglavi optimista

Moja životna priča

Jedno je sigurno: direktor Beogradske filharmonije i bivši ministar kulture i informisanja nikog ne ostavlja ravnodušnim. A to je, valjda, u javnom poslu više nego važno. Odrastajući u umetničkoj porodici - otac Predrag bio je poznati glumac, a majka Marija profesorka klavira - i sam je zavoleo umetnost. Klavir je ostavio pre dvadesetak godina, kada je došao na čelo Filharmonije, a sada najavljuje veliki povratak sviranju

Kada sam se rodio, tata nije bio u Beogradu. Narodno pozorište je 21. juna 1966. godine gostovalo u Bukureštu, tako da je gosn Tasa saznao da je postao ćale zahvaljujući Tanjugu, koji je svom novinaru poslao teleks sa tekstom: "Sin, četiri kile i sto grama, pedeset santimetara!"

foto: Privatna Arhiva

Pretpostavljam da su gosti luksuznog rumunskog prestoničkog hotela sa nemalom rezervom gledali scene koje su zatim usledile i čoveka koji je izašao iz hotelske sobe u papučama, pidžami i penjoaru, ušao u lift noseći dve flaše viskija ispod miške, a zatim krenuo da šparta kroz lobi hotela, mrmljajući sebi u bradu: "Sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin... četiri..." Poveća grupa ljudi - umesto da beži od čoveka koji u pidžami nešto mrmlja na stranom jeziku - potrčala mu je u susret, grlila se s njim, radovala, nadvikivala, pila i nazdravljala iz flaša koje su se zatim vraćale na mesto koje je valjda najlogičnije za držanje viskija, ukoliko ste u penjoaru i papučama na javnom mestu - ispod miške.

foto: Privatna Arhiva

Detinjstvo

Detinjstvo sam proveo na dve beogradske adrese, u Jovanovoj ulici na Dorćolu, gde smo živeli mi sa očevom majkom, i Kičevskoj na Vračaru, gde su živeli majčini roditelji. Stan na Dorćolu je bio mali, sa kuhinjom koja je izlazila na zajedničku terasu, gde sam udarao loptu do baldisanja, naravno, izuzimajući vreme između dva i pet. Za one mlađe, koji ne znaju, to je bilo religiozno popodnevno vreme, kada su roditelji širom SFRJ uglavnom šištali, utišavajući decu zbog komšiluka koji se odmara. Na Kališu sam prohodao, kasnije vozio bicikl, a još kasnije se lomatao na skejtbordu. Letovali smo na Lopudu, sve dok tati nisu, pod naletom Maspoka, otkazali dalji angažman na Dubrovačkim letnjim igrama, jer pripada "drugom jezičkom podneblju". O tome se u kući nije govorilo, jer se smatralo da to nisu priče za decu, ali znam da je roditelje najviše pogodilo što se tatin najbolji drug Tonko Lonza nikada više nije javio posle toga. Jedna od najlepših uspomena koje nosim na ostrvo, gde nije bilo automobila, gde su se svi poznavali i, na smenu, čuvali kako svoju tako i tuđu decu, bile su moje pecaroške avanture, gde se ulov čuvao u hotelskom zamrzivaču za proslavu tatinog rođendana 9. avgusta. Badnje večeri smo dočekivali u Kičevskoj, a božićni ručak u roditeljskom domu. Ne samo zbog otvaranja duplih božićnih poklona, bio sam ubeđen da je Božić Bata realna i prava faca, za razliku od Deda Mraza, koji je čista komunistička izmišljotina.

foto: Privatna Arhiva

Svinjokolj i mrak ideološke isključivosti

Moj pokojni deda Miroslav Nešić je posle rata delio stan sa porodicom kompozitora Zorana Hristića. Kao bivši francuski đak, deda je imao neverovatan dar da, i pored više nego skromnih materijalnih mogućnosti, pravi za sebi drage ljude čarobne svetkovine, pre svega Badnje večeri i slave. Tu sam se sav srećan i ušuškan u pažnju igrao u ćošku i prisluškivao razgovore starijih. U mojim sećanjima nije ostalo zabeleženo da se slavljenje slave ili Badnje večeri smatralo činom velike građanske hrabrosti i svesti. Čini mi se da, kao što se tada, bez mnogo udubljivanja, većina izjašnjavala kao ateisti, tako su i preko noći, kada im se to učinilo profitabilnije, svi postali pravoslavci. Verovali ili ne, 29. novembar je ušao u moj život tek posle punoletstva, i to kada sam zaglavio na nekom svinjokolju. Zapravo, mene su svinjokolji izveli iz mraka ideološke isključivosti.

foto: Privatna Arhiva

Klavir bolji od glume

Krajem šezdesetih godina prošlog veka deca iz boljih kuća su gotovo obavezno išla u francusko zabavište i u neku muzičku školu. Klavir sam počeo da sviram sa šest godina, mada, ruku na srce, i pre toga sam provodio dosta vremena ispod klavira, koji mi je izgledao kao savršeno mesto za igru. Roditelji me nisu preterano terali da sviram, ali se negde podrazumevalo da će mi profesionalni život biti vezan za umetnost. Osim oca glumca i majke Marije, profesorke klavira, mogao sam da se ugledam i na baku Slobodanku Nešić, koja je, pre nego što se udala za mog dedu - na užas tadašnje pristojne Srbije - nastupala u modernističkim baletskim igrokazima Mage Magazinović. Kao mali, obožavao sam pozorište, ali je porodični savet ipak doneo jednoglasnu odluku da je klavir daleko bolji od glume, pre svega jer muzika nije ograničena "jezičkim prostorom". Što se tiče mojih drugih "umetničkih" predispozicija, voleo sam da čitam stripove, jurcam za loptom i zurim u "oba" televizijska programa.

foto: Privatna Arhiva

Moskva ili - život nije šampita

Krajem sedamdesetih u Beogradu je boravio čuveni ruski profesor klavira Timakin, koji je, kada me je čuo, savetovao mojim roditeljima da nastavim školovanje u Moskvi. U tom trenutku bio sam, pre svega, oduševljen idejom da živim sam u inostranstvu i sve je delovalo kao vesela perspektiva produžene ekskurzije. Ali kada sam se na aerodromu pozdravio sa svojima, zaplakao sam, jer sam prvi put u životu ostao potpuno sam. Tu sam shvatio da život nije šampita, bez obzira na svakojake "ekskurzije" kojima se i danas radujem. U Moskvi sam od 1980. do 1991. završio srednju školu, konzervatorijum "Čajkovski" i poslediplomske studije. Na hodnicima konzervatorijuma sam sretao ljude koje sam pre toga mogao samo da viđam u knjigama ili na omotima ploča. Internati u kojima sam živeo nisu ni izdaleka ličili na "Hogvorts" Harija Potera ili Harvard, gde je diplomirao moj brat Toma, ali smo mi imali vrhunske profesore, na verovatno najprestižnijem mestu na svetu za učenje muzike tog vremena, koji su nas učili da je sviranje samo jedan veoma važan deo naših života, možda i najvažniji, a nikako život sam. Toga se i danas držim. Verovatno na moju veliku sreću i na žalost moje bivše pijanističke karijere. Kako god, ako bih rezimirao znanja posle 11 godina Moskve i jedne od najboljih škola za izvođačke umetnosti na svetu: pod a) nema loših klavira, ima samo loših pijanista; i pod b) samo ukoliko imate dovoljno znanja, možete steći privilegiju da i Dostojevskog čitate kao pisca kriminalističkih romana.

foto: Zorana Jevtić

Iskustvo za kafane

Svirao sam tokom svoje pijanističke karijere na najrazličitijim mestima. Od velikih koncertnih sala do privatnih koncerata po evropskim salonima, koje nisam potcenjivao, ne samo zbog honorara, koji su bili više nego izdašni, već i zbog publike koja je obično predstavljala skup ljudi koje bih, kao pijanista iz Srbije na školovanju u Rusiji, inače teško sreo. Uz to, naučio sam koja se vina slažu s kojom hranom sasvim dovoljno da briljiram po srpskim kafanama do dana današnjeg. Osećao sam se u tom okruženju opušteno i prijatno, ali nisam bio nimalo frustriran ni kada su nas, sredinom osamdesetih, dok sam još studirao, slali kao laureate međunarodnih konkursa da sviramo koncerte širom Sovjetskog Saveza. Tada sam svirao i u jednoj fabrici. Jedan deo fabrike, koji se zvao "krasni ugalok", bio je predviđen za kulturnoumetničke događaje. Koncerti su počinjali u sedam sati ujutro, na prelasku između treće u prvu smenu. Ne zna se ko je u to doba bio raspoloženiji za koncert, da li izvođači ili pospani fabrički maljčiki. Uzgred budi rečeno, za doručak posle fabričkog koncerta,jelovnik nije bio ispisan rukom, ali su hačapuri i sosiske - legendarne SSSR viršle sa ljutim senfom iz fabričke kantine, uz nekoliko ledenih votki koje su nam krišom nalili ispod stola, bili sasvim dovoljni da nam svima, i muzičarima i proleterima, vrate entuzijazam i veru u blistavu budućnost. Klavir iz fabrike je bio bolji od mnogih na kojima sam kasnije svirao u Srbiji.

foto: Marko Đoković

Profesije su me birale, ne ja njih

Profesije kojima sam se bavio ili se bavim su pre birale mene nego ja njih. Tako je bilo i kada sam postao direktor Beogradske filharmonije i kada sam pozvan da budem ministar kulture i informisanja. Prstom nisam mrdnuo da se to desi, ali kada se već to desilo - trebalo je raditi najviše i najbolje što možeš. Činjenica je da se nikada nisam mogao požaliti na dosadu. Od 12. godine, kada sam debitovao kao solista sa orkestrima Beogradske i Zagrebačke filharmonije, pa do danas, sve što sam radio bilo je i biće izloženo sudu publike. I kao pijanista, i kao najmlađi i tada najvoljeniji direktor Beogradske filharmonije, kao najstroži i najprepoznatljiviji član žirija "Ja imam talenat" ili najomraženiji ministar kulture i informisanja, pa sve do mog povratka u filharmonijsku porodicu, bio sam hvaljen, voljen i osporavan, proglašavan za kulturnog mesiju ili provlačen kroz čaršijsko ili tabloidno blato. Vrlo često od jednih te istih ljudi.

foto: Marko Đoković

Porodica

Trudio sam se u meri u kojoj mogu da makar porodicu zaštitim od laži i blata. Nažalost, shvatio sam da je i to manje-više uzaludan posao, jer je borba protiv zluradosti zapravo borba protiv ljudske prirode. Mene i dan-danas tviteraši ponekad "podsećaju" da sam svom bratu Tomi kao ministar "nabacio" posao vredan 1.500.000 evra. Ajde što dokoni tviteraši lupaju gluposti, to još i mogu da razumem. Ljudi su besposleni i, nažalost, puni mržnje prema onima koje doživljavaju kao svoje političke protivnike. Ali tu istu notornu laž, pokupljenu iz tabloida, svojevremeno je međunarodnim konferencijama plasirala i jedna naučna saradnica Muzikološkog instituta SANU, blamirajući na taj način ne mene i Tomu, koji je svetski priznat stručnjak za digitalnu humanistiku, nego, pre svega, sebe i ustanovu u kojoj je zaposlena. Srpska elita se, naime, samo deklarativno gnuša tabloida, ali im se rado vraća u trenucima kada im se to zbog nečega učini korisnim. Ako je jedna doktorka nauka iz kruga dvojke spremna da prenosi izmišljotine i blati ljude pod okriljem svog "naučnog" rada, onda stvarno ne možemo očekivati od anonimusa sa Tvitera da se, umesto ogovaranja i psovanja, naprasno posvete kritici čistog uma.

foto: Marko Đoković

Neuklapanje

Lično se nikada nisam trudio da se uklopim u srpski čaršijski mejnstrim. Ni kada sam angažovao Ramba Amadeusa da napiše kadencu za Mocartov klavirski koncert, koji sam potom - na užas tadašnje pristojne Srbije - svirao na Kolarcu, ni kada sam, mnogo godina kasnije, ulazio u Vladu Srbije. Moje neuklapanje nije nikada proisticalo iz želje da budem drugačiji od drugih, već iz svesti o tome da bi za mene trud da se stalno ponašam ili govorim onako kako to čaršija očekuje jednostavno predstavljao isuviše veliki napor. Naravno da ja više volim pohvale od pokuda, ali kritičari su vam u javnom životu daleko korisniji. Kao prvo jer se možete korigovati ili naučiti nešto novo, a kao drugo, upravo su oni ti koji vam obezbeđuju vidljivost u javnoj sferi. Sa tog stanovišta, hejteri, kojih ima daleko više od kritičara, dragocena su vrsta korisnih idiota i treba ih gajiti i čuvati kao zenicu oka svoga - da upotrebim izraz iz vremena kada su se mnoge današnje moralne gromade muvale po "Maderi" ne bi li dobili uloge skojevaca ili partizana. Od trenutka kada sam za one koji me ne poznaju postao samo medijska vest, sa još većom ljubomorom čuvam svoj privatan život. Deca ljudi iz javnog života, bez obzira na to što imaju lakši, privilegovani start u životu, već u ranim godinama se suočavaju sa mnogim predrasudama, koje im okruženje, što nehotice što (zlo)namerno, nameće. Roditelji imaju prirodnu težnju da zaštite decu od toga - povremeno propuštajući da ih je zapravo najteže zaštititi od težine sopstvenog karaktera i posledica koje on izaziva. Verovatno da ni ja nisam u tome izuzetak.

foto: Marko Đoković

Učenje na greškama

Životno iskustvo se stiče isključivo na sopstvenim greškama. Kao što niko nije prohodao bez padanja, tako niko nije postao spokojan bez velikih lomova, uspešan bez neuspeha ili hrabar bez pobede straha. Strah od neuspeha ili osude je mnoge mlade ljude skrenuo u samocenzuru sopstvenih želja i beg od velikih ideja, što s vremenom nužno vodi ka nelagodi, nezadovoljstvu, nažalost, i agresiji. Čini mi se da je našim roditeljima bilo lakše da nas vaspitaju, a i nama lakše da odrastamo u okolnostima "samoupravnog socijalizma sa ljudskim likom". Tada se znalo šta se priča pred decom, a i dominantne informacije u javnoj sferi dostupne deci su bile svedene manje-više na sadržaj pionirske zakletve. Naravno, pod pretpostavkom da vam mama i tata nisu na Golom otoku ili Golubnjači.

foto: Marko Đoković

Pa ipak, koliko god su društvene mreže danas pune uvreda, napada i neduhovitih vulgarnosti, koliko god su rijaliti programi puni nesigurnih i nesrećnih ljudi koji veruju da će medijskim eksponiranjem nadoknaditi sopstvene životne praznine, koliko god se tabloidi (i pojedini "netabloidi") trudili da zapostave činjenice radi politike skandalizovanja sopstvenih čitalaca, nikada, ama baš nikada, nisam se zalagao za cenzuru, zabranu i moralistički pristup uređivanju javne sfere. Čak i kada je moja porodica bila bombardovana ekskluzivama o tome kako ja navodno finansiram američku porno-zvezdu i dobitnicu američkog porno Oskara Džesiku Stojanović Stoju. Čak i kada sam slušao da sve što radim, radim iz neke privatne računice, zbog Vučića, Mike, Pere ili Laze. Čak i kada me sa svih strana bombarduje bezumni katastrofalizam koji šire neki tzv. nezavisni novinari i deo tzv. kulturne javnosti.

foto: Marko Đoković

Vreme je lek

Srpsko društvo je puno ožiljaka koji ne bi sami od sebe zarasli čak i ako bi se kojim čudom, bilo božanskim, bilo političkim, zabranili rijalitiji i tabloidi. I zato bi bilo bolje da se borimo, pre svega, za medijsko opismenjavanje, za slobodu javnog diskursa i za prostore oslobođene od trivijalnosti, ali nikako i nipošto za ukidanje treša. Ne samo zato što bi svaki normalan čovek trebalo da se batali ćorava posla nego zato što svaki javni napad na šund podstiče društvene mehanizme samosablažnjivanja na kojima i počiva uspeh žute štampe. Zato što je stanje forsirane skandalizovanosti oduvek bila privilegija malograđanštine. I zato što prava umetnost, kultura, originalne ideje, čvrsti argumenti, stručni projekti i ozbiljne karijere ne mogu da propadnu zbog potpunog odsustva ili puke perverznosti nečije novinarske etike.

foto: Marko Đoković

Vreme je lek. Vreme će reći svoje. Uvek sam verovao da ne treba žuriti sa sudovima i da mnoge stvari, koje na prvi pogled deluju loše ili bolno, mogu da se, na kraju, ispostave kao krajnje pozitivne. Da se nisam pre nekoliko godina slomatao na košarci i završio u bolnici sa teškim prelomom pršljena, tumor koji sam imao ne bi bio otkriven na vreme i verovatno bih imao katastrofalne posledice. Ovako, zahvaljujući požrtvovanim lekarima iz Urgentnog centra i brizi mojih najbližih - posle operacije i šest nedelja u bolnici ponovo sam prohodao. Malo li je da se čovek uveri da je život čudo! Kada neko, kao ja, ponovo prohoda, pola veka nakon svojih prvih koraka, taj nema razloga, a bogami ni prava da ne bude tvrdoglavi optimista.

Povratak sviranju

Posle svega što sam u životu radio i što ću još raditi, nadam se da ću imati dovoljno vremena da se vratim sviranju klavira i zatvorim krug od tačke gde je u mom slučaju sve počelo i oko koje se manje-više sve u mom životu vrtelo - ispod klavira, za njim, oko njega ili na njemu. Ne znam da li je iko posle pauze od dve decenije to uspeo, ne znam da li ću svirati dobro ili loše, ne znam da li je to ikome izuzev meni potrebno, ali znam da mi sviranje sve više nedostaje.

Dve želje

A što se tiče Beogradske filharmonije, koja je za mene, kao i za većinu zaposlenih, druga kuća i porodica - imam dve želje. Jedna je da dočekam završetak izgradnje naše nove zgrade, koja će ujedno biti i prva prava simfonijska koncertna dvorana u Srbiji i od koje će korist imati celokupna srpska muzička scena. Moja druga želja je da dočekam usvajanje zakona o Beogradskoj filharmoniji, koji bi, poput Zakona o Berlinskoj filharmoniji, konstatovao postojeće stanje i prilagodio materijalni položaj najboljih muzičara koje ima naša zemlja - njihovoj posvećenosti, kvalitetu i broju koncerata. Godine 2023. ćemo slaviti stogodišnjicu od osnivanja Beogradske filharmonije. Biće to dobar povod za pravljenje preseka šta je do sada urađeno i razmišljanje o tome kako ćemo ući u drugi vek postojanja.

Kurir/ Boban Karović, foto: Marko Đoković

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...