Lako je biti Srbin u Kragujevcu, treba to biti u Šibeniku, gde sam ja rođen. Moj otac Gojko je bio Srbin, a majka Milka Dulibić bila je Hrvatica, i kako da se onda ja osećam, kao neki Kentaur iz nespojivih delova. Po ocu sam Srbin, po majci Hrvat, a ja sam Južni Sloven, tačnije Jugosloven. Sa gubitkom Jugoslavije, izgubio sam i svoju zemlju.
Kadijevići su inače poreklom iz Crne Gore. U 18. veku dobili smo prezime Kadijevići jer smo se preselili u Imotsko polje, gde je živeo neki poznati kadija. Veruje se da su nekom od mojih predaka govorili: "Ti znaš sve ko kadija", i tako smo dobili taj prefiks.
Teško mi je što danas ne mogu da odem u svoj zavičaj, jer je to druga zemlja. U Hrvatsku samo idem kad sam pozvan kao kulturni radnik. Ne znam kako bih bio u svom rodnom gradu dočekan i odbijam da se izložim takvom iskušenju.
Kako sam dobio ime
Rođen sam 6. januara 1933. u istoj ulici u kojoj se rodio i Arsen Dedić, u mletačkoj kući porodice moje majke Milke iz 18. veka, ispod tvrđave Svete Ane, koja je bila zaštitnik grada. Navikao sam na buđenje uz brujanje hrišćanskih zvona. Zvonila su u isto vreme zvona i pravoslavne i katoličke crkve, a s našeg prozora mogao se videti izlazak sunca. Imam čežnju za svojim zavičajem, za tim pogledom na more...
U porodičnoj igri traženja imena za prvorođenog sina, odlučeno je da se zovem Đorđe. Moj otac je bio veliki poštovalac Karađorđa i dao mi je ime po voždu, kao da je slutio da ću jednog dana praviti film o njemu. Majka je volela ime Juraja Dalmatinca koji je gradio Šibenik, a na srpskom njegovo ime znači Đorđe.
Beg od ustaša
Mi smo iz Šibenika pobegli 1941. od ustaša da ne bismo završili u Jasenovcu. Moj otac je bio kraljevski oficir i odmah je zarobljen od Nemaca i odveden u vojni logor u Hamelburgu. Majka, sestra, moja baka i ja uspeli smo čudom da se izvučemo iz HDH i dokopamo se Nedićeve Srbije. S mora smo pobegli u Miloševu i Voždovu agrarnu Srbiju. Vi možete za Milana Nedića da pričate da je izdajnik i da je išao i kod Hitlera, ali ne možete osporiti da je hiljade ljudi našlo utočište u njegovoj Srbiji. Nikad to ne mogu da mu zaboravim, spasao nas je verovatno sigurne smrti.
Moj otac je planirao da studiram u Zagrebu. Da nije bilo Drugog svetskog rata oženio bih se kao i on Hrvaticom. Mi nikad nismo pravili razliku, jer smo slavili dva Božića. Međutim, igrom sudbine došao sam u Beograd i aklimatizovao se tu još kao dete. Tih godina sećam se bolje nego što je bilo pre nekoliko dana. Sve ste to videli u mojih filmovima i literaturi... Kada doživite katastrofe kao što je Drugi svetski rat, dobijate veliki kapital. Snimio sam deset filmova na tu temu koristeći moje iskustvo i ostalo je za večnost.
Leš na kućnom pragu
Mogao sam lako postati mizantrop. Gledao sam kao mladić pakao. Svedok sam takvog pakla koji je doneo rat, ali i 1944. kad su nas saveznici bombardovali. Trajalo je to celu godinu dana. Nijedan Nemac nije poginuo, a jeste više od 3.000 Srba. Bežao sam iz kuće koja je bila pogođena bombom, a posle je bila opljačkana, ne od Nemaca, već od naših komšija.
I dalje mi je ta scena pred očima. Kad sam se vraćao iz bežanije od bombi Nemanjinom ulicom, samo sam pazio da ne stanem na mrtvaka. Od tela se nije video asfalt. Na pragu me je zatekao leš žene koja je poginula. Zamislite kakvo to može detinjstvo da bude... Od tada sam izgubio poverenje u čoveka i helenski ideal... Shvatio sam da živimo u svetu koji je dobro opisao u svojim delima Albert Kami. Bačeni smo u neki tuđi svet, a opet ga volimo.
Gubitak oca
Spadam u onu kategoriju koja se na romantičan način naziva nesrećnom. Počelo je sa gubitkom oca koji je nestao za vreme rata, pa proganjanjem od strane novih komunističkih vlasti koje nisu trpele emigraciju kraljevskih oficira, pošto je moj otac otišao u Nemačku i oženio se nekom Švabicom. Koliko me je to bolelo što se on nikad više nije vratio...
Sreo sam se posle nekoliko puta s njim. Dolazio je on posle u Jugoslaviju kao službeno lice i direktor jedne nemačke firme. Rekao mi je jednom prilikom da nam se nije vratio jer je verovao da će opet završiti u nekom logoru. Mislio je da će mu biti suđeno, a mogao je lako da postane i kapetan JNA. Procenio je dobro. Imao je tamo bolji život. Nikad posle u životu nisam imao relaksiran odnos s ocem. Živeo sam za taj dan kada će se tata vratiti, ali to se nikada nije dogodilo.
Strahote majke
A kakvu je tek strahotu prošla moja majka! Iako profesor jugoslovenske književnosti i srpskog jezika, nije mogla da se bavi svojim poslom, već je prala sudove u kafani "Mornar" u Nušićevoj ulici. Izbacili su nas iz našeg stana i strpali u jedan koji smo delili sa još dve porodice, a nas četvoro - baka, majka, sestra i ja. Imali smo pravo samo na jednu sobu. Pedesetih godina proslavljali smo kad je mama dobila posao kao pisar u Domu zdravlja. Više nije dolazila kući premorena i sa žigom da joj je muž izdajnik i emigrant. Međutim, na mene se pokazivalo prstom.
Sukob s gradonačelnikom
Čuveni gradonačelnik Beograda Aleksandar Bakočević išao je sa mnom u Četvrtu mušku gimnaziju, a zbog oca umalo ga nisam ubio. Okupili smo se svi u sali, a on je zvao đake da idu na radnu akciju. Pitao je: "Drugovi, ko neće da ide?" Ja sam se javio. "Znaš, Bakonja, ja studiram muziku i ne mogu fizički da radim s budakom", a u to vreme su mi bili i ispiti. On onda kaže da ja neću da idem zato što mi je otac u emigraciji koji jedva čeka da padne Tito kako bi se vratio na belom konju u Beograd, u zemlju koja bi opet posla kraljevina. Svi moji drugari tada počinju da vrište i da me gledaju kao čudovište. Posle sam ga sačekao na izlazu iz Gimnazije i rekao mu: "Bakonja, mene možeš da zajebavaš koliko ti je volja, ali ako mi pomeneš još jednom oca, zaklaću te zubima." Okrenuo sam se i otišao.
Pornografija i ikone
Mnogo godina kasnije srećem se s mojim drugom iz gimnazije na Pulskom festivalu. Prikazuje se moj ratni film. Posle me je on pozvao na kafu i priznao da mu je teško da se seća tih dana. Rekao sam mu: "Aco, ja se toga i ne sećam". Kasnije mi je puno pomagao kao gradonačelnik. Otvarao sam "Galeriju 73" na Banovom brdu preotimajući hodnik Opštinskog komiteta Saveza komunista. Počeo sam odmah da izlažem elitu i nisu mogli da je ugase. Kad sam napravio izložbu ikona na staklu ili aktove Save Šumanovića pod nazivom "Gola žena", hteli su da zatvore galeriju, jer dovodim popove i izlažem pornografiju. Morao sam da uložim veliki napor da ih ubedim da se usred Moskve nalazi Muzej ikona, a i da je Šumanović slikao anđele iz svojih snova. On nikada nije bio sa ženom, nije znao za žensku ljubav i na njih je gledao kao na božanstvo. U krizi sam otišao kod Bakočevića, a on se smejao i nekoliko njegovih reči bilo je dovoljno da se niko više ne buni zbog "Galerije 73".
Dalje školovanje
Nisam ti rekao glavnu stvar. U umetnost sam otišao jer je to bilo jedino zanimanje gde niste imali šefa ispred sebe. Završio sam istoriju umetnosti, ali sam preuzeo najtežu obavezu - da snimim filmove.
U šali umem da kažem da je serija "Vuk Karadžić" razlog zbog kog postojim. Serija je bila državni, nacionalni projekat. Snimana je filmski četiri godine i ima 16 epizoda, a svaka traje kao igrani film, s ekipom od preko stotinu ljudi iz svih delova Jugoslavije na autentičnim mestima i po evropskim državama kroz koje je Vuk prolazio.
A bio sam izložen sumnji javnosti da to nikad neću napraviti. Međutim, doživeo sam da je serija poslata u Rim na najveći TV festival, a tamo osvajam Gran pri. Jedini sam umetnik, reditelj, kod nas koji je dobio najveće moguće priznanje. Sada se tek govori da je to najbolja serija ikad snimljena kod nas, a za to sam dobio i orden od Vučića. Prošlo je od tada 30 godina.
Težak život
Mogu reći da sam bio na velikim iskušenjima. Bilo je perioda kad su nastupale pauze. Propala mi je najlepša zamisao da snimim seriju o Svetom Savi. Nisam je snimio zbog Nato bombardovanja. To bi bila lepša serija od "Vuka Karadžića". Meni je profesor bio najveći vizantolog... Moje životno delo mi je uskraćeno i sve mi je odnela, pa i zdrav razum.
Smrti u porodici
Ako čovek kao ja ne umre na vreme, onda svašta doživi. Moja majka i sestra su postale žrtve zločina odmazde. U moju sestru se zaljubio čovek duplo stariji od nje. Njoj je bilo tek trideset godina. Osvetio se i napravio najjeziviji zločin u Beogradu, što se pamti, jer nije htela da se uda za njega. Na kraju se i sam ubio. Morao sam ući u kuhinju i videti ta tela. Moja matična porodična je tada bila istrebljena...
Nije to kraj nesreće. Doživeo sam sva zla ovog sveta. Moja ćerka je umrla od šećerne bolesti u 24. godini, a šest godina kasnije još strašnija bolest napala je moju ženu. Gubitak ćerke i žene označio je početak samoće koja je nepodnošljiva. Moj sin se u međuvremenu oženio, odselio, osnovao svoju porodicu i on, naravno, brine o meni. Ponosan sam na njega, on je moj kolega, profesor univerziteta, doktor nauka, ali ja sam umro zajedno sa mojom ćerkom i ženom. Već dvadesetak godina sebe ne računam u žive.
Korona
U svom dugom životu sve sam preživeo. Jedino nisam bio u zatvoru i hapšen. Preživeo sam Drugi svetski rat, preturio preko glave bombardovanje 6. aprila, pa savezničko i NATO bombardovanje. Sada se borim s koronom. Kad nesrećni ljudski rod spopadne zlo, ono obično ne prolazi. Zato ne mislim da će se ovo sa koronom tako lako završiti. Ovaj virus će se pritajiti, stalno će biti tu, kao grip ili sifilis, ili čak kuga i guba, koji ni danas nisu iskorenjeni.
Ponovo osećam stid zbog ove korone, kao posle Drugog svetskog rata. Mi smo znali da će taj koji je pokrenuo rat da izgubi. Međutim, sada ne znamo ni ko nam je neprijatelj. Čeka nas takva sudbina da će ljudi morati da hodaju ulicama u skafanderima. Pre smo mogli da se sklonimo u spoljni svet, a sad smo sabijeni u četiri zida... Još uvek smo u inerciji, a plašim se da će nas ubrzo sačekati beda. Mi ne znamo ni da li smo zdravi ili nismo...
Poruke o ljubavi
Ja sam bio i ostao Jugosloven, a duboko razočaran propašću moje zemlje, postao sam ideološki istomišljenik s Alberom Kamijem, koji svaku ljudsku zajednicu smatra apsurdnom. Moje Jevanđelje je njegov "Mit o Sizifu".
Sada, u poslednjim danima, nedeljama i mesecima svoga života promišljam kakav je to svet u kome živimo. Korona je suviše veliko iskušenje. Svi misle da će to prestati do iduće godine... Mi nju ne možemo da istrebimo. Najgore što ona nije živi organizam, već jedna struktura koja se aktivira umnožavanjem dok vas ne razori. Vi nemate šanse da preživite.
Kad čovek proživi život sličan mom, onda se seti Svetog pisma i cara Solomona. On kaže: "Bolje je mrtvima nego živima, a najbolje je onima koji se nikada nisu ni rodili". Priroda nas je osudila na smrt kad smo se rodili i unapred smo žrtve tajanstvene sile. Ako je tako, mi činimo nešto divno, volimo... Umemo da se ubijamo, mrzimo, međutim, volimo taj svet... Ako postoji Gospod, glupo je reći da Boga ima, kao i reći da ga nema.
Verujte samo da smo svi od istog oca i majke i da je naša najveća moć - moć opraštanja. Ljubav je jača i od smrti. Ako ima Boga, on je samo ljubav. Gajiti ljubav, pa i voleti neprijatelje svoje, to je najveća poruka. Živeo sam umejući da volim. To je kvintesencija mog života.
Dva puta me je Tito zvao na Brione
Posle Pulskog festivala imao sam prilike da dva puta budem pozvan na Brione. Tada sam uvideo da Josip Broz nema neko znanje iz umetnosti, ali da ima afinitet i da jako voli društvo umetnika. Koliko god je bio šarmantan prema ljudima koji su se bavili umetnošću, on je bio čovek čiji je gnev bio strašan. Broz je imao model meke diktature, pa je dolazilo do paradoksa. Recimo, ja šest godina nisam mogao da snimam, ali istovremeno sam sa svojim dotadašnjim filmovima išao po svetskim festivalima i predstavljao zemlju. Nikada nisam bio član partije i nisam gajio ideološki kult prema Brozu, ali on je jedan od trojice naših političkih genija. Prvi je bio Miloš Obrenović, a drugi Nikola Pašić. O svoj trojici sam snimao filmove.
Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Tamara Trajković
NE PROPUSTITE
