- Rođen sam 1. maja 1971. u Pljevljima, sever Crne Gore. Ono čega se sećam sa setom jeste bezbrižno detinjstvo. Jedno vreme čini mi se mnogo zdravije i čistije nego danas. Brat Predrag, koji je stariji nepune četiri godine od mene. Otac, često na putu, majka koja je uvek bila u kući i odgajala nas. Imali smo slobodu u odrastanju, veću sigurnost u bilo kom obliku, i kad si napolju i u školi. Novo vreme donelo je neke stvari kojih smo se tada stideli.
- Izgubile su se prave porodične vrednosti, pre svega poštovanja starijih. Raspuste sam provodio na selu, gde smo brat i ja pomagali babi i đedu. Imanje je bilo veliko, pa je dolazila cela familija, a hvala Bogu, bila je velika. Mnogo braće i sestara od stričeva, familije. Veliko bratstvo Peruničićha, jer ne pripadamo nijednom plemenu. Leti se okupi preko 30 ljudi i mesec dana provede zajedno. To je veliko bogatstvo. Nije bilo mora, sećam se da sam čuvao stoku preko raspusta. Kosio sam kasnije kao veći travu, plastio seno… I to sve na Žabljaku, na planini preko 1.300 metara nadmorske visine. Da pucaš od zdravlja. Ta okolina je mene činila zdravim, stalno smo bili u pokretu, u kuću uđeš da jedeš i odmah napolje.
- Odrastanje uz brata Predraga. Stalno sam se nadmetao sa njim. U šahu smo znali da zakrvimo, nije mi dao da spavam dok ne pobedi, iako se ustajalo u 7.00 ujutro da se ide u školu. Drugari iz komšiluka, raznih sportova. Trenirao sam više sportova. Prva ljubav bio je karate, jer je to bilo vreme Brusa Lija. Svi smo bili zaluđeni sa njim. I danas gledam njegove filmove. Bio je preteča u mnogim stvarima, kada je sport u pitanju. Brat Predrag je majstor, ima crni pojas drugi dan, a ja sam ostao na zelenom. Ti indiv: idualni sportovi izgrađuju ličnost, sposobnosti, karakter, samostalnost. To se danas preskače. Sa karatea sam išao na atletiku, pa na rukomet, čak i na košarku. Bilo je mnogo energije u meni, tražio sam se u svakom sportu. U sobi sam imao poster Veselina Vujovića i Metaloplastike, koja je tada bila najbolja na svetu.
- Školu pamtim najviše kroz druženje i zezanje. Učitelji i profesori prilično strogi, ali mnogo dobri ljudi. Danas je zabranjeno da podvikneš na dete, a nas su znali i da povuku za uši, za zulufe, da nas nauče discipline i redu. Strogoćom su nas terali da prihvatimo odgovornost i autoritete. Mi smo u kući imali oca koji je bio autoritet, bivši bokser. Majku koja ga je pratila u svemu, on je njoj bio centar sveta. Tata je i danas autoritet, iako smo Predrag i ja matori ljudi, imamo 50 godina.
- U drugom razredu srednje škole dešava se prekretnica u mom životu. Posle jedne školske Olimpijade videli su me ljudi iz Jugovića i to na zagrevanju. Boško Barišić mi je prišao, odveo me na piće i pitao me, mali hoćeš ti da dođeš kod nas. Došao sam kući, razgovarao sa ocem i majkom i rekao im da imam želju da odem. Bio sam balavac i imponovalo mi je da me hoće klub iz Prve lige Jugoslavije, želeo sam da uspem po svaku cenu. Razgovarali su sa ocem i pustio me je. Tada napuštam Pljevlja i odlazim u Kać. Nekako je kod mene u životu išlo i sa redosledom i sa preskakanjem stepenica. Bio sam jedan od talentovanih momaka iz generacije. Posle omaldinskog prvenstva Crne Gore gde sam proglašen za najboljeg igrača, počelo se da se onako tiho pominje, da ima neki vižljasti i žgoljavi klinac u Pljevljima koji obećava. Imao sam komplekse da se skinem u šorc, koliko sam bio mršav, pa sam trenirao u trenerci. Bilo me sramota koliko sam imao tanke noge. Moj idol bio je pokojni Velimir Tošić, igrao je na mestu levog beka. Uvek ga se setim i njegove generacije. Prihvatili su me kao klinca, radio sam sa njima, trenirao na betonu, trudio se da ne budem slabić. Kući se vraćao krvavih kolena i laktova. Takvo je podneblje, tamo nisam smeo da pokažem slabost.
- Bilo je teških trenutaka za mene u Kaću, iako su ljudi prema meni tamo bili izuzetni, kao prema svom detetu. Živeo sam u jednoj kući divnih ljudi, soba samo za mene. Kad ostaneš sam, onda počne da te udara nostalgija. Dete sam bio. (uzdah) Nedostajao mi je očev i majčin zagrljaj… Sad kad se setim… Heeeej… Misliš na svoje, pa se zapitaš, jesam li uradio pravu stvar? Otišao sam 450 kilometara od kuće, nije to malo za klinca od 16 godina. Zvao sam telefonom i plakao, ali tada je otac odigrao ključnu ulogu. Znao je da mi objasni i kaže – Sine, to si odlučio, i tako mora da bude, bez obzira na sve! Znam da je njima bilo teško, ali nisu mi dali da napustim. Dolazili su na pola godine i posećivali me, kada je Predrag došao na studije u Beograd, onda je bilo mnogo lakše. Sve me je to očvrsnulo.
- Simpatija je u školi uvek bilo. Znali smo da čačkamo devojčice za kosu. Po onoj narodnoj, ko se bije, taj se voli. (smeh) Nama je to bilo super, a nisu se ni one bunile. Više je bilo osmeha, nego tužakanja. Ja sam bio u početku dosta stidljiv momak. Prva ozbiljna simpatija bila je u osmom razredu, tada sam se baš bio zaljubio. Opet, nije bilo da je uzmeš za ruku, da je poljubiš… To je tada bilo sramota, a mi smo se skrivali. Takvo je vreme bilo.
- Moja supruga Tatjana. Prvi osećaj sa njom je bio da je to osoba sa kojom treba da provedem ceo svoj život. Neko ko je mene ispratio na pravi način. Bez lomova, trzavica… Upoznali smo se na zanimljiv način. Tanja je bila dobra drugarica bivše supruge mog brata. Sećam se, igrao sam u Španiji i došao sam u Beograd na utakmicu za reprezentaciju. Tada mi je Predrag rekao da treba da upoznam drugaricu njegove supruge. I desi se da izađemo u čuvenu diskoteku u Pančevu, gde su uživali svi fudbaleri, košarkaši, rukometaši… Nije tad bilo kao danas, imao si četiri do pet mesta na koja izlaziš. Upoznamo se i ostanemo u kontaktu. Prvo telefonski, nekoliko meseci, da bismo posle toga stupili u vezu.
- Najveća radost u životu je rođenje sinova. Otkriću vam, ovo nikome nisam pričao, prisustvovao sam na oba porođaja. Prvi sam obojici presekao pupčanu vrstu i prvi ih uzeo u ruke. To je neopisiv osećaj. Evo, i sad se naježim. (pokazuje na ruke) Bili su tako mali, nemoćni. Svaka čast ženama, to sam i supruzi rekao. To što one izdržavaju na porođajima, to nijedan muškarac ne bi mogao. Privržen sam im i vezan za njih i danas, iako su obojica veliki momci. Volim da ih mazim, jer i danas u sebi imam neko “veliko dete”. Ne skrivam osećanja, ne postavljam se ispred dece sa nekim zidom, volim da se šalim sa njima, to mi daje energiju.
- Đorđe i Petar, moji sinovi, su skromna deca. Učim ih istim onim vrednostima, koje su mene učili otac i majka. Da pomogneš slabijem, nađeš se uvek starijem, zaštitiš slabijeg druga, da nisi tužibaba… Nisu zahtevni. Ko sam i šta sam saznali su u osnovnoj školi, kada su im drugari rekli. Pre svega, ja sam bio njihov tata, a ne neki poznati rukometaš. Ja sam onaj popustljiviji roditelj, a supruga je strožija. Petar u januaru puni 17, Đorđe u maju 19. Mlađi sin i supruga su vodolije, stariji i ja bikovi u horoskopu. (smeh) Usmeravao sam ih na sport, ali ih nisam opeterćivao. Možda sam pogrešio da se ne posvete nekim sportovima do kraja, hteo sam da se sami izbore, da im ne namećem. Počeli su sa džudoom, kasnije atletika, fudbal, košarka…Mlađi je sada još na košarci, a stariji na kik-boksu. U podsvesti sam želeo da ne budu rukometaši. Ne zato što je loš sport, dapače divan je. Plašim se da bi ih gledali kroz mene i da bi im to otežavalo stvari. Nisu bili ni na jednom rukometnom treningu.
- Emocije sam uvek davao na tacni. Kad mi se plakalo, ja sam plakao, kad mi se smejalo, smejao sam se. Mnogo ljudi prikrivaju svoje osećaje, ja ne. Nisam se libio ni pred kim, niti sam glumio nekog “mačo mena”. Sad, koliko je to dobro, ne znam. Mislim da nije, ali to je moja unutrašnjost koju je teško promeniti. Mada, mnogo toga sam kod sebe vremenom korigovao. Plakao sam kao igrač, kao funkcioner, kao trener…
- Dolazak u Crvenu zvezdu! Klinačka ljubav! Prvi put sam na Severu bio 1977. sa šest godina. Upečatljivo za mene, fudbalska utakmica 1988. Crvena zvezda – Milan, magla, ceo stadion koji pali novine da bi je rasterao. Bilo je 100.000 ljudi. Sve je kod mene bilo vezano za Zvezdu. I kad smo kao klinci preko tranzistora slušali prenose, to je u meni izazivalo strast. Veliki ciljevi iziskuju i velika odricanja. E, to je meni Crvena zvezda.
- Tražilo je mene mnogo klubova dok sam bio u Jugoviću. Lovćen, Borac iz Banjaluke, Budućnost, Zagreb, Proleter iz Zrenjanina… U to vreme sam iz juniorske reprezentacije za koju gotovo da nisam ni igrao, prekomandovan u A tim. Neverovatno! Tako je odlučio pokojni profesor Jezdimir Stanković. Gotovo preko noći. Bio sam pogubljen, šta se to meni dešava? U to vreme, gde je ogroman broj talenata u jugoslovenskom rukometu. I onda ključni susret. Sećam se, bio sam na bazenu, priđe mi Svetozar Stanković Jaran i pita me: - Mali, jel ti hoćeš u Zvezdu? Onako mokar, izašao sam iz bazena, uzeo peškir i pitao gde treba da potpišem? Tako je bilo!
- Ispao je posle jedan veliki problem. Javili su se iz Proletera. Jer nekoliko nedelja ranije, oni su mi dali neki papir da potpišem nešto za reprezentaciju. Nisam ni gledao, stavio sam potpis. A, oni su to iskoristili da sam potpisao za Proleter. Bio je to veliki klub stare Jugoslavije, kasnije finalista Kupa šampiona. Ali, nisu me interesovali, meni je samo Zvezda bila u glavi. Posle velikog preganjanja, ipak nisu pravili problem i ja sam došao u Zvezdu.
- Žestoka je konkurencija bila u Zvezdi. Brutalna! Na mojoj poziciji su bili Prokić, inacce A reprezentativac, jedan od najboljih levih bekova, zatim Blagojević, momak od dva metra, Cvetičanin omladinski reprezentativac. I dolazim ja, kao četvrti levi bek. Morao sam da se rasturam od treninga i rada, da bih došao na nivo da dobijem minutažu.
- Rivalitet sa Partizanom. Hm, hm, hm… Taj rivalitet je nekako stvoren, napravljen, posle raspada Jugoslavije. Oni su dve decenije bili drugoligaši, dok je Zvezda uvek igrala najviši rang sa Metaloplastikom, Zagrebom, Proleterom… I klala se za titulu sa njima, u timu imala Cvetkovića, Nenadića, Lakovića, Kalinu, Fejzulu… U Partizan je tada ušao biznismen Dragan Ranković, i odlučio da napravi moćan klub. I tako je krenulo. Dovodili su preozbiljne igrače, dok je Zvezda imala istoriju, mnogo veću. Eto, moj brat Predrag je kao student trenirao u Zvezdi, a kasnije su ga doveli u Partizan iz Crvenke. Nažalost, posle toga su propali rukometni centri u Srbiji, mnogi su se ugasili, neki postoje reda radi.
- Duel sa Hrvatima na EP 1996! Bio je to prvi duel posle rata, bilo koje dve sportske reprezentacije. To je nosilo jednu ogromnu težinu. Nije bilo, niti je moglo biti mržnje prema dojučerašnjim kolegama, samo emocije, njihove i naše. Odigrali smo mnogo dobro tu utakmicu i na kraju pobedili rezultatom 27:24. Otišli smo u polufinale, a Hrvati nisu prošli grupu. Tri meseca kasnije Hrvati su posle debakla na EP postali olimpijski prvaci. To govori o njihovoj, ali i našoj snazi.
- Tu utakmicu naš narod pamti po antologijskom prenosu pokojnog Srđana Kneževića. Bio je poseban čovek i originalan komentator. Njegova strast, emocija i ljubav prema rukometu, to je bilo nešto neverovatno. On za nas, i mi za njega, kao jedno. Taj duel sa Hrvatima, prenosio je sa nabojem patriotizma i nacionalizma. Iz njega je izlazila ogromna količina emocija. Posle utakmice, pobede, bili smo srećni. Ulazimo u hotel, dolazimo kod Srđana u sobu, svi, a on plače. Mi smo mislili da plače od sreće. Kad on u tom trenutku meni kaže: - Perune, ja sam dobio otkaz! Pitam ga, kako misliš otkaz? A, on govori, zvao me je urednik RTS, i rekao zbog načina kako sam prenosio utakmicu Jugoslavije i Hrvatske. U tom trenutku sam trgao telefon, nazvao tog urednika, kojeg niti znam, niti mu se sećam imena. Dobro se sećam šta sam mu kazao, a rekao sam mu sledeće: - Nikada nijedan rukometaš reprezentativac neće davati izjave za RTS, te da ćemo usloviti da se naše utakmice ne prenose na RTS, ako se Srđan ne vrati na posao. Posle 15 minuta, zvali su Srđana. Uleteo je kod nas u sobu, grlio nas i vikao da su ga vratili na posao. Eto, to je istina!
- Posle toga sledi polufinale sa Španijom, meč za odlazak na Olimpijske igre. Nismo mogli da dobijemo Špance. Ogromna nervoza pred utakmicu. Em, što su bili moćna reprezentacija, em što su igrali kod kuće, em je najmoćniji čovek sporta tada Samaran bio Španac i predsednik MOK. Sve je bilo jasno, da svi već njih, a ne nas, i pre utakmice vide na Olimpijskim igrama. Ja rovit, od dolaska na pripreme, tri meseca bez treninga i kidanja ligamenata. Neđi Jovanoviću strada meniskus. Nažalost, izgubimo 27:23.
- Mnogim ljudima su bile čudne moje odluke u karijeri. Svojeglav sam, kad nešto naumim, ja to uradim, bez obzira koliko će me koštati. Mnogo odluka doneo sam iz srca, a ne iz glave. To nije dobro. Nisam neko ko sebe diže, uvek sam pričao da drugi treba da pričaju o meni. Onaj ko nije svestan sebe ima potrebu da se drugačije predstavlja. Svestan sam svojih vrlina i mana, svoje tvrdoglavosti, ali i dobre duše, da tako kažem. Zadovoljan sam i srećan karijerom.
- Barselona je bila san svakog sportiste, a ja sam ceo život bežao od nje. Tri puta sam ih odbio, četvrti put, u poznim godinama nisam mogao, jer je supruga rekla, hoćeš ti da se razvodimo, ili da idemo u Barselonu. Hoću čoveče da živimo negde normalno, hoćeš li ceo život da ideš glavom kroz zid? I sad, kad vratim film, prvi put kad me je Barsa zvala, nudili su mi ugovor na osam godina! Sve je bilo završeno, papiri spremni, ali je meni nešto zasmetalo i rešio sam da ne potpišem. Trener Rivera je tada ostao šokiran, kad sam mu rekao da tu ne vidim sebe. Predrag me je tada prvo udarao ispod stola, a onda ustao i rekao mi - Jesi li ti pijan, ssta to pričaš? Ostao sam u Bidasoi, gde su me Baskijci gledali kao svoga, kao božanstvo. Drugi put, moj veliki prijatelj Tomas Svenson me je zvao u Barselonu da igramo zajedno. Ne znam što nisam pristao. Treći put, kada sam iz Kila prešao u Magdeburg, a Kil me tužio jer je trebalo da odradim još četiri godine. Jer tamo, kad pružiš ruku sa svedokom, to važi kao potpisan ugovor. Meni su tamo zasmetale neke stvari, stalno sam gledao da isteram pravdu i oterali su me na sud. Tada me je pozvao trener Barse, najbolji rukometni trener svih vremena Valero Rivera i otvoreno me pitao – Zašto ceo život bežiš od mene, a ja toliko želim da budeš moj igrač? Nasmejao sam se u tom trenutku, ali sam znao da zbog njegovog i mog karaktera, ta saradnje ne bi donela ništa dobro. Danas, mislim da je već prvi put trebalo da pređem u Barsu. Verovatno bih tamo ostao 15 godina, verovatno živeo tamo, imao neku funkciju i sačuvao svoje zdravlje. Igrao sam za Barselonu, ali sam već uništio rame, jer sam se vratio na teren 20 dana, nego što su me posavetovali lekari.
- U SSpaniji sam dobio taj nadimak. Njihovi novinari su se utrkivali, zbog naccina moje igre. Terminator, El Dijablo, El Konkistador… Tako su me nazivali. I to je ostalo upeccatljivo, jer nisam birao situaciju odakle chu dati gol. Meni je ostao taj nadimak, iako je na toj mojoj poziciji bilo 30 vrhunskih svetskih igracca. U SSpaniji sam bio tipiccan razbijacc, postizao golove, takmiccio se u snazi razvaljivanja stative i preccki. Tada sam bio klinac zzeljan svega.
- Bundesliga je nešto što izrabljuje čovekov organizam. To je užaš od napora, utakmica, manjka vremena, bez odmora. Uništio sam sebe u Nemačkoj, pre svega zdravstveno, a onda i fiziki. Bio sam veliki mazohista. Srbi su jedini sportisti u inostranstvu koji rade neke stvari, da im neko iz kluba nešto ne bi zamerio. Jedini! Da se oporaviš deset dana ranije, nego što ti je lekar rekao. Samo zato, da ti neko ne bi nešto zamerio. Mi smo kao plaćeni zato, i mi to moramo. Ma, ne moramo, brate mili. To me je uništilo, skratilo karijeru.
- Pre nego što sam operisao rame 2004. godine, u to rame primio sam preko 40 injekcija! Što kortizona, Što injekcija protiv artroze, blokada pred sam utakmice. Sve može na telu da se bandažira, ali rame ne može. Išao sam bukvalno do granice bola, da mi je posle jedne utakmice rame postalo paralizovano. Tada sam znao da je to kraj ozbiljne karijere. Da moram na operaciju i da posle toga neće biti sve isto. Žao mi je što sam to sebi uradio.
- Povratak u Crvenu zvezdu, posle 15 godina u inostranstvu. Vratio sam se samo zato što sam se zarekao da ću uzeti titulu za Zvezdom. Meni se nije išlo, ni kada su bile sankcije. Evo, otkriću vam kako sam nevoljno otišao iz Zvezde. (smeh) Bio sam u Budvi, kada me je legenda i institucija RK Crvena zvezda Snežana Tufegdžić nazvala i rekla mi da su došli ljudi iz PSŽ po mene, da je Zvezda pristala i da ja moram da idem. Nedelju dana sam se ja skrivao na moru, a Sneža me je pokrivala govoreći našima i Francuzima da me nije našla, jer ja ne želim da idem. Zašto? Pa, nisam uzeo titulu sa Zvezdom, a to sam sebi obećao. Kasnije, shvatio sam da sam morao da odem, kako bi Zvezda preživela. Novac dobijen od mene bio je dovoljan klubu da u to vreme nemaštine i sankcija ostane u životu. Odlazak u PSŽ bio je sjajan potez, odskočna daska za mene i dalju karijeru.
- Meni je Zvezda dala mnogo, scenu, budućnost, napredak, bukvalno sve. Ali, dao sam i ja mnogo Zvezdi. Dao sam celog sebe, dao zdravlje, na kraju krajeva mnogo ličnog novca. Iznosio sam ušteđevinu iz kuće, da bih krpio Zvezdine dugove. Imao ozbiljne porodične probleme zbog Zvezde. Ali, u tom trenutku nisam razmišljao šta radim, već sam Zvezdine probleme shvatio lično i preneo ih u svoju kuću. Mnogi su znali probleme Zvezde, a malo je znalo koliko se ja iznutra rasturam i koliko sam nemoćan, jer ne mogu da promenim stvari nabolje. Dve godine nikoga nije bilo u klubu, sem Sneže sekretarice i mene, bez sponzora i donacija, a dug ogroman. Nikad nisam izlazio u javnost, kukao, jaukao i tužakao bilo koga, mada vidim da je to danas poželjno. Probleme Zvezde sam prihvatao u sebe i pokušavao da ih rešim. Klub je bio pred gašenjem, znalo se to. Igrači su tražili svoje, a nisu razumeli kroz šta ja prolazim. Mnogo puta sam bio ljut na njih, iako su onio mesecima igrali bez prebijene banke, a dobijali su ono što sam donosio iz kuće, svoj lični novac. Oni to nisu razumeli, u kakvom sam stanju da bih im dao makar nešto. Bio sam ljut na svakog ko je štrajkovao, ko je tužio klub, a tužilo ga je 35 ljudi. Na kraju, momci su bili u pravu, a jedino sam ja bio razapet.
- To sam zdravstveno teško platio. Moja porodica je mnogo propatila za te dve ipo godine. Meni su deca porasla, a ja nisam video kada su porasli. Potpuno sam prioritete u životu postavio drugačije. Zvezda mi je bila sve. Radio sam po 10 ili 12 sati. Bio sam u emotivnom rastrojstvu, cepao se. Ozbiljan pakao. Depresija. Uh… Da se razumemo, niko mene na to nije naterao. Nisam hteo da pobegnem od problema, jer sam bio jedan od onih koji ga je i napravio. Preuzeo sam odgovornost, nisam želeo da upirem u bilo koga prstom, niti trčao po novinama da kukam. Nisam dao da se ugasi Crvena zvezda, kakvi god smo sada. Velika istorija je ovde. Velika.
- Sećam se da sam nekada u trenerci Crvene zvezde na stadionu Partizana, sasvim normalno gledao “večiti derbi”. Ili kad je moj Predrag igrao finale protiv Proletera, ja sam tu utakmicu gledao među navijačima Partizana. Jer igra moj brat! Govorim o tom odnosu i poštovanju među navijačima, tada i sada. Danas biste izgubili glavu da uradite nešto slično. Nenormalno vreme. Izgubilo se viteštvo i rivalstvo Zvezde i Partizana. Fakat je da je netrpeljivost uvek postojala, ali nije bilo ovako ogromne mržnje. Žao mi je što je tako.
- Nešto slično kao u Zvezdi, desilo mi se i u reprezentaciji, kada sam postao selektor. Ništa se u životu ne podrazumeva. Mnoge vrhunske sportiste sam gledao kako ne žele da preuzmu odgovornost. Ja nisam takav. Nisam pričao o reprezentaciji, do sada. Prihvatio sam nacionalni tim posle poznatih dešavanja i incidenata na EP u Hrvatskoj 2018. Svi znamo šta se tamo dešavalo. Haos! I kada nije bilo problema, neki su ih pravili. Više od decenije. Rekao sam pokojnom Mirku Butuliji da je moj uslov – smena generacija! Bilo je problematično preuzeti reprezentaciju. Činjenica je da više nema mnogo talenata, kao ranije, a ima momaka koji daju sve od sebe. I takav je bio dogovor. Rekao sam da neki sjajni igrači, baš zbog tih problema u Hrvatskoj, ne zaslužuju više da igraju za Srbiju, barem dok sam ja selektor. Nisam hteo da dovedem sebe u situaciju da sa nekim igračima imam problema, jer oni neće da se odazovu, ili nađu neki razlog da ne igraju. To se dešavalo mojim kolegama ranije, pa su posle neuspeha znali da ih prozivaju. Ja to nisam želeo, baš iz tih razloga. Ili ga zoveš ili ćutiš do kraja. Ja sam izabrao ovo drugo. Smena generacija je proces i sistem, gde se svake godine selektivno ubacuju jedan ili dva igrača. Međutim, to nije napravljeno. Svaki selektor je čuvao sebe, ne želeći to da uradi. Ja sam hazarder, najlakše je ziheraški igrati. Ali, posle nedelju dana shvatio sam da niko više ne prepoznaju tu smenu generacija. Sve se zaboravilo. Stavili su me pod pritisak i tražili plasman na EP, iako je dogovor bio da se u naredne četiri godine pravi reprezentacija. Bio sam svestan da to neće biti onako kako sam se dogovorio. Tada sam Boži Đurkoviću, tadašnjem predsedniku, otvoreno rekao. Nemoj da brineš, što ja imam ugovor na četiri godine, ako osetiš da nisam promenio ono što sam kritikovao, ja neću biti tu. Mene niko ne treba da tera, imam ja svoj obraz i dostojanstvo. Posle neuspeha na EP, predsednik Đurković i potpredsednik Škrbić su me odgovarali od ostavke. Rekao sam im, ako nema javne podrške, da izađu da stanu iza mene, idem. To se nije desilo. Prihvatio sam odgovornost na sebe i otišao. Bitno je da sam ostao u sjajnim odnosima sa svima iz RSS i igračima. Da je bolno i teško jeste, ali… Bilo je nemoguće raditi u takvom okruženju i licemerstvu. Ja se toga gadim. Mene su na EP posle poraza od Belorusije kritikovali oni koje je ta Belorusija tukla sa 10 golova razlike. Zamislite vi to, da vam takvi kažu da je skandal izgubiti od Belorusa, koji imaju igrače u najboljim timovima Evrope. Nadam se da će novi selektor Toni imati više sreće. Želim mu svu najbolje.
- Ja sam čovek koji kaže ono što misli, bez obzira na posledice. Na Evropskom prvenstvu prošle godine rekao sam da bih voleo da mi Srbi imamo navijače, kakve imaju Hrvati. Mene s u tada osudili. Zna se dobro šta sam mislio. U meču između nas i Hrvata bilo je 4.500 hiljade njihovih navijača, a naših stotinak. Žao mi je što naši ljudi nemaju takvu pripadnost naciji kao oni. Kilometraža između Graca i Beča je ista kao između Zagreba i Graca, otprilike. U Beču živi 250.000 Srba. Eto, to me je zaboleo, zato sam to rekao. Nisam zamerio bilo kome, samo sam izneo svoje opažanje. I svi su me napali zbog toga. Nisam ja balavac, znam šta pričam. Ja sam Srbin! Njegošev Crnogorac! Zar treba ja bilo kome da se pravdam? Svako ko je dobronameran zna šta sam mislio. Mi smo negde izgubili nacionalnu pripadnost i meni to smeta.
- Odnosi Srbije i Crne Gore. To je opipljiva stvar. Opet, vežem ga za sport i sve ono što se dešavalo na EP. Neki pojedinci iz Crne Gore nisu krili ogromnu mržnju prema Srbiji. Užasna stvar je toliki animozitet iz Crne Gore prema Srbiji. Ne ulazim u politiku. Imam dosta prijatelja koji podržavaju Mila Đukanovića, ali to ne ulazi u moj i njihov odnos, oni su moji, braća, prijatelji i vazda će tako ostati. Ne ubeđujem ih, ali im ne dozvoljavam da oni mene ubeđuju u neke stvari. Posebno ne u istoriju i tradiciju. Ali, onda dolazite u situaciju, da oni koji su u Srbiji pravili ime, u Srbiji dobro zarađivali patološki mrze Srbiju, zato što ih je neko ubedio da to nije baš tako kako piše u istoriji. I mene su razapinjali posle poraza od Crne Gore na EP, neki su tvrdili da sam manji Srbin. (uzdah) Kvarno je to bilo. Nazvali su me velikosrpskim nacionalistom zato što podržavam litije. Razumete li vi to? Ako sam ja velikosrpski nacionalista zato što sam stao uz svoj narod, uz svoju zemlju i uz svoju crkvu, onda jesam! Šovinista nikada nisam bio. I ti brkaju ta dva pojma. Volim svoje i ne dam na svoje.
- U Crnoj Gori ima mnogo onih koji su bili veliki srpski nacionalisti, pa su posle deset godina sve to promenili i zaboravili. Ako ne voliš Srbiju, mrziš Srbiju, onda ne dolaziš u nju. Čemu licemerstvo? Mnogo srbomrzitelja dolazi u Beograd, ima firme ovde, restorane, zarađuju ozbiljan novac ovde, lepo im je ovde, super… A, kad pređu granice, onda sve najgore o Srbima i Srbiji. Tu podlost I licemerstvo ne volim. Volim ljude sa stavom. Ako mrziš Srbiju, mrzi je, tvoj izbor, ali nemoj da dolaziš ovde i prodaješ neku dvoličnost. Veliki Amfilohije uspeo je da probudi svest Srbima u Crnoj Gori, slava mu i milost. Negde smo se bili uljuljkali u svemu onome što su nam Zapad i Amerika ponudili, a mi to prihvatili, sve ono čega smo se do pre decenije stideli.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
