Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA MLADENA KRSTAJIĆA: Prvo me je zvala Zvezda, pa onda Partizan, zbog rata sam skoro ostao bez oca
Foto: Privatna Arhiva

bosanac

ŽIVOTNA PRIČA MLADENA KRSTAJIĆA: Prvo me je zvala Zvezda, pa onda Partizan, zbog rata sam skoro ostao bez oca

Moja životna priča
10:10h

Ceo život mu je bio utakmica. S pobedama i porazima. Bio je i
fudbaler i trener i direktor i selektor. Da u fudbalu nije uspeo, radio bi kao konobar. I pevao bi. Kad se ne bavi fudbalom, peče rakiju

Ja sam ti od rođenja bio mezimac. Roditelji su me dobili kada su imali 36, već u godinama, što se kaže, sestre su od mene starije 13 i devet godina, pa ti sad vidi. Kad se tako rodiš, možeš samo da budeš mezimče u kući! A došao sam na ovaj svet po onom - desilo se (smeh)! Zanimljivo, i ja imam dve ćerke i trećeg sina, kaže Mladen Krstajić

Dete sa sela

Meni je prijalo da rastem u velikoj porodici, posebno kada smo bili na okupu tokom praznika. Živeo sam u srpskom selu Drivuša, na putu između Zenice i Sarajeva. U školu sam išao u susedno selo, u Janjiće, i tako do osmog razreda. Uvek ujutro. Nisam se vraćao kući, već me majka čeka na autobuskoj stanici. Ja njoj dajem školsku torbu, ona meni torbu sa sportskom opremom i u 13.40 idem autobusom za Zenicu. Trening počinje u 15.30. Naravno, čekam sat vremena. Trening se završi oko 17 sati, onda čekam bus za Drivuš koji polazi u 18.40. Dođem kući, uradim domaći, učim kad imam nešto i u 22 sata na spavanje. I tako svaki dan. Bukvalno sam ujutro od 6.15 do 19.30 uveče bio „na terenu“. I nikad mi nije bilo teško. Nisam došao u situaciju da me nešto mrzi, da sebi kažem „danas neću“, da se pitam „hoću li biti fudbaler“... Mene je kao klinca fudbal ispunjavao. Kad nisam bio na treninzima, igrao sam u dvorištu, u školi... Sećam se kad sam igrao na male goliće s drugarima, ja sam, a njih - trojica!

Prva ljubav i štake

Što se tiče ljubavi, bilo je toga u osnovnoj školi, ali... ništa bitno, klinački. Imao sam simpatije, ali nisam imao devojku. Ono pravo došlo je sa sadašnjom suprugom. Mlad sam se oženio, imao sam 22 godine. Dve godine sam pre toga bio praktično u braku. Zanimljivo je kako smo se moja Ljubica i ja upoznali. Bilo je to na svadbi njene sestre, dok sam bio igrač Kikinde. Sećam se, polomio sam nogu, bio sam na štakama. Pošto sam ja Bosanac, crnogorskog porekla, a volim mikrofon, ponela me atmosfera i... Popnem se ja tako na stolicu, onako sa štakama, počnem da pevam, ona krene da igra i nas dvoje nakon toga stupimo u, što se kaže, kontakt.

Mladen Krstajic
foto: Privatna arhiva

Njena podrška u životu mi je mnogo značila. Venčali smo se 1996. godine. U junu slavimo 26 godina braka! Ali kako smo se uzeli... E, to je zanimljivo. Zabavljali smo kada sam ja došao u Partizan. Bilo je to u oktobru 1995, trener Tumbaković, strog, traži disciplinu, svaki trening je kao utakmica. Ona je ostala u Senti kod sestre. Prolazi vreme, viđam je jednom u mesecu, dva puta najviše. Nemam vozačku, nemam kola... U Partizanu dobijam šansu na kašičicu, šta ću... Mlad sam, ali realan. Za Partizan igraju Bata Mirković, Niša Saveljić, Đurić, Sabo, Taševski, Bolić, Svetličić... Teško danas da možeš naći takvu konkurenciju. I dođe mart. Zovem Ljubicu da dođe kod mene, rešen da više ne živim sam. Dođe ona sa sestrom i njenim mužem. Ja njoj kažem: „Ovako više ne ide! Ili da pravimo svadbu, ili da se razilazimo!“ I, naravno, ona pristane.

Znaš šta je još zanimljivo? Ni Ljubica ni ja nismo znali da je ona trudna. Ćerka Svetlana rodila se u oktobru, a svadba je bila u junu. Sve se to desilo nekako spontano. I, naravno, sve iz ljubavi.

Ja u Zvezdi

Kako sam došao u Partizan? E, i to da čuješ! Dok sam igrao za Kikindu, mene je pratila Crvena zvezda, a ne Partizan! I bili su ozbiljni, konkretni. Radili su sve da me dovedu. Bila je tu i Vojvodina, ali Zvezda je bila rešena da potpišem. Glavni i odgovorni za moje dovođenje bio je Voja Kis (Vojislav Lalatović, prim. aut.) Njega su poslali Cvele i Džaja (Vladimir Cvetković i Dragan Džajić, prim. aut.) da završi posao. Pozove me direktor Čanak u kancelariju i kaže mi da je došla Zvezda po mene. Meni kao da je svemirski brod sleteo! Zovem oca i kažem mu, a on će meni: „Sine, to je posao! Ako te hoće, ideš tamo!“ Ja, šta ću, kažem tati, pa, dobro. I odemo na sastanak s Vojom. Bio je pravi lik. I danas kad se vidimo, kaže mi: „Pobegao si mi!“ Tada mi on na sastanku kaže: „Ideš u Zvezdu!“ Ja samo slegnem ramenima i kažem - dobro! I hoće odmah da me vodi. Ja mu kažem da neću da idem! On u čudu. I moj direktor Čanak kaže da se prvo dogovorimo o uslovima, pa ću da idem u Beograd. I tako ja ostanem, rešen da ne idem u Zvezdu. Da se razumemo, išlo se meni u Zvezdu, nego me je Voja prepao rekavši mi da moram da idem kod Džaje i Cveleta. Ko sam ja da idem kod njih?! Odsekao sam se! I to da idem bez direktora. Ma, ludnica u mojoj glavi!

Ja u Partizanu

Nije prošlo dva dana, mene Čanak opet zove u klub, na sastanak. Kaže: „Došao Partizan!“ „Šta ćemo sad?“, pita on mene. Odgovaram mu: „Ništa, idem odmah!“ A kako su oni saznali za mene? U Beogradu je bio lokal „Pjeris“, mislim da se tako zvao. Tu su dolazili ljudi iz fudbala, funkcioneri Zvezde, Partizana, Rada, Ofke... I tu je neko rekao da mene Zvezda hoće. To je došlo do Bjekovića, koji je odmah sa svojim vozačem Bugijem došao u Kikindu. Sećam se bio je led, mnogo hladno. Sedeo sam dva i po sata i čekao pregovore. A to je još komunističko vreme, kad se prodaje igrač u veliki klub, dolazi 20 najjačih ljudi u gradu, direktori preduzeća. Dođem na kraju i ja na sastanak. Pozovu i mene. Ustaje Bjeković, grli me, a ne zna ni ko sam (smeh)! Kao, gotova je priča, završili smo transfer! Ja gledam, ništa mi nije jasno.

Posle nekoliko dana, dođem ja u Beograd, u Partizan. Kad sam seo s Bjekovićem i Zečevićem, oni me pitaju koji su mi uslovi. Ja im kažem da nemam uslove! Oni u čudu! Meni je bilo nepojmljivo da tražim bilo šta. Ljudi moji, došao sam u Partizan! Mislio sam - dođeš u klub, igraš fudbal i to je to. Najgore je što su se njih dvojica pogubili! Daju mi platu, naravno. A ja se sa svojim cimerom, posle će mi biti kum, dogovorim, da ko od nas dvojice napravi transfer da onom drugom deset odsto od prve plate. Kad sam dobio pare na ruke, dam mu lovu, a on ne zna gde je levo, gde desno (smeh)!

Sprema se pakao

E, a kad se desila nesreća u bivšoj Jugoslaviji, onaj raspad države i sve to, imao sam 18 godina i igrao za Čelik iz Zenice. Tačnije izbegao sam sa sedamnaest i po godina, bukvalno su me oterali moji meštani iz sela, jer sam bio talentovani fudbaler. Trebalo je da potpišem stipendijski ugovor sa Čelikom. Mene je otac vozio na treninge, a sve se polako kuvalo. Nisam bio svestan da dolazi ludo vreme. Pokojni trener Pintol je pozvao oca i rekao mu da me vodi jer se sprema pakao. Kod nas u selu su držali straže, plašili su se da ih neko ne napadne. Za mene je to bilo... Ne znam da ti opišem. Ćale je rekao da moram u Srbiju, a ja sam mu rekao da neću! I zapretili su mi u kući, tako da sam izašao s pokojnom ujnom, busom preko Doboja. I sećam se jedne barikade. Posle mesec dana, za mnom je izašla majka sa unučadima i imali su 30 barikada. To je kraj maja 1992. godine. Čuo sam da su posle toga upali u selo i pohapsili sve i sproveli u Zenicu u KP dom.

Otac je ostao...

Za mene je sreća što ne pamtim rat, jer sam otišao pre nego što je počelo krvoproliće. Sticajem okolnosti, oca mi nisu uhapsili jer je on, dok je bio na poziciji, pomagao jednako i Srbima i Hrvatima i muslimanima. Svi su ga voleli. Dve i po godine je on tako bio sam, odvojen od nas. Jedine tri kuće koje nisu bile u selu srpske bile su hrvatske i te komšije su ga čuvale. Bilo je nekoliko puta napada na kuću... Od njega sam za sve to vreme dobio samo jedno pismo. Sećam se tog pisma... Piše da mu je dobro, da je živ, da ide na posao... I... Prodavao je u bescenje stvari iz kuće kako bi preživeo i imao šta da jede. Imao je i malu bašticu i tako se spasavao. Na kraju pisma... Sećam se kao da je sada ispred mene... Ma... Izvini, ali ne mogu sada... Ne mogu sada da pričam... To pismo...

Aj da ti pričam o fudbalu! To mi lakše. Debitovao sam za Partizan protiv Radničkog sa Novog Beograda, u prijateljskoj utakmici. To se ne zaboravlja! Pamtim utakmicu tako što sam imao mnogo veliku želju da obučem dres Partizana. Pa kad je Partizan dolazio u Zenicu, ja sam uvek bio ispred stadiona kako bih video igrače. Sećam se Plavog Stevanovića, Bude Vujačića... Admir Smajić mi je posle utakmice dao ruku! Čoveče, za mene je to bilo kao da sam uhvatio boga za ruku! Plus, dao mi je potpis. Bio sam klinac sa 14 godina. I sada ja, posle svega toga, igram za Partizan. Ostvario mi se dečački san.

Mladen Krstajic
foto: Privatna Arhiva

Nemačka

Pre odlaska u Nemačku imao sam skoro pa predugovor sa Seltom iz Viga. To je završavao Zoran Stojadinović, menadžer. Bila je to gotova stvar, 1999. godine. Međutim, nisam otišao u Španiju. Sve je palo u vodu... Roditelji izbegli, jedna sestra nema stan, svi na teretu drugoj sestri u trošnoj kući, nas 15 u dve sobice, niko nema stana... Dno dna! Bez obzira na to što sam ja u Partizanu, jer primanja u to vreme nisu bila ništa specijalno da bih mogao da uštedim.

Šut u zadnjicu

Kad sam otišao u Nemačku, nisam znao više od dve reči. Jedva sam čekao da dođe trening ili utakmica, jer sam se tu osećao kao kod kuće. Imao sam sreću da za trenera dobijem Tomasa Šafa, koji je kao trener bio duže nego Oto Rehagel, valjda 14 godina. Išao je sa mnom da biramo stan. Kažem Fazliću: „Gde će ovaj? Šta, šef hoće sa mnom da bira stan?! Pa on je lud sto posto!“ Vidimo mi prvi stan. Kaže meni Šaf: „Idemo da vidimo sledeći.“ Kažem, ne treba. Uzimam ovaj, najbliži je stadionu. I tu sam ostao četiri godine.

Tokom karijere nikada nisam imao problem ni s jednim trenerom. I nikada nisam išao kontra šefu. Od prvog dana sam kod Šafa bio standardan.

Priča meni Fazlić jednu anegdotu za Šafa i mene. Pita njega Šaf može li da me nekako opusti, previše sam tvrd, svojeglav... Jedan dan dolazim ja na trening i Šaf hoće da se zeza sa mnom i šutne me nogom u zadnjicu. Ja u čudu! Pitam ga: „Čoveče, jesi li ti normalan?!“ A evo šta se desilo. Bosanac Fazlić mu rekao: „Mi smo takvi Balkanci, napucaj ga nogom u dupe! Da vidiš reakciju!“ Života mi! I tu sam se opustio (smeh)! Ostao sam s njim prijatelj. Kad sam otišao u Šalke i vratio se u Bremen, niko me nije dočekao zviždukom, a to se retko dešava. Kad je spiker prozvao moje ime, ustalo je 50.000 ljudi i aplaudiralo mi, a ja u dresu Šalkea. Tad vidiš da si ostavio otvorena vrata u celoj Nemačkoj. I danas, kada odlazim u Nemačku, kad dajem pasoš na granici, ili na aerodromu, pogleda me policajac, nasmeje se. Za mene draž da sam nešto uradio.

Ivan Rakitić

Zanimljivo, u Šalkeu sam se vezao za Ivana Rakitića, bio sam mu kao stariji brat. Došao je dve godine dana posle mene iz Bazela. Bio je mlad, klinac, imao je 19 godina. Sećam se, priča meni Zlatan Bajramović, saigrač, došao neki Hrvat iz Bazela, neki „Indijanac“... Zlatan je takav, voli da se šali. Kaže, eno ga u kafeteriji, žut, videćeš ga... Ja stariji igrač, iskusan. I potrefi se da ja ulazim u kafeteriju, a on izlazi. Pitam ga: „Jesi li ti Ivan?“ Kaže: „Jesam. Pitam ga je l’ sve u redu, ako treba nešto, ko god te dira, meni da se obratiš, ne sme niko da te takne. Kaže on da je sve u redu. Naš čovek! Balkanac! Jeste on odrastao u Švajcarskoj, uzeo njihovu kulturu, ali mentalitet... Naš! I voli narodnjake, druženje. Običan momak koji je napravio svetsku karijeru.

Bio sam kod njega na svadbi, družimo se. Znam da se ljutio na mene kad je počeo da igra. Stalno me pita: „Što mi ne daš loptu, uvek daješ drugima...“ Jeste, tebi ću da dam, nisam na Plejstejšnu, odgovorim mu smejući se. Ivan je jednostavan, prirodan, ako može da pomogne, pomoći će, odmoći neće. Upoznao sam mu brata, sestru, majku, oca, sve je to poneo iz kuće.

Mile Kitić

A znaš ono kad su nas nemački novinari uhvatili da slušamo narodnjake... Kao svaki gastarbajter, Ivan voli našu muziku. Znaš kako je to bilo. Kad igramo petkom ili subotom, taj dan ne mogu da zaspim do šest ujutro. Radi me adrenalin, ne osećam umor od utakmice. Kad dođe vikend, izađemo, kao cela Nemačka. Samo što smo nas dvojica imali nesreću da nas uslikaju (smeh)! Kad se to desilo, zove Mile Kitić i kaže: „Nikad jaču reklamu nisam dobio i to besplatnu!“ U Nemačkoj četiri miliona ljudi kupuje Bild i nas trojica izađemo na naslovnoj strani. Strašno! Bilo je to posle meča sa Štutgartom, a u sredu je trebalo da igramo s Rozenborgom u Ligi šampiona, odlučujuću utakmicu za plasman dalje. Te subote Ivan i ja odemo u Duizburg da slušamo Mileta. Desi se što se desi. Video sam u dva ujutro da nas je neko slikao, video sam crvenu lampu uperenu prema nama. Ivan mi kaže da umišljam. Dobro...

Dođemo nas dvojica sutradan na trening. Odradimo sve, niko nas ne dira, dobro je, iako smo napravili glupost. Novinari posle na konferenciji pitaju direktora Andija Milera: „Gde su vam bili igrači?“ On im kaže kod kuće i poruči: „Ako je neko izašao, biće kažnjen!“ I novinari mu pokažu dokaz, naslovnu stranu Bilda. Kad sam došao kući, zvoni telefon. Čim sam video da je direktor, znao sam koliko je sati. Pita me: „Gde si bio sinoć, što mi nisi javio?“ Kažem: „U diskoteci. Kako da ti javim?!“ Nas je neko od naših „jugovića“ slikao u diskoteci i od Bilda uzeo nekoliko stotina evra. Sledeću utakmicu u Ligi šampiona nismo igrali ni ja, ni Rakitić. Kažnjeni smo, bili smo na tribinama, a ostali smo i bez premije, koja je bila ozbiljna. Dobro je što smo prošli dalje, a predsednik i direktor su nam samo rekli - idemo dalje!

Selektor

Igrač, direktor, predsednik, selektor, sada trener. To znači, gleda me bog, a ne bežim od izazova. Jednom prilikom, jedan voditelj je rekao, kad sam preuzeo reprezentaciju, ludi Bosanac je prihvatio da bude selektor. A što da ne prihvatim? Nisam prihvatio da budem kardiolog, već selektor. Nisam imao iskustvo. Jok! A šta, Lampard je u Čelsiju imao iskustvo. Hajde, sad! Ceo život se bavim fudbalom. Šta znači selektor? Selektiram najbolje igrače, imam tim stručnjaka oko sebe i to je to.

Mladen Krstajic
foto: Privatna arhiva

Javnost me je dočekala na nož. Takav sam po prirodi, možda zbog toga, jer ne znam da povučem ručnu. Da razjasnimo to u vezi s Muslinom, jer to mnogi vole da mi spočitavaju. Mene su doveli Kokeza i pokojni Bunjevčević, a ne Muslin! Da znate za ubuduće, u reprezentaciji. Kad dođe novi selektor, pomoćni moraju biti kompenzacija. Jedan iz Zvezde, drugi iz Partizana. Da imaš balans! Eto, da javnost sazna nešto što dosad nije znala. To je ono što nije normalno. Zamisli da u nemačkoj reprezentaciji bude jedan iz Bajerna, a drugi iz Dortmunda... Kod nas je drugačije.

Troje dece

Meni jeste fudbal sve i doneo mi je mnogo radosti i svega, ali najveća, ona prva i najveća radost u životu je rođenje ćerke Svetlane! Ona sad ima 24 godine, završila je fakultet, ozbiljna mlada žena. Druga ćerka u avgustu puni 18 i ona ide svojim putem. Sin u martu puni 16. Oni su moj ponos, dokaz da sam nešto napravio u životu. Vaspitavam ih sa suprugom na onakav način kako su mene odgajali moji roditelji. Sa Svetlanom nemam problem, da li će doći u dva ujutro. Imam poverenja u nju i ostalo dvoje dece. Sa njima pričam o svim temama, razmenjujemo mišljenja. Često volim da kažem da sam ja četvrto dete u mojoj porodici. Moja supruga ima troje dece i mene. Ona je moj vetar u leđa! Nikada nisam bio kod kuće, igrao sam utakmice, bio po karantinima, tokom leta s reprezentacijom... Deca su odrastala s njom. I kad sam završio karijeru, najmanje sam kod kuće. Nažalost.

Mladen Krstajic
foto: Privatna Arhiva

I ovo mi je krivo - kad su mi se rađala deca, uvek sam bio na utakmici. Ovo niko ne zna, ovo pričam tebi prvi put javno. Svetlana se rodila, bio sam u „Hajatu“ u karantinu. Igrali smo protiv Zemuna. Tumba je bio trener. Zamisli, moja žena je tada u devetom mesecu namerila da ide u Sentu i zvala je mog saigrača Stanka Svitlicu da je vozi. Sreća, pa ju je tetka odvela na pregled, gde se i porodila. Drugo dete, Elena, utakmica Srbija - Vels u Beogradu 2003. Kad se završila, ulazim u svlačionicu, milion poruka u telefonu. Svi čestitaju, a ja nemam pojma. Odvedem sve igrače da proslavimo na jedan splav. Treće dete, sin Mateja, 2005. godina. Igramo sa Bajernom u Gelzenkirhenu. Zove me kum iz bolnice u 11 sati, kaže porodila ti se žena. Priđem šefu, kažem, dobio sam dete pre pola sata. On me pita hoću li moći da igram ili želim da idem u bolnicu. Ma, igram, prvo da dobijemo Bajern, pa idem kod žene i deteta. I dobili smo Bajern 1:0.

Konobar

Da nisam postao profesionalni fudbaler, bio bih konobar, jer sam završio ugostiteljsku školu. Kada sam izbegao, i radio sam taj posao. U Čoki sam bio, nisam imao nikakve papire. U Žabljaku državljanstvo, nemam ličnu kartu. Igrao sam na tuđu registraciju za Sentu, za omladince. Radio sam kod brata od ujaka u jednom kafiću. Sastavio sam da radim 24 sata, tri smene. Kad sam trenirao, radio sam dve smene, da bismo imali za život. Da se pohvalim, pred maturu išao sam u vojno odmaralište na obaveznu praksu na Crnogorsko primorje i to mesec dana. Tamo sam proglašen za najboljeg konobara! Upravnik tog hotela, inače Albanac, hteo je da ostanem da radim. A, ja kako, kad sam morao nazad da popravljam ocene. Hteo čovek da mi sredi da dobijem dvojku, ali ja sam se vratio i, naravno, sve završio kako treba.

Pevanje

Imao sam ponuda da snimim neki singl. Ko zna? Možda nekad. Ne bih voleo da snimim, samo da bih se hvalio. Prošlo je to vreme dokazivanja. U ozbiljnim sam godinama. Nemam kompleks, da se napravi dobra pesma. Ne da bude za tri meseca, već da traje. Imao sam nekoliko ideja, pričao sa nekim tekstopiscima. Malo me bude i sramota, bio sam vrhunski fudbaler, a sad da idem da pevam... Mada, imam jednog prijatelja harmonikaša u Bijeljini, Žareta, on me svuda prati. Kaže on meni, brate, daj da naučimo 50 pesama, da pevamo po Evropi da uzmemo ozbiljne pare. Vidiš li ko sve uzima lovu! Volim da zapevam kad je dobra atmosfera i društvo.

Mladen Krstajic
foto: Privatna Arhiva

Rakija

Sve što radim, radim ozbiljno. Fokusiram se da, kad uđem u neki posao, to bude kako treba. Imam još neke sitne biznise koje radim, koji su dosad tavorili. Rakija ne može preko noći. U toj priči sam osam godina. Imam svoje voćnjake, jedno 15 hektara pod kajsijom, dunjom, šljivom, kruškom... Zatvorili smo kompletan krug. Rakija je brendirana. Poslednjih godinu dana sam baš zadovoljan. Prodajem kod nas, a radimo i izvoz. Specijalna receptura za dobru rakiju je pravo voće, da je dobra fermentacija na pravilnoj temperaturi, da nije pretoplo, da se peče, pa prepeče... Domaća priča, kompletno. Moja rakija je malo skuplja od ostalih, ali samo zato što nije hemija. Cilj mi je da napravim brend. Da to ostane upečatljivo iza mene. To što sad radim želim da ostavim svojoj deci, da oni to nastave. Znam da će biti unosno.

E, i da ti kažem ono za ćaleta, ono što nisam mogao odmah da ispričam, za ono pismo... Doslovce je napisao: „Ako mi se šta desi, Mladen preuzima sve.“ Idemo dalje!

Kurir/ Aleksandar Radonić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track