Najnovije vesti

NAJLEPŠE MI JE KAD MI NEKO PRIĐE I KAŽE, HVALA VAM ŠTO STE MI ULEPŠALI DETINJSTVO: Životna priča Mladena Andrejevića ACE POŠTARA
Foto: Damir Dervišagić, Privatna Arhiva

dirljivo

NAJLEPŠE MI JE KAD MI NEKO PRIĐE I KAŽE, HVALA VAM ŠTO STE MI ULEPŠALI DETINJSTVO: Životna priča Mladena Andrejevića ACE POŠTARA

Moja životna priča

Malo ko ga zna po imenu. Deca koja su ga obožavala danas su odrasli ljudi. On je u penziji. Šta bi bilo kad bi bilo da nije bilo socijalizma? Paaa, možda bi bio bogati naslednik. Ovako, postao je glumac. I od napred i od natraške

Pravo da ti kažem, mene niko i ne zna kako se zovem, kako mi je pravo ime. A i ko će da zapamti - Mladen Andrejević? Ih! Ali mi svi znaju lice ili neki od mojih nadimaka. Dobro, evo ovo se uglavnom ne zna - za drugare, onako privatno, ja sam Plaža. Ej, gde si, Plažo?! Zdravo, Plažo! Taj nadimak sam dobio na moru od komšinice. Bilo joj teško da izgovori Mlađa, pa ispalo Mlaža, pa ispalo Plaža i eto. A za publiku sam Aca Poštar, naravno. Po ulozi koja mi je obeležila karijeru. E, a za one malo mlađe sam Cile. Cile iz "Kengura".

Odrastao sam na Tašu. Rođen sam u Beogradskoj 55, pedeset pete, u dvospratnoj kući moga dede. On se tu uselio 1934. Naša kuća je bila prislonjena na jednu veliku zgradu u kojoj su živeli zaposleni u IMT Rakovica. Posle Drugog svetskog rata, to je tad, kako da ti kažem, bila moda, društveno-politički prihvatljivo, zajedno su živeli obični radnici i direktori preduzeća. Tu je bilo mnogo stanova. Sama zgrada je imala tri ulaza i bilo je tu puno dece i to kako smo mi odrastali, to je bila socijala jedna neviđena!

Mladen Andrejević
foto: Privantna arhiva

Nekako u to vreme pojavio se i televizor, pa smo u nekim zajedničkim prostorijama svi zajedno gledali program. Sećam se i tog nekog prvenstva, mislim da je u Čileu bio šezdeset i neke, to smo svi gledali, i stariji i mlađi. To su lepe uspomene i mislim da sam tu negde i stekao razumevanje za ljude, za druženje sa običnim svetom.

Komunisti oduzeli imovinu

Deda Luka je u Balkanskom ili Prvom svetskom ratu bio desetar, a posle su on i baba sa svojih deset prstiju započeli trgovinu u Vlasotincu, pa je to raslo, raslo, i onda je sa ortakom otvorio ciglanu u Velikoj Plani i zajedničku na Karaburmi, gde se danas održava festival Devet. Onda je kupio tu dvospratnu kuću, da bi u jednom stanu živeli on i moja baba, a ostala dva stana je dao mom ocu i tetki.

Mladen Andrejević
foto: Privantna arhiva

Međutim, posle rata, negde '47-48. godine, tu su nam uselili one zaštićene podstanare, kako se to tad zvalo, i ja sam se 17 godina sudio dok nisam ušao u svoj posed. Sećam se da mi je čovek tražio neki veliki novac da napusti taj stan, ali sam se zakleo da neće dobiti ni dinara! Moja braća su sticajem okolnosti prodali svoje stanove i ja sam jedini koji je ostao na drugom spratu i, eto, tu sam već dve godine. Vratio sam se. Pre toga sam živeo u Miloša Pocerca, tamo sam još '90. kupio stan preko nekog kredita. Ciglanu Andrejević-Sokolović nisam uspeo da povratim, jer je bilo teško pronaći papire. Moj deda je sve stvorio sa svojih deset prstiju, a onda su mu preko noći komunisti sve uzeli. On se bio zarekao da će živeti duže od Tita, što mu je i uspelo. Ali nije dočekao da mu vrate imovinu.

Stariji brat

Ali da se vratim na detinjstvo. Pamtim ga po druženju i slobodi. Imao sam starijeg brata Rašu. On nije umetnik, već mašinski inženjer i radio je kao profesor na Mašinskom fakultetu do penzije. Uvek sam se šlepao uz njega. Kad rasteš, uvek hoćeš da se družiš sa starijima. Moj brat je bio dobar fudbaler. Otac je bio u fazonu, kakav fudbal, završi školu. Igrao je u Pobedi i ceo život je bio neostvareni sportista, a mogao je da napravi veliku karijeru. Mene je zanimala gimnastika. Mogu da uradim špagu kao i Danica Maksimović. Vežbam svakog dana i u dobroj sam formi.

Mladen Andrejević
foto: Privantna arhiva

E, iz to perioda pamtim i jedan savet baba Rade. Nama, svojim unucima, trojici braće, rekla je - kad smo sticajem okolnosti bili zajedno, a svi u svojim godinama, deset, jedanaest, trinaest - rekla nam je sledeće: "Živuj si sas ljudi i ne prestizavaj se." Ona je rodom iz Vlasotinca. Baba Rada je bila naš lajf kouč.

Prva devojka

Prva ljubav? Pa prva ljubav zaborava nema. Pamtim je po tome što se iznenada desila i što se ona prva odljubila. To je bila Nada Sulimanović. Živela je preko puta, a danas, čujem, živi u Italiji. To je bilo u osnovnoj školi i ona me je na nekom žuru ostavila... Jao... to je bio velik udarac i pad za mene. Bila su to neka prva ljubljenja i milovanja. Kad misliš na tako neke stvari, uvek se setiš prve ljubavi.

Prava pa gluma

Mene je još kao malog umetnost nekako vukla, pa sam išao i u onu grupu pri Radio Beogradu kod pokojnog Bate Miladinovića, ali nisam tamo bio dugo, nekih godinu dana možda; i onda kad sam bio prvi razred gimnazije, bio sam u Dadovu i tamo sam bio dobre dve, dve i po godine. To je bilo ono vreme kad je bio jak amaterizam i kad su održavani ozbiljni festivali... Bilo je tu dosta pametnog sveta i tu si svašta mogao da čuješ i da naučiš, toga danas više nema. I, pravo da ti kažem, onda sam se nešto bio uplašio, kao... tog prijemnog, da li ću da prođem ili neću, i tako završim na pravima dve godine. I zamalo da završim i drugu godinu, tri ispita su mi ostala, a tada je bilo ako završiš dve godine, onda si pravnik, a kad diplomiraš, onda si diplomirani pravnik. Međutim, onda odem na glumu i prime me. Sa 20 godina sam upisao, umesto sa 18, ali nisam bio najstariji u klasi, stariji je bio Radovan Miljanić, on je bio '52 godište, a ja sam '55, ali sam se školski vodio kao '54. jer sam godinu dana ranije krenuo u školu.

Mladen Andrejević
foto: Miladin Jeličić

Ispovest varalice Feliksa Krula

Sa mnom u klasi bio je i Boris Komnenić. Kad je umro, potresao sam se kao da sam izgubio brata, jer to ti je ono kao kad rasteš s nekim pa se ne vidiš 15 godina, ali ostaje to nešto za ceo život. Pored mene i njega u klasi su bili još i Radovan Miljanić, Vladica Milosavljević, Danica Ristovski, Marina Marković, Dijana Kržanić, nas osmoro je bilo u klasi, a sedmoro nas je diplomiralo. Dobio sam nagradu "Mata Milošević" kao najbolji student, bez obzira na godine, imao sam diplomski ispit "Ispovesti varalice Feliksa Krula" od Tomasa Mana. I sada kad sam odlazio u penziju, pošto sam napunio 65 godina, novi upravnik Ateljea Novica Antić setio se toga i rekao mi da je on gledao mog Krula i da bi bilo dobro da zbog odlaska odigram Krula na velikoj sceni, a diplomirao sam u Ateljeu, i onda je bilo strašno zanimljivo jer se napravio ceo krug, pošto sam igrao to sa 24 godine i sad sa 65, i to je mnogo drugačije, moram priznati.

A Feliks Krul, to je nedovršeni roman, lik romana piše svoje uspomene dok je u zatvoru i to je dosta drugačije kad igraš sa 24 godine i sa 65. Moj divni profesor mi je pomogao jako u toj dramaturgiji, pa je smislio, pošto je lik romana tokom svoje prevarantske životne karijere bio i konobar, da ja svoje ispovesti pričam kao neki vrhunski konobar u jednoj otmenoj kafani dok postavljam sto za četvoro i dok sve to postavim, dotle priča i traje.

Mislio sam da monodrama nije interesantna za Atelje, ali bilo je lepo igrati je na velikoj sceni i bio sam zapanjen koliko je sveta bilo. Pitali su me koliko bih ja karata, pa sam ja rekao da neću da punim salu svojim prijateljima i tražio sam prvo pet, a onda mi bilo glupo da ne pozovem prijatelje, pošto odlazim u penziju, i pozvao sam da pitam mogu li da dobijem jedno 15-20, a oni: "Jao, dobro si javio, već je sve otišlo!" E, tu sam se baš iznenadio, a nikakve reklame nije bilo, samo je izašlo da će biti.

Mladen Andrejević
foto: Miladin Jeličić

Izbačen iz pozorišta

U Atelje 212 sam došao po preporuci Jovana Ćirilova i Borke Pavićević kad je Roberto Čuli radio "Dekamerona". Uđem u tu podelu, nekog studenta je trebalo da igram i igrao sam, ali dođe tu do nekih nesporazuma, pa me on izbaci odatle. Trebalo je da igram u predstavi Dejana Mijača povodom otvaranja nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta, ali pošto zgrada nije završena, predstava je bila zamrznuta, s planom da se nastavi u maju i junu, a u toj pauzi ja dobijam ponudu za "Dekamerona" i kažem Ćirilovu da moram da nastavim ovo u maju-junu, jer ja sam tamo počeo, a on mi kaže, kao iskusan čovek, da ne brinem, da će sve to da se uklopi i ja kažem važi.

E, onda me izbace odande, a u međuvremenu me izbace i iz SNP! To je strašno bilo, ja prosto nisam znao šta ću! Onda sam išao na Akademiju svaki dan i koristio onu pauzu od jedan i dva, kad se ide na ručak, i išao sam u one vežbaonice za akrobatiku i radio sam vežbe, a onda sam išao kod mog profesora Predraga Bajčetića na časove, tada je već došla sledeća generacija kod njega, i kad su oni imali kolokvijume ili ispite, onda meni profesor kaže da idem s nekima od njih da gledam malo šta rade i da im kažem ponešto, tako da sam ja na taj način održavao taj neki kontakt sa svim tim, ali nije bilo lako, jer, boga mi, dve godine me niko nije zvao ni za šta...

Mladen Andrejević
foto: Damir Dervišagić

Radovan Miljanić i ja smo zajedno bili izbačeni iz predstave i mi smo tužili pozorište, jer smo imali ugovor u kom oni nama garantuju određeni broj predstava za godinu dana - toga danas nema, i dobili smo novac kao da smo igrali. Sećam se kad sam dobio pare, ja sam kola mogao da kupim, nisam mogao da verujem! Dobio sam dva teška udarca na početku karijere i iz toga sam naučio da se ne vrti sve oko mene.

Predstava za psihijatre

Posle sam otišao u vojsku u Zagreb i tamo sam proveo nešto manje od pola godine. Mesec dana sam bio u bolnici, imao sam strašne aritmije. To su bila neka dva terena, pripremni teren i veliki teren, koji je bio jedan od poslednjih, to je bila '82, kad sam imao 27 godina, tad su leteli poslednji avioni, nisu bili oni manevri, nego nešto suženog oblika, i mi to završimo i ja tražim da idem kući na vikend, a oni ne daju. I ja sam tu samo flipnuo i tad sam dobio te aritmije na nervnoj bazi, ektrasistola, to udara... ne znaš da l' ćeš da umreš.

I, puste ti oni mene nekako kući, ja se dokopam bolnice i doktor mi napiše da sumnja da se meša venska i arterijska i ja završim na VMA. A tamo sve vojna lica, sve srčke, i ja se primio da sam gotov! U bolnici sam bio tri nedelje. Urade mi sve testove, ali im ništa nije bilo jasno, i prebace me na neuropsihijatriju.

Ja sam prva generacija nove VMA, onda su nas selili kombijima i dobili smo one pižame boje kafe, bademantile, i mene je doktor uzeo u razmatranje i kad smo se prvi put videli, obavi on razgovor sa mnom, ispita me šta sam radio do tada, ja mu sve ispričam. Na sledećem viđenju on mene pita da li ja mogu da izvedem svoj diplomski rad, onog Feliksa Krula, komisija bi volela da to vidi. I meni devojka donese tekst, uzmem ja da se spremim, imao sam nedelju dana vremena da se pripremim, pošto sam to igrao pre dve godine, i izađem ja, njih sedam u komisiji, četiri vojna i tri civilna lica, da bi mogli da imaju većinu kad donose odluku, počnem da govorim i ono što mi je ostalo u sećanju jeste aplauz jedne žene neuropsihijatra. Nakon toga je bio razgovor i oni mene puste da ne služim vojsku. Tu je bio neki major, a u romanu ima ispovest kada Feliks vara regrutnu policiju i ja mislim da je neko od njih mislio da ja u svom diplomskom imam i taj deo, a ja sam to izbacio, jer tu ima mnogo epizoda i čovek mora da se opredeli za jedan tok priče.

Mladen Andrejević
foto: RTS promo

Povratak u pozorište

Zahvaljujući Primožu Bebleru, kog sam upoznao još u Dadovu, dobio sam posao nakon dve godine. On me je zvao kad se radila "Anatomija duplog gulaša" prema Kišovom "Času anatomije". To smo igrali u Konaku kneginje Ljubice, to je bilo vrlo zanimljivo i puno smo gostovali. Nakon toga me je Nikola Jeftić preporučio "Bošku Buhi" i onda sam tada otišao u prvi angažman, to je bilo '84. Tamo sam radio "Klovnove" u režiji Ljubomira Mucija Draškića, a on me je vratio u Atelje, gde sam bio od '86. pa do kraja.

Bilo je perioda kad sam ostavljao dušu na sceni. Ja sam jedne godine imao 34 predstave u mesec dana. Igrali smo "Sirote male hrčke" koje je režirao Aleksandar Gavrilović, to smo igrali od pet, pa sam u osam imao "Priču o konju" na Terazijama, a u 11 uveče "Hamleta". I išao je Milenko Adamov sa mnom, jer nije mogao da veruje da možeš da igraš tri predstave za jedno veče. Onda smo obišli sve kafane i ja sam pio piva i piva, al' nisam mogao, valjda od adrenalina, da se napijem. I tek sam pred zoru uspeo da zaspim.

Mladen Andrejević
foto: RTS promo

Uloga po kojoj me pamte

Za ulogu Ace Poštara, u seriji "Šta bi bilo kad bi bilo", zvao me je reditelj Srba Božinović. On je prvo želeo Zorana Cvijanovića, ja mislim, al' pošto on nije hteo, onda je zvao mene i ja sam rekao - što da ne. Zoran je znao da će ga svi zvati po tom nadimku, pa je odbio. To je divno napisala Slobodanka Ilić, a posle nam se pridružio i Šibalić. Bilo je 27 snimljenih epizoda i to je ozbiljno rađeno, jedna epizoda se radila pet radnih dana. Meni se i danas desi da mi neko priđe i kaže: "Hvala vam što ste mi ulepšali detinjstvo." I ovako ćelavog i bez brkova me prepoznaju.

Kad danas razmišljam o tome da li bi slična emisija uspela, nisam siguran da znam pravi odgovor. "Šta bi bilo kad bi bilo" je prestala da se snima jer se paralelno radila i "Kockica", pa nije bilo dovoljno love za sve, a pošto je tada Branko postojao već 15 godina, vagali su s Televizije Beograd i odlučili da ukinu Acu Poštara. Nije bilo rivalstva i ljubomore između Branka i mene. Igrao sam kod njega u "Pužu", a čak je on bio gost kod nas u seriju. Ima ta emisija na Jujtubu.

Mladen Andrejević
foto: Damir Dervišagić

Epilog

Ne volim nešto mnogo da se gledam, ali kad gledam nešto gde sam igrao, gledam to sa zadatkom, gledam šta bi trebalo, a šta ne sledeći put da uradim. Smatram da sam mogao više u karijeri i da bi bilo više da nisam pretrpeo ona dva udarca na početku. Bilo bi i mnogo više i mnogo bolje, a možda... i da nije bilo Ace Poštara.

Opet, mogu da budem ponosan na mnoge stvari koje sam uradio. Moja karijera imala je četiri faze. Pored ljudi koje sam već pomenuo, značajna mi je i saradnja sa Egonom Savinom. Napravili smo četiri sjajne predstave, a trenutno se još igra "Pasivno pušenje" u Zvezdari.

Nedavno sam snimio sjajan film "Lihvar", koji je nagrađen na Festu. Mala je uloga, ali je sve dobro ispalo, jer je radila sjajna ekipa s braćom Nemanjom i Aljošom Ćeranićem na čelu. Drago mi je bilo što sam deo tog tima. Danas je podvig snimiti filma sa 60.000 evra. Svi smo bili pozitivni i utisak da će ispasti dobro nije me prevario.

Mladen Andrejević
foto: Damir Dervišagić

Porodica i penzija

Dva puta sam se ženio. Danas sam srećno razveden. Sa prvom suprugom sam dobio Saru, koja je 1989. godište. S njenom majkom sam se razišao davno i danas smo u dobrim odnosima. I drugi brak se završio razvodom, ali iz njega nemam dece.

Sara živi u Španiji. Završila je TV produkciju, otišla je na postdiplomske tamo, i ostala je. Trenutno predaje engleski i srpski jezik, a u međuvremenu uči katalonski, jer je nekoliko poslova ispustila zato što ne govori taj jezik. Ja se pripremam kao da ću živeti večno i nadam se da će i za pet-šest godina trebati nekome neki deda za neku ulogu. Moramo umreti, ali se iskreno nadam da neću skončati u mukama, ali šta se desi, desiće se.

Prestao sam da vozim zbog nevaspitanog sveta

Prestao sam da vozim. Digao sam ruke. Shvatio da neću da postanem ludak zbog nevaspitanog sveta. Počeo sam da čupam volan i psujem. Parkira se gde ko hoće, svaki drugi ne daje migavac... Rekao sam da to neću da radim. Ne znam da li bih ponovo vozio. Pešačim. Uzmem taksi kad idem sam kod kumova u Zemun. Sad mogu i da popijem, a pre sam umeo kad popijem da sednem za volan. To se ne sme.

Kurir/ Ljubomir Radanov

Bonus video:

NEOBIČNO! NOVA PREDSTAVA IGRAĆE SE U AVIONU: Mesta ima za samo 150 putnika, glumci služe šampanjac, a evo kako do karata
06:25

NEOBIČNO! NOVA PREDSTAVA IGRAĆE SE U AVIONU: Mesta ima za samo 150 putnika, glumci služe šampanjac, a evo kako do karata

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja