Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA VIKTORA TROICKOG: Ponosan sam što u sebi imam i ruske i srpske krvi! Teniser iskreno o Nadalu, Federeru i Đokoviću
Foto: Ana Panković, Privatna Arhiva

Potresno

ŽIVOTNA PRIČA VIKTORA TROICKOG: Ponosan sam što u sebi imam i ruske i srpske krvi! Teniser iskreno o Nadalu, Federeru i Đokoviću

Moja životna priča

Bukvalno su ga dva poena delila od toga da postane jedan od deset najboljih tenisera sveta. Ali, izgubio je. I to je život. Taj jedan poraz bio je prekretnica u njegovoj profesionalnoj karijeri. U privatnom životu ih je bilo nekoliko, tih prekretnica. Najznačajnije se zovu Irina i Darija. Jedan je od onih ljudi koji za sebe može da kaže da je zadovoljan životom

Ime sam dobio po dedi Viktoru, koga nikada nisam upoznao, a baku Irinu pamtim dobro, naravno, jer me je čuvala kao malog. Ja sam, dakle, ime dobio po dedi, a moja starija ćerka po mojoj baki. Očevi preci došli su u Srbiju 1917. godine, odmah posle Oktobarske revolucije, i to kao sasvim mali. Baka je imala samo tri godine, a deda oko šest, kada su sa porodicama emigrirali kao i mnogi bogati i ugledni Rusi tog doba. Moja baka je iz Rostova na Donu, a deka je iz gradića Tvera, istočno od Moskve.

Viktor Troicki
foto: Privatna Arhiva

Ja sam iz Beograda. Rođen sam 10. februara 1986. i odrastao sam na Dorćolu. Znate ono kad vas pitaju kakvo vam je bilo detinjstvo, je l' bilo ovakvo ili onakvo, ja mogu samo da kažem: imao sam prelepo detinjstvo. Da ga poželiš svakom detetu! I mislim da svaki čovek pamti svoje detinjstvo, ma koliko godina da ima. Još nisam ušao u te neke penzionerske godine, ali sam siguran da ću detinjstvo pamtiti i tada. Pamtim sve one igre s drugarima... Najviše smo išli na fudbal i košarku, a tenis sam krenuo da treniram već sa pet godina, na očevu inicijativu. Nisam znao ništa o tom sportu. Prve korake sam napravio na "25. maju", a već sa sedam godina prešao sam u teniski klub Crvena zvezda, gde i danas rado dolazim.

Novi Sad

E sad, otkud Troicki u Srbiji, to poreklo, to me ljudi nekad pitaju. Moji baka i deka su se upoznali i venčali u Novom Sadu, u gradu u kojem je rođen i moj otac Aleksandar. On je tamo završio prava i došao u Beograd, ovde je upoznao moju majku Milu, ekonomistu po profesiji, koja je rodom iz Guče. Ponosan sam što imam ruske i srpske krvi. Uvek kad sam igrao u Rusiji osećao sam se nekako lepo; tamo sam osvojio prvu ATP titulu. Nosim iz Moskve puno lepih uspomena.

Viktor Troicki
foto: Profimedia

Crna ovca u porodici

Pradeda je bio najveći stručnjak za crkveno pravo i profesor na fakultetu, deda arhitekta, a otac pravnik. Dugo sam se šalio da sam crna ovca u porodici, jer jedini nisam završio fakultet. Završio sam osnovnu školu "Mihailo Petrović Alas". U početku sam bio sa svim peticama, do petog razreda. Onda je došao pubertet pa sam se malo opustio. Nisam podnosio fiziku i hemiju. To me je najviše mučilo. Matematika mi je uvek dobro išla. Upisao sam Sportsku gimnaziju, koju sam morao vanredno da završim. Prvi razred sam i nekako uspeo da završim redovno, ali posle nije išlo. Mislim da sam i dalje rekorder u školi po broju opravdanih izostanaka sa časova. Tokom drugog razreda stalno sam bio na putovanjima i teniskim turnirima. Na polugodištu su mi rekli da moram da završim vanredno školu. Završio sam nedavno sportski menadžment na Alfa univerzitetu. I Janko Tipsarević je diplomirao na istom fakultetu. Znao sam da ću ostati u sportu, a ovde sam stekao korisna praktična znanja.

Dobar fudbaler

Prvi, neki dečji reket, dobio sam na poklon. Magija i moja igra je počela tako što sam pokušavao da lopticu udaram o zid. Sećam se dobro i prvog treninga. Prva vežba je bila da naučimo da žongliramo sa lopticom i reketom. Od početka mi se svidelo, a posle je tenis postao moj život.

Ipak, dugo godina sam uporedo trenirao i fudbal. Čak sam tenis želeo da prekinem, ali tata me je zadržao u ovom sportu. Na kraju sam ostavio fudbal i izgleda doneo pravu odluku. Svi klinci i moji drugari su tada igrali fudbal, niko nije ni znao šta je tenis. Jednostavno, nije postojao kod nas u to vreme. Igrao sam špica, davao golove, a uzor mi je bio Predrag Mijatović.

Predrag Mijatović
foto: Starsport©

Šta ostaje zapisano

U mojoj biografiji, što je zanimljivo, ostaće zapisano da sam prvi porazio Novaka Đokovića. Bili smo deca i igrali smo turnir do 10 godina, sećam se kao da je bilo juče, na teniskim terenima kluba "San" kod Pionira. Bio sam stariji od njega godinu dana, što je u tim godinama bila velika prednost. Noletu je to bio prvi turnir u životu. Bio je uzbuđen i pod pritiskom, a ja sam već imao u nogama nekoliko takmičenja. Dobio sam ga tada 9:0, ali svaki sledeći put gubio sam od njega na svim juniorskim turnirima. Uspeo sam još samo jednom da ga pobedim kad smo postali profesionalci na turniru u Umagu.

Viktor Troicki, Novak Đoković
foto: Profimedia

Andre Agasi

Obojica smo tada samo sanjali da budemo top teniseri. Nole čak ima i taj snimak gde kaže da želi da postane najbolji teniser sveta. Niko tada nije mogao da zna kakve će on rezultate da napravi. Meni je san bio da budem kao Andre Agasi. On mi je bio uzor, samo on i niko više. To me je dosta motivisalo. Uveo je neku novu modu u beli sport. Ponašao se drugačije. Imao je svoj stil igre. Trudio sam se da nosim njegovu odeću, kopiram njegov stil igre i koristim iste rekete. Cela moja porodica se smejala koliko sam ga imitirao. Nosio sam maramu kao on, šišao se do glave da bih ličio na njega...

Viktor Troicki
foto: Privatna Arhiva

Kad sam ga prvi put upoznao, što je bilo puno godina kasnije, od uzbuđenja nisam mogao do reči da dođem. On je meni prvi prišao. Imao sam povredu. Sreli smo se u svlačionici u Sinsinatiju. Bila je to njegova poslednja sezona, a moja prva na turu. Posle smo postali bliski kad je počeo da radi s Đokovićem. Video sam da nije samo šampion, već i vrlo prijatna osoba. Pričao sam mu koliko sam ga voleo.

Treneri

Od dolaska u Zvezdu moj prvi trener i posle savetnik kroz celu karijeru je bio Nenad Neša Trifunović. On je, takoreći, sa mnom od detinjstva, gotovo 15 godina smo radili zajedno. Neša mi je kao član porodice i da nije njega bilo, ne bih svakako napravio velike stvari u tenisu. Nikad mu to neću zaboraviti. Uz Nenada kroz celu karijeru me prati kondicioni trener i fizioterapeut Miloš Jelisavčić.

Posle mi je šest godina trener bio Jan de Vit, a poslednji je bio Australijanac Džek Rider. On je ostao sa mnom i u najtežim trenucima u karijeri. Imao je boljih ponuda, ali je ostao sa mnom i pokazao da je veliki prijatelj. Dosta je stariji od mene, ali se uvek prema meni ponašao kao brat. Bilo je tu menadžera, ali najveći teret izneli su moji roditelji.

Prekretnica

Počeo sam da igram tenis u najgore doba. Bio sam jedan od najboljih igrača u svojoj generaciji. Već sa 14 godina to je bio veliki finansijski teret za roditelje, a prekretnica je bila sa 18 godina, kad sam bio među deset najboljih juniora na svetu. E, tada je trebalo najviše novca uložiti. Nisam znao da li ću biti u stanju da nastavim da se bavim tenisom. Moji roditelji nisu mogli više da me finansiraju. Razmišljao sam da odem na koledž u Ameriku. Na moju upornost bukvalno ni iz čega sam napravio uspeh i rezultat u okolnim zemljama. Na čelendžima sam uspeo sam da se probijem do 300. mesta, a onda me je zapazio Jan de Vit i ponudio ugovor. Imao sam tada 20 godina.

Rodžer Federer
foto: Profimedia

Krila mi je dao meč sa Federerom, koji sam igrao u Japanu. Izgubio sam 7:6 i 7:6. ali sam shvatio da mogu da igram egal s najboljima. Bio je to moj prvi ATP turnir na koji sam se kvalifikovao. Pre njega sam izbacio Visentea, koji je bio u top 30 na svetu. Bio je to tada moj najveći meč. Uspeo sam posle da napredujem. Kad motam film unazad, bilo je nekoliko takvih trenutaka. Jedan od njih je pobeda u odlučujućem petom meču protiv Francuske, u finalu Dejvis kupa, decembra 2010. godine nad Mihailom Lodrom u beogradskoj "Areni", kad sam doneo Srbiji prvu titulu šampiona i popularni trofej "salataru". Možda mi je to i najdraži meč u karijeri.

Porazi

Najbolji plasman na ATP listi mi je bio kada sam postao 12. igrač sveta. Ostaje žal što nisam uspeo da uđem među deset najboljih, a samo me je jedna pobeda delila od tog cilja. Posle toga je krenuo moj pad. Na Rolan Garosu 2011. igrao sam protiv Endija Marija u pet setova, posle vođstva od dva nula. Došao je peti set imao sam 5:3 i vođstvo od 30:0 na svoj servis. Dva poena su me delila od pobede i plasmana u četvrtfinale. Bio sam toliko blizu. Dešava se svima. Nisam izdržao pritisak. Posle tog meča sam možda i zaplakao u svlačionici i dugo se osećao loše. Nakon tog poraza sam ušao u crni niz. To mi je najteži poraz, kao pre neku godinu i protiv Rusa u Dejvis kupu. Igrali smo dubl, a ja sam u odlučujućem tajbreku promašio nekoliko lakih voleja...

Tim Srbija

Kad sam već pomenuo Dejvis kup, moram da kažem da smo Novak, Janko i ja jedva čekali da igramo za reprezentaciju. Drugarstvo s turnira prenelo se i na reprezentaciju. Ne smem tu da zaboravim i Nenada Zimonjića. Bez Novaka smo s njim osvojili Svetski kup u Diseldorfu pobedom nad Nemačkom. Svi smo prošli težak put i ostali prijatelji. Janko je stariji od mene dve godine, ali se sada viđamo skoro svakog dana. Novaka znam ceo život. Ne gledam na njega kao na velikog šampiona, a on to jeste, već pre svega kao na drugara. Opušteni smo. Zajedno smo bili na letovanju s porodicama. Janko i Novak su normalni momci koji vole da se druže.

ATP, ATP kup, Novak Đoković, Viktor Troicki, FIlip Krajinović, Goran Ivanišević, Dušan Lajović
foto: EPA

Dobro pamtim i jednu anegdotu s Noletom. Bili smo klinci. On je imao nekih 19 ili 20 godina i nije bio toliko poznat. Ušao je tek među deset najboljih na svetu. Sećam se da smo otišli na večeru u Melburnu nakon neke pobede na Australijan openu. Bilo je nas nekoliko u društvu. Bila je to ulica sa puno restorana. Nije moglo nigde da se uđe, jer nismo imali rezervaciju. Nigde nisu prepoznali Novaka Đokovića, jer je bio u košulji i pantalonama. Neko je predložio da mu damo lopticu da tapka, jer bi ga tako sigurno prepoznali. Na kraju smo uspeli da uđemo na srpski šarm i snalažljivost.

Suspenzija

Najteži period u životu mi je bio kad sam nepravedno suspendovan. Godinu dana nisam mogao da igram tenis. Na turniru u Monte Karlu bio sam izabran da uradim antidoping, nakon što sam izgubio meč u prvom kolu. Prvo sam dao urin, a potom je trebalo da vadim krv. Pošto imam fobiju od igle i davanja krvi - ne smem da gledam, moram da legnem - pitao sam doktorku da li je bilo moguće da ne uradim test. Osećao sam se loše, a imam problem sa vađenjem krvi i tada mi bude još gore. Nekoliko puta sam pao u nesvest od vađenja krvi. Doktorka koja je bila glavna i odgovorna rekla mi je da je to skroz OK i da ne moram da brinem. Kažnjen sam posle sa 12 meseci suspenzije zbog izbegavanja testa. Na sudu doktorka je govorila sve suprotno i da me je upozoravala kako mogu da snosim posledice i da budem suspendovan. To su bile nebuloze. Moj trener je bio svedok. Svi testovi su bili negativni, samo procedura nije bila ispoštovana. Bio je specifičan slučaj, koji se ranije nije desio i minimalna kazna za propuštanje testa bila je 12 meseci. Moja je krivica što nisam dao krv i što sam verovao lekaru.

Viktor Troicki
foto: Ana Paunković

Prekid karijere

Od devete godine sve je u mom životu bilo podređeno tenisu. Nije bilo za mene više ni zimovanja, ni letovanja... Roditelji su sav novac ulagali u moj tenis. Posle škole moji vršnjaci bi ostajali da se druže, a ja sam morao na treninge. Propustio sam ekskurzije, dečje rođendane... Isplatio se taj trud. Imao sam drugačije odrastanje. Poslednjih nekoliko godina su krenule povrede i slabije rezultati. Najviše su me mučila leđa. Nisam imao plan kako da završim karijeru. Sa 35 godina sam se već ostvario kao otac, korona je dodatno komplikovana putovanja, porodica je ispašatala... Bilo mi je lako da donesem odluku. Rešio sam da će Vimbldon biti poslednji u turnir. Ne igram tenis, evo, već tri meseca. I prija mi. Ugojio sam se i sedam kilograma. Trenirao sam malo s Novakom i Miomirom Kecmanovićem, odigrao poneki meč sa Jankom.

Federer

Dobar sam drugar s većinom tenisera. U kontaktu sam sa nekima i danas. Dugo godina sam imao istog trenera sa Markom Kjudinelijem. On je odrastao sa Federerom, kao ja s Novakom Đokovićem. Obojica su odrasli zajedno u Bezelu. Federer je već bio superstar kad sam ja počeo da igram turnire iz masters serije. Moj Marko bi uvek bio s njim u apartmanu. Boravio je u uvek u nekoj sobici. Jednom odem kod njih da blejimo i sećam se da su igrali "plejstejšn". Federer je igrao tenis i izabrao je - sebe. Sećam se da je igrao neki trening mod kako bi poboljšao svoje karakteristike. To mi je bilo jako smešno u tom trenutku i nisam mogao da verujem. Uzmeš da igraš "plejstejšn" i izabereš samog sebe!

Sleš
foto: Profimedia

Ja s Gansima u avionu

Život tenisera vezan je i za avione. Leteo sam najdužom linijom na svetu, od Dubaija do Los Anđelesa. Sedeo sam u prvoj klasi pored Sleša i ostatka Gans en rouzisa. Bilo je to nezaboravno iskustvo. Znaš da su me zvali na piće! Prva klasa ima mini bar i... I veruj mi da nemam sliku s njima! Zeza me žena zbog toga stalno. A ja najviše na svetu mrzim da se slikam. Nemam problem da se fotkam s fanovima, već imam... Ma, ne volim ja nekoga da pitam za zajedničku fotografiju. Najviše me nervira da se slikam sa suprugom na nekoj egzotičnoj destinaciji. Njoj je to opsesija. Završila je čak i neku školu fotografije.

Tajson

Ako mi veruješ, nemam fotografiju ni sa kim. Lažem, imam sa Majkom Tajsonom! Bili smo na Devičanskim ostrvima kod Ričarda Brensona. On svake godine organizuje privatni teniski turnir u humanitarne svrhe, gde profesionalci igraju sa ljudima iz sveta biznisa. Ostrvo je prelepo. Jedan od gostiju je bio i Tajson. Uspeo sam da se slikam s njim. Na nagovor žene. On obožava tenis zbog ćerke koja trenira. Drago mi je što sam ga upoznao, jer mi je i on jedan od idola.

Viktor Troicki
foto: Privatna Arhiva

Ali, da završim priču s avionima. Imao sam slična iskustva s Noletom tokom nekih putovanja. Sećam se da je na jednom letu bila baaaaš dobra žurka. Pevali smo i igrali. Neko je svirao i gitaru i... sjajno je bilo, da ne ulazim u detalje.

Nadal

E, sad... Rekao sam da nemam fotku ni sa kim, pa sam ti rekao da ipak imam s Majkom Tajsonom, a evo, sad sam se setio, imam i sa Nadalom. Imam i fotku i lepa sećanja. Igrali smo finale jedan protiv drugog u Štutgartu. On je moje godište, ali se nismo znali kao klinci. Rafa je bio toliko dobar da je već sa 15 godina krenuo da igra profi turnire. Turnir je bio na travi i pobednik je pored novčane nagrade dobijao i najnoviji "mercedes". On je dobio i to mi je.. uh! Zašto ja nisam bio bolji?! Zašto nisam pobedio!

Rafael Nadal, Viktor Troicki
foto: Profimedia

Nakon tog turnira on je dobio kao poklon i privatni avion za London, jer smo išli na turnir u Kvinsu. Bio je dobar, pa je pozvao mog trenera i mene da mu pravimo društvo. Pričali smo tada dugo. On ima veliku ljubav prema jahtama. Posle mi je pokazao i koje sve automobile ima u svom vlasništvu. Pitao sam ga: "Da li tebi uopšte treba taj auto?". Video sam šta sve ima u svojoj garaži, pa mi je bilo još teže, jer on to neće ni voziti. Vredeo je u tom trenutku 180.000 evra. Rafa je sjajan momak, veliki šampion i fej-plej igrač. Prvi bi uvek pritrčao da se javi kad me sretne. O njemu imam samo lepo da kažem .

Moji automobili

A da ti kažem o mojim automobilima? Volim vožnju i volim automobile. Sebi sam od prvih zarađenih para kupio auto. I to koji! Prvo, pa "jugo". Posle mi je mama kupila "pola", a zatim sam sebi priuštio tada novi "audi a3". Posle sam kupio svoj stan. Nekada sam i vozio brzo, ali više nigde ne žurim. Puno sam i kazni platio, baš puno... Smanjio sam brzinu. I dalje držim rekord za koliko se može stići od Beograda do Zlatibora, ali neću reći vreme. To je za zatvor, a ne za novine.

Teniserke

E, ovo jeste za novine! Da čuješ kako sam izgubio od teniserke! I to od kakve. Poznajem mnogo tenisera i teniserki, ali od svih njih nekako sam najbliži s našim devojkama. Imao sam sreće da sam odrastao sa Jelenom i Anom, koje su bile prve na svetu. Nisam nikad s njima igrao miks dubl. Međutim, na Zvezdi sam s Jelenom igrao kao dete i dobijala me je. Imala je deset ili 11 godina i lagano me je razbila. Bila je nepogrešiva. Međutim, kasnije već nije imala šanse. Ali, taj poraz se pamti.

Selektor reprezentacije

Nisam planirao da ću tako brzo postati selektor Dejvis kup tima. Za mene je to velika čast, jer sam izabran od strane svojih kolega. Desilo se to u trenutku moje tranzicije. Prija mi moj novi posao. Imam ogromno iskustvo. Sve sam to prošao kao igrač za reprezentaciju. Mislim da mogu da im pomognem. Prvi put sam ih vodio na ATP kupu. Nismo imali sreće da se plasiramo u polufinale, a na Olimpijskim igrama nismo uzeli dve medalje. Puno sam iz toga naučio i dalje učim svakog dana.

Viktor Troicki
foto: EPA Bianca De Marchi

Plan je da radim kod Novaka Đokovića u Akademiji. Trenutno pravimo tim. Uskoro ću i to krenuti da radim. Naredne godine ćemo sve i ozvaničiti, jer Nole želi da to napravi da bude na najvišem nivou - da to bude najbolja teniska akademija na svetu.

Šta posle Đokovića

Imamo sjajne tenisere: Filipa Krajinovića, Dušana Lajovića, Lasla Đerea i Miomira Kecmanovića. Međutim, ljudi su se navikli na šampione i na prvog na svetu. Teško da će se to dogoditi u narednih 100 godina i da ćemo imati igrača kao što je Novak Đoković. Možda i nikad. Nismo svesni šta imamo i da su ti rezultati nerealni.

O ljubavi

Moram i o tome da pričam? Pa je l' ovo nije bilo dovoljno? Šta, o devojkama?! Bivše nećemo da pominjemo, ha-ha-ha! Ajde nešto i da preskočimo! Dooobroo, evo: prvi put u životu sam se zaljubio u prvom ili drugom razredu osnovne škole. Bilo je lepo, ali sa ženom je upoznavanje bilo spontano. Bio sam na pripremama na Kopaoniku, a ona je imala slikanje za naslovnu stranu auto-časopisa. Ušli smo u konverzaciju, ali je ona bila... kako da ti kažem, rezervisana. Sutradan sam slučajno naleteo na nju. Kasnije sam je sreo još nekoliko puta. Broj telefona dala mi je tek posle sedam meseci! Verovatno sam zato i zagrizao i hteo da dođem do nje.

Viktor Troicki, Aleksandra Troicki
foto: Damir Dervišagić

Rođenja dece

Bio sam oba puta na porođaju, čekao na poziv. Znali smo kad će se prvi porođaj desiti. Na vreme je otišla u bolnicu. Stigao sam sa Kvinsa da bih bio tu s njom kad se Irina rodila. Dva dana smo slavili. Uveče se porodila. Prvo veče je bilo s najbližim prijateljima, a sutradan naveliko sa celom familijom i poznanicima. Sećam se da sam dosta popio. Posle tog slavlja sam leteo, bila je nedelja, za London. Igrao sam prvo kolo Vimbldona protiv Janka. On se tamo spremao za meč, a ja sam došao posle dve noći pijanke. Sećam se da mi je rekao da me se najviše boji, jer tada najbolje igram. Ni sam se ne sećam kako sam ga pobedio. Uspeo sam. Oprostio mi je taj poraz. Nisam imao šta da izgubim i igrao sam veseo tenis.

Sa drugom ćerkom Darijom imala je termin tek za deset dana. Budila me je u dva noću, jer je boli stomak. Rekao sam joj: "Aleksandra, lezi dole, ne paniči i spavaj". Međutim, njena majka i moja divna tašta me je nagovorila da odemo do lekara. Otišli smo do bolnice. Bio sam ubeđen kad izađe da idemo kući. Međutim, doktor je istrčao iz ordinacije vičući: "Spremajte, porođaj! Hitno je!" To mi je bilo čudno i brzo. Opet je bilo burno slavlje. Što se tiče tih nekih planiranja, to kad me pitaju, kažem da ništa ne planiram. Imamo dve ćerke, a voleo bih da imamo i sina, ali... šta znam.

Irina Troicki, Viktor Troicki, Aleksandra Troicki
foto: Printskrin

Sledeći cilj

Moj cilj je da živim u Beogradu. Punih 20 godina nisam bio tu s mojim najbližima. I razlog što sam prihvatio da radim kod Đokovića je taj da bih bio u svom gradu, sa svojim ljudima. Zadovoljan sam da imam posao u Srbiji. Plan mi je i da za deset godina budem ovde, i to na čelu najuspešnije teniske akademije na svetu.

Viktor Troicki
foto: Ana Paunković

Kurir/ Ljubomir Radanov

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja