Najnovije vesti

DO SRŽI ISKRENA ISPOVEST IVANA GAVRILOVIĆA: Arkan je pozvao mene i Željka Šašića i rekao nam OVO! Ko je smeo njega da odbije
Foto: Ana Paunković, EPA

moja životna priča

DO SRŽI ISKRENA ISPOVEST IVANA GAVRILOVIĆA: Arkan je pozvao mene i Željka Šašića i rekao nam OVO! Ko je smeo njega da odbije

Moja životna priča
11:35h

On je jedna od prvih asocijacija na devedesete. Njegove pesme uticale su na brojne klince koji su odrastali u toj mračnoj deceniji. Kroz njegove ruke prošle su gomile novca. Po obrazovanju je ekonomista. Jedino što želi je, kaže, da ga ljudi pamte kao dobrog čoveka

Evo ovako: ja sam rođen u Nemačkoj, u jednom malom gradu, stotinak kilometara od Štutgarta. Tata Ljuba, Ljubomir, radio je u „Mercedesu“, a mama Melina je radila u firmi za satove, da vam ne objašnjavam koja i kakva firma, ne znam ni ja sad tačno. U nekoj firmi za satove, dovoljno. E, onda su oni odlučili da se vrate, tata je, kako se to kaže, bio nostalgičan...

Bilo je tada još dobro živeti ovde, stara Jugoslavija, sedamdeset peta, šesta, imao sam sedam godina. Taj kraj sedamdesetih, to je stvarno bilo zlatno doba, nešto neverovatno! Danas vama klincima ne mogu ni da objasnim to. Znate kako je bilo... Ma...

Ivan Gavrilović
foto: Ana Paunković

Ja i nemački i srpski jezik

Tata je otvorio radionicu. Bio je majstor. Mehaničar. E, nisam vam rekao, imam i sestru, Jasmina se zove, ona je tri godine mlađa od mene i bukvalno smo bili nerazdvojni tad kao deca. Sad smo isto nerazdvojni, družimo se. Ona je udata, sina i ćerku ima, jako se dobro slažemo. Njihova deca se druže s našom, sve najlepše...

Sećam se da u periodu kad smo se vratili u Jugoslaviju, ja nisam znao dobro srpski nego sam više nemački jezik pričao i zato sam imao malo problema u školi u početku. Doselili smo se u kuću koju je tata pravio pored naše stare kuće, predratne, koju su mojoj porodici konfiskovali komunisti. Onda je pored nje morao da gradi drugu kuću i tu smo se uselili. To se sve dešavalo na Zvezdari.

Mira Muzičarka

S jezikom je, znači, bilo malo problema, ali s muzikom nije. Već u osnovnoj je krenula ta neka ljubav prema gitari, horu i muzici uopšte, to me nešto vuklo. U trećem ili četvrtom osnovne, otprilike. Ta Mira Muzičarka, nastavnica, koja je nama bila kao guru, prepoznala je talenat u meni, videla je kad sam počeo da sviram gitaru. Išao sam u nižu muzičku i onda kad je provalila da imam talenta, stalno je govorila da idem na hor. Radila je to perfidno, tako što je obećavala da ću uvek poslednja dva časa da izostajem jer ću ići na hor i onda sam ja to prihvatio. Preovladala je ljubav prema muzici, ne prema izostanku sa ta dva časa.

Trenirao sam i fudbal, pa sam se tu dvoumio između sporta i muzike, ali ipak je gitara prevladala, znate već, muzika, devojke... Tad je rokenrol bio popularan, narodnjake su slušali samo seljaci.

Roditelji protiv muzike

Moji nisu bili za to. Mislim, nisu bili za tu moju muziku nikako. Planirali su da završim školu i da se bavim nekim ozbiljnijim poslom. Ali ja sam bio uporan, oni su govorili jedno, a ja radio drugo. Mada, sad vidim da su bili u pravu što se škole tiče. Završio sam višu ekonomsku i čak sam i radio u struci, jedno vreme u Veterinarskom zavodu Subotica, a posle toga u jednoj privatnoj firmi. To je bilo kad sam pravio pauzu u muzičkoj karijeri.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Pesma o Olji

Nego, da se vratim na početak, to ste me pitali, kad sam počeo. Ne znam baš tačan datum sad da vam kažem, tad mi sve to nije bilo bitno i nisam imao pojma na šta će sve to kasnije da izađe. Nisam, majke mi!

Moj prvi nastup bio je sa pesmom „Olja“, koju sam posvetio jednoj mojoj tadašnjoj devojčici koja se tako zvala. Da se zvala, šta znam, Ninana, i pesma bi se zvala tako. Logično, ha-ha-ha! Sastavio sam hit u školi, ja sam napisao i tekst i muziku, tad su se dešavale te Zvezdarijade, i tada sam imao prvi pravi nastup na bini, u „Vuku Karadžiću“, gde je sada pozorište, ono gore na Bulevaru.

Aca Lukas i ja u školi

E, ovako: ja sam prvo imao svoj bend, pa sam onda sa Acom Lukasom imao bend koji se zvao Katija, a upoznali smo se tako što su se takmičile Karaburma i Zvezdara i svi krajevi su imali svoje škole koje su imale bendove na tim takmičenjima. Toga isto danas nema, mislim da nema... I nas dvojica smo se upoznali tako. Bio sam treći razred srednje, 17 godina. Sećam se jednog našeg nastupa, imao sam neke žute pantalone s nekim džepovima, Aca je svirao klavijaturu, bio je i Šćepa i još jedan, ne mogu da se setim ko... Imali smo jedan veliki hit „Voleo sam tvoje oči koje sada gube sjaj“ i posle toga, kad god smo se ja i Aca viđali negde, pevali smo tu pesmu zajedno. Posle smo Aca i ja išli zajedno u srednju građevinsku školu, tu nam je palo na pamet da napravimo grupu. Mi smo tada svi bili rokeri. On je posle toga svirao u Viktoriji. To je tada bio mejnstrim, danas je on drugačiji, sada je to narodna muzika i autotjun i baš se dosta razlikuje tadašnje vreme i muzičko odrastanje od ovog današnjeg. Ovo danas ti je...

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Fanki haus i Vampiri

S bendom Fanki haus sam počeo da nastupam i zarađujem. To je bila grupa koja je bila iznenađenje za tadašnji momenat, govorim o ‘91. godini. Imali smo jedan hit - „Ribe da brže mrdaju guze“. Evo, sedimo u ovoj kafani, a baš ovde pored, u „Politici“, napravili smo prvi spot. I onda smo pobedili na Mesamu! Takmičili smo se s Vampirima i niko se nije nadao da ćemo mi da napravimo takav spektakl. Dejan Obradović je bio toliko lud, video je Ðoganija kako đuska u Domu omladine i onda je rekao: „E, ajde i njih da dovedem!“ I tako smo mi njih sve doveli i... eto. Tada upoznajemo Ðoganije, celu familiju, i oni sa nama počinju da sarađuju i iz te saradnje i igre oni su napravili Fanki G. Eto, to vam je to, tako je to nastalo.

Prvih petsto maraka

E, a prve veće pare sam zaradio na jednom nastupu na Zlatiboru, tek je bio objavljen hit „Dvesta na sat“. Ja se vraćam kući sa tih petsto maraka, stavljam ih na sto i ne mogu da verujem da sam ih zaradio! Eeeeej, petsto maraka! Čoveče! Znate vi koje su to pare bile?! Ne znam na šta sam ih potrošio, išao sam negde s devojkom, klinac ko klinac... Potrošiš na garderobu...

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Ali ovo je važno za tih „Dvesta na sat“. Da vam ispričam. Bila je, mislim, ‘94. Ja sam napravio album sa Radetićem i odneo to kod Fute. Trebalo je da on i Marina rade materijal za mene. Ali vidim ja da je tu došlo do nekog zastoja, oni su već bili uzeli pod svoje Željka Šašića i vidim nešto oklevaju sa mnom. Ja brže-bolje odem po moj materijal kod Fute, da ne dobije noge, otkud ga znam, i šest meseci sam tražio izdavača. Je l’ možete da verujete da niko nije hteo da mi objavi album?! Aaa-ha-ha-ha-ha! Ludilo! Posle mi je Ðorđe Ninkov iz PGP priznao da mu je to najveća greška u karijeri, što nije objavio taj moj album. Niko nije razumeo „Dvesta na sat“. Onda je ploču objavila TV Palma. Snimili smo spot za sto maraka za prvi singl „Pevaj“.

Sine, izašao ti spot

Mislim da se ta ploča prodala negde oko sto pedeset do dvesta hiljada primeraka! Ali računam samo ove legalne, pošto je bilo puno pirata tad. To je bio veliki bum.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

A slušajte ovo! Odem tih dana u Petrovac na Moru, snimali smo neki spot, nisam ni znao da je izašao hit dana na Palmi i zovem kući moje, onako, da pitam kako su, a mama kaže da je u Beogradu totalno ludilo! „Sine, izašao ti spot, svi me živi zovu, kažu da je super pesma!“

Nakon 15 dana vraćam se avionom, izlazim na aerodrom, kad ono klinci oko mene, haos totalni, preko noći mi se desilo to što mi se desilo.

Glupo je, ali...

Zbunilo me sve to, da ne lažem, da ne pričam kako sam bio kul, ali me nije oteralo u te neke negativne kontekste da se odam porocima ili šta ja znam. Ne, ne! Imao sam ja tu pripremu sa Fanki haus bendom, ali ne da ja budem u centru, bio sam sa strane. Međutim, sad odjednom ja glavni. I odmah se tu pojavljuju neki ljudi oko mene koji organizuju sve, imao sam menadžera, taj čovek što je držao TV Palmu je forsirao sve i ja sam se jako brzo snašao u svemu tome i jako dobro funkcionisao.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Drugi singl „Dvesta na sat“ je zaživeo pola godine posle „Pevaj“. To je ostalo nešto autentično do dan-danas. E sad, da li je to zbog našeg eksperimenta što smo radili u smislu muzike, malo tehno, malo folk, ne znam. To je bila ideja Race Milojevića, mog druga iz Ivanjice, on je predložio da probamo, pošto su se narodnjaci dosta slušali tada. Rekao sam mu: „Meni je to glupo i idiotski, ali ajde da uradimo.“ Da smo tad imali Jutjub, s tim spotom bili bismo milioneri.

Delio sam i šakom i kapom

Onda se sve to penje glamurozno. Honorar mi je u to vreme bio pet hiljada maraka, pa nagore. Nije me to pokvarilo, ali priznajem da sam glupo trošio te pare, u smislu da sam previše davao drugima, nisam sačuvao za sebe. Ne dajem ovako, na ruke, sad vi kao dođete pa mi tražite na zajam, nego bacam na druženja i na prijatelje. To je bilo onako, okupi se sto klinaca oko bake ispred onog frižidera sa sladoledom i ja gledam, baka ne može da proda ni dva sladoleda, i onda ja pozovem sve klince i bukvalno ispraznim frižider! I tako... Voleo sam to, pravio sam žurke za klince. E, da! I ovo! Onda sam razvozio ljude autom. Krenemo od Brankovog mosta, ja s nekim ortakom, i ako neko ide na Cerak, mi ga odvezemo, bilo je ono vreme inflacije, nije bilo goriva, pa autobusi nisu išli po gradu. Jeste bilo teško, ali nije mi padalo na pamet da napuštam celu tu situaciju, Srbiju.

E, ali da ne bude da sam sve pare spiskao bez veze, napravio sam i sebi ceo sprat u kući, sad živimo svi tu.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Zaokret

Ja sam tako četiri ili pet godina zarađivao dobro i onda sam počeo da se umaram, nisam to bio više ja... Ja jesam pevao, sve je bilo super, ali nisam imao energije... Međutim, onda napravim „Ðuskam“, to su bili veliki hitovi, manje novca, ali po mom senzibilitetu, energija svih nas.

E, a je l’ znate kako je nastao taj čuveni spot zbog kojeg su me svi živi prozivali, aaa-ha-ha-ha?! Ono, da sam gej! Pa to je tek potpuni hit! Bio je jedan klub, „Soul fud“, gde smo se krili od tog krimi-džimi fazona, tu su izlazile manekenke, neki mirniji svet. I, jedno veče Dejan Milićević pusti pesmu di-džeju, lik je bio šokiran da postoji takva pesma na srpskom. Odjednom, stvara se neka energija, ja pevam, svi oduševljeni plešu, a Dejan snima. Niko tu nije tražio pare. E, onda kad se pojavio spot, bilo je nekih kontradiktornosti u smislu šta je sad ovo, ko su sad ovi ljudi, da li su ovakvi, da li su onakvi, da li se drogiramo, da li smo svi homoseksualci. Da li smo ovo ili ono, ali meni je taj neki kreativni momenat svih ti ljudi nešto što je bilo fascinantno. Jeste da ja posle toga nisam zarađivao toliko para, ali toliko je dobro bilo energetski da se u jednom momentu pojavila jedna dobra nova scena, u smislu sestre Kovač, Gru, Dr Igi, Montenigersi, Modelsice... Napravili smo tu neku scenu koja je u tom momentu baš bila super. Mislim, meni je bila super. Klince i ljude je dovodilo do ushićenja.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Autor pesama

Najgluplja stvar koja postoji jeste to da muziku devedesetih povezuju s ratom. Mi smo svi od toga bežali baš kroz te pesme, da ne budemo u ratu. Svi smo izlazili u „Zvezdu“ ili „Soul fud“. Bilo je mnogo druženja, jedan drugom smo pomagali u pisanju pesama. Nije bilo sujete, vi to ne možete da verujete. Posle toga je Džej napravio onaj svoj klub, pa smo kod njega izlazili svi. Svi smo bili povezani, družili se, gurali jedni druge. Danas je sistem takav da je sve mnogo brže, čovek nema vremena za drugog čoveka. Velika konkurencija, svako pevača, svi se bore za pare. Ja sam u poslednje vreme imao dosta nastupa gde sam zajedno sa Bakijem B3 i Slađom Delibašić pevao našu muziku iz devedesetih. Sa Bakijem imam duet „Seks mašina“, koji je on kasnije napustio jer nije hteo da peva, a ta pesma je napravila ršum. To je izbacila Instragram stranica „Negujmo srpski“ i bila je baš dobra fora. Nisam vam rekao da sam ja pisao svoje pesme, „Hoću s tobom da đuskam“, „Dvesta na sat“, „Pevaj“, većinu njih. I za druge sam pisao, za Anu Bekutu, Ekstra Nenu, Slađu, Nataliju Trik FX.

Marija Milošević

Poslednjih godina kad god dajem neki intervju, uvek se priča svede oko Marije Milošević. Ja jesam s njom bio u vezi, ali sam stvarno sve rekao o tome, neću da se ponavljam kao papagaj. Odlučio sam da ovaj put, kad vam pričam o svom životu i putu, ne pričam o njoj. Ako nekog baš zanima, eno, ima na Guglu.

I naravno, Džej

Bolje da čujete neke duhovite doživljaje, neke anegdote. Toga sam pun. Recimo ovo: s pokojnim Džejom. Imali smo turneju po Kosovu i Metohiji, dok je još moglo da se ide dole normalno, i stalno smo mahali ljudima iz autobusa posle koncerta. Ljudi stoje pored puta i mašu, raduju se. I Džej provali da ja mnogo volim da mašem, priđe mi i kaže: „E, dođi vamo napred, ima neka klinka, znaš kako je lepa“. Kao, maše i ona. I ja otrčim, naravno, da se poljubim s njom, autobus stane, i on ladno uzme i gurne me nogom napolje i zatvori vrata i tih dvesta-trista klinaca - hooopaaaa! Svi na mene! Ja izgreban, iscepan, kosa mi sva raščupana, ko ludak! A tad sam se zalizivao, to je bio fazon devedesetih. Šta ćete dalje... Jakna skroz iscepana, a tek je kupio; nova, „versaće“... Ja vičem: „Aaaalooo! Puštaj me, bre, unutra, alooo!“ On, ma kakvi! Jok. I... pusti me nekako, ulazim sav iscepan, kosa mi se digla ko na filmu...

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Automobila napretek

Sad da mogu da se vratim u taj period kad sam bio u jeku popularnosti, ne znam šta bih i da li bih nešto menjao. Možda bih odvojio više novca sa strane, razmišljao bih više o ekonomiji, mogao sam mnogo više para da investiram u nešto, ne znam. Ja sam stvarno bio dobar student na višoj ekonomskoj, ali pojma nemam oko para, eto šta je ironija života.

Zamislite, moj otac je bio majstor za automobile, a uvek je vozio kola koja su čukana sa strane, jer ga je mrzelo da svoja sređuje.

Neverovatno je da ja u tim momentima nisam znao gde su te pare odlazile. Nisam se ja tu nešto iživljavao, nisam imao nijedan porok, imali smo svega napretek. Bilo je to nelegalno vreme, čak sam u jednoj situaciji dobijao automobile na poklon. Odem u Kotor da pevam i sad taj čovek ima deset „poršea“ i on mi kaže: „Ajde, provozaj se malo“, kabrio 911 i on mi da da se vozim 15 dana, a ja se vozim dve godine. Ja ga pitam: „Druže, kad da ti vratim?“, a on kaže: „Ma vozi, boli te uvo!“

Ili, odem na Pale dve godine posle rata, neki hangar, tu 50 automobila, sve najnovije marke i ja ulazim tako i ovi Bosanci kažu: „Ajde, provozaj jedan.“ Ja imao „golfa dvojku“, i sednem u „peticu“ i probam. Pitaju me: „Brate, koji ti se sviđa?!“ Ja kažem: „Ova ‘petica’“. Nije prošlo ni pet minuta oni prebacuju tablice sa mog „golfa“ na „peticu“. Iz ove perspektive, ali i iz one tada, to je jako nezakonito, ali tada je bilo ludo vreme. Rekli su mi, vozi ga, ali nemoj da ideš u inostranstvo s njim.

Poziv koji se ne odbija

U tom periodu stvarno nisam imao problema s kriminalcima koji su vladali svuda, poštovali su me. Mi smo pomogli Ceci da peva povratničke koncerte, Željko Šašić i ja. Tada je bila sa Arkanom, kada se udala za njega, pevali smo u Pioniru i na Tašmajdanu. Arkan je tada bio jedan od najjačih ljudi, pozvao nas je i rekao: „Ajde, dođite ovamo da se dogovorimo. Trebalo bi Ceca da pravi povratnički koncert i pošto ste vi sad jako popularni, da vas ja najavim kao specijalne goste, da privučete masu.“ Ceca je imala fantastičan album „Kukavica“ i sve je ispalo fantastično, tada je bilo devet hiljada u Pioniru, a na Tašmajdanu je bilo deset hiljada. Ma ko je smeo da odbije Arkana ha-ha-ha, jesi li lud?!

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Problem sa obožavateljkama

Ja sam veće muke imao s devojkama, pojedinim, ne sa svima. Uvek imaš takvih likova koji imaju neki problem, izmisle priču. Bila je jedna žena, nije bila normalna, ja pevam u Leskovcu, ona je tamo, ja pevam u Inđiji, ona je tamo, gde god sam pevao po Jugi, svuda je bila. Bude mi ispred kuće jedanput, ja sam počeo stvarno da je se plašim. Stojim i gledam kroz prozor, ona stoji i gleda kao psiho, u jednom momentu mislim da l’ da je prijavim policiji, šta da radim... I posle saznam da je ta ista osoba otišla u zoološki vrt i krenula da mazi lava i lav joj odgrize celu ruku! Lav ili tigar, slagaću vas. Takva bizarna priča. Možeš da zamisliš kakav je to mentalni sklop ljudi, kad se zainati i hoće da ti uradi nešto ružno. Meni je to bilo čudno. Ona dolazi ispred moje gajbe, uhodi me. I tako ova sledeća isto, o tome su pisali mediji pre nekoliko godina. Izmislila je kako ima dete sa mnom, ma svašta, bre! Ima tih neprijatnosti sa tim psiho slučajevima, čovek mora da bude mrtav hladan, ali u današnje vreme mora da se reaguje.

Opet 200 na sat

E, nisam vam rekao još neke nelogičnosti, ili kako da ih nazovem. Na primer, ja nikad nisam vozio brzo iako pevam „Dvesta na sat“, ha-ha-ha! To je bila metafora za zezanje, kad sam to čuo, nije mi palo na pamet da će neko bukvalno da shvati i da vozi 200 na sat, a dešavalo se bezbroj puta. Pa su me posle prozivali da ja utičem negativno na mlade. A te morbidne situacije, ako moram da pričam o tome... Jedna situacija iz Švedske, kad sam bio u Malmeu, javlja mi čovek što je držao klub, kaže: „Znaš šta, dva momka su poginula uz tvoju pesmu ‘200 na sat’.“ Valjda su stvarno vozili dvesta na sat u krivinu, ne mogu tačno da se setim sada. I ja kažem, pa dobro, šta ja sad da radim tu. Bio sam zbunjen tada, nisam se osećao odgovorno. Gazda kluba mi kaže: „Ajde, molim te, da održiš govor ljudima u klubu da ne treba da voze brzo.“

I onda, recimo, pravili su godišnjicu smrti u Bijeljini bajkeri, ja sam išao da pevam na godišnjicu smrti njihovog drugara. Kakve su to situacije, sunce ti.... Oni tako odaju počast svom drugu, to je neki zakon među bajkerima. I onda je mene jedan zamolio, kao, kad dođe do onog brejka u pesmi gde ja kažem stop, on će da upali motor u znak poštovanja. I on je upalio motor, dao pun gas nasred diskoteke, zadimilo se sve, ja vičem: „Zapaliće nas, u p.... materinu, gasi, bre!“ Morbidno, ali je to njihov omaž, kao što neko ima neki svoj običaj.

Ivan Gavrilović
foto: Privatna Arhiva

Još jednom mi se desilo slično, ma još gore! Preko prijatelja upoznao sam jednog Sirijca koji je toliko zavoleo mene da je non-stop slušao moje pesme iako nije znao srpski. I svojoj deci je puštao moju muziku. I desi se to da on pogine u saobraćajki... Zove me Darko, taj moj prijatelj, i kaže da dođem u Stokholm na sahranu da pevam oproštajnu pesmu. I to mi je bilo jako teško... Imao sam jednu pesmu „Kada umrem“, jaka pesma i danas. Ja sam otišao tamo, stajao sam pored belog sanduka i... Nikad to neću zaboraviti. To je bila moja dužnost, nisam tražio pare, učinio sam to iz srca.

Rijaliti

Čudesan je moj put, sad kad se svega setim. Pa ta moja učešća u rijaliti programima, prvo „Farma“, pa „Maldivi“, pa „Parovi“... Motivisao me taj honorar, koji nije tako loš, i na početku je izgledalo jako interesantno i ja nisam znao da može da dođe do ovoga da ti ovako promeni život. Uvek sam bio kritičan prema tim stvarima, ljubavne prevare pred kamerama i tako to. Ali ovo nije prevara, ja sam se zaljubio u Milijanu zaista. Sve se desilo spontano. Čak smo i mi to mislili da će to da traje kratko, dok ne izađemo napolje, međutim, evo to traje i znam da je to izazvalo mnogo osude i kritike. Moja porodica, sinovi, sestra, šta mogu drugo, imaju razumevanja. Sinovi su ispali super u toj situaciji, hvala im na tome. Ja sam se razveo od Marine, u okej smo odnosima nakon svega. Jebiga, to se desilo... Ništa nije zagarantovano ni posle 20 godina. Meni je samo to čudno kako se desilo, ali to će da prođe. Što se manje čudiš, to će pre da prođe, mislim. Prihvatiš činjenicu i to... E sad, Milijana i ja živimo zajedno i to sve, pa ćemo videti. Ne znam da l’ ćemo stupiti u brak ili da li ćemo imati dete, to je nešto nepredvidivo. Malo smo u Lučanima, malo smo u Užicu, a malo na Zlatiboru ili u Beogradu.

Za kraj

U suštini, meni ništa ne treba osim zdravlja i radosti. Da iza mene ostane nešto, da ljudi kažu ostavio je dosta pesama, bio je dobar čovek, da me zapamte kao nekoga ko se trudio da bude pozitivan i dobar sa ljudima. Ja sam čovek koji poštuje svakog čoveka, nevažno je čime se taj neko bavi. Volim dobrotu, to me koštalo dosta, ali nema veze, neka. Ne mogu da se oduprem toj dobroti. Ne mogu da se svađam. E da! Hteo bih da ovu priču završim uz javno obećanje da ću snimiti spot za pesmu „Ali zašto“, koju sam objavio posle bombardovanja, a čije stihovi idu ovako: Kao na filmu ludog Felinija, gde nikad ne znaš šta će biti za kraj, ovde se uvek nešto čudno događa, samo se borim da zaslužim raj. I da mi nema ovih mojih golubica, čija pesma jutrom budi me, ja bih odavno sa sobom završio, sve ove stvari su me ubile. Ali zašto uvek mora biti tako, šta smo krivi mi? Ali, zašto uvek mora biti tako, zar smo krivi što smo rođeni?

A. Denda - J. Mladenović

Bonus video:

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja