Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA SLOBODANA BODE NINKOVIĆA: Doživeo sam to da mi ćerka bude šef, da je stroga i da moram da je slušam
Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

porodica je sve

ŽIVOTNA PRIČA SLOBODANA BODE NINKOVIĆA: Doživeo sam to da mi ćerka bude šef, da je stroga i da moram da je slušam

Moja životna priča

Dva puta je upisivao glumu. Oba puta iz prve. Dva puta je započinjao i muzičku karijeru. Pre nego što je postao poznat kao glumac, na Gitarijadi se proslavio kao muzičar. I rođeni brat mu je uspešan muzičar. Uspešne su mu i ćerke

Prva moja sećanja vezana su za Smederevo. Nekada su svi gradovi imali neki svoj šarm, energiju i duh. To je imalo i moje Smederevo. Nekoliko stvari su mi iz tog perioda dragocene, a to su pre svega Dunav, koji je neverovatan, pa fantastična tvrđava i ruševina, omiljeno mesto mog odrastanja. Nalazila se preko puta autobuske stanice. To je bio objekat "Jadrana", urušen još od eksplozije 1941. godine. Imali smo zabranu da tamo idemo, ali to niko nije poštovao. Tu smo se igrali kauboja i Indijanaca, partizana i Nemaca, svega...

Prangijanje u Smederevu

Nije za decu bilo nikakvih posebnih pomagala i igračaka, pa smo, recimo, sami pravili lukove i strele. Posebno kad je Nova godina. Lako je danas, tada nije bilo prodavnica s raznim raketama, petardama, topovskim udarima, ali mi smo se domišljali i sve to pravili sami.

Posebni specijaliteti bile su nam one hvataljke za prozore, to se skine pa se uzme žica i savije, s druge strane staviš ekser, a unutra se stavi sumpor. E, to se zove prangija, to smo udarali u zid i to je puuuuucaaaalooooo! Trpeli smo kritike, naravno, kao i ovi klinci danas, samo što je to bilo mnogo bezopasnije. Naravno, bilo je tu i povreda... Poseban specijalitet je bio da se iskopa rupa, konzerva se uzme, napravi se gore rupica, uzme se sumpor, pa se pljucne unutra i zapali se, i to je letelo, pa... po 10-15 metara! U zavisnosti od punjenja, to je bilo prilično glasno. Ja se nisam nikada povredio, da kažem i to.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

A bio je još jedan specijalitet. Pošto je to mali grad, a tad je još bilo zaprega za konje, mi smo se kačili na te zaprege, kao što su se ovde klinci kačili na tramvaje. To je bilo zabranjeno, stalno smo imali opomene od roditelja i majka me je jednom prilikom videla da to radim pa se nisam baš najbolje proveo posle toga. Kasnije sam to izbegavao...

Roditelji i poreklo

Moji roditelji nisu bili strogi. Ninkovići su poreklom Hercegovci, iz Necvijeća kod Trebinja. Moj otac Lazar je bio sedmo od desetoro dece u porodici koja je živela u Laktašima. Oni su ga poslali kod tetke u Smederevo da s njom provede školski raspust kako bi malo rasteretili kućni budžet, ali se Lazar nikada više nije vratio u Laktaše. Bilo mu je udobno kod tetke uz njene kolače i odlično vaspitanje, jer ona nije imala dece i volela ga je kao svog jedinca. Moj tata je završio vojnu pirotehničku školu u Kragujevcu. Sudbina je odredila da ga drug natera da se vozom vrate kući, i to dva dana pre nego što će Nemci počiniti masakr u Šumaricama. Plakao je kao kiša kada je čuo šta se dogodilo, jer je mnoge od streljanih poznavao.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

Otac se kasnije oženio majkom Ljubinkom i s njom je dobio Ljubu i mene. U to vreme je bilo klasično, tata je radio, a mama je bila domaćica i nije se posvećivalo toliko pažnje deci. Oni su se trudili da nam obezbede sve što nam je neophodno, ali su imali svoja zauzeća, tako da smo mi poprilično odrastali sami, uzimajući naravno u obzir njihove savete. Sad shvatam da su bili brižni i dobri roditelji, jer kad sam kasnije ja dobio decu i video kakvi problemčići nastaju i kakvi mogu da budu, shvatio sam da sam ponekad preterivao u iskušavanju njihovog strpljenja, ali to nisu bili nikakvi prekršaji koji bi dovodili u opasnost moje zdravlje ili tako nešto.

Boda Roda

Moj kum koji je mene krstio zvao se Slobodan i njemu je bio nadimak Boda. To je tako ostalo, a kad sam bio mali zvali su me Boda Roda, to im je bilo zgodno, ali to se nije dugo zadržalo. To jeste neka skraćenica - SloBODAn, ali to ime me je nekako umnogome odredilo. Postoje ljudi koji tvrde da imena mnogo utiču na karakter i to moje ime je pomoglo dosta da ja insistiram na toj nekoj potrebi za slobodom, da radim nešto na svoj način, da poštujem druge, ali da ne uzimam u obzir te autoritete, da to što kažu proverim.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

Fudbal, pa muzika

Najpre sam se zakačio za muziku, evidentno, uz brata Ljubomira. Mi smo spavali u istoj sobi. Ljuba je šest godina stariji od mene i on je u to vreme već intenzivno slušao Radio Luksemburg noću, a i ja uz njega. Brat je počeo da pravi te prve bendove amaterski, a ja sam kao gledao iz prikrajka. Ali bila je to velika razlika u godinama i on me je u to vreme, da kažem, odstranjivao. Ja sam bio klinac i nekako je normalno da smetaš starijima, njemu i tim njegovim drugovima. Iz prikrajka sam sve posmatrao, pa sam našao neku svoju kompenzaciju. Pošto mnogo volim i sport, ja sam onda neko vreme, doduše ne tako dugo, umislio da postanem fudbaler pa sam krenuo da igram. Čak sam otišao na jedan trening i kad sam video da tu postoje neka pravila, obaveze i sve to, odustao sam od svega.

Naznake da ću biti glumac pokazivao sam već u školi. Prva neka zvanična prezentacija bila je na jednom času kod tada čuvenog profesora Goje Mehanike, gde smo ja i moj drugar Bane Kenedi odigrali neki skeč iz Tarzana. Bane je bio Džejn, ja sam bio Tarzan i meni se to dopadalo. Međutim, uvek mi je potajna želja bila da ja kao i moj brat sviram, pa sam mu čak i uzimao gitaru krišom, ali pošto sam levoruk nisam smeo da menjam raspored žica, pa sam naučio da sviram gitaru naopako; i dan-danas tako sviram, levoruk sa desnom postavom žica.

Susret sa scenom

U pozorište sam ušao preko muzike. Imao sam ja neki svoj bend, Kameni cvet se zvao, koji je u to vreme bio prilično poznat i onda smo mi pravili songove za družinu koja se zvala Omladinski pozorišni studio, što je skraćenica i naziv mog sadašnjeg benda. Grupa s kojom sam snimio danas album nastala je iz te priče. Radili smo songove i na nekim probama me je moj veliki prijatelj, nažalost pokojni, Branislav Čubrilović, kome dugujem dosta, kao i ceo grad, zamolio da menjam neke manje uloge. Ja sam to radio na neki svoj način, njima se to svidelo, a i meni se sve to svidelo i u prvom sledećem projektu igrao sam veće role.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

Prvi veliki uspeh doživeo sam na terasi jednog hotela na Jadranskoj obali, gde mi je na interpretaciji legendarne pesme "Odiseja" čestitao i sam Leo Martin. Drugari su me prijavili za neko takmičenje amatera. Nisam znao da me prati orkestar Lea Martina i pustio sam glas. Kad sam video ispred sebe veliku zvezdu jugoslovenske pop muzike kako mi pruža ruku, umalo se nisam onesvestio. Tada sam znao da će se na sceni pred publikom odigravati značajan deo mog života.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

Moja prva klasa

I onda na nagovor drugara rešim da upišem glumu. Prilično sam hladno pristupio prijemnom ispitu, nisam imao tu neku vrstu odgovornosti i treme. Prošao sam i upišem se te 1977. godine prvi put. I taj prvi put u klasi mi je bila Mira Karanović, Mima Karadžić, Lepomir Ivković, Ljilja Blagojević, Merima Isaković, ali ja sam otišao posle dve nedelje zato što je to opet bio susret s nekim obavezama, koje ja nisam ni priznavao, ni prihvatao, ni shvatao. Nisam shvatao da je naprosto neophodno da se ide, da se radi, da sve moram iz početka.

Moj bend je u to vreme već počeo intenzivno da radi i svira. Muzika je moj život, govorio sam to mojim profesorima. Otišao sam s Akademije možda i zato što nisam imao neku definisanu i jaku želju. OPS je te 1977. godine bio na Subotičkom festivalu. I naredne dve godine, do 1979. dok nismo pobedili na tom Zaječaru ja sam se baš bavio bendom, to je bilo prilično karakteristično. Gitarijada, mislim 13. izdanje, na kojoj smo pobedili, bila je poslednja održana u Domu kulture. Mi smo bili kombinacija scensko-muzičkog nastupa u raznim kostimima; za to vreme bili smo, da tako kažem, previše slobodni u našem izrazu i pristupu, tako da sam mnogo kasnije saznao da zbog nas festival više nije održavan u zatvorenom. Pričaju da je ušao upravnik doma dok smo mi nastupali i kad je video mene u nekim bokserskim gaćama sa kobasicom... hteo je da prekine! Jeeeedva su ga ubedili da ne prekida! Posle toga je takmičenje izmešteno i od tada je bilo leti napolju.

Slobodan Boda Ninković
foto: Privatna Arhiva

Mi smo kao pobednici dobili da snimimo album, ali nekih 15-20 dana posle toga četvorica iz mog benda su dobila poziv za vojsku, oni su otišli, ja sam otišao posle šest meseci... Sledeće godine, to je bilo u zimu, pred sam kraj godine, kad smo se svi okupili posle dve godine, oni koji su se vratili pozapošljavali su se, dvojica su se oženila i ja sam video da je to gotovo. Napravili smo tu neku oproštajnu svirku u Kovinu i zaista dugo nismo razmišljali o tome da nešto nastavimo.

Moja druga klasa

Onda dođe 1984. i ja se vratim na Akademiju kod profesora Vlade Jevtovića. Želeo sam prvo da studiram produkciju i onda sam zvao sekretaricu tadašnjeg FDU Smilju Čupić koja mi je rekla, ma kakva produkcija, Vlada prima u prvu klasu, ja ti zakazujem sastanak, dođi. I, stvarno, ja dođem. Vladu sam poznao odranije, pošto je bio asistent profesoru Milenku Maričiću i dogovorili smo se veoma brzo. Od tada sam počeo samo glumom da se zanimam. Tu klasu danas zovu drim-tim. I bila je. Nisu svi danas više živi. Moji klasići su Bjela, Manda, Žika Todorović, Dragan Petrović Pele, Darko Tomović, Mira Joković, Dušanka Stojanović Glid, Branka Pujić i Vesna Stanojević. Ja sam bio najstariji, a najmlađa na klasi Mira bila je mlađa od mene 11 godina, ostali u proseku 6-7 godina. Došao sam taj prvi dan na predavanje sa bradom i tom nekom tašnom i na prvom času, muzika kod Ljilje, svi su mislili da sam njen asistent, a ne student. Bio sam najstariji i iskusniji. Oni mlađi, u nekim situacijama bili su buntovniji, a ja sam to smirivao, ne da bih bojkotovao, već sam im bio protivteža i ispali smo idealna kombinacija. Danas se ne viđamo svakodnevno, ali kad se sretnemo to je prava stvar.

Slobodan Boda Ninković
foto: Zorana Jevtić

Boško Buha

Mnogo sam toga odigrao. Moram da kažem odmah da sam imao puno sreće zahvaljujući profesoru Vladi, on je već u drugoj godini počeo da nas profiliše i eto već sledeće godine posle ispita Pele je otišao u JDP, a mene je pitao na pauzi: "Da li biste igrali u Pozorištu Boško Buha? Radi Timoti Džon Bajford..." Otišao sam tamo i to je zaista moja velika sreća. Radeći u Buhi intenzivno sam 13 godina igrao tamo, upoznao sam srž i profilisao neki svoj stav prema glumi, a to je igra. Pre svega želja za igrom. I imao sam najozbiljniju moguću kritiku na svetu, a to su deca! Ona su vrlo jasno odmah davala do znanja da li ste iskreni, da li ste pravi prema njima, jer čim oni krenu da pričaju, da se gađaju, da te ne prate, znači da su nezainteresovani, a ako jeste, ako ste im pravi - onda se oni uključe i to je fantastično! To je svojevrstan podvig!

Ja mislim da bi svi mladi glumci trebalo da prođu kroz pozorište za decu, jer to je izuzetan trening za ovaj posao koji mora stalno da se radi, i kao u sportu, mora da postoji kondicija, pogotovo što smo mi igrali nekoliko godina po pet predstava dnevno. Ali prošlo je dobro! Bili smo mlađi.

JDP i BDP

Čovek stekne iskustvo i onda zna gde treba da dozira i kako. Što se mene tiče, velika je sreća što sam počeo tamo. Onda sam prešao u JDP. Imao sam pozive nekoliko godina pre toga da pređem, jer sam igrao već neke predstave, ali sam ja zbog toga što se meni u Buhi dopadalo... pa, neću reći da sam poziv JDP baš odbijao, ali sam odlagao. E, onda je došla ponuda za "Bure baruta". I prešao sam u JDP, tamo sam igrao lepe uloge i dobijao nagrade... Kasnije sam prešao u Beogradsko dramsko pozorište. Odigrao sam neke divne uloge, a evo već sam nedelju dana u penziji. Ljudi odmah pomisle, sad je kraj, ja sam mator i ne mogu ništa... Imam i dalje želju šta bih voleo i želeo da radim. Sada ću imati olakšicu da više neće morati da radim ono što mi je nametnuto. Igraću u BDP dalje moje omiljene naslove, "Kad su cvetale tikve", "Čitača" i "Sumrak bogova" umesto Laneta Gutovića. U Zvezdari i dalje "Hipnozu jedne ljubavi".

Sad ovako u penziji glavna mi je zanimacija bend OPS. Izdali smo album koji je trebalo da snimimo još pre 44 godine.

Slobodan Boda Ninković
foto: Kurir

Supruga Slavica

Suprugu sam sreo u pozorištu. Slavica je radila neku predstavu u amaterskom pozorištu i ljubav na prvi pogled je odredila našu bračnu budućnost. Spremala je nešto s mojim drugarom Jovanom Tišmom i tu mi je zapala za oko. Joca je napisao i knjigu o meni "Boda - slušaj, sine, ove velike reči", pa tu možete još svašta da pročitate o tome. Počelo je neobavezno, a sledećeg februara biće 40 godina kako smo zajedno, a u braku 34. Ona je pravnica, radi u Ministarstvu privrede, baš tu pored vaše redakcije, u komšiluku vam je. Meni ona tokom svih ovih godina nije postavila pitanje: "Dobro, Bodo, gde si dosad?!" Razumela je da sam ostajao prekovremeno zbog svog posla. Volim da sednem s kolegama. A i iživeo sam se pre braka, baš. Kod kuće mi je sada najprijatnije. Moraju ljudi da shvate da u braku nema šefa, već zajednice.

Slobodan Boda Ninković
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Ćerke

Imamo dve ćerke. Nađa je nekadašnja reprezentativka Srbije u odbojci i igra u Rumuniji, čak je i kapiten tima. Starija Anja se bavi pozorišnom produkcijom i radili smo zajedno seriju "Radio Mileva". Doživeo sam to da mi ćerka bude šef. Dođem na snimanje, a ona mi kaže: "Danas, tata, radiš to, to i to." Ona je opasna kao asistent reditelja. Meni je drago da voli svoj posao, pa čak ume i da preteruje. Vidim da je svi meni hvale. Ne znam što meni?! Treba njoj to da kažu.

Slobodan Boda Ninković
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Čudno je kad dođem na set, gledam Anju, odrasla, ozbiljna osoba, a kao da su juče stigle u naš život, i ona i Nađa. A Anja sad stroga. Asistenta reditelja moraš da slušaš. Dođe i kaže, ajde, moraš da radiš to i to. Kao mala, ona je slušala mene, sad moram ja nju. Doživeo sam da mi ćerka bude šef, što ume da bude i čudno, zar ne?

A pamtim, naravno, obe su se rodile noću. Anja se rodila u četiri ujutro, a Nađa je stigla pola sata kasnije. Bila je panika oko njenog dolaska na svet. Kao da je rešila da se sve brzo završi. Jedva smo supruga i ja stigli do porodilišta. Umalo da budem i babica. Lekar me je pitao da ostanem na porođaju, ja nisam stigao ni da se okrenem, a ona je posle deset minuta zaplakala.

Slobodan Boda Ninković
foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Stalno to ističem, porodica mi je na prvom mestu. Da bi čovek imao neku svoju stabilnost mora da bude izuzetno dobro organizovan u kući i onda može na pravi način da se posveti svom poslu. Lepa su i sva priznanja i uloge, ali dve ćerke su moje najveće nagrade. Možda bih drugačije pričao da sam imao i sina, ali ništa ne bih menjao. Obe su sada ekonomski nezavisne, žive svoje živote i uživamo kada dođu kod nas.

Korona i smrt kolega

Mnogo mojih kolega je otišlo. Najviše me je potresla smrt kolega Marka Živića i kuma Nenada Nenadovića. Ne mogu da nađem prave reči. Bila je Nešina sahrana, ali i dalje ne prihvatam da ga više nema. Zbog tolike količine smrti oko nas, počeli smo da ne reagujemo. Smrt je neminovnost. Sada čovek mora ozbiljno da se potvrdi da sačuva mentalno zdravlje. Sve ovo mora da prođe, kao i mnoge druge stvari. Moramo da se sačuvamo inače ćemo propasti. Imali smo i supruga i ja koronu. Prošle godine smo išli na odmor i u Grčku i Crnu Goru, a zarazili smo se krajem godine kod kuće. Slavica je prvo dobila, pa je prešlo na mene. Prestao sam sedam dana zbog korone da pušim, jer sam shvatio da mi ne prija. Imao sam obostranu upalu pluća. Išao sam svaki dan na terapije. Prošao sam dobro. Ljudi moraju odmah da se jave lekaru i da krenu sa terapijama, to je jedino što imam da im kažem.

Nenad Nenadović
foto: Nemanja Nikolić

Šta je jedino vredno

Nikakva karijera i ništa nije vredno tih trenutaka provedenih s prijateljima i porodicom. Vremenom se moji prohtevi i planovi smanjuju. Ne moram više da jurcam za karijerom. Za srećan život, ključna stvar je mera. Kad nismo realni, onda stalno dolazi do konflikta i problema. Imao sam sreću da ceo život radim posao koji volim i da od toga mogu da živim. Čovek mora na kraju da se okrene sebi i da razmisli šta želi od života i da li to može da ostvari. Ja to tako gledam.

Slobodan Boda Ninković
foto: Zorana Jevtić

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video:

BODA NINKOVIC OTKRIO KAKO JE NAŠAO PARE DA SNIMI ROK ALBUM
01:50

BODA NINKOVIC OTKRIO KAKO JE NAŠAO PARE DA SNIMI ROK ALBUM

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track