Prva slika mog detinjstva, a uvek se naježim kad se toga setim, ono čime se zaista ponosim jeste - rodna kuća puna ljudi! Odrastao sam uz oca, majku, brata, dedu i babu, pradedu i prababu... Živeli smo u zajednici, to je jedno veliko bogatstvo. Sećam se naših svakodnevnih okupljanja, doručka, ručka, puna sofra naroda, znalo se ko gde sedi: na čelu pradeda, pored njega prababa, pa deda i baba, otac zbog posla, nažalost, često nije bio kod kuće, majka, pa mi deca...
Pradedine i prababine priče
Za jednim stolom od 20 i nekog godišta do 80 i nekog. I ta slika stoji mi u sećanju, asocira na moje detinjstvo, odrastanje. Ja sam rođen u selu Duboko, 15. avusta 1985. godine.
Te priče, pradedine, prababine, tada kao detetu bile su mi ponekad i dosadne, a danas, suvim zlatom bih platio kad bih samo na tren - na dva sata! - mogao da vratim pradedu i prababu, oni da pričaju, a ja da ih slušam.
A priče su bile životne, obične za to vreme, za ovo naše, posebno mlađima, neshvatljive. O ratovima, stradanjima, Nemcima, partizanima, četnicima kad su dolazili našoj kući...
Mučili su se moji pradeda, prababa, deda, baba, kroz život, ali, nikad od njih nisam čuo da se žale, da kukaju, da im nešto smeta, nedostaje, da nečim nisu zadovoljni, da su loše volje. O svim tim mukama pričali su kao o delu života, kao o nečemu što svakome sleduje. Nekom više, nekom manje. Započne tako pradeda priču: "Znalo se, uvek bela košulja, suknene pantalone, šajkača, spremim se pa peške, sat i 15 minuta do Užica, da platim porez, da kupim namirnice"...
Učiteljica i učenje o životu
U kući se uvek znalo ko šta radi, ko kakvu obavezu ima. Ko kosi, ko plasti, ko muze krave, ko čuva ovce, ko krave... Mi deca u školu, a kad se vratimo iz škole, knjigu u ruke i za ovcama, uveče pogledamo crtani film pre Dnevnika i na spavanje. Nijednog momenta se ne stidim svog detinjstva, naprotiv, ponosan sam što sam tako odrastao...
Prvi dan škole u sećanju mi je kao kroz maglu. Kud me vode, šta će biti sa mnom, sva deca starija od mene sem jednog druga, ja mali, sedam kilometara do škole i sedam nazad, valjalo je to pešačiti svaki dan, da li je sneg, da li kiša, oluja, imali smo kabanice, opančiće, i napred.
A u školi najlepši dani bili su mi pred kasnu jesen, kad stignu drva, pa nas poslužitelj pozove da mu pomognemo da složi cepanice. Sve da radimo samo da ne budemo na časovima. Nisam bio neki đak, iskreno. Naravno, škola je važan deo života, potrebna je kao važan deo odrastanja, stasavanja. Više sam voleo istoriju i geografiju nego matematiku i srpski jezik, sa matematikom je bila posebna muka.
Muzičko sam obožavao. Imao sam dve učiteljice, prva Gordana Jovanović, posle Milka Damljanović. Goca je bila mirnija, a Milka zmaj od učiteljice, pedagog starog kova. Znala je da nas nauči, ali i da ošine. Za svako zavrnuto uvo, za svaki pokazivač koji je lupio po mojim dlanovima zahvalan sam joj do kraja života. Kod nje smo učili život, uvek nam je davala do znanja da smo svi isti, da nema posebnih, da nema protekcije.
Jednom pita ko će da napravi pokazivač za tablu i izabere mene. Ja kod kuće nađem odgovarajući leskov prut, oljuštim ga, lepo ofarbam, sutra ponesem u školu kad ona, oduševi se, veli - ispružide ruke da probamo, i, ne nadam se ja, udari me po ruci! Tada mi je bilo krivo, zabolelo je, ali tek kasnije shvatio sam da mi je time dala do znanja da nema protekcije, da ja nisam nešto poseban što sam to uradio... Učila nas da budemo ljudi, a ne neki uvlakači, da budemo svoji. Pre mesec dana prolazio sam pored škole, uvek svratim, kupim deci čokolade, a kad uđem u hodnik, krenu sećanja na naše dečačke, školske dane...
Očeva kazna
Prvi ozbiljan ukor roditelja, prva kazna, bilo je - oduzimanje trube. Mislim da sam bio popustio u školi, naređao sam loše ocene, i oduzme mi otac trubu na dve nedelje sve dok nisam popravio ocene. Uh, kako mi je to teško palo. Znalo se, kad dođem iz škole, ostavim torbu, uzmem trubu da provežbam malo, posle za ovcama, pa na posao ako se šta drugo radi na imanju, uveče se opet dohvatim trube. Zabolela me ta očeva kazna do srca. A otac je to znao i tačno me je udario tamo gde sam bio najtanji, gde me je najviše bolelo.
Nisam znao da vozim
Prve igračke bile su neki pištoljčići, puškice, to smo mi dečaci najviše voleli, ponekad smo i sami pravili. I jedna drvena kolica koja je meni i bratu Darku napravio deda Mile, majčin otac. Bila su to kao prava volovska kola, samo umanjena, i mi smo ih vukli po dvorištu, pravili kućice, igrali se kad god je bilo prilike. Srećni kao nikad. Posle su se pojavile plastične figure, volovi, konji, krave, ovce... Kad nam je deda Mile kupio neke, i sad sećam kako se zovu, MG pištoljčiće, našoj radosti nije bilo kraja. Niko bogatiji od nas. Darko je posle imao i "poni" bicikl, ja BMX, nisam znao da vozim, ali učio sam, padao, razbijao kolena. I sad se sećam tog trenutka kada sam dobio bicikl, te moje sreće kad su mi dozvolili da biciklom idem u školu.
U školi simpatije, jedne sedmice jedna, druge sedmice druga devojčica. A onda nevolja, tuga, ako ta devojčica neće sa tobom peške da ide iz škole, ako ne da da joj ponesem torbu do kuće... Dečje simpatije koje smo svi prošli.
Vraćaj stado u livadu
Još sa pet-šest godina, kad sam dobio prvu trubu i počeo da prisustvujem očevim probama, znao sam da ću biti trubač i ništa drugo. Za mene su članovi njegovog orkestra, moj otac, bili neki posebni, vanserijski ljudi koji sviraju trube. Bili su moji idoli. Kad imaju probu, to je za mene bio praznik, pa još kad naprave pauzu i mogu da im priđem, da razgledam instrumente i nešto ih pitam. Najveći problem sam imao kad bi mene, dok oni imaju probu, poslali da čuvam ovce. Vratim ovce kući i kažem - site su, samo da ih slušam, a majka veli - nisu site, vraćaj stado u livadu! I tako po pet puta za popodne...
Kazna pred svadbu
Prvi i jedini učitelj trube bio mi je otac. Strog, znao je da se naljuti ako se neka pesma, kolo, melodija, ne navežba dobro... Nikad nije, za razliku od majke, udario ni mene ni brata, ali bio je strog. Samo, više su bolele očeve reči nego majčin prut.
Jednom, bila je svirka u selu, očev orkestar svirao celu svadbu, a naš dečji orkestar trebalo je da dočekuje goste. Sviramo neko kolo, "Kukunješ", čini mi se, treći deo naročito težak, a nismo dobro navežbali, umesto da vežbamo, mi iz dečjeg orkestra prethodnih dana igrali smo fudbal... I otac pred polazak na svadbu traži da sviramo baš to kolo, primeti odmah da nismo dobro navežbali i kaže mi: "Orkestar ide na svadbu, a ti ostaješ kući da vežbaš, a kad navežbaš, dođi na svadbu da sviraš!" Eh, kako mi je to teško palo... Vežbam čitavo popodne, a predveče trubu pod ruku i onako sam na svadbu, a oni moji već sviraju. Više mi se to nije ponovilo.
Prva zarada
Prvi novac zaradili smo na nekoj svadbi, sa nekih 11 ili 12 godina, kad smo počeli da sviramo u naselju "Kotarski grm" u Požegi. Ma kakve pare, nije nas to uopšte interesovalo, nas je zanimalo da sviramo. Tek kasnije kad smo oformili porodice, kad je počelo od nas da nešto zavisi u porodici, shvatili smo da su pare nužno zlo, kao što i jesu nužno zlo. Od tih para kupili smo, mi dečaci iz orkestra, po "kinder jaje", a tada "kinder jaja" nije bilo svuda kao sad. Niti su nam ih roditelji kupovali kao mi sada našoj deci. Bio je to događaj za nas.
Najbolji pionirski orkestar
Sa 12 godina, bilo je to 1998, predvodio sam najbolji pionirski orkestar u Guči. Sledeće godine bio sam prva truba među mladim trubačima, 2000. najbolji orkestar. Mislili smo tada da je ceo svet naš. Tada je kod fudbalera i košarkaša bio običaj da sipaju vino, šampanjac, pivo u pehare koje osvoje i da piju, pa smo i mi po ugledu na te sportske šampione sipali sokove u neki mali pehar koji smo osvojili i pili. Još čuvam taj pehar kod kuće.
A otac, ponosan, zajedno smo svirali i slavili u Guči ispred hotela "Zlatna truba" i video sam ga tada, možda tada i još jednom u životu, da je pustio suzu, zaplakao. Od ponosa... Bio je tvrd čovek. I mislim da se trudio da nas nauči da budemo upravo takvi ljudi. To sam prvo naučio od njega i to se trudim i danas, da budem čovek, da nikoga namerno ne povredim, da svakome posvetim pažnju. Istina, u današnjem životu, u vremenu društvenih mreža, teško je svakoga ispoštovati, svakome posvetiti pažnju, svakome odgovoriti... Mnogi ljudi se javljaju, šalju poruke, a teško je svima odgovoriti. Iskreno, od društvenih mreža više volim prirodu, porodicu, vreme provedeno sa ljudima koje volim, poštujem, cenim. Moj život je moja porodica, moji prijatelji i moja muzika.
Gubitak oca
Moj životni poraz, događaj koji me je naviše pogodio i porazio, bio je gubitak oca. Mali smo tada bili i brat i ja. Dečačići. Ostali porazi su mali, sitni, to su samo životna iskušenja pred koja te Bog, uvek s nekim razlogom, stavi i s kojima se boriš. Ako je čovek glup, on onda ni iz jedne takve situacije, i lepe i ružne, i dobre i loše, ne izvuče pouku. Ako malo pameti ima, svaki taj događaj nosi neku pouku, neku poruku, zaključak. Ako se može reći da je to što se meni tada dogodilo poraz, čovek bi pre svega trebalo da shvati da su i ti događaji jednostavno Božija volja i davanje. Ta tuga nikad ne prođe, bolje je reći - čovek se navikne da živi s tim.
Najveća radost
Moja najveća životna radost je rođenje deteta, onaj trenutak kada sam dobio ćerku. Ništa se u životu ne može meriti s tim, nikakve nagrade, pobede. Bio sam u bolnici kad su mi javili; posle, slavili smo kod kuće. Taj trenutak kad su mi javili bio je poseban, srećan si, ali tek kad sam je uzeo u ruke, nešto što je krv moje krvi, tek tada sam shvatio šta to znači. Koja je to radost i koja sreća, ništa od toga nema važnije!
Čega se bojim
Ono čega se u životu najviše bojim jeste bolest, ne toliko za sebe, koliko za meni drage ljude. I, naravno, da nekoga ne povredim namerno. Desi se, planem, ali se brzo i smirim, ode reč, a ne možeš je vratiti, boli me to dugo posle. Međutim, ima jedna reč kod nas ljudi, kratka, može sve da popravi. Ta reč je - izvini. Najgore je što teško izgovaramo tu reč. Nema savršenog čoveka do Boga, svi mi grešimo, ali ako ti ne kažem sad dok sam vruć - izvini, može to i sutra i prekosutra, i za sedam dana... Izvini, oprosti, treba ljudima praštati, život je jedan, kratak, da bismo se bavili glupostima.
Dokle više ratovi...
Živimo u teškom vremenu. Ko bi rekao da ćemo doživeti sve ovo što smo doživeli. Imam 36 godina, za života sam zapamtio rat u Bosni, i to dobro, otac je bio mobilisan, bio je negde oko Nevesinja, mi smo ga kući čekali... Pa bombardovanje 1999. godine, pa inflaciju pre toga, pa sve ono što je usledilo, ovo što nam se sada dešava, a i ovo je neki rat. Retki su periodi mirnog života kod nas, teško generacija da prođe a da ne doživi rat, neko teško stradanje. Ne znam je li nam to suđeno, mora li to tako, ali, čovek se navikne i na to. Navikneš se da živiš u ovom svetu u kome uvek moraš da imaš nevolje, muku, probleme. Gledam Kosovo i boli me, boli me zbog onog naroda dole. Boji se čovek, ovako ko ja, da će doći trenutak da ostavim trubu i da uzmem pušku. U redu je ako treba, ali od ljudi sam koji misle da se za slobodu može boriti i rečima, pregovorima. Ko voleo rat, kaže naš narod, u kući mu bio, sila jada je ovaj narod vidio i proživeo, posebno dole na našem Kosovu...
Važno je biti čovek
A jednog dana, kad sve prođe i kad me ne bude, voleo bih da ljudi kažu - bio je čovek. Dvadeset i jedna godina je prošla od smrti mog oca, a i danas mnogo ljudi, onih koji su bili i ostali ljudi, kažu - bio je dobar čovek. Šta ima važnije od toga nego da te ljudi pominju po dobru, a živiš onoliko koliko živi sećanje na tebe. Ako ne možeš da pomogneš, a ne možeš pomoći svakom - nemoj ni odmoći. Treba biti čovek. To je ta životna filozofija koju učimo mi gore po brdima. A to smo, čini mi se, izgubili, previše je licemerja, koristoljublja, ja se neću družiti sa tobom i ti sa mnom ako mi nešto ne trebaš. Džaba što si ti dobar čovek, što mogu nešto naučiti od tebe, čuti nešto pametno, ne, ne vredi, ljudi samo gledaju interes, korist.
I ovo je važno
Savijam se oko svoje porodice, svojih prijatelja... A gde bih drugo tražio utočište i kad je dobro i kad je teško? Imam dosta prijatelja, ali najslađa mi je kafa koju popijem s mojim prijateljima, jedan od njih je električar, drugi bravar, treći autoelektričar. S njima sam odrastao, družio se čitav život. Prošao sam svet, bio po luksuznim mestima, hotelima, ali nigde mi srce ne zaigra kao kad uđem u svoju kuću. Kad osetim taj mir. Kad vidim svoje najbliže.
Neki životni uspesi
Pitaš me za zvezdani trenutak karijere? Uh... malo zvuči... Pa, bilo ih je. Bilo ih je, naravno. Dosta zvezdanih stepenika. Prva truba sveta, pa Majstorsko pismo u Guči, prvi koncert na Egzitu gde smo pomerili granicu naše trube, gde smo pobili dilemu Guča ili Egzit... Pa Birfest... Pa i onaj trenutak kad sam svirao Džoniju Depu, Maradoni... Čitava ta saradnja sa Kusturicom je čudesna. On je neverovatan čovek. Jedino što mi ovde sve možemo da oprostimo samo - uspeh ne. Veliko mu hvala što je izabrao da dođe da živi ovde. Ništa od onoga što je napravio neće on odneti u grob, se će to ostati nekim novim generacijam koje će doći.
Šta da kažem...
Godine će proći, a ti ljudi će ostati. Maradona, recimo. Neki dan gledam Piskijev intervju, priča kako su u Surdulici postavili mural na kome su jedan pored drug Piksi i Maradona. I Piksi kaže da mu je to velika čast da je njegov mural pored legendarnog Maradone, a šta da kažem ja koji sam imao čast da mu sviram na uvo... Legendarnom Maradoni...
Kurir.rs/ Zoran Šaponjić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
