Najnovije vesti

DRAGAN MARINKOVIĆ MACA O SEBI, NIKAD ISKRENIJI: Ljudi misle da nisam normalan, a ja mislim da jesam! O ratu, psovkama, porodici...
Foto: Damir Dervišagić

životna priča

DRAGAN MARINKOVIĆ MACA O SEBI, NIKAD ISKRENIJI: Ljudi misle da nisam normalan, a ja mislim da jesam! O ratu, psovkama, porodici...

Moja životna priča

Prvo čega se sećam u životu jeste nešto vlažno, mračno, i kako se hvatam za nešto i vičem: "Drži se, Dragane, ovakvi se retko rađaju!" Eto ti! Pa mora se život okrenuti na šalu, kako drugačije?! Kad me već pitaš čega se prvo sećam. Eto toga! I tako ti ja ugledah svetlost dana jedne nedelje po podne, prelep prolećni dan, 17. marta ljeta gospodnjeg '68. Ali bez obzira na to što sam rođen u Sarajevu, verovatno zbog tog proleća mrzim zimu, mrzim hladno vreme i molim boga za globalno otopljenje!

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Drago mi je što sam rođen u Sarajevu. Imam nekako dvojaka osećanja, tata mi je iz Beograda, mama iz Sarajeva. E, jedino kome zavidim jeste jedan drug, on je bio treći asistent režije kad sam snimao jedan film u Italiji, njemu je mama iz Rima, a tata iz Londona. On je, eto, malo bolja kombinacaija, ja sam vicešampion što se gradova tiče.

Poreklo

Moji su, inače, sa Zlatibora, selo Ravne, Marinkovići, odatle su moja baba Božana i deda Ranko; deda je bio prvi oficir uz kralja i on je '41. zapalio u London uz kralja i nikad se više nije uspeo vratiti. Umro je u Londonu. Stari je ostao u Beogradu, studirao, radio... Bio je arhitekta i onda je upoznao moju mamu u Sarajevu, tako da sam ti ja tu gde jesam. Baba Božana se vratila na Zlatibor, a stari je ostao, putovao po bivšoj Jugi i naleteo na moju staru...

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

U Sarajevu

I to moje prelepo odrastanje... bio sam uvek na relaciji Sarajevo - Beograd, tako da sam tako i odrastao. Ali Sarajevo je metafora. Dobro je odrasti tamo, pogotovo ako se baviš poslom kojim se ja bavim, jer tamo nema zvezda; mislim, bilo kojim javnim poslom da se baviš, jer tamo kod nas ili si raja ili si papak. Nema toga, popularan si, poznat, pa sad kao, svi ćemo da ti titramo; to kad odeš kući pa glumi zvezdu. To je dobro za odrastanje, jer nema foliranja, tu si i uvek si znaš gde si i šta si. Meša Selimović je to napisao, postoje tarabe i kome god je glava iznad tarabe ide - hop i to je to.

Jugović

Ja nisam ni titoista niti komunista, ali jesam jugović, tako ja percipiram i danas ovaj prostor; pričamo istim jezikom, smejemo se manje-više svi istim vicevima i slušamo istu muziku i to što je jednom neko rekao da će biti komad papira koji se zove pasoš, putovnica, soška, šara, to nije moj problem. Ja se osećam isto i u Splitu, Zagrebu, Ptuju i kraj Vardara i tu opstajem i tu sam rođen i žao mi je što se ne mogu potpisati kao SFRJ, ne možeš reći da si rođen tu, nije to jedan grad.

Dragan Marinković Maca
foto: Damir Dervišagić

Moj brat

Imam bracu iz tatinog prvog braka, on je u Herceg Novom, Saša moj! I to mi je najljepša scena koju sam doživeo u životu, on je stariji od mene 18 godina, i kad bi ti to sad video na filmu, to što sam ja doživeo kad smo se sreli, rekao bi - idi u pi.ku materinu! A slušaj sad scenu, istinit događaj! Dakle, Tata je bio bolestan i ja Sašu do tada nikada nisam upoznao. Meni je 12, njemu 30, i tata leži i tu smo mama i ja, i sad tu ulazi Saša, na vrata bolnička, u istoj košulji u kojoj sam i ja! Ali bukvalno! Eto, ti to kad bi sad video na filmu rekao bi - Ma, idi u pi.ku materinu, nemoguće! Život piše romane. On je i dalje u Herceg Novom, porodica i to, i kod mene nema da kažem moj Lav i Fjodor Simeon su polubraća, brat je brat i ja to ne jebem dva posto! Moji sinovi nisu međusobno polubraća, ne gledam ja to tako. Braća su! U principu, Saša živi u Herceg Novom, ja u Sarajevu i jednio što mi je falilo jeste još braće i sestra, jebi ga, ono kad je belaj uvek neko ima brata, ima sestru, a ja sam jedinac i to nije dobro. A nisam razmažen bio nikada.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Radim od 13. godine

Počeo sam da radim sa 13 godina i to zahvaljujem svojoj majci što me je osamostalila i vrlo rano sam, sa 16 godina, počeo da živim sam. Prvi posao mi je bio u pekari, posle sam radio u "Zori", to ti je tvornica čokolade. U šest ujutro su me čekali džakovi od 50 kila, nema, ne sme se zakasniti ni sekunde! Pa sam cijepao karte na autobuskoj, pa prao šoferšajbne i nikad nisam stao raditi. Ja sam to tako hteo. Meni ja tata rano umro, 12 i po godina sam imao, ali nisam bio mučenik, da me sad tu neko sažaljeva, i samo da ti kažem: ja sam samom sebi zaradio prvi "levis 501" i "starke". Od prve plate sam kupio dasku za peglanje baki Mariji, maminoj majci, kupio sebi "leviske" i onaj sat železnički, to je tad bilo - vaaaau!

Tinejdžersko doba

Prvo sam slušao "Rejnbou", "Parpl", posle sam se navukao na pank, svega je tu bilo "Pistolsa", kura.a-palaca, "Kleša"... imao sam krestu, ofarban. Tukao sam se sa hašišarima. Mi smo one hipike zvali hašišari i to je bilo ono... okej, doba odrastanja u Sarajevu; jebi ga, morao sam... Ono, jebo život ako nemaš neku frku nekad. Počeo sam raditi, kasnije sam posle srednje počeo studirati i studirao sam svašta nešto, pa sam imao očevu penziju, pa sam završio višu medicinsku, uvek sam hteo medicinu, još kao mali. Medicina i tačka. Kraj. Ende.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Amatersko pozorište

I kako onda u glumu? Pa tako što mi je makedonska rediteljka Violeta Džoleva rekla, idi ti, momak, upiši glumu, i ja otišao i upisao iz prve. I sve sam upisao iz prve osim medicine. A bio sam i odličan đak! Bio oslobođen mature, završio srednju medicinsku. Igrao sam posle neke doktore, Lari doktor, ovaj, onaj... A evo kako je počelo to s glumom. Bio sam u "Ivi Loli Ribaru", tadašnje kulturno umetničko društvo, pa je tu bilo amatersko pozorište, i tu sam ja onako čačkao kao mali i tu sam upoznao Violetu Džolevu, pošto je to prije, to u Jugi, bilo ozbiljno, ozbiljni jugoslovenski reditelji su radili po tim amaterskim pozorištima i mnogi su odatle krenuli u profesionalne vode. U Dubrovniku sam upisao višu turističku, u Sarajevu PMF, samo da sam redovan student, da mogu tatinu penziju primati. Kad sam završio višu medicinsku, radio sam kao fizioterapeut jedno dve godine, svašta sam vreteo nešto i onda sam upisao Akademiju.

Akademija

Mislim da je glupost upisati Akademiju sa 18. A gledaj i zašto: dobiješ recimo monolog Jasona, Medeja. I, recimo, ona mu ubila dvoje dece, ti treba to da iščitaš, da kao razumeš, a ti, dečko, u tim godinama ne znaš gde si ti, a ne to ko je kome pobio decu! Šta ti znaš o svemu tome u tim godinama?! Naša Akademija je bila ozbiljna, od Kuste, Kolje... ozbiljnih je faca tu bilo. Tako da, upišem ti ja akademiju, bio student generacije, a na trećoj godini, bio je taj Scenski pokret "Moje pozorište", uzmem ja tada 20.000 maraka! Da ti kažem, nikad ja nisam sedeo po tim pozorišnim kafanama i ispijao pića, ne! Kad sam radio u Ateljeu 212 i vidim, ono klince, sedi i kao pije duplu lozu u deset ujutro; hoće da bude Muci Draškić. Ja mu vičem, sine, nemaš pojma, idi radi nešto, šta tu izigravaš umetnika, mi smo glumci, neshvaćeni... Možeš biti umetnik kad imaš Medičije iza sebe, kao Mikelanđelo, onda možeš izigravati umetnika, a ovako, jarane, kad moram platiti struju, vodu, kad me jebu da naplatim svoj honorar, onda se umetnost ili desi ili ne desi, ne treba s tim stvarima koketirati.

Dragan Marinković Maca
foto: Damir Dervišagić

Rat je, jbg...

Pravo da ti kažem, ne znam sad baš tačno gdje su mi svi ti klasići iz Sarajeva. Mi smo igrali u ratu, padaju granate, mi igramo ljubavnike, jedno na drugom i tresemo se; Rat je, jebi ga. Al' ne bih mnogo o tome, to je jedna epizoda u mom životu... Ne bih... Opkoljeno sve bilo, ulje išlo na 180 maraka, kafa. I sad je dvesta maraka puno, a znaš li šta je dvesta maraka bilo '95?! Ma, neću o toj prljavštini ni da govorim! Žao mi ljudi, žao mi konja... a to je, jebi ga, rat. Rat je bio sve vreme, a ja sam hteo izaći početkom juna, imao trista maraka u džepu, ostavio majci dvesta, sebi sto, uzeo četovoro gaća na sebe i krenuo, imao konekciju da se ispalim da krenem za BG, međutim, onda se vratim i nađem majku uplakanu. A da sam otišao ne bih je našao živu i onda sam ostao zbog nje. A ona je ostala zbog troseda, dvoseda, stvari... Mislim, ružno zvuči, ali jebi ga, ona kaže: "A đe ću ja sad, sine?" A taman otišla u penziju i zarati se. I ja, ono, gde ću, šta ću i ostanem zbog nje. Četiri godine nema struje, nema grejanja, i sad ka god čujem od Džeja... Evo, slušaj ovo. Izvadio sam bio kasetofon iz "keca", bila prva zima, i ja se pokrio ćebetom, zima ubija, srce puca, nema struje... i čujem ja na radiju "Ni na istok, ni na zapad... Gde ću sad, moja ružo...", znaš to. I sad, gde ću sad i gde ću sad?!A ne možeš nigde! I tako ti ja popušim četiri godine.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Samohrani otac

Sad drugačije razmišljam, sad sam samohrani otac dva djeteta, pa ono... Ne bih od njih otišaoa i ne bi ih pustio, ali ono, ispoštovao sam majku i ostao tu, ali nikada ne krivim nikoga ni ko je otišao ni ko je ostao. Ljudi kažu: "E pićka, otišao!" "E, pićka ostao!" Jebo to, to je prljavo vreme, ne ponovilo se, ja kažem najprljavije, jer ne znam kako je gdje u svetu, ali znam kako je bilo.

A onda su mi j...li mater

Ništa, vrtim ja tamo-vamo po Sarajevu, prođe ta prljavština, taj užas. I, evo, ja sam bio pionir saradnje pozorišta BG-SA. I tad su mi se najebali majke, meni i pokojnom Davorinu iz Indeksa! Došli oni u Sava centar, a ja došao u Atelje sa Gospođicom Julijom. Najebali mi se mile majke! "Otišao sam da se poklonim agresoru", vako, nako... Pljuvali me svi koji danas ne izlaze iz Beograda, Mustafić i ovi šupci! Kemal Moneteno nije čak ni pričao sa Davorinom Popovićem. Posle je pevao na ekavici sa Dušanom Svilarom, i tako to. Prljavo je sve to, bile su vruće glave. Isplivao sam iz toga. Da budem iskren, Alija Izetbegović je rekao: "Ja sam te ljude pustio, u čemu je problem, kultura nema granica i barijera", to je bilo '97. Mi smo pioniri. Posle toga je Atelje došao u Sarajevo, posle toga sam ja režirao na kamenju srušenog Starog mosta, Krležinog Adama i Evu sa glumicama sa zapadne i istočne strane Mostara, Brega mi pisao muziku, i posle sam došao u Beograd sa tom predstavom i posle je išao Atelje u Mostar. Bio sam pionir saradnje, ali se to zaboravilo kad sam postao "Maca". Onda su mi jebali mater kao Maci. Radili smo "Pile i Maca šou" kad sam ušao u šoubiz, Macu sam brendirao kao šoubiz, nisam ambivalentna ličnost, ali Dragan Marinković je glumac i reditelj, a Maca je šoumen.

Dragan Marinković Maca
foto: Damir Dervišagić

Pankreas je zlo

U Beograd definitivno dolazim, 2008. na poziv "Emoušna", to mi je bila životna prekretnica i tada sam dobio jak životni šamar. A bilo je to jedno ludo leto! Osmog septembra je mom Lavu rođendan, ja sedmog naveče letim u Sarajevo, osmog ću, kontam, biti sa malim na rođendanu, a devetog idem Dini Dvorniku na sahranu. I ja se naduo ovako! Mislio sam da imam čir i da mi je pukao, a u stvari sam imao upalu pankreasa. Završim u šok sobi pored četiri osobe koje su umrle i onda skontam - kreće sezona, Operacija trijumf, snimam film sa Mirom Furlan, eeej, s njom snimam film, ona i ja smo u ljubavi, meni je to dečačka želja bila, kontaš, i snimam neku seriju i ide jesen... i skontam ja, srećom, taj šamar od boga kao znak, e ajd malo ručna na tri zupca, prikoči, i hvala bogu preteknem. Kasnije sam shvatio Marinka Madžgalja, kad je imao to sranje, taj pankreas je zlo jedno! Pokušao sam svašta nešto da ga iščupamo i tad sam se prebacio defintivno u BG i sad mi je, ono, Beograd baza. A jedno vreme sam bio Novosađanin, tamo imam i mlađeg sina.

Moj privatni život

Nisam ti se ja nikada ženio. Imam sina Lava, on je '95. godište, a mlađi je 2004. To je devet godina razlike. Fjodor Simeon se zove mlađi. Imam dva divna sina, dva ponosa, jedan je pubertetlija, sad trenutno misli da je najpametniji na svetu. Jebote, mi nikada nismo imali pubertet! Ali, nema veze, on je jedno divno fino vaspitano dete, i ovaj drugi mlađi isto. I imao sam sa Jovanom taj nemio događaj, taj pobačaj... trojke su bile, i bogu se molim... to je bilo pre dve i po godine. Mislim da je Jovana baš zaslužila, vidim je kakva je sa mojom decom, mora je Bog počastititi detetom, jer bila bi sjajna majka. I ja bih inače voleo. Kad me neko pita šta bih, ja bih voleo fudbalski tim dece negde kraj mora u nekoj hacijendi i da sam ono kvartalno sa familijom, pa da onda moram neki film da radim pa me nema tri meseca i onda opet sa decom. Volim decu, deca i putovanja su smisao života.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Raskidi

Raskidi? Šta ja znam, ispalo je da mi nismo mi, da to nije to, jebi ga... negde se nismo pohvatali, ja sam direktan i iskren. Evo, nekim prijateljima sam rekao isto, vidite da vam ne ide, ajd razjebite se. Ostali smo u korektnim odnosima, normalni i civilizovani, imamo proizvod naše ljubavi, tu nema puno pameti, u jednom momentu smo prestali da funkcionišemo, da mi budemo mi. U životu meni treba oslonac, a ne teg, ma svakom iole civilizovanom čoveku, bez nekih teških tema.

Privatno

Kakav sam privatno? Pa ja mislim da sam normalan, a ljudi mi kažu da nisam, ko će tebe upraviti! Ne znam, malo mi je 24 sata za dan, stvaram, družim se, smislen sam, ne znam kako neko može da ne radi, to mi nije jasno! Ja stvaram, volim da stvaram, i obično imam tri cilja; kad dođem blizu ispunjenja njih ja idem dalje, postvaljam sebi druge ciljeve.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Rijaliti

Ma jebo to! Meni je bolje i lakše otići u rijaliti, i sad u ovaj i u onaj u kom sam bio, nego ići igrati po ovim serijama, meni je to veći blam! "Veliki brat", lepo iskustvo i to je okej. To sam maksimalno iskoristio. Sad će evo 11-12 godina kako sam bio u "Farmi" i nema veze, ali tad su bili neki ljudi i to je bilo nešto drugo i ne može se porediti sa ovima danas, ali nemam ja nikakav blam šta ću i kako ću, ja sam gledao kako to ljudi rade vani, ja mislim da je "Veliki brat" bio sjajan, idejno i to. A ovo sada je drugo, samo se gleda ko će se pojebati i posvađati i ima neku drugu percepciju, ali očigledno je to odraz društva u ogledalu.

Ja kao otac

Kao otac sam liberalan vrlo. Ali, zna se. Zajeban sam. Ne znam, ne mogu ja to kao roditelji, meni moja majka i dan danas kaže, pazi da ti ko šta ne ubaci u piće, a nije ona iz pičke materine, gradsko je dete, fakultetski obrazovano, ali njoj je ovo današnje "saj faj"! Ona je odrasla uz Čobija, igranke, Dragana Stojnića, Indekse, ona jeste gradsko dete, ali njoj je ovo danas nenormalno. Ja recimo mojeg kad bih video da je razguljen malo bih ga zezao, ali radije bih mu ja izvadio da vidi, a ne neko drugi, ja sam po tom pitanju mnogo liberalniji i od moje majke i od drugih roditelja. Ovaj stariji radi nešto grafički dizajn, stripove, nešto se tu loži i u tom je nekom filnu. Mlađeg čak i vidim kao nekog vezanog za scenu, da li kao glumca ili nešto tako, ali mogao bi biti. Ali, niti mene to interesuje, niti bih ikada u životu uticao na to.

Dragan Marinković Maca
foto: Damir Dervišagić

Moje psovke

Ne psujem, psujem normalno. Šta je psovanje?! Idi u pičku materinu?! Meni je to normalno, jebi ga. Meni je to psovati, kako bih drugačije mogao reći. I nije meni to psovanje, nego sam vrlo direktan. Ne znam čemu laž, mnogo smo postali društvo lažnog morala i predrasuda i to je ono zašto smo na margini svega, u trećoj deceniji 21. veka. Sve kao, jao, jao... Zato što nas predrasude ubiše i lažni moral, zato smo tu gde jesmo. I otišli smo u kurac što su se žene promafijale. A nekad su žene bile žene. A ne ovo, meteorološkinje, rodne ravnopravnosti i te neke budalaštine. Razjebale su porodice. I onda ovi muškarci, sa malim m, da bi bili veći mangupi od njih još više mafijaju i svi nešto mafijaju, svako nešto mafija i usrali su porodicu kao embrion svakog zdravog društva!

Post

Ja sam jednom postio vaskršnji post i onda... Ne mogu pored ovoga - je l' vidiš ovaj mobilni?! - e, ne mogu postiti uz njega, meni je to fejk! Posni sendvič, posna pica, posni kolač, a ovo, jebem ga baš u usta, šta je ovo?! Semafor koji mi pokazuje ko će me nazvati, kome ću ja jebati mater, ko će meni. Gledaj, bio sam na Svetoj gori i u Jerusalimu i onda mi kažu što ne dodam Hadži? Pa, ima li, pope, neka naša reč za to?! Evo, s decom sam išao, ovaj mali je imao tri, stariji dvanaest, i bili smo pod Ostrogom, slava mu i milost, i dok mi obilazimo to, vidim popa s telefonom, i kažem, ne može to nikako.

Dragan Marinković Maca
foto: Damir Dervišagić

Ljubavi prve

Nemam ti ja to, tu prvu ljubav, ne sećam se. Ljubav je izmislila sirotinja da može džaba da jebe. Šalim se, ali zajebano je sve to. To su ozbiljne priče. Biti zaljubljen i voleti to su dva različita sveta i, ono, rispekt za neke ljude, ja ulazim u šestu godinu, nikad mi se to nije desilo, neke stvari se jednostavno otkriju, onda se to zove ljubav ili je to poštovanje, miks nekih predobrih stvari koje se dese. Imam u novoj predstavi taj dobar deo, govorim o tim stvarima: nikome nije suđeno da bude sam, problem je u odustajanju, kada jednom odustaneš onda ti postane navika da ti svi izgledaju isto. Kakva greška. Postali smo samoživi, razmaženi, sebični i posle se čudimo kako ne možemo da živimo udvoje. Ljubav nije poker pa da je odigramo na blef.

Prvi uspeh

Pa sad kad me pitaš o životnim uspesima, mogu da kažem - deca, pošto sam postao roditelj. Jeste, to je uspeh, ali uspeh je biti normalan. Mislim da je to najveći uspeh, uz sve to biti dobar roditelj, sin, suprug, prijatelj, sve su to uspesi, sve je to prožeto time biti normalan, kao ili si čovek ili si govno, ja tako percipiram ljude. Sigurno niko za mene ne može reći da sam mu ostao kratak, dužan, ovo, ono. Mirno spavam, fino legnem, boli me kurac. Javljam se nepoznatima. To je ono kao, nešto svi su zauzeti, kao pošalji poruku, ne javljam se na nepoznate brojeve. Pa je l' znaš sve ljude sveta?! To mi nikada neće biti jasno, znam kao 50 ljudi i samo se njima javljam, to je nonsens.

Dragan Marinković Maca
foto: Privatna Arhiva

Neostvareno

Još bih voleo da Jovana i ja imamo dece, priotitet je to, i da... postalo je sve vrlo zajebano; voleo bih da radim na novoj predstavi, evo vam ekskluzive, "Kakva ti je žena, takav ti je život i penzija", predstava koja može da se igra večno zbog teme kakva je i zato što je odličan predstava i sada pravim i radim na drugoj nastavak ove, neće se zvati tako, nije "Umri muški 1, 2, 3" i radim ovo-ono i voleo bih da se malo negde vrate neka vremena, manje turbulenta, ovo je sve toliko... Da mi je malo naći mirnu luku, nije da sam se umorio ali da mi je naći više vremena za putovanja, da sam slobodniji, sloboda je najveće bogatstvo. Da je doći na nivo dva-tri projekta koji ti završavaju jebeno egzistencijalno pitanje, a ne da ideš na hiljadu strana da bi pokrio sve troškove. To mi je želja i cilj, valjda će se stvari iskristalisati ili sam ja možda utopista.

Šta posle mene

Ono što je meni najdraže jeste da onaj koji me je upoznao i popio kafu sa mnom kaže: "U, jebote, Maca, nisam te tako zamišljao!" A šta će biti posle mene, kako će me ljudi percipirati i kako će me se sećati... Hoćeš iskreno? Boli me ku.ac. Jer, evo koliko traje, sad svi odjednom žale Tomu. A frajer umro pre dvesta godina! Naravno, znam, pre trideset, al' ovo ti je hiperbola. Uglavnom, sad su ga se setili. A gde je Đuza danas, gdje je Marinko? Ovo kad je godišnjica tri dana ide, Merima-Marina, alahimanet šefika, đe si bio, niđe, šta si radio ništa. Pamtite me po pesmam mojim. Dok sam na ovom svetu bitno je da ne izdam i izneverim ljude koji su meni vrlo bitni, koji mi prave smisao života, a šta će svet reći, ko je svetu ugodio jebo je mater svoju.

zabeležili: I. Ercegovčević, J. Mladenović / foto: Damir Dervišagić

Dragan Marinković Maca o Prvom aprilu
01:07

Dragan Marinković Maca o Prvom aprilu

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track