Najnovije vesti

LEGENDARNI HARMONIKAŠ OTVORIO DUŠU: Proputovao sam bukvalno ceo svet, ali nigde nisam našao ljude kao u Srbiji!
Foto: Nemanja Nikolić, Privatna Arhiva

moja životna priča

LEGENDARNI HARMONIKAŠ OTVORIO DUŠU: Proputovao sam bukvalno ceo svet, ali nigde nisam našao ljude kao u Srbiji!

Moja životna priča
12:01h

Jedan je od najuspešnijih srpskih kompozitora narodne muzike. Nema tog ko je odrastao u Srbiji a da nije čuo za "Manastirska vrata", "Tebi za ljubav", "Imena mi mog", "Muke moje niko ne zna", "Svađalice moja mala", "Nek ti bude zadnja čaša"... Da nije uspeo u muzici, danas bismo sigurno o njemu čitali kao o uspešnom fudbaleru. Ili treneru, pošto već ima 66, ali je i dalje mlad. On je Miša Mijatović.

Odrastao sam u jednoj relativno siromašnoj porodici kao četvrto dete, imam dva starija brata i jednu sestru, tako, otac je samo radio, majka u kući, bila muka, naravno...

Brat i harmonika

Najstariji brat je počeo da svira harmoniku kad sam ja imao osam-devet godina, on je već bio u poslu radio, zarađivao. On mi je kupio jednu malu harmoniku i tako je počelo ovo moje. Posle su me upisali u nižu muzičku školu u Kragujevcu, posle redovne škole išao sam autobusom na časove i to je tako bilo sve do osmog razreda, do petnaeste godine.

Onda je moj profesor iz Kragujevca, Manojlo Krstić čuveni, otišao u Niš u srednju muzičku, jer nije bilo bliže u to vreme. Tako da sam ti ja položio prijemni i završio srednju muzičku školu u Nišu, posle upisao akademiju u Beogradu i sve je išlo lako kad sam se dovukao do Beograda.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Ovce i krave

Detinjstvo? Bila muka, al' bilo i lepo. Ja sam bio dosta živahno dete, da ne kažem nemiran. Voleo sam najviše fudbal, više nego muziku. Stalno sam bežao iz škole kući; bacim tašnu, komad leba u ruke i - na livadu! E, a morale tada da se čuvaju ovce, krave. I ja dođem kući, brže-bolje pre sestre, da pustim ovcu i kravu i društvo me čeka kraj reke i igramo fudbal svaki dan. Sirotinja bili nismo. Imalo se za leba i s leba. Imali smo jednu kravu u štali koja nas je hranila, domaći hleb i povrće, ono što je neophodno, ali nismo bili nešto situirani.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Nisu postojale jakne kao ovo sad, pa ne samo ja nego i sva deca u selu išli smo na sankanje u brdima u vunenim džemperima. Debeli džemperi, to je bilo sve od odeće za zimu, u tome smo išli i u školu. Nije bilo cipela, patika, nosili smo zimi gumene čizme, a leti gumene opanke. Bio sam dobar đak, mislim da sam bio vukovac svih osam godina. Možda sam imao neku četvorku, ne mogu sad baš da se setim, ali znam da sam bio odličan stalno. Voleo sam mnogo fudbal i to je moja najveća ljubav i do dan-danas.

Fudbaler

Nisam uspeo da budem fudbaler jer je moj stariji brat kupio harmoniku da bismo, što se kaže, što pre došli do nekog zanata, do para. Jer tad moji nisu shvatali ozbiljno da i u tom sportu može da se zaradi i da se uzmu pare. E, a muzika, to im je bilo nešto gde može da se radi, zarađuje... Ja sam se sam školovao u srednjoj školi. Sa 15 sam počeo da sviram svadbe, veselja. Ne sećam se prve svadbe, ali bilo je u nekom selu bez ozvučenja, s nekim starim harmonikašem sam svirao, šta ćeš... Radiš nešto da bi se preživelo. Pa sam iz Niša dolazio autobusom da sviram, pa se vraćao u školu... Čudo. Mislim da sam ti rekao to već. To je bio lep period. To sad ja kad ti pričam, nije se uvek sve imalo, dosta sirotinje i to... zvuči strašno, ali je to bilo deset puta lepše detinjstvo nego deci danas, koja i nemaju maltene detinjstvo.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Obren Pjevović

E, a kod mene ti sve dalje ovako ide: još sam u srednjoj školi, u drugoj godini, kad dolaze moji prvi počeci profesionalnog sviranja i snimanja ploča, to je bilo s mojih 16-17 godina. Počeo sam s pokojnim Obrenom Pjevovićem, koji je iz Mrčajevaca, sad smo mu Miroslav Ilić i ja otvorili ulicu, nema ni mesec dana, ovde u selu. On je napisao mnogo hitova i s njim sam počeo da sviram njegove pesme.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

A bio je i stari harmonikaš Cane Mušo iz Mrčajevaca, bio je izvanredan i od njega sam mnogo naučio. Počeli smo da snimamo ploče u to vreme, znači '72. Kasnije sam napravio bolju poziciju i počeo sam s Predragom Vukovićem Vukasom iz Čačka i Časlavom Đokovićem, koji su u to vreme bili aktivni kompozitori, a Vukas je bio i urednik u PGP RTS i radio sam te njegove pesme, aranžmane i svirao na pločama... Onda sam uporedo učio od svih drugih i svirao s Draganom Aleksandrićem. To je bio jedan od... ma, najlepši period u mom muzičkom životu!

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Muzička reprezentacija

Od ‘80. do ‘87. bio je tu reprezentativni orkestar, gde su bili sve vrhunski muzičari - Boki Milošević, Bora Dugić, Aleksandar Aca Šišić violina, Kitić gitara... to je bila muzička reprezentacija. Mi smo godinama radili pa bar 90 odsto ploča u narodnoj muzici koje su izlazili u Jugoslaviji. Pa ti vidi!

To su bili pevači iz svih republika i mi smo svaki dan u čuvenom Studiju 5 u Kneza Miloša od šest uveče do ponoći snimali po jednog pevača. Uradimo matrice i sutradan od 14 do 18 pevač dođe i peva, i tako redom. To su sve bile zvezde, da ne nabrajam - Tozovac, Ilić, Topalović, Zmijanac, Topčagić, Ðurišić... sve najveća imena. To je bila jedna hiperprodukcija i PGP je tada bio najmoćnija diskografska kuća na Balkanu.

U tom periodu sam ja kao najmlađi skrenuo pažnju na sebe i ‘83. godine pokojni Mića Ðorđević, glavni urednik za narodnu muziku, zaposli me kao urednika. Posle toga sam radio 35 godina kao urednik u PGP i snimao sve ploče sa svojim orkestrom, ali sam tih osamdesetih već počeo da komponujem. Kao klinac sam snimio nekoliko pesama s manje poznatim pevačima, ali sam posle ušao u krug velikih zvezda i onda su oni snimali moje pesme. I posle nema kome nisam radio!

Bio sam top što se tiče uspeha, da ne ispadne da se sad tu nešto hvalim, ali odnosio sam velike nagrade. Da ti ne navodim sad sve pesme. Al’ evo: „Manastirska vrata“, „Tebi za ljubav“, „Imena mi mog“, „Muke moje niko ne zna“, „Svađalice moja mala“, „Nek ti bude zadnja čaša“... sve hitovi u to vreme. A i danas. Imao sam tog dara da napravim hit.

Miroslav Ilić
foto: Damir Dervišagić

Najteži trenuci

Sva sreća pa u životu nemam nešto posebno teške trenutke. Al’ svako ima neku muku, ceo život su nam bile neke muke, zato sam i napravio hit „Muke moje niko ne zna“, to je Zorica Brunclik pevala, to znaš. Kažem to više hipotetički, da svaki čovek ima neke muke.

Međutim, sad kad me pitaš to za najtužniji trenutak u životu, to je sigurno kad mi je umro otac, pa majka. On je umro relativno mlad, u 55 godina. Za majku sam više bio vezan, otac je radio i više je bio na poslu, a majka nam je bila sve. Ima nas četvoro, pa je to nekako lakše padalo jer smo bili uvek zajedno.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Smrt prijatelja

Posle toga svi najteži trenuci su bili gubici velikih prijatelja, da ne nabrajam pevače s kojima sam godinama radio i bili smo kao jedna kuća: Tozovac, Milan Babić, Marinko, Novica Negovanović velikan naš, pa Merima, Džej, Luis... Luis je moj školski drug bio. On je bio stariji, ali je bio izgubio dve godine, bio je u gimnaziji pa je došao u muzičku školu u Niš, on je tada svirao gitaru, nije pevao. On je izuzetna pojava bio na ovom estradnom nebu. Bio je vrlo originalan, specifičan. Za sve je velika šteta, otišla je generacija bardova.

Mnogim prijateljima, gde je to porodica zahtevala, ja sam svirao na sahrani. To je jeza... Ja sam na tim sahranama ili svirao ili nosio kovčeg kao najbolji prijatelj, to tako funkcioniše kod nas. Odredi se nas šest. Ja sam najčešće bio prvi oko organizacije. Porodica me pozove i ja sve to izorganizujem. Mnogo mi je bilo teško mnogo puta. Najteže mi je bilo Šabanu kad smo svirali nad grobom. Goca i familija su me pozvali, ja sam pozvao nekoliko kolega koji su dugo radili s njim, Mirko Kodić, Sofronijević, Borko Radivojević i Alibi bend, i gledao sam, logično, ko ima pokriće da svira baš njemu, kralju. To je bilo jezivo, jedva sam stajao na nogama od muke, ali eto, to je sve život...

Šaban Šaulić
foto: Damir Dervišagić

Turneje

Sve turneje pamtim. Sve su to lepe uspomene. Do tih nesrećnih ratova je cvetala narodna muzika. Bila su iskrenija druženja, mnogo bolja nego ova danas. Recimo, pun autobus pevača i ja sa orkestrom. Uglavnom sam ja svirao te turneje, to su bile sve zvezde. Jedna turneja se zvala „Raspevana jesen“, to se krene na mesec dana i sve gradove obiđemo. To su doživljaji i doživljaji u autobusima! Tri filma da snimiš! Glavni za zabavu su bili pokojni Dobrivoje, Rade Jorović, Rade Petrović, Lepa Lukić... E, a Nada Topčagić se uvek nervirala i otplakala bi pola turneje jer smo se šalili na njen račun.

Zna se ekipa koja je bila za zezanje, da pravi atmosferu. A tek što su igrali karte! Lepa Lukić, Zoran Kalezić, Šaban, Miroslav i Topalović su se kartali. I kad mi ispucamo naše oružje za zezanje, e onda dođemo, okupimo se i kibicujemo kartaše. Oni između dva sedišta stave dasku i igraju karte. To su doskočice, to su zajebancije, to su... ma, sve!

Topalović je bio najduhovitiji od svih, to je bilo plakanje s njim! Kad on dobija, nama vilice otpadaju od smeha! Viče, vi ste moje boljkice, pa ja ću vas izdržavati, hraniti, ja neću ni da pevam večeras, pa zašto kad imam pare ovde, veći mi je honorar od vas! Kad on počne da priča, to je valjanje po autobusu.

Haris Džinović
foto: Dragan Kadić

Duhoviti Zoran i Dobrivoje

U bilo koji grad da dođemo, stignemo dva sata ranije i onda se u garderobi igraju karte, mi kibicujemo... I pokojni Zoran Jovanović, pevač, bio je duhovit; nije bio lep čovek, to je i on sam govorio i sad, igraju karte i napeta situacija, a on se presvlači i namešta kravatu i zateže se - a situacija među kartarošima napeta, možeš nožem da sečeš - tek, čuješ Zorana, gleda se u ogledalo i viče: „Jaaaaooo, bože, dao si mi da ovako dobro pevam, što mi ne dade da budem malo lepši!“ I tajac. Ni muva se ne čuje. Kartaroši muk. Kad Dobrivoje odloži karte i kaže: „Ma ćuti, evo šta ja imam od toga što sam ovako lep?“

Honorari

Od prvog honorara se ne sećam šta sam kupio, ali verovatno ništa značajno, možda odeću. A od velikih honorara jedna mi svadba ostala u sećanju, svirali smo kod sestre od Pekovića košarkaša. Bili smo Miroslav Ilić, Ana Bekuta, tad smo uzeli mnogo bakšiša. Bilo je nas 10-12 u ekipi i po tri-četiri hiljade evra je svako uzeo od nas, znači da je bilo 30-40.000 evra bakšiša, pa kad se raspodeli... Ali to se retko uzima. Čujem da pričaju o nekim većim sumama, ali ja veću od toga uzeo nisam.

Svadba kod Ðokovića

A svadba kod Ðokovića je posebna vrsta priče, možda i najveći uspeh moj od svih tezgi. I najveća čast i zadovoljstvo, tu nije bila u pitanju lova. Da sviraš najboljem sportisti na svetu, to je neverovatno, a jedan tako normalan dečko, koji me je oduševio. Ja sam ga pre toga upoznao kod njega u kafiću kad smo se dogovarali.

Oca i majku mu znam jer već 20 godina svaki koncert Miroslava Ilića su dolazili. Kad je pobedio na Vimbldonu, Miroslav i ja smo bili na dočeku. On je tražio da budemo mi. Devojci koja nas je pozvala za finansije sam rekao, znaš šta, za Ðokovića se to ne pita niti pominje, ona kaže, kako, ja kažem, lepo, samo ti pozdravi Noleta i mi dolazimo s velikim zadovoljstvom.

Davali su oni bakšiš, ali to je bila jedna svadba najnormalnija, što se čudom nisam mogao da načudim i gde sam počeo još više da cenim Noleta.

Mi smo spremili strani program, zbog stranaca, i sad krećemo s tim lagano da ne ide odmah u glavu, i kad je počela ta treća pesma, Nole dođe i kaže, ajde svirajte ove naše narodnjake, šta me briga, ko ih šiša, znate ono „Danas, majko, ženiš svoga sina“? Ja slušam, ne mogu da verujem. Nisam svirao tu pesmu 30 godina, jer ovde kad je sviramo u Srbiji, kad dođu mladenci da pogađaju svirku, kažu kao, e nemojte tu seljaniju, a Nole baš navalio na „Danas, majko, ženiš svoga sina“. I „Veseli se, kućni domaćine“. Ja reko, ne znam da l’ je zgodno sad, a on kaže, daj to, šta me briga! Ljudi, ne možete da verujete, tad me kupio! Odsvirali mi pre majkom, on otišao i zagrlio oca i majku. Koliko je dečko normalan, nije iskompleksiran.

I onda Miroslav uzeo da peva „Polomiću čaše od kristala“, otpevao prvu strofu, i Nole ode kod njega na binu, zagrli ga i uzme mikrofon i otpeva drugu strofu. On je meni bogom dat. Patrijarh Pavle pa Nole, to su za mene dve svetinje.

Novak Đoković
foto: Profimedia

Srbija

Iskren da budem, obišao sam ceo svet, proputovao bukvalno svuda i sve, ali nigde nema kao u Srbiji. To vam tvrdim. I narod i zemlja i sve. Ja imam jednu filozofiju: mene je retko ko razočarao, ljudi su takvi kakvi jesu, ja sam takav kakav jesam, ne mogu da promenim sebe, a kamoli tebe. Nemam pravo da se razočaram ni u koga, jer sam ja lošu procenu napravio. Nikada se nisam nikome zamerio, ne kažem da nije bilo razloga, ali to je sastavni deo posla.

Imam devizu koja me je vodila kroz život: uvek sam se družio sa starijim, uspešnijim i boljim od sebe. Za razliku od onih koji vole da se druže s gorima da bi bili važniji u društvu, to nije bio slučaj kod mene, ja sam sve obrnuto. To mi je pomoglo.

Bora Dugić

Jedan on najpametnijih ljudi koje poznajem je frulaš Bora Dugić, jedan mudrac. Stanovali smo zajedno, jedan tako pametan čovek. Stanovali smo privatno u jednoj sobi u Ustaničkoj, bili smo mladi, a posle smo kupili stanove. Od tog čoveka je bilo mnogo toga da se nauči.

Ima mnogo boljih harmonikaša, ali važno je da znaš posao, organizacija, mora da bude više faktora spojeno u jednu celinu. Mnogo je talenata propalo jer im je bog dao a đavo nije, što babe kažu u mom selu. Svima sam pričao, pogotovo pevačima koji su sa mnom počinjali, jedna od njih je, recimo, i Vesna Zmijanac. Prvi put je uzela mikrofon sa mnom i kad smo te godine pobedili u Pioniru, ja kompozitor godine, ona pevač godine, ja njoj kažem, nemoj sad ovo da shvatiš kao da si ti neko, od boga data i tome slično, nego, samo se uveče prekrsti, kaži - hvala bogu što se ovo desilo meni a ne nekom drugom... Znaš li ti, Vesna, koliko ima boljih i od tebe i od mene? I ako tako budeš radila, trajaćeš dugo. Međutim, uhvate je menadžeri i naprave... Pa se bila i povukla, sedam-osam godina nije pevala, a dobar pevač.

Želja iz dečačkih dana

Pokojna majka mi svaki dan veže harmoniku po podne kad dođem iz škole, zaključa sobu i svaki dan sam tri sata morao da vežbam. Sad kad vratim film unazad, kad razmislim, kao da sam ja na silu postao harmonikaš, tu ima dosta istine. Nije da ja nisam voleo, jer ne bih napravio što sam napravio. Ali da nije bilo mera i pritisaka, sigurno ne bih ovoliko postigao, jer mi je samo fudbal bio u glavi.

Međutim, kako se život okreće i vraća se, sve je neki krug, kad sam otišao u vojsku, odmah sam bio šef orkestra i vodio muzičku sekciju u Pančevu, a moj drug je vodio sportsku sekciju, i ja njega vodim na priredbe, a on mene na utakmice. I igrao sam za reprezentaciju kasarne!

I ispunio sam svoju želju iz dečačkih dana. Ženin rođak je bio golman u vojsci, to moram da ti napomenem, to je važno. I kad sam se oženio, dođem ja s tastom da gledam utakmicu, a onaj rođak navali da me registruje, da igramo. U to vreme velika zvezda bio je Miroslav Ilić, i on i ovaj me nagovore da se registrujem. I 20 godina sam aktivno igrao fudbal u selu Miločaju, samo sam dolazio na utakmice.

Miša Mijatović
foto: Privatna Arhiva

Reprezentacija Jugoslavije

Ja sam formirao estradnu reprezentaciju Jugoslavije ‘71. Od svih pevača, bilo je i glumaca, okupio sam ih sve i preko prijatelja u Italiji igrali smo prvu međunarodnu utakmicu s reprezentacijom Italije na stadionu Partizana. Bile su sve naše zvezde, Toto Kotunjo s njihove strane. Dao sam i gol, ne mogu da im se setim golmana, a nama je branio Bora Čorba. U ekipi su bili Miroslav Ilić, Šaban Šaulić, Haris Džinović, Kemal Monteno, Davorin Popović, Nele Karajlić, Dalibor Brun, Kalember, Aki Rahimovski, Dobrovoje Topalović... 60.000 ljudi je bilo! I plus je bio koncert; uvek smo kad smo pravili te revijalne utakmice pravili i humanitarni koncert; tada su izginuli ljudi u rudniku i organizovali smo to za njihove porodice. Odigramo utakmicu i svi pevači onda pevaju po jednu pesmu. Preko 500 utakmica smo odigrali. Igrali smo i utakmicu za obnovu bazena, gde su bile reprezentacije Srbije i Bosne. To mi je bila jedna od najboljih utakmica. Tu je bilo više ljudi nego na Olimpijadi! Oko 90.000 ljudi je ostalo samo ispred stadiona! Tad je bila i Brena, Snežana... i plus zvezde iz Bosne. Pevala je i Hanka, bio je neviđen spektakl.

Poslednji dan bombardovanja igrali smo utakmicu s Rusima. Na poziv gradonačelnika Moskve, on je organizovao humanitarnu pomoć za Srbiju, pa smo igrali na stadionu u Moskvi. Bili smo četiri dana njihovi gosti i baš je bilo nezaboravno. I oni su dolazili kod nas.

Žena i deca

To s mojom ženidbom je interesantno. Bilo je sasvim slučajno na svadbi jednoj... A gde ću drugo i da upoznam ženu?! Nisam ja išao u pozorište u to vreme! Čuveni novinar Dule Mitrović, on je ujak mojoj ženi. Ja sam njemu svirao svadbu, on se ženio, moja žena je bila četvrta godina srednje medicinske škole, i sad šator veliki u dvorištu, a ona kuvala kafe, do tada nikad nisam pio kafu, ali kad sam video, lepa, zgodna, kuva kafu i ja malo-malo odem da kao uzmem kafu i malo se upoznam i... I posle smo se zabavljali dok nije završila školu. Imao sam 23, a ona 19. Rodilo se jedno dete, pa drugo, oni nisu muzikalni, ali vole, ali su bili izvanredni fudbaleri, igrali su u Zvezdi i u više klubova. Sad jedan radi u Sokoju, šef je naplate, mlađi sin je bio trener u Kini i sad je otvorio školu fudbala. Stariji je završio fakultet u Americi. Da ja o sebi pričam afirmativno i nije mi nešto, jer mi je sve to normalno pošto sam u to vreme kad sam pravio hitove pobeđivao na svim festivalima. Tri puta na Ilidži u Sarajevu, kao najbolja pesma, kompozitor, pa na Mesamu... I gde sve ne.

Životne greške

Životne greške? Imam ih. Nisam iskoristio svoju poziciju i ime da finansijski sve to valorizujem. Na svemu što mi je bog dao ja sam mu zahvalan, ali nisam umeo da naplatim sve. Uvek prijateljima kažem, lako ćemo. Ali dobro zdravlje je najvažnije, eto ja u 66 sam aktuelan, mladi me zovu i traže.

Kurir. rs/Ljiljana Stanišić

Štampano izdanje 03.04.2022.
foto: Kurir

SVAKE NEDELJE POKLON UZ KURIR - NAJBOLJI PORODIČNI MAGAZIN LENA! Tema broja: KAKO UBLAŽITI ALERGIJU

A u njemu ćete moći da pročitate:

- KAKO UBLAŽITI ALERGIJU Samo pravovremena terapija može da zaustavi napredak bolesti

- ŠTA KAD VAM DETE NA INTERNETU NALETI NA PORNO-FILM Kako reagovati

- MOŽE LI DA PREŽIVI BRAK BEZ SEKSA Uvek aktuelna tema

KOMBINACIJA SNOVA - Piletina u sosu s pečenim paprikama

Biljana Krstić u intervjuu za Lenu: Savladala sam sve teške trenutke!

poklon
foto: Kurir

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track