Ceo život Nade Blam odvija se na daskama koje život znače. Odrasla je u pozorištu. Samu sebe najbolje opisuje u nekoliko reči: Duga je moja pozorišna kilometraža. Upravo zbog tolike kilometraže odbila je nekoliko uloga u danas kultnim filmovima. Malo joj je, kaže, žao zbog toga, ali ljubav je ljubav. Danas su joj neizmerna ljubav unuke Leona i Lina. S Linom je snimila i film "Vučje bobice" koji će se premijerno prikazati na Festivalu Filmskih susreta u Nišu.
Prvo čega se sećam u svom životu jeste moj brat Miša. On je stariji od mene četiri godine i uvek je više znao. Ja sam ga kopirala, ali nikada nisam bila tako uspešna kao on. Sećam se, imali smo mali bicikl koji je tata doneo iz Nemačke, ali ja nisam umela da savladam vožnju.
Tata je dodao dva pomoćna točkića. Ipak sam se beskonačno prevrtala, nije mi išla vožnja biciklom. Onda bi došao moj brat i skinuo te točkove, vozio je, mahao rukama i nogama, sav onako važan i uspešan. Sećam se i igara u Ulici braće Jugovića, u kojoj smo odrasli. Danas se deca više ne igraju na ulici punoj automobila. U Kapetan Mišinoj ulici smo se besno sankali, a na dnu ulice bila je zaštitna mreža da bi deca bila zaštićena od tramvaja. Stvarno smo uživali u tome.
Evo još kako je bilo to naše detinjstvo: svaki dan smo išli u zoološki vrt, pozdravljali smo kočijaša u našoj ulici koji je nosio led. Pamtim kako je imao crvene ruke od leda. Jednom sam pitala tatu da li je Beograd milionski grad, to mi je, eto, bilo važno da znam, a on je rekao da još nema ni pola miliona... Otvaranje Ateljea 212 mi je takođe ostalo u živom sećanju, tada još nisam išla u školu.
Mama glumica
Mama je bila glumica, ali je ostavila glumu da bi brinula o bratu i meni. Nikada nije ostavila pozorište, makar kao gledalac. Sećam se i prve predstave u zgradi Borbe, zvala se "Jaje". I sad, kad kažem starijim kolegama da pamtim tu predstavu, svi se začude. Kao, nemoguće da to pamtiš. Mislim da mama nije imala kome da me ostavi, pa me je zato vodila sa sobom u pozorište. Pamtim mnoge predstave koje su davno ugašene. Od pete godine sam u pozorištu, uz mamu ili bez nje, zavolela sam tu čaroliju žive igre. Čini mi se kao da sam se rodila u pozorištu.
Nestašluci
Bila sam nestašna, baš toga uvek ima kad si dete, što je i normalno. Eto, jednom sam uzela mamin karmin da se našminkam i slomila ga. Uplašila sam se i mislila sam da joj podvalim, pa sam zdrobljeni karmin vratila u kutiju, a prsti su mi ostali crveni. Mama je došla kući, videla karmin i pitala šta se desilo. Odmah sam rekla da nisam dirala karmin, ali sam otvorila male šake, koje su bile skroz crvene. Bilo je dosta nestašluka i dečjih laži... Ali bilo je sve bilo lepo i naivno.
Pored Miše, imala sam još četvoricu braće od tetaka koji su me mnogo pazili. Bila sam jedino žensko dete u porodici i samim tim zaštićena. Štitili su me od dečjih svađa, pravila sam se važna, imala sam mnogo dobrih prijatelja. Miša je bio brat kakvog samo možeš da poželiš. Kad je već malo stasao, počeo je da izlazi s društvom. Mama je insistirala da vodi i mene, ali njemu je bilo glupo da vodi malu sestru sa sobom.
Bilo ga je sramota. Pošli bismo zajedno, a onda bi mi rekao da stanem kod poštanskih sandučića, da ne mrdam, da se sakrijem i da ga tu čekam. To je bila naša tajna koju nikako nisam smela da kažem mami. Govorio bi: "Čekaj me, ja ću doći." I ja čekam, čekam, čekam i čekam... Ne znam koliko je to trajalo, smrznem se čekajući, ali znam da ga nikada nisam odala i da sam bila uvek verni jatak. Kada je Miša otišao, kao da je otišlo pola mene. Izgubila sam dečji svet. Više nemam s kim da pričam o detinjstvu...
Matematika
Imala sam divnu učiteljicu Dobrilu i sećam se da sam na svakoj priredbi morala da budem glavna glumica ili pevačica i verovatno su mi zbog toga davali prelaznu ocenu iz matematike. Oduvek sam bila loš matematičar, plašile su me brojke, nikada ih nisam savladala. Sećam se da mi je to bio veliki problem, nikako nisam razumela deljenje, trocifreni podeljeni sa dvocifrenim brojevima, to mi je baš bilo konfuzno. Išla sam paralelno i u muzičku školu, u kojoj sam bila odlična. To su neka nasleđa i darovi koje ti Bog pokloni rođenjem.
Baka na selu
U osnovnoj školi smo posle letnjeg raspusta svake godine pisali sastav o tome šta smo radili i gde smo bili tokom raspusta. Otac je imao sestru u Italiji, gde smo odlazili svake godine, kao i u Dubrovnik. Dok su druga deca išla kod baka i deka na selo, mi smo išla na ta kao otmena mesta... Ali bilo mi je krivo što nemam baku na selu. Tako sam jedne godine po povratku iz Italije, iz letovališta San Benedeto, napisala da sam bila kod bake na selu, jela kruške i skupljala jaja.
Lagala sam jer sam želela da kao druga deca imam baku na selu. I dobila sam peticu. Kad je moj pismeni zadatak došao do mame, ona me je zbunjeno upitala: "Pa kada si ti bila na selu?" "Nikada", kažem ja, "ali neću da idem u Italiju, hoću da imam baku na selu." Takav je čovek, svako želi ono što nema. Sada mene moje unuke pitaju zašto ja ne živim na selu.
Prve ljubavi
Ljubavi su počele u srednjoj školi, sve smo mi bile zaljubljene devojčice. Prvo sam se zaljubila u italijanskog pevača Bobija Sola. Toliko sam ga volela da sam držala njegovu sliku iznad kreveta. Svake večeri bih pre spavanja poljubila lično Bobija Sola.On je pevao čuvenu pesmu "Jedna suza na tvom licu", baš za uplakane i zaljubljene tinejdžerke kakva sam bila i ja.
U mojoj mladosti je na Tašmajdanu bilo veliko klizalište. Dobila sam bele klizaljke, jer mama je smatrala da idemo na čist vazduh. Ja sam, međutim, na klizanju videla priliku da upoznam zgodnog momka. Sećam se da bi mi mama obukla bratovljevu jaknu, vezala šal i stavila neku glupu kapu. Ja sam u hodniku zgrade skinula kapu i šal, jaknu sam okrenula, jer je imala dva lica, jedno je bilo crveno, a drugo teget. Tako sam otišla sa crvenom jaknom na Tašmajdan da klizam i odmah sam se zaljubila u prvog momka koji je imao roze košulju i plave oči, jer to je bilo u modi. Beograd je bio bezbedan grad. Loše stvari dešavale su se negde daleko... Bar sam ja tako mislila.
Roditelji
Roditelji su bili strogi, naravno. Mama nešto stroža od tate. Oni su se upoznali posle Drugog svetskog rata, nakon što je tata čudom preživeo kao Jevrejin nemački logor. Kada se vratio, upoznao je mamu na nekom balu u Radio Beogradu. Moju mamu, beogradsku lepoticu koja se zaljubila u muzičara. Devojke vole muzičare. Odmah su se venčali, mama je napustila glumu, a tata je bio profesor violine, dirigent, kompozitor i horovođa. Od malih nogu je učio brata i mene da sviramo. U mojoj kući se sviralo i pevalo. Očekivalo se da ću ja nastaviti da se bavim solo pevanjem, budući da sam išla u muzičku školu, ali, naravno, ja sam imala druge planove.
Odrastanje u pozorištu
Odrastanje je išlo svojim tokom, kao brza reka. Lako sam došla do svog cilja. Još kao dete igrala sam u pozorištu i sve mi je na sceni već bilo viđeno, tako da na studijama nisam imala poteškoća. To je priča o cirkuskoj deci na trapezu koja rastu s roditeljima pod šatrom. Odmalena postaju majstori trapeza. Razumem decu koja odu u istu profesiju kao roditelji, jer su s tim odrasli. Tako je Miši u muzici bilo sve prirodno, jer je već sa šest godina svirao violinu. A svi znamo da deca najbrže i najbolje uče dok su sasvim mala.
Beg u glumu
Završila sam solo pevanje u muzičkoj školi "Stevan Mokranjac". Još kao dete pevala sam Šuberta na školskim priredbama. Međutim, brzo sam shvatila sam da je opersko pevanje teško i da mom temperamentu ne odgovara. Bog te obdari sluhom i glasom, ali mora da ti da i ostale prateće elemente ličnosti kako bi mogao da se baviš tom profesijom. Uvidela sam da moram da čuvam grlo, da ne mogu da pričam, a pričljiva sam, ne mogu da pijem hladno i jedem sladoled, na primer. To je za mene bilo kao neka kazna, nažalost, jedva sam čekala da se ratosiljam pevanja.
Konkurisala sam nakon trećeg razreda gimnazije na Fakultetu dramskih umetnosti i odmah sam bila primljena, a roditelji to nisu ni znali. Bila je to Jugoslavija i preko hiljadu kandidata, a samo se deset primalo u klasu. Kasnije, kada sam počela da se bavim pedagoškim radom, shvatila sam s kolikom lakoće sam prošla te prepreke, bez trunke svesti o tome. Bila sam mlada, sve mi je bilo lepo i lako, a pozorište u kome sam rasla bilo je deo mene.
Tek u julu, kad sam uzela indeks, objavila sam vest roditeljima. Tata je bio očajan što neću nastaviti da se bavim pevanjem, a mama je bila srećna što je neko uhvatio njenog propuštenog belog konja u glumi.
Studentsko doba
Studentski dani su bili burni i uzbudljivi. Naš profesor Minja Dedić je insistirao na koheziji. Igrali smo predstave zajedno i negovao se kolektivni duh, koji je osnov našeg posla. Te četiri godine studija provela sam u velikom drugarstvu i radu, bilo je, naravno, teško, kao i sve. Profesor je bio zahtevan, a mi smo učili da budemo pedantni, veseli i moralni. Sećam se da smo na prvoj godini svi stalno plakali. Mislili smo da smo važni jer smo izabrani među hiljadu ljudi, pa onda dođe profesor, ukaže ti na greške, padne ti kruna s glave i propadne ti genijalnost. Tek tada možeš da počneš da učiš glumu. Sve što su nas učili i što su nam govorili bilo je s ljubavlju i puno radosti. Ostala su prijateljstva koja su bila moćna. U međuvremenu, mnogi su napustili glumu i otišli u druge struke, jer gluma je opojan, ali težak posao.
Pozorište
Odmah nakon studija dobila sam angažman u četiri pozorišta i nisam imala problem sa zapošljavanjem, birala sam pozorište u kome ću da igram. Igrala sam dve godine u Ateljeu 212, a zatim sam prešla u Narodno pozorište. Pre Akademije bila sam deo kultne predstave "Kosa". To je neka druga duga priča, možda je ispričam sledeći put kad se ukaže prilika... U Narodnom pozorištu sam odigrala lepe i velike uloge.
Mi koji smo bili zaposleni u pozorištu nismo baš mogli da odsustvujemo zbog snimanja filmova, pa su neki napuštali pozorište, ali ja sam ostala. Nisam mogla da odigram nekoliko divnih filmskih uloga i danas, kad gledam te kultne filmove, bude mi na neki način žao, no, ipak je pozorište bila moja ljubav.. Živa igra i živa reč su zakon za dobar adrenalin. Teatar je najzanimljiviji teren na svetu.
"Kir Janja"
Duga je moja pozorišna kilometraža. Odigrala sam preko stotinu premijera i hiljade predstava. Svaku ulogu sam volela, jer teško možeš da igraš nešto što ne voliš, mada se i to ponekad desi. Drago mi je što sam bila deo kultne predstave "Kir Janja" u režiji Egona Savina sa briljantnim Predragom Ejdusom koju smo igrali 26 godina. Peca je bio odličan kolega i divan partner. Juca mi je ostala u sećanju jer je bila dugovečna. Naš "Kir Janja" i sada traje u sećanjima ljudi koji su gledali predstavu. Ozbiljna karijera mora dugo da traje, jer kad jednom izađeš iz igre, teško se u nju vraćaš. Struka ne prašta napuštanja.
Zabranjena predstava
Najbolja drugarica bila sam s Danilom Lazovićem, s kojim sam divno sarađivala i družila se. Nekih ljudi jednostavno nema, kao što su bili Peca i Danilo, ali ostaju sećanja. Danilo i ja smo igrali u jednoj od samo nekoliko zabranjenih predstava u bivšoj Jugoslaviji. "Karamazovi" Dušana Jovanovića u režiji Nikole Jevtića, u kojoj smo Danilo i ja bili direktni partneri. Politička nevolja je bila u bolesti druga Tita.
Predstava se bavila temom Informbiroa i niko nije očekivao da je ta tema osamdesetih godina još uvek morala da bude pokrivena velom tajne. Zaista nismo očekivali da će biti zabranjena, jer je bila briljantna. Predstavu ću pamtiti po našim maštovitim probama, gde je Danilo igrao mog muža.
Imao je neki jastuk, kojim je trebalo da me tuče na krevetu. Zaneo bi se u žaru igre i tako bi me jako mlatnuo da ništa od teksta nisam mogla da kažem. Dekorateri su morali da stave u jastuk papiriće, ali proba je krenula u drugom smeru, zgrabila sam drugi jastuk i počela je naša dečja igra usred drame koju smo probali! Jastučili smo se dok jastuci nisu pukli, a papirići se razleteli u milion komadića. Dugo smo se smejali, ne sluteći šta čeka našu lepu predstavu. Nismo ni sanjali da će biti zabranjena.
Radoš je to genijalno uradio, mi smo otpočeli rad bez namere da se serija nastavi posle četvrte epizode. Uspeh je bio veliki, jer se publika zaželela domaćih serija koje imaju seosku priču. Srbija je naš zajednički teren.
Niko nije znao koliko će serija biti uspešna. Jer u umetnosti se nikada se na početku rada ne zna kakav će biti ishod. U tome jeste njena čar. Serija "Selo gori, a baba se češlja" jednostavno se desila. Ljudi vole naše likove i svi se pitaju kako mi tako dobro poznajemo selo, a ja uvek kažem: "Sve uloge koje mi glumci igramo vade se iz nekog sakrivenog magacina i svaki glumac i umetnik ima svoj jedinstveni magacin."
Brak
Muža sam upoznala na jednoj zabavi. Stalno smo išli na neke žurke i na jednoj od njih smo se upoznali. Ispratio me je do kuće i zakazao sastanak već sutradan. Brzo nakon toga smo se venčali. Nismo pridavali značaj tom činu. Bili smo mladi, studenti, nismo imali mnogo para i venčanje je bilo skromno, ali veselo. Sećam se da smo jutro dočekali u studentskom parku. Ljubili smo se u zoru na klupi.
Majčinstvo
Devojčice se čitav život pripremaju za ulogu majke. Kupuju nam lutke koje mi oblačimo i hranimo, te se mi nesvesno sve vreme pripremamo za to, ali čovek nikada ne može da se pripremi onoliko koliko je potrebno. Majčinstvo se teško spaja sa zanimanjem glumice, jer je radno vreme haotično, a predstave se igraju noću. Saru sam vodila sa sobom u pozorište, morala sam da se snađem, tako je i ona postala deo našeg divnog sveta sa svojim kostimima.
Bombone
Devedesetih se sećam po bombonama. Pradeda s majčine strane imao je bombondžijsku radnju, pa me je baka naučila kako se prave bombone kad sam bila veoma mala. Bilo mi je smešno kako ona pravi bombone, dok na mermernoj ploči, koju je prethodno namazala zejtinom, izliva šećer i stavlja u sredinu malo praha od limuna i seče ih dok su vruće. To sam naučila da pravim i tog recepta sam se nekako setila, iz muke, jer devedesetih nije ni bilo bombona, a Sara je bila mala. Ona bi dovodila ceo razred u kuću da jedu bombone koje pravi njena mama.
Shvatila sam tada da smo otišli sto godina unazad, u pradedino vreme. Bila je velika atrakcija da se ide kod Sare, jer njena mama zna da pravi bombone. Baka je meni pravila bombone kako bi me zabavila, a ja sam ih pravila jer sam morala i to mi je bilo jako tužno.
Bitka s poljoprivredom
Imala sam do pre nekoliko godina imanje na selu, koje je zaista tražilo veliki rad. Konačno sam se uverila da je poljoprivreda ozbiljna struka. Pokušavala sam da sadim voće i povrće, ali mi je to propadalo jer nisam znala ništa o poljoprivredi. Mislila sam da ću da bacim seme i da će to tako da nikne samo od sebe, ali to se, naravno, nikada nije desilo.Vraćala sam u Beograd umorna i prljava. Seljaci su u čudu gledali glumicu koja skače i orezuje biljke. Gledala sam klipove na internetu kako se radi s voćem, i to sam pokušavala da sprovodem u delo, ali već kod pete voćke sam se teturala i padala od umora. A voćke su bile sve naopako orezane.
Sećam se, kažu mi komšije sa sela da oberem trešnje u četvrtak, ja mislim, oni mene zafrkavaju, kakve veze ima da li je četvrtak, petak ili subota. I ja dođem u subotu, a ono sve trulo. To su zakoni poljoprivrede o kojima ništa nisam znala. Izgubila bitku s poljoprivredom. Ne može se doći subotom, biti vikendaš i očekivati neki poljoprivredni prinos. Kada sam posadila luk koji mi je dala komšinica, zemlja je bila tvrda i trebalo ju je istanjirati.
Uopšte nisam znala kako tu radnju da obavim. A onda sam videla krtičnjake s rastresitom zemljom i posadila luk u krtičnjake. Onda dođe kosač, pokosi travu na imanju i luk nestane. Ja pitam gde mi je luk, ali nema ni luka, ni krtičnjaka. Težak je to posao, zato skidam kapu i odustajem zauvek od poljoprivrede! Počela sam da sadim ruže i drugo cveće, ali ni u tome nisam uspela, jer kada je trebalo baštu očistiti od korova, nisam razlikovala korov od mladih biljaka. Počupala sam sve što treba, a ostavila ono što ne treba da bude u bašti.
Vraćala sam se u Beograd s crnim noktima. Nisam mogla danima da operem ruke, ni limun nije pomagao, pa sam na snimanju skrivala ruke i govorila sebi: "Hoćeš poljoprivredu?! E, pa evo ti sad..." Svi moji napori da postanem poljoprivrednik trajali su nekoliko godina, a onda sam podigla belu zastavu. Od tada kažem da svako ko ne zna da poštuje tuđe zanimanje ni sam nije dostojan poštovanja.
Mamina mezimica
Kada se dete rodi, više nisi sam. Deca rastu, a roditelji se uče da budu roditelji i tek kada deca porastu, znamo šta smo uradili dobro, a šta ne. Sara mi je donela životni kompas i tornado zvani pubertet. Obe danas pričamo o tome, smejemo se i čekamo novi tornado, novih generacija. Sećam se momenta kad mi je Sara rekla da ću postati baka. Sve dok deca ne prekorače granicu od 35 godina i nemaju dete, roditelji budu malo zbunjeni kada saznaju da će postati bake i deke. Svakako, to je najradosniji trenutak u životu svakog roditelja, da njegovo dete postane roditelj. A onda dolazi na red ona čuvena rečenica koju su izgovarali čitavog života: "Shvatićeš sve kad dobiješ svoju decu."
Unuke
Imam dve unuke: Leonu, koja nema još ni dve godine, i Linu, koja je moja najbolja drugarica, jer smo stalno zajedno. Lina ide na glumu, radi crtaće. Nedavno smo zajedno snimile film "Vučje bobice" u režiji Sretena Jovanovića. Premijerno će biti prikazan druge večeri na Filmskom festivalu u Nišu. Bila sam veoma motivisana da odigram baku, jer i moja unuka glumi u filmu. Mislim da je to prvi dečji film posle 40 godina u Srbiji. Presrećna sam što imamo zajednički film i uvek razmišljam da će jednoga dana kad mene ne bude njoj ostati film sa bakom. Čime god da se bude bavila, zauvek će imati filmsku uspomenu.
Čarobno je biti baka, ja nisam verovala u to kada su mi pričali. Oslobođen si glavnih arterija roditeljskih učenja, hranjenja, vaspitanja i dobijaš najlepši deo dečjeg vremena, koji je posvećen upravo igri. Mnogo sam srećna što sam baka.
"Koštana"
Tata je bio jedan od šefova orkestra u Narodnom pozorištu, gde se igrala "Koštana," u kojoj je pevala divna Usnija Redžepova. Dešavalo se da ne može uvek da odigra predstavu zbog svojih pevačkih obaveza, te se tražila zamena. Ponuđeno mi je da pevam, ali me to tada nije zanimalo. Bila sam hipik, slušala sam Bitlse, pevala sam "Daj nam sunca" i "Koštana" nije bila moja umetnička vokacija. Tata je bio očajan, sećam se da je rekao da ništa ne znam o karijeri. Mislila sam da on to govori zato što želi da me vidi na Velikoj sceni Narodnog pozorišta kako s dairama u ruci pevam opojne vranjske pesme. Bio je u pravu, pogrešila sam što sam to odbila.
Naravno, nisam to tada znala, a nisam bila ni poslušna. Postavlja se pitanje da li treba da slušamo roditelje. Ko posluša, kajaće se, ko ne posluš,a kajaće se. Sve ima svoje, ne možeš da ispuniš sve želje roditelja. Često ne vidiš belog konja koji prolazi pored tebe i to je pitanje s kojim sklapaš oči "Zašto si nešto uzeo, a nešto propustio?"
U mojim godinama čovek spozna da je dobro sve što si uzeo i propustio... Onda shvatiš da ti ne ostaje ništa drugo osim da kažeš: "Baš ovako je trebalo sve da bude."
Odlazak bližnjih
Najveća tuga u životu je kada polako ostaješ sam, jer ti odlaze prijatelji i rodbina. Smrt roditelja je tako velika trauma da čovek ne može nikako da se istrenira i da bude spreman na to. Meni je neprirodno da budem spremna na nečiji odlazak. Mnogo kolega, prijatelja i rodbine nas je napustilo. Čovek ne može da se pripremi za odlaske voljenih. I ne treba. Deo nas je naša patnja, ne samo sreća. Sreća nije imperativ, već deo života, kao i patnja.
Najveća sreća
Postoji nešto što ljude mora da čini srećnima i van roditeljskih i porodičnih događaja. U ovom trenutku više od trećine čovečanstva je u vihoru migracija, bilo da su političke, ekonomske ili ekološke. Srećna sam jer još uvek živim u gradu u kome sam se rodila. Ne postoji veća sreća od hodanja ulicom u kojoj si se rodio i ja sam zahvalna Bogu na tome. Koračam stopama svog detinjstva i to je najveća sreća.
(Kurir.rs/ Andrijana Stojanović)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
