Rođena sam u Čačku. Velja Ilić je umeo da kaže: "Bora Đorđević, Sonja Savić i Tatjana Pujin su moji Čačani." Godinama nisam tu, a sve što me vezuje za ove prostore i moj rodni grad ili Beograd jesu prijatelji i divne uspomene.
Čačak je, kad sam odrastala, bio grad intelektualaca. Čuveni reditelj Puriša Đorđević bio je naš kućni prijatelj, a moji roditelji družili su se s Milenom Dravić i Draganom Nikolićem. Nikog od njih više nema. Gagu ne pamtim kao dete, ali se sećam naših druženja kad sam se preselila u Beograd. Govorio mi je: "Gde si, lepotice, ostali si lepa kao i kad si bila mala."
Otac nas je vukao svuda sa sobom. Sećam se nekog dvorišta Puriše Đorđevića. Otac Branislav je bio umetnik i trgovac. Snimao je mnoge filmove. Majka se zvala Marija i takođe je volela film. Obožavala je mjuzikle i bila je stalno doterana. Prvo bi se, kad ustane, šminkala, pa je tek onda je kuvala kafu. Odrasla sam u toj atmosferi.
Detinjstvo
Imala sam bezbrižno detinjstvo. Danas ono više ne postoji. Društvene okolnosti su se promenile, a i sistem. Gledam današnju decu kako su napredna, a mi smo se do 15. igrali loptom između dve vatre i išli na folklor. Govorili su mi još u osnovnoj školi da ću biti glumica, jer sam lepa i imam najlepše zube u celoj školi. Govorila sam im: "A što da ne budem." Otac je rano umro, pa je majka morala da preuzme i tu ulogu. Imala sam samo 17 godina kad je tata preminuo. Nije video moj život...
Klasa na glumi
Glumu sam upisala odmah posle te tragedije, i to zašto što je tu bio prvo prijemni ispit. U klasu su me primili Arsa Jovanović i Mirjana Karanović. Iz moje klase danas lepo radi Vladan Dujović, Bojana Kovačević, koja je snimala seriju "Aviondžije", Violeta Kroker se ne bavi glumom, Rade Lazarević je kao Dafina prevario neke ljude za pare i pobegao za London... Glumu je s nama završila i majka Baka Praseta Vesna Lončarević, koja se sada zove Anastasija.
O glumi i sceni
Ne znam kakvu sam to harizmu imala, ali mene su i 20 godina posle odlaska iz Srbije mediji i novine zvali da im pričam o svom životu. Radila sam posle godinama dokumentarce i od toga sam živela. Posle me je i to zasitilo i onda sam krenula dalje. Bavila sam se i računarima, ugostiteljstvom i posle toga je moj posao bila moja mama. Ona se razbolela i trebala joj je moja pomoć.
Gluma me više ne zanima. Kad nisam onda odigrala, ne bih ni sada. Volim da gledam serije, filmove, predstave i svoje kolege. I dalje imam tu ljubav i neku vrstu instinkta i srećna sam kad ih vidim da rade. Ne moraju te serije uvek da budu vrhunske i nemam s tim problem, jer je svima potreban novac da bi normalno živeli i mogli da plate račune. Tužna sam što za neke dobre i dalje nema uloga.
Lepa Brena
Na jednom prijemu nedavno sam srela Lepu Brenu. Ona mi je tada rekla da svaki put kad me vidi, seti se najlepšeg perioda svog života. To je bio i moj najlepši period. To su bili dani bezbrižnosti u svemu. Prvo što ste mladi, a onda jer vam je krenulo i svi vas zovu. Film "Hajde da se volimo" pokazao mi je da mogu još mnoge stvari da radim.
Prva uloga
"Oktoberfest" je bio prvi film koji sam snimila. Nisam bila svesna da će biti toliko značajan. Hteli su da me izbace s fakulteta zbog tog filma. Dekan nije bio blagonaklon prema mom profesoru. Snimila sam ga i nije mi žao. Izabrala sam dobar put, ali nisam želela posle da ga nastavim. Ne sećam se ni kako sam dobila ulogu. Nisam sigurna da li su me našli na ulici i pozvali na probno snimanje ili na hodniku Fakulteta dramskih umetnosti. Pokojni Dragan Kresoja je rekao: "To je ta mala i uzimamo je." Ušla sam u taj svet. Mene je to strašno zabavljalo. Stalno sam se smejala. Bata Živojinović je došao na set, snimali smo neku scenu u tramvaju, a vrištala sam od smeha, stegao mi je ruku i rekao: "Prestani da se smeješ, ovde svi moramo da budemo ozbiljni!" Ceo svet sam gledala kroz roze naočare.
Nostalgija i prijatelji
Meni je nezgodno kad me pitaju odakle sam. Sad smo zavedeni kao Srbija, a nekako uvek kažem: "Ja sam rođena u Jugoslaviji, a sada se ta zemlja zove Srbija." Međutim, nisam jugonostalgičar, već imam žal za mladošću. Moju mladost vežem za Jugoslaviju. U toj zemlji sam postala neko i nešto. Žao mi je što smo dozvolili da nas podele, ali bili smo dovoljno različiti. Mislim da je tako i bolje.
Upoznala sam najveće glumce tog vremena. Posebno mi je ostao u sećanju Gidra Bojanić, pa Mira Banjac. Bili su to divni ljudi. Radila sam dugo godina na radiju popularnu seriju "Porodica Jovanović, svakodnevica jedne porodice". Bilo mi je prirodno da učim od velikana glume. Puno sam naučila od svog asistenta Mirjane Karanović.
"Bolji život"
Igrala sam i u seriji "Bolji život", ali to je bila nesrećna uloga. Nisu mogli da pronađu dete. Trebalo je da imam bebu, ali je nisu našli do sekund pre snimanje. Uzeli su nečije dete koja je neprestano vrištalo. Bilo je u frasu i ta cela uloga nije mogla da ide dalje, pa su me skratili i ukinuli. Nisam znala da li je to bila velika uloga, ali svi su nastavili da rade bez mene. Nije prošlo i doviđenja i prijatno.
Agresija
Deo glumačkog posla je da čekate ceo dan kako biste snimili dve scene. Sada na drugi način gledam film i čitam scenario. Biti reditelj nije nimalo lako, jer morate da imate dobru energiju, a morate poznavati ceo proces. Mislim da to ne bih mogla. Radila sam kratke filmove koje sam i pisala. Bili su to više putopisi. Mislim da se režijom ne bih bavila.
Naši glumci su sjajni. Međutim, smeta mi što sve sadrži agresiju i svi i u komedijama viču jedni na druge, što mi smeta. Šotra i dalje pravi građanske priče. Nisam sigurna koliko ljudi danas vole tu romantiku. Nemam oko sebe prijatelje i porodice koje prikazuju toliko veliku agresiju...
O Italiji i Rimu
Rešila sam da moja baza bude Italija. Međutim, poslednje četiri godine bio je to Beograd, sve zbog bolesti majke. Suprug mi je tada puno pomogao, a pronašla sam način da radim, a da ne budem u Italiji. Napravila sam jedan scenario o Rimu, koji su posle turistički vodiči govorili svojim grupama. To su posebne ture. Moje drugarica govori turistima o životu starih Rimljana za vreme drugog i trećeg veka. Uzela sam taj period i samo jedan deo njihove priče, koje je veoma zanimljiva. Tračeve tog doba sam pretvorila u turu i napravila kao neki film.
Rim se razvijao vekovima. Turisti, kada dođu, mogu u njemu da vide svašta, od Koloseuma, Španskih stepenica, fontana, koja svaka ima svoju priču, do prelepih crkva. Mesto gde stanujem sagrađeno je na katakombama. Tu su se okupljali prvi hrišćani. U blizini se nalazi ulica koja vodi od Rima do Pariza.
O raspadu Jugoslavije
Nemam želju da se vratim na veliko platno. Prošlo me je. Glumac mora da se igra, a ja sam tu želju izgubila u sebi. Mene više to ne zabavlja. Poslednji film sam snimila "Belle Epoque" (ili "Poslednji valcer u Sarajevu"), režisera Nikole Stojanovića, i već tada se govorilo biće rata. Tri dana nakon završetka rada počeo je sukob. Ljudi s kojima sam do juče sedela izgubili su razum. Pitala sam se tada šta ja tražim u takvoj zemlji, kakav posao, ne mogu da se zanosim glumom, gde su prijatelji jedan na drugog digli ruku.
U Italiji sam bila na nekoliko probnih snimanja. Kod njih nema akademija, nego glumačkih škola. Pozorište im je slabije nego naše. Uradila sam film s Frančeskom Rosijem i rekla sam dosta.
Pekar, lekar, apotekar
Mene je u životu zanimalo sve da naučim, od farbanja do betoniranja. Sada imam svoju organsku baštu. Sada radim tu svoju njivu i volim da putujem. Njiva se nalazi u okviru škole i tu se nalazi kuća koju koriste deca sa autizmom. Oni sade i bave se poljoprivredom. Moja drugarica je usvojila jednu devojčicu iz Kine, a ja sam došla na zabavu i otkrila da se taj kompleks nalazi iza moje zgrade. To je mali raj. Sve je tu organsko. Paralelno s glumom sam počela da studiram i poljoprivredni fakultet. Šest meseci sam tu dolazila i molila sam da dobijem tu parcelu. Ceo projekat je osmišljen da se ta bolesna deca ne bi zatvarala u bolnice, već kako može da im se pomogne.
Volim da pomažem
Život mi se zasniva na tome da pomažem raznim ljudima. Član sam nekoliko asocijacija. Veoma je to zanimljivo. Kupili smo nedavno magarca za jedno staro selo na Siciliji. Tu ne mogu da se popnu mašine kako bi pokupile đubre, već to rade životinje. Videli smo to na internetu, pa smo pomogli. U Italiji to tako funkcioniše, a moja misija je da se bavim humanitarnim radom. To je jače od mene. Gluma leči i odlazak u pozorište je lek broj jedan.
Volim i filmove
Volim i film. Pogledam po četiri u nizu. Međutim, ne gledam nikad svoje filmove. Pogledam ih pre premijere na zatvorenoj projekciji. Film "Hajde da se volimo" se toliko puta prikazuje i svakog 1. januara kažem: "O, ne!" Međutim, uvek mi se lice ozari kad vidim Brenu i sebe, jer se setim mladosti. Kad vam se dešavaju velike stvari u životu, onda ste samo srećni.
Italijanski mentalitet
Baza je drugačija i koreni su drugačiji. Ne mogu da vučem paralele između srpskog i italijanskog naroda. Nema te neke središnje tačke. To je drugačija kultura i samo ophođenje prema ljudima.
Šta mi fali iz Srbije
Iz Srbije mi nedostaju prijatelji. Imam širok krug ljudi. Stalno, kad dođem, srećem ljude iz prošlog života kojih se ne setim. Beograd je mali. U Italiji imam isto puno prijatelja. Bavila sam se trčanjem.
Siniša Mihajlović
Upoznala sam prvih svojih godina života u Italiji Sinišu Mihajlovića. On je tamo nacionalna zvezda. Nisam bila tamo kad je preminuo. Smrt majke mi je najteže pala, a onda je otišao i on... Teško sam to primila. On je bio voljen i u književnim i u sportskim krugovima. Pre svega je bio dobar čovek, a Italijani, kad to vide, takve ljude cene i obožavaju.
Smuvala Italijana
Đulio i ja smo se upoznali preko zajedničkih prijatelja s početka devedesetih godina, otprilike baš u ono vreme kada su u našoj zemlji započinjali razni nemili događaji. Neko vreme smo se družili, vodila sam ga na brojne beogradske žurke, na mnogima sam ga čak i zaboravljala, da bih nešto kasnije otišla s njim u Italiju. Živela sam tamo nekoliko meseci i ponovo se vratila u Beograd. Rekla sam mu: "Đulio, sve je sjajno, ali ja prosto ne mogu ovde da se uklopim." Potom sam doživela razna razočaranja u ljude oko sebe, u sve ono što se tih godina dešavalo. Raspad bivše Jugoslavije, a samim tim i udaljavanje od dragih ljudi, doživela sam šokantno. Vrlo brzo sam donela odluku, spakovala stvari i otišla. Tada sam imala više od 30 godina.
Đulijano je svestan kakvom se zvezdom oženio. Ljudi me i dalje zaustavljaju na ulici. Ipak, nije naučio srpski i izgleda nikad neće. Italijanski je lak jezik. Sa suprugom sam pričala na engleskom, a italijanski sam naučila za šest meseci. Nekad i sanjam na novom jeziku. Pišem i čitam na italijanskom. Sada mi se desi da ne mogu da se setim neke naše reči.
Moj muž nije političar, kako se piše, već novinar koji je samo pratio predsednika države. U Italiji svaka televizija ima tim koji prati šefa države. Bila su to srećna vremena. U početku je imao šest-sedam ljudi u timu, a na kraju je sam radio taj posao.
Razumem novinare
Sam proces dolaska do vesti jer toliko stresan. U politici je to teško. Priprema jedne vesti od dva minuta je naporna, a uključenja imate po tri puta na dan. Novinari često planu, pa ih dobro razumem. Imam razumevanja za medije.
Porodica
Imam sestru i danas smo vezane samo preko advokata. Ona je takva osoba. Imam i dva divna sestrića, ali za njih nisam više vezana. Bilo smo vezani, ali način ponašanja novih generacija ne mogu da razumem. Jednostavno, nisam tako naučena. Meni su tu neke stvari smetale pa sam odlučila da vidim da li će oni meni da se jave, a ne samo ja njima. Nije došlo do te vrste edukacije u odnosu. Rekla sam sebi: "Zašto bih ja radila te neke stvari?" Nije bilo svađe, nego smo se jednostavno udaljili. Ne kažem da se ta priča neće vratiti. Kad se vidimo, oni zagrle i izljube tetku... Mi normalno razgovaramo kad se sretnemo, ali komunikacije između nema.
Zašto nemam decu
Decu nemam. Nije mi žao. Kako vreme odmiče, sve mi je draže. Vidite li kakva su vremena? Nisam sigurna da li bih to mogla i da li bi to dete otišlo nekim pogrešni putem. To bi me dotuklo.
Mi smo veoma kasno krenuli o svemu da razmišljamo. Bila sam u kasnim četrdesetim i zajedno smo suprug i ja odlučili da je bolje nemamo decu. Moj brak je možda i opstao što je suprug bio trista dana na putovanjima. Provodio bi šezdeset dana godišnje u Rimu, a onda bi radio po 12 sati. On je sad u penziji, pa mi smeta. Naučila sam da budem sama.
Knjiga sećanja
Neću da pišem svoje memoare, jer imam kratko sećanje. Volela bih da umem lepo da pišem i pričam kako sam živela. Moja pokojna prijateljica i novinarka Snežana Zarić s Trećeg kanala imala je silne kutije s našim najluđim noćima i provodima po Beogradu. Kad je ona umrla, taj rukopis je završio u đubretu. Ona je to pisala godinama. Bilo je slatko i duhovito. Nikad nisam došla do tog rukopisa. Kad je umrla, jer je živela u iznajmljenom stanu, sve je bačeno. Bila je to lepa ideja. Ostalo bi tu nekih 150 strana knjige i sećanja. A s tim delom života mogli bi mnogi da se identifikuju.
O smrti
Nemam strah od smrti. Dovoljno sam uradila, ali uvek može još. Želim da pomažem ljudima. Znate koliko ima siromašnog sveta. Kad nekog saslušate i primite deo njihove tuge, i to je dovoljno. U Rimu pomažem narodnoj kuhinji. Imam prijatelje Tibetance, koji vas ceo život pripremaju na taj poslednji čin u životu. Oni vas ne plaše, nego samo veruju u reinkarnaciju. Sad, da li ja verujem, to je neka druga priča...
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
