Rođen sam u Sarajevu, ali su mi prva sećanja u životu vezana za Obrenovac. Otac Vladimir mi je iz Obrenovca, njegov otac je tamo bio predsednik suda i advokat. Majka Bojana je rođena i živela je u Sarajevu do studija, a upoznala se s Vladimirom na Fakultetu dramskih umetnosti, koji se tada drugačije zvao. Moja sećanja su iz Obrenovca, jer su me tamo čuvali baba i deda, dok su roditelji završavali studije, odnosno počinjali da rade. Sećam se, ispod neke kajsije sam zakopavao blago...
Rođen sam u Sarajevu, ali su me, čim je prošlo četrdeset dana, koliko je pravilo da beba ne napušta kuću, odveli na more, jer je moj deda Tihomir Mirić sagradio vikendicu u Zatonu Velikom kraj Dubrovnika. Deda Braca je bio drugi posleratni direktor opere i baleta u Sarajevu, prvi je bio Oskar Danon. Rođen sam u Sarajevu, jer je moja baka, doktorka Vera Mirić Kornicer, tamo bila načelnik vojne bolnice. Majka je izabrala da se porodi kod nekog poznatog, niko mi to nije pričao, nisam pitao, ali zvuči mi logično.
Deda sudija
U porodici nisu bili svi umetnici. Samo je deda Braca završio Muzičku akademiju, a s tatine strane deda je bio advokat i predsednik suda, levičar, ali nije bio u partizanima. Posle rata, kada je bio predsednik suda, došla je agrarna reforma. U malim mestima seljaci su zvali viđenije ljude iz varoši da im budu kumovi, pa je tako on bio kum mnogim seljacima. Odbio je da ljudima s kojima se okumio oduzima zemlju, izbacili su ga iz suda i uzeli su mu kuću, a otac je odrastao u porti jer ih je primio pop. Deda je bio komunista od 1926. godine i nije voleo popove, ali ga je na kraju baš pop primio. U nekom momentu su im vratili kuću, u kojoj su do tada bile kancelarije opštinskog ili beše oblasnog komiteta Komunističke partije.
Detinjstvo
Prve godine sam proveo u Obrenovcu i to mi je bilo super, priroda oko mene. Drugačije nego dete koje odrasta u gradu. U Beogradu smo živeli svuda, jer su roditelji bili mladi, studirali su i iznajmljivali stanove. Sećam se jedne divne kuće sa špicastim krovom na Neimaru, sestra i ja smo imali sobu u potkrovlju s kružnim prozorom. Bilo je kao u bajci. Pljuckali smo koštice od trešanja kroz taj prozor. Dugo smo živeli i u Birčaninovoj u kući bakine najbolje prijateljice Vukosave Koen, s kojom se baka Vera upoznala u drugom razredu osnovne škole. Njih dve su ostale drugarice do smrti, a Vukosava je živela 103 godine.
Koreni
Bakini koreni po majci su jevrejski, a baka po ocu ima korene i u Mađarskoj i Slovačkoj. Što je jednom Eva Ras genijalno odgovorila kad su je pitali koje ste nacionalnosti: "Ja sam pas avlijaner." Imam i slovačke, jevrejske, srpske i mađarske krvi... Pradeda, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu boreći se na strani Srbije, zvao se Ištvan Stevan. Sigurno su mu to Stevan kasnije dodali, zvao se Ištvan.
Moje ime
Ime sam dobio po dedi. Mnogo mi se nadimaka promenilo i razna društva iz različitih perioda života me drugačije zovu, pa tako imam nadimak: Raki, Rale, Raća, Rade, Rajko, Andrivoje, Derivoje... Nadimak Raša se poslednji pojavio i najduže zadržao. Drago mi je, jer su i mog dedu, koji se zvao Radivoj, zvali Raša.
Prva ljubav
U obdaništu sam se zaljubio u Daru, zaboravio sam prezime. Uvek smo sedeli zajedno u autobusu kad smo išli na izlete i letovanja. Kad se igrala igra "i okolo salata", za koju sam mnogo kasnije shvatio da uopšte ne ide pesma tako, već "U kolo se lata", na kraju pesmice ide nešto kao: „... poklanjam se na tebe, poklanjam se na tebe i tebe uzimam", i ja sam uvek birao Daru, a ona mene i tako ukrug. Na kraju bi propala igra.
Nisam bio mangup
Bio sam odličan đak i voleo sam školu. Al' mi je bilo uglavnom dosadno tamo. Voleo sam da čitam i udžbenike koje smo imali da čitamo ja pročitam do kraja u prvih nekoliko nedelja. Onda mi je bilo dosadno na časovima, pa sam ispod klupe čitao knjige i stripove. Nisam bio dobar đak zato što sam mnogo učio, već zato što sam umeo da iskombinujem znanje koje sam sticao iz drugih knjiga. Vladanje mi je bilo ne baš dobro... Nisam bio mangup, kao što pretpostavljaš, već sam samo bio nemiran i pravio budalaštine. Nisam bežao mnogo iz škole.
Titova sahrana
Bio sam izabran da budem deo straže pionira na Titovoj sahrani. Dva moja druga Željko Porobija, Boža Ćosić i ja smo bili izabrani. Svu trojicu su izbacili zato što smo se smejali! Imali smo pionirski pozdrav, kao Boško Buha, koji je ko bajagi držao bombu prislonjenu uz čelo. To je strašno teško, kada držiš tako ruku duže od tri minuta. Probaj, pa ćeš da vidiš! Počinje ruka da te boli i rame, ma sve... Ne znam šta ću i ukapiram da mogu da se držim za resicu od uva i onda mi se ruka kao malo odmara. I ja odahnem. E, ali zašto smo se smejali? I zašto su nas izbacili. Sad ćeš da čuješ. Iza mene stoji Boža Ćosić, koga isto boli ruka, i on provali da može da se pomeri samo pola koraka udesno i da na ovom sledećem nasloni ruku na rame i da malo odahne. I onda su se svi u njegovom redu ispomerali i naslonili jedni na druge. I sad, kako je on odahnuo pogleda ispred sebe, vidi mene koji se držim za resicu koja se otegla i krene da umire od smeha! Kad sam čuo Božu Ćosića da se smeje, morao sam i ja. To su one situacije kad znaš da ne smeš, ali jebiga, uhvati te i ne možeš da staneš. Isterali su nas i dobili smo ukor od direktora.
Gimnazija
Promenio sam nekoliko gimnazija, bio sam u Desetoj, Petoj i Dvanaestoj, koju sam na kraju i završio. Tamo mi je bilo super, imali smo usmereno obrazovanje gde ti prilično precizno određuješ šta ćeš biti. Moj smer je bio organizator kulturno-umetničkih delatnosti i aktivnosti. Majke mi se tako zvao! Tamo smo učili i istoriju pozorišta, književnosti i filma. Imali smo predmet koji se zvao proučavanje književnog dela, a to je dragoceno znanje. Drug iz razreda Saša Latinović, koji je kasnije završio pozorišnu režiju, nas je izorganizovao da pravimo predstave. Bili smo vrlo malo na časovima, uglavnom smo pripremali neke priredbe i divno smo se družili. Mnoge od nas je to usmerilo da kasnije završimo na Fakultetu dramske umetnosti.
Novinarstvo
Privlačilo me je i novinarstvo, a trebalo je više bodova i taj smer je bio u Petoj gimnaziji. To je razlog zašto sam otišao tamo, ali sam nekako završio na drugom smeru u kome je bilo mnogo hemije. To je jedina nauka koju nisam mogao da ukapiram, jedino mogu kao deo fizike, ali kao posebnu nauku ne. Tako da sam morao da pobegnem iz Pete. Nisam imao najveći broj bodova, jer nisam bio vukovac i ocene iz vladanja mi nisu bile sjajne i nisam išao na takmičenja osim recitatorskih i plivačkih. Nisam bio prvi u matematici ili srpsko-hrvatskom, a to je donosilo bodove. Završio sam u Dvanaestoj, ali nije bilo iznuđeno. Uživao sam tokom te dve godine. Stanovao sam u Bloku 45, a Dvanaesta je na Voždovcu. To je dug put, al' mi nimalo nije bilo teško.
Treća sreća
Studije ne pamtim po dobrom, ne zbog fakulteta, već zbog perioda. Upisao sam 1989. Fakultet dramskih umetnosti, a već sledeće godine se sve zakomplikovalo. To što se dešavalo oko nas je bacilo senku na studiranje. Tako mi je fakultet ostao u srcu kao mračno mesto. Iz trećeg puta sam se upisao. Prvi put nisam prošao ni test opšte kulture, što me je baš začudilo. Bilo nekoliko pitanja iz marksizma i politike, tipa koliko ima predstavnika u Domu naroda u Saveznom izvršnom veću, to me je sjebalo. Sramota me je što tada nisam znao pravo ime Sibinjanin Janka. Drugi put sam prošao sve do kraja, tada su primili dvanaest studenata na odsek režije, što je bio rekord, a ja sam bio prvi ispod crte. Trinaesto prase. Kad sam došao do table i video rezultate, pao sam u tešku depresiju. Mislio sam u sebi: "Jebiga, ovo je propala stvar." Međutim, prišao mi je tada Darko Bajić i rekao: "Ti si stvarno odličan, nismo mogli da te primimo, vidiš kolika je gužva. Molim te, nemoj da odustaješ, dođi sledeće godine." I ja dođem sledeće godine i prime me. Tako da je Darko Bajić zaslužan, jer je vrlo moguće da ne bih otišao iduće godine da mi on nije rekao da dođem.
Prvi posao
Prve godine kad nisam upisao fakultet odmah sam krenuo da radim na filmu. Majka me ćušnula i rekla: "Dobro, nisi upisao, hajde da kreneš da radiš, asistiraš, muvaš se po snimanjima." Tada se snimala TV drama "Komedija Šumanović". Zvao sam organizatora Radio-televizije Beograd Ljubu Đorđevića i predstavio se. Volontirao sam i bio sam asistent scenskog rekvizitera. Radio sam po ekipama i tokom sledeće godine kad se nisam upisao. Čak sam u jednom trenutku napustio fakultet na godinu dana kako bih radio.
"Čoveče, ovde se puca..."
Prvi film na kome sam radio je bio "Bulevar revolucije" Vlade Blaževskog. Tu sam bio drugi asistent režije, a prvi je bio Zoran Andrić. I samo jednom sam radio sa Zoranom, osim nekih sitnih stvari kasnije kod Kusturice, ali sam na tom snimanju naučio od tog čoveka sve što sam mogao. On je genijalan čovek. Još uvek radi. U to vreme je počeo i rat. U filmu je igrao Miralem Zupčević iz Sarajeva i nešto se desilo, ne sećam se šta, valjda je nestalo novca, prekinuli smo snimanje i onda smo posle nekoliko meseci imali nekoliko dana dosnimavanja. Zovem Miralema u Sarajevo, a on mi kaže: "Čoveče, ovde se puca, ja ne mogu da pređem ulicu da kupim hleb! Nema šanse da dođem na snimanje." Eto, to su bili počeci moje karijere.
Suludo iskustvo
Srđan Karanović nam je bio profesor na trećoj godini i pozvao nas četvoro s klase da mu budemo asistenti volonteri na "Virdžini", koja se snimala u Hrvatskoj. Hotel nam je bio u Sinju, što je hrvatska teritorija, a mesto na kome smo snimali kod Knina na tada srpskoj teritoriji. Svakog jutra putujemo na lokaciju i prolazimo kroz srpske i hrvatske barikade. A to nije bila jedna barikada, na svakoj krivini je bila po jedna. Tako je teritorija bila podeljena. Suludo iskustvo.
Jednog dana pitam ja gde je taj i taj, treba nešto da mi pomogne, a taj neko mi odgovori - na barikadi. "Kako na barikadi?" pitam ja. Otišao na smenu. Naime, kad se snima na terenu, iz finansijskih razloga se pomoćni radnici kojima nije potrebno stručno filmsko znanje - stolari, fizički radnici, ispomoć za nošenje scenske opreme i rasvetne tehnike i tako dalje - uzimaju iz redova lokalnog stanovništva. Kako su ti lokalci bili i Srbi i Hrvati, oni su imali smene po barikadama. Dakle, radimo zajedno, sve dobri ljudi, dobri radnici, i onda dođe momenat kad jedni odu na jednu stranu, drugi na drugu, da ratuju. A sutra opet rade zajedno. To je više nego suludo.
Eto, zbog tih stvari mi te godine nisu ostale u dobrom sećanju.
Zauvek pomoćnik režije
U pomoćnika režije me je unapredio Miša Vukobratović. Bio sam treći asistent na filmu "Policajac s Petlovog brda", a onda je trebalo da se snima serija. Zvao me je i rekao: "Ja bih da ti budeš pomoćnik režije za seriju." Kažem mu da nije normalan, da ja radim kao treći asistent, čak nisam ni drugi. Treba da se pravi plan snimanja, mislim, ozbiljan je posao i vrlo komplikovan. Moraš da imaš i znanje i živce. Danas imaš programe za te poslove u filmu, a tad si učio od kolega. Kao asistent sam radio mnogo na Radio-televiziji Beograd, tu sam ispekao zanat. Kad naučiš da radiš taj posao, onda nije mnogo komplikovano. Al' prvih nekoliko projekata kad dođeš na set, u velikoj si panici da ćeš da sjebeš nešto i da će svi da se deru na tebe. Kad izađeš iz te faze, radiš posao levom rukom i gledaš šta ljudi rade oko tebe. Pošto sam mnogo radio, mnogo sam i naučio. I onda me je Miša proizveo u pomoćnika režije i tad mi je krenulo nabolje, jer su pomoćnici dobro plaćeni. Ljudi, ja sam mislio da ću zauvek biti pomoćnik, to mi je bilo super! Znam taj posao, volim ga, na snimanju sam stalno, ma divota božja.
"Tri palme za dve bitange i ribicu"
Bio sam spreman da provedem život kao pomoćnik režije, a onda su se pojavili Dubravka Mijatović i Goran Radaković i rekli: "Imamo scenario, imamo para. Da li želiš da režiraš?" Tako je krenulo snimanje filma "Tri palme za dve bitange i ribicu". Scenario filma je bio prilično drugačiji od onoga kako je na kraju ispao. Autor scenarija je Đorđe Milosavljević, cela konstrukcija priče je njegova, ali smo promenili mnogo svari i kraj filma. Sedeo sam sa svojim ocem Vladimirom Andrićem i razgovarali smo. Prva stvar od koje smo počeli je kako će glavni junaci završiti. U originalnom scenariju su svi poginuli. I sad kako da ubijemo ove slatke budale? Krenuli smo od kraja, nećemo da ih ubijemo. Raspetljavali smo onako polako prema početku. Nismo pisali, samo smo razgovarali, prepričavali jedan drugom, trajalo je dva dana. Sedeli smo u Obrenovcu, ispod one kajsije s početka priče, koja se osušila pa je posađen orah, i pozvali smo producente. Prepričam im ceo film, šta bismo promenili i da je to uslov da radim. Rekli su ovo što ste smislili je odlično, idemo u snimanje.
Marko Janketić
Lako smo našli Marka Janketića, jer ja u to vreme nisam bio toliki manijak da za skoro svaki lik pravim probna snimanja. To je važno, ne zato što izabereš glumca, već probaš i tekst scene i sebe, odnosno svoje viđenje scene. U to vreme nisam organizovao probna snimanja, bio sam suviše mlad da bih shvatio vrednost toga. Mislim da mi je Radak rekao: "E, mali Janketin, klinac je. Pravi je, onako, mangup. Baš kakav ti treba." Došao je na probu kostima i pitao me kako mi se zovu pradeda i čukundeda, pošto je Crnogorac znao je svoje porodično stablo do tančina. To mi je bilo toliko slatko i video sam da je pravi mangup. Dolazi kod reditelja i proziva ga. Rekao sam: "To je to, nema šta da razmišljam!" Imao je duh, ne sećam se da smo ga mnogo čemu učili, bio je talentovan.
"Kad porastem, biću Kengur"
Prvobitna ideja filma "Kad porastem, biću Kengur" je bila da se zove "Novi Beograd", jer se ceo film dešava tamo. Miroslav Momčilović ga je pisao, a on voli Novi Beograd, lokalpatriota je. Međutim, naši centralni objekti su bili na Voždovcu. I sad, kako da se zove Novi Beograd, a zgrade su nam na Voždovcu? To što nam je producent Milko Josifov našao na Voždovcu je sve bilo za džabe i kladionica i sve. Zovem ja Milka i on mi kaže: "Ma, bre, nema nikakvih problema. Nađite vi objekte za džabe na Novom Beogradu i snimaćemo tamo." Ja sam bio u fazonu: "Aha, u tome je fora!" Zvao sam onda Miću, on je bio očajan. Nudio sam mu da na početku piše da je film posvećen Novom Beogradu, da bih se malo oprao, ali nisam ga utešio. Mića je posle snimio film o Novom Beogradu i rešio to. Meni je bilo okej da se snima na Voždovcu, znao sam taj kraj, išao sam dve godine u Dvanaestu. Kladionica u kojoj se dešava radnja je bila frizerski salon, pa je otkupljen da se preuredi u kafić ili je bilo obrnuto, tako nešto. Mi smo uleteli u periodu između dva vlasnika, zamolili ih da odlože radove na mesec dana dok snimimo i pristali su. Takav je posao kinematografija, glavna parola je - snađi se. I to uglavnom pomoću štapa i kanapa.
Gangula
Skoro uvek je jako dobro dati glumcu ulogu koja nije iz njegovog faha, jer ga to inspiriše i počne da grize. Treba glumca malo izmestiti iz onog što mu je poznato i u čemu se oseća lagodno. To sam shvatio sa Đuričkom i ulogom negativca u "Munjama". Razmišljao sam kome da dodelim ulogu lokalnog siledžije Gangule. Naravno, tu je bilo priče - može Nenad Jezdić, može ovaj, može onaj, ali svi su iz tog faha, očekuješ ih u tom liku. Nismo mogli da smislimo glumca koji nije iz tog faha. U jednom momentu kažem Sergeju da zovemo nekoga iz muzičkog biznisa, jer nije mnogo komplikovana uloga. Kaže on: "Ma, ne, bre, zvaćemo vaterpolistu Aleksandra Šapića!" Mi sa nađemo s njim, on pročitao, probali smo i nije bio loš. Na snimanju je stvarno bio dobar. Veliki je rizik kad uzmeš naturščika. Svaki čovek može da bude glumac, ali bukvalno, samo što većina njih može da odigra jednu ili dve uloge, a samo ozbiljan glumac može da tumači mnoštvo likova.
Nikada više nisam gledao
Taj film nisam gledao od novinarske projekcije 2004. godine. U četvrtoj rolni, to je pred kraj filma, desilo se nešto, neka tehnička greška, odjednom nije bilo šumova i muzike iz centralnog zvučnika. Ima u filmu scena u kojoj junaci slušaju radio na krovu, a iz radija se ne čuje ništa. A bilo je važno zbog priče, spiker je govorio nešto važno o letećem tanjiru. Sećam se da se u tom kadru kamera kreće ka radio-aparatu, približava mu se, kao stvaramo napetost, a iz radija se ne čuje ništa... Al' nije samo to, zvuk je u filmu jednako važan kao i slika, a centralni prednji zvučnik je najvažniji. Dakle, imamo neispravnu kopiju, a još nekoliko desetina kopija filma je već napravljeno za prikazivanje u bioskopima i morali bismo da platimo recimo 20.000-30.000 evra da se naprave nove, ispravne kopije. A para, naravno, nemamo. Bio sam užasnut na toj projekciji i nikada više nisam gledao film, jer to nije ono što sam napravio. Ni "Munje" nisam gledao posle premijere, jer sam u filmu video mnogo propusta. Ne gledam jer vidim samo greške. Uglavnom svoje.
"Munje: Opet"
Mogo me je mučila ideja da treba da se snimi nastavak "Munja". Od svih sumnjičavaca koji su se pojavili kada su čuli da se snima nastavak, ja sam bio najsumnjičaviji. Godinama mi je to bila strana ideja, koju ne da sam odbacivao, nego nisam ni razmišljao o tome. A onda sam počeo da zamišljam te likove kako se nisu promenili, već su isti besposličari kakvi su i bili i to mi se dopalo. Privuklo me je to što je Srđa Anđelić smislio. Pojavila se verzija scenarija u kojoj se Gojko Sisa preokrene, to me kupilo jer je neočekivano. To je odredilo glavnu ideju i poruku filma - prijateljstvo. Druga stvar koja mi se baš dopala je što se ne snima u Beogradu. Plašio sam se da snimam ponovo Beograd, jer kad sam ga snimao, tada to je bilo na dobar način. Sad ne poznajem tako dobro Beograd, naročito ne noćni Beograd, mator sam čovek, imam 55 godina. Olakšalo mi je kad je Srđa napisao da se priča dešava u inostranstvu. Treća tema koja me je privukla je iseljavanje mladih. Mene zanima film koji nije samo smešan već mora da ima i malu poruku. Veliki je problem što ovu zemlju ne vode idealni ljudi, ali je mnogo veći problem ako ti mladi odu, ko će da nas nasledi.
Uoči premijere
Moj otac Vladimir nije stigao da vidi film "Leto kad sam naučila da letim", što mi je mnogo žao. Pomagao mi je, bio je skript doktor. Kada smo scenaristkinja Ljubica Luković i ja došli do zida i istrošili svu maštu - on nam je pomogao. Nisam ga zvao na kontrolne projekcije, jer sam znao da je film dobar i da ćemo montažer i ja umeti da ga sami izbrusimo. Materijal se nije otimao, dobro smo ga snimili. Nije ni čudo, jer smo radili na scenariju četiri godine. To je prvi film koji sam uradio onako kako zamišljam da treba da se pripremaju filmovi. Imali smo producente koji su bili apsolutno svesni važnosti priprema. Želeo sam da Vladimir vidi gotov proizvod, da ga ne mučim verzijama. Rešio sam da ću ga zvati tek na premijeru, a on je umro neposredno pre toga. To će me mučiti do kraja života.
Otac
Sestra, brat i ja smo živeli a majkom. Vaspitavan sam od majke, sa ocem sam ponovo postao blizak tek nakon "Tri palme", nije da ranije nismo bili dobri, al' taj zajednički rad nas je baš zbližio i povezao na nekom novom nivou. Kad piscu treba da kažeš da mu je loš scenario, ne možeš to tek tako, osim ako si jako blizak s njim. Sa ocem nisam morao da radim na note, nego sam mu otvoreno govorio da je grozno, a on bi meni: "Kako si ovo idiotski smislio!" Radili smo produktivno i brzo. Sad nemam zamenu za njega. Mnogo toga sam naučio o dramaturgiji u praksi radeći s njim. Mislim da sam baš mnogo stvari pokupio. Već dugo umem da radim kao doktor za scenario, šalju mi ljudi tekstove, a ja im govorim šta da promene, ukazujem na rupe u priči, na nedostatak motivacije za neke postupke junaka itd. Zasad to uglavnom radim za džabe, ali mislim da ću morati da počnem da naplaćujem.
Lična karta
Stvarno ne znam kako mi je uspelo da se za ličnu kartu slikam u dresu Partizana, jer je to bilo zabranjeno. Otišao sam kod fotografa, slikao sam se, odneo u policiju te fotografije, oni mi nisu vratili i dobio sam ličnu kartu s fotografijom u dresu Partizana. Doduše, grb Partizana nije bio jasno vidljiv, kadriranjem je bio presečen napola, ali se video prugasti dres. Tu ličnu kartu sam imao dosta dugo. Ceo novčanik s dokumentima sam izgubio u noći 5. na 6. oktobar. I super mi je bilo što sam izgubio novčanik, najzad je Sloba otišao, ja nemam nijedan dokument, idemo sve iz početka. Tek kad je Sloba pao, počeo sam da plaćam kartu za gradski prevoz. Za vreme Slobe je bilo ispod časti da platiš, morao si da se švercuješ.
Beograd i ja
Zbog godine rođenja sam malo zakasnio na čuvene gradske žurke s početka osamdesetih. Kad je počelo sve da buja, tih godina, imao sam 14. Bio sam dve godine premlad. Uključio sam se u život Beograda tek sa 16 i malo sam omašio sve. Upoznao sam sve te ljude i bio na svim koncertima. Tokom 90-ih najviše sam se družio s Canetom iz Partibrejkersa. Bili smo nerazdvojni nekoliko godina, svako veče smo blejali zajedno. Pokušavao sam da se probijem u društvo muzičara, raznih gradskih faca i besposličara, zato o njima i pravim filmove, jer su to za mene jaki likovi. Uspeo sam da se probijem u to društvo pre nego što sam postao reditelj Raša. Mnogo mi je veći uspeh to što me na ulicama znaju po ludosti, šašavosti i akcijama od ovog filmskog uspeha. Bilo je to divno vreme. I bili smo mladi. Počelo je sve da se otapa, ukinut je član zakonika 133, da mogu da te uhapse zbog izrečene stvari, to se zvalo verbalni delikt. Krenulo je sve da se menja, društvo je išlo ka demokratiji. S novom muzikom je sve izgledalo dobro. Sličan veliki pomak se desio posle 5. oktobra, kad smo konačno mogli da kažemo - dobro je, nismo više najgori na svetu. Čak smo i u Holivudu tokom 90-ih postali negativci, nisu to više bili Rusi, a morao si da budeš ozbiljno gadan da bi u Holivudu preuzeo ulogu negativca od Rusa.
Supruga i ja
Znao sam Lidiju iz grada, ali ne baš dobro jer ona nije mnogo izlazila. Ja sam bukvalno izlazio svakog dana do jutra, naročito devedesetih. To s Lidijom je suluda priča! Moj prijatelj scenarista Mića Puzić i ja smo radili scenario za "Tri palme" preko mejla iako smo bili komšije, on je živeo u Bloku 61, a ja u Bloku 45. To je '96. godina, mejl i internet nisu bili popularni, niti rasprostranjeni. I on mi kaže: "Lidija je isto dobila mejl, ali ima samo moju adresu i nema s kim da se dopisuje, aj joj ti napiši nešto." Ja uzmem od njega Lidijin mejl i napišem "nešto". I tako počnemo. Ja sam od tih prvih koji su preko mreže napravili vezu. Da li sam znao ko je Lidijin otac? Znali smo mi još u gimnaziji ko je Puriša Đorđević. U jednom momentu smo čuli da se u stvari zove Mladomir. Bilo nam je smešno ime Mladomir jer ga nikad pre nismo čuli i stalno smo se zezali Mladomir ovo, Mladomir ono, a ja sam na kraju završio s Mladomirovom ćerkom! Vidiš šta ti je život.
Puriša Đorđević
Bio je do kraja šašav i mlad čovek. Ono što se kaže u kaubojskim filmovima, umro je u čizmama, e tako ga pamtim. Snimao je poslednji film u julu, a umro je tri meseca kasnije. To je stvarno čudo. Nije uspeo da se navikne na kompjuter, nego je radio na pisaćoj mašini i svakog dana je pisao ujutro. Za ovaj poslednji film je radio po ceo dan za pisaćom mašinom, Lidija mu je stalno govorila da se odmori malo, da će dobiti upalu mišića. Taj zvuk pisaće mašine je divan, što bi Madeljštajm rekao - sonatina pisaćih mašina. Moja majka Bojana je dramaturg i ona je celo moje detinjstvo pisala na mašini. Taj zvuk mi je bio uspavljujući. Slika majke i uspomena na Purišu povezane su pisaćom mašinom.
Kad se osvrnem...
Ostala mi je želja da snimim mjuzikl i ratni film, ali prvo mjuzikl. Uglavnom pokušavam da izbegavam duboke misli o smrti. Nisam užasno uplašen, jebiga, šta da se radi, to je što je. Nadam se da ću za deset godina biti ispod drveta i gledati neku voćku kako raste. Volim prirodu i biljke i užasno se dobro osećam u prirodi. Nadam se da tada neću morati da radim.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
