Znaš kako, kad ovako nekad pričam o sebi, svi misle - ha, košarkaš! Mora da je s tim počeo čim je prohodao ili tako nekako. Nisam, ja sam više bio za fudbal, kao i većina dece. I za odbojku. To mi se nekako sviđalo. Za nju sam se vezao uz pokojnog oca, jer je i on igrao odbojku.
Beograd
Prvo sećanje na Beograd bila je osnovna škola, koju sam ovde završio. Išao sam u odeljenje s trenerom i selektorom juniorske košarkaške reprezentacije Nenadom Stefanovićem. Tu smo polako počeli da se kućimo, a krenuo sam i da treniram košarku. U Beogradu sam polako krenuo da ulazim u svet ove prelepe igre.
Detinjstvo
Koliko mi je detinjstvo uticalo na formiranje? Pa sigurno da je bilo bitno. Mnogo situacija u životu, lepih, manje lepih i ružnih, neko životno iskustvo koje ti se dešava i to sve, bitno je i za odrastanje, to te pravi i kreira, pravi te čovekom koji si danas. Isto tako te današnje vreme kreira za nešto što ćeš biti sutra, za to neko kasnije vreme, tako da, sigurno da sve to ima uticaja na svakog od nas, pa tako i na mene. I taj rat, i dolazak ovde, košarka koju sam krenuo da treniram...
Sestra
Imam mlađu sestru i jako smo bliski i vezani. Čak i dan-danas. Imamo dve porodice, ona njenu s dvoje dece, ja svoju s dvoje dece i suprugom, i mi se svi družimo i gledamo blisko. Moja sestra i žena su kao sestre, isto tako sam i ja sa zetom kao brat. Svako slobodno vreme trudimo se da provedemo zajedno.
Košarka
Košarku sam krenuo da treniram u Radničkom, tada se zvao Radnički Jugopetrol ili Radnički Beograd. Kod profesora Gorazda i trenera Makse, kod njih sam krenuo. To su neki moji počeci, kod Kiće Rajkovića sam zavoleo košarku. Bila je to ljubav na prvi pogled. Na prvi trening kad sam otišao, shvatio sam da bih time voleo da se bavim.
Kad sam došao, stigao sam na trening juniora, bili su to momci 1982. i 1983. godište, stariji po tri-četiri godine od mene. I bili su prvaci države, tada Srbije i Crne Gore! Sećam se, gledam ih, bile su to momčine, igraju košarku, već ozbiljni igrači, a ja došao, gledam ih sa strane i radim levi i desni dvokorak, baš osnovne stvari. Ali mi je bilo lepo jako, svi su me gledali kao nekog mlađeg brata, dali su mi podršku. A svi su bili ozbiljni igrači kasnije! Stvarno su mi pomogli da košarku zavolim još više!
Profesionalni ugovor
Prvi profesionalni angažman je bio u istom tom klubu, Radničkom, imao sam 16 godina. Tada su tako funkcionisali ugovori, potpisao sam prvi profesionalni ugovor, moj agent i ja, na nekoliko godina, ali od 18. potpisujete novi, kao punoletni. Tada sam potpisao prvi profesionalni s Radnički Jugopetrolom. Što se plate tiče, sećam se da tu i nije baš bilo plate, ha-ha-ha! Jednostavno, tako su klubovi funkcionisali. Brzo sam i napustio klub, nisam ostao ceo ugovor, već sam posle godinu dana otišao i potpisao za Lavove 063, koje su držala braća Karić. To je bio jako ambiciozan i ozbiljan klub tada, generalni menadžer mi je bio sadašnji direktor borda trenera Evrolige Goran Šašić. Tu sam dobio prvu platu. Kako sam je potrošio? Ma ko će toga da se seti, ha-ha-ha! Verujem da sam je pametno unovčio, u neke patike za trening, recimo. To bolje moja majka zna, ali da je ne zovem sad da je pitam, ha-ha-ha!
Odricanja
Baš je bilo mnogo odricanja, ja sam fanatik, kad uzmem nešto da radim, ja sam zaista predan tome! Tako je bilo tada, tako je i sada, tako će biti i u budućnosti. Kad sam zavoleo košarku i video da želim time da se bavim, postao sam maksimalno posvećen. Tih dana u Lavovima ja sam mogao da treniram od jutra do mraka! Išao sam s treninga na trening, nisam želeo ništa drugo da radim osim da budem profesionalni košarkaš!
Najvažniji ljudi
E sad, kad me pitaš ko su mi najznačajniji ljudi u košarci, u karijeri, moram da istaknem troje njih koji su imali najveći uticaj i stvarno sam im zahvalan na tome. Prvi od njih je moj agent Miško Ražnatović, s kojim sarađujem 20 godina i koji vodi moju karijeru. Znaju svi kakav je i šta je Miško u košarci, koje on procene ima i sve to, i dve decenije je bio zadužen za moju karijeru. Ispalo je tako kako je ispalo, a on je jedan od najzaslužnijih i zaista sam mu zahvalan za sve što je uradio za mene.
Druga dvojica su Saša Đorđević i Dejan Radonjić. Sale je rođeni pobednik i ne samo da me je naučio još košarke i to nego mi je dosta promenio i pogled na sam život, promenio me je kao osobu. On mi je kao stariji brat i mnogo mu hvala na svemu.
Kod Dejana Radonjića sam najviše igrao i afirmisao se, u principu znaš celu istoriju, pratiš košarku, da se ne ponavljam. A i ljudi koji prate košarku znaju dosta toga, pa da ne dosađujem tom pričom, razumeš me?
Najteže i najlepše
Najteži trenutak u Zvezdi mi je bio poraz od Cibone u polufinalu ABA lige u Beogradu. Zaista mi je to teško palo i, onako... Nije mi prijala baš cela ta situacija. Zaista sam mislio da smo favoriti i da možemo da napravimo dobar rezultat, ali kad se igra na utakmici jako je teško... A najlepše pobede? Pa dobro, bilo je tu mnogo trijumfa i titula, ne znam, možda te neke utakmice na kojima je baš bila borba za top osam Evrolige u novijoj istoriji. Možda i najveći rezultat Zvezde u Evropi je taj plej-of Evrolige.
Pehar
Jaooo, ne mogu više da pričam o tom peharu, krađa, nije krađa, otimanje... Jeste, desilo se... A eto, mene je, kao kapitena ekipe, tada delegat zamolio da uzmemo pehar od navijača i vratimo ga Partizanu - koji je zasluženo stigao do trofeja, to nek je jasno. Situacija se desila kako se desila, video si, videli su svi, malo je bio i nesporazum, otišlo je i na drugu stranu nekako, i na kraju su, naravno, navijači Partizana mene okrivili za to, ja sam prihvatio i prebacio na šalu i stvarno se sve kasnije završilo s nekim obostranim poštovanjem, pa čak i nekom simpatijom. Što se navijača Crvene zvezde tiče, već znaš kakav odnos s njima imam i kako se to odvija sve ove godine.
Najveća radost
Pitaš me za prvu radost u životu? Prva radost je - prvo dete! Ne znam ni otkud to pitanje, ha-ha-ha! Mislim, ne znam šta drugi odgovaraju na to pitanje. Nemoguće da nešto drugo kažu! To je verovatno jedna od... Ma ne verovatno, nego sigurno najveća radost koju kao osoba možeš da doživiš, to je nešto u čemu najviše i uživaš! Nema veće stvari od te. A potom i drugo dete, naravno. Za sada smo na dvoje dece, a ako bog da, biće i još. Samo da pogledam ženu, da vidim šta kaže, da li se smeje ili... Ha-ha-ha, evo, smeje se!
Najveća tuga
Uuuhhh... Pa gde sad s radosti da prelazim na tugu... Pitanja su ti baš... Al’ dobro, sve je to život... A i rekao si mi da se ovo zove „Životna priča“, zar ne?
Najveća tuga za mene sigurno je bila kad mi je otac preminuo, to mi je jako teško palo... Kad ostaneš bez jednog od roditelja, kao da si ostao bez dela tela. Stvarno je taj osećaj... Mnogo mi je teško palo... Ovo ostalo, te utakmice, dobijene, izgubljene, sve je prolazno... Vidiš da je sve to prolazno i manje bitno od smrti roditelja...
Medalje
Tako su i medalje prolazne, kad ih uporediš s tim. Mada to i nije za poređenje, al’ kad me već pitaš, da se nadovežem. Srebro s reprezentacijom i srebro na Olimpijskim igrama. Nije to mala stvar. Koje mi je draže? Pa znaš šta, oba su velika, da se razumemo. Osvojiti srebro na Olimpijskim igrama... San svakog sportiste je da se tu pojavi, a još da osvoji medalju... Sigurno da je baš, baš veliko. To je, kao što sam ti rekao - san svakog sportiste! Što se tiče Svetskog prvenstva, drago mi je što smo posle dužeg vremena vratili taj neki kult i vratili reprezentaciji to što joj pripada. Na kraju krajeva, to je bila godina kad je sve to krenulo nabolje, čitava srpska košarka.
Sale selektor
Imali smo mnogo dobru atmosferu, a glavni za šalu je bio Štimac, naravno! Sjajan momak, koji je šalu voleo da primi i na svoj račun i, naravno, da se našali s drugima. Neka anegdota? Pa sad, moram malo da se prisetim, malo si me zatekao, iskreno! Ali, dobro, evo ovo! Sećam se da smo jednom izašli... Čuj, izašli! Pobegli smo iz hotela! Mislim da je to bilo u Tel Avivu, ako se ne varam, pripremni period, mislim da je bilo za Evropsko prvenstvo. I vraćamo se, a Štimac i još jedan se vraćaju taksijem i naleću na Saleta! Kako su ga videli, tako su počeli da viču taksisti: „Vozi, vozi, vozi! Nemoj da staješ, vozi!“ Naravno, to se desilo ispred hotela, a Sale ih kao nije video... I, ništa, oni izađu malo dalje odatle, od ulaza u hotel, šunjali se pored nekih kontejnera, provlačili se i ušli u sobe! Kao, uspeli su da ga pređu. Sale se pravio da ih ne vidi, da bi sutradan na treningu bilo baš veselo! Provalio ih!
Trenerska karijera
E, tako sam ti i ja krenuo u te trenerske vode, to je nešto što želim i čime bih voleo da se bavim. U razgovorima svih ovih prethodnih godina s ljudima iz košarke velika većina mi je rekla da bi trebalo u tom pravcu da gledam, da njima to ima smisla. Naravno, posle sam se savetovao sa svojim agentom, on mi je predočio i dobre i loše strane tog posla, i to je, ipak, nešto čime želim da se bavim. A kako će dalje biti - videćemo... To zavisi od dosta stvari, puno toga ću prepustiti svom agentu jer verujem u njegovu procenu i prepustiću mu da se brine o mojoj karijeri.
Kajanje
Da li se kajem zbog nekog poteza u životu? Vezano za samu karijeru... Pa ne, ne mogu da kažem. Ne znam, zaista ne znam... Kažem, Miško i ja smo zajedno donosili odluke posle savetovanja, u dogovoru, ja sam njemu dao da vodi računa o mojoj karijeri, a on je čovek koji zaista vidi tri koraka ispred i retko greši. Da ne kažem da ne greši uopšte! Zato sam apsolutno zadovoljan. Ono što je meni najdraže od svega, nisam bio epizodista ni u jednom klubu, ni u Evroligi, ni u reprezentaciji, već sam trajao, a to je ključ svega. Jer kad trajete, onda je to dokaz da vredite! I uvek idem dalje, napred, nema vraćanja.
Kosovo i Metohija
Na Kosovo, otkako sam otišao odatle, nisam išao. Nemam nikakve kontakte, ali planiram da odem. Planiram da obiđem sve naše svetinje. Do sada nisam mogao jer sam igrao i bio sam jako zauzet, ali sada kako imam malo više vremena, sigurno ću to uraditi!
Budućnost
Ti, bre, sve imaš neka čudna pitanja! Gde vidim sebe u staro doba? Pa mlad sam još! Ali ajde! U staro doba i pred smrt sebe vidim pored svoje supruge. Kako sedimo u našoj vikendici, na tremu, i uživamo! Tako vidim sebe. Kako gledamo decu i unučiće, i to mi je onako, goal for life, što kažu.
I rekao sam ti, ne volim da decu i ženu eksponiram u javnosti, to je nešto samo naše, zato ti i nisam dao njihove slike, neka... Neka njih pored mene i mene pored njih.
Za kraj
A mene kad ne bude bilo, verujem da će se oni svi snaći, ha-ha-ha! I ne samo oni, verujem da će se apsolutno svi snaći! Tako da... videćemo, ha-ha-ha! Šalim se malo, ajde, čujemo se!
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
