Prvo čega se sećam iz svog život jeste kad su nas matorci vodili na more. Mislim da su ta prva letovanja bila na Braču ili Hvaru. I obavezno smo svraćali na Zlatibor. Toga se sećam. E, za to jedno letovanje vezana je jedna zanimljiva anegdota. Ne znam da li je to bio sin Jove Kapičića, onaj Stefanov tata, da, da, onaj košarkaš, mislim da je on bio. Došao je bio u nekom kabrioletu i imao je ogromnu dogu. E, sad da čuješ...
Znam samo da smo tog leta sedeli u hotelu i odjednom je neka frka - ja sam se izgubio. To mi je bio specijalitet kao detetu. I moja keva vidi neku gužvu na toj poljani, neki ljudi se uzjogunili, cika, vriska! Majka prilazi, a ja - jašem dogu! Kaže moja keva da nikad nije zaboravila taj pogled doge. Sedeo na njoj i zavrtao joj uši. Uglavnom, ja sam je jahao dok me keva nije skinula. Do kraja mi je pričala kako nikada neće zaboraviti taj dogin pogled. Eto, to ti je priča.
Novi Sad
Rođen sam na Podbari, u koju sam se i vratio pod stare dane. U početku smo malo živeli na Podbari jer smo ubrzo postali podstanari na Detelinari. Tu su matorci štedeli za stan i bili smo podstanari na onoj ljutoj, pravoj Detelinari. Da bi onda otac i mati kupili prvi stan u Pariske komune, poznatiji kao Blok. To je bitno za moje odrastanje. Zašto? Ako u Novom Sadu kažeš da si iz Bloka, svi znaju koju muziku slušaš. Blok je poznat po južnjačkom zvuku Klepton, Hendriks, Flojd, Bitlsi i tako dalje... Mislim da je Blok već tada, iako sam se već u sedmom razredu preselio u centar, imao, a ima i dalje posebno mesto u mom životu. Da li mi veruješ da mi i danas srce zaigra kad odem u Pariske komune iako se sve izgradilo i promenilo. Ostali su prijatelji, kafane i uspomene. Moji prvi muzički koraci su tamo nastali.
Poreklo
Majka je pola iz Bosne, a pola iz Banata. A sa očeve strane su svi Crnogorci, sa Durmitora, sa Žabljaka. Selo je Mala Crna Gora. Tu su Mumini. Znam da smo pleme Drobnjaci. Mene je to uvek privlačilo da istražujem poreklo. Rekli su mi da ću naći to u knjigama. Retko odlazim dole i kritikovan sam što nisam to negovao. Kad sam otišao na Ostrog, ni tamo nisu mogli nešto bogzna šta podrobnije da mi kažu. Napravio sam grešku što nisam tada otišao u taj manastir na Žabljaku. Tu sigurno postoje neke knjige. Iz tog sela su mi svi maltene najbliži rod. Šira rodbina su mi i Bakići, Šipčići i Jankovići, čak mi je i Žarko Laušević bio dalji rod. Nisam to puno istraživao, niti sam se puno puta tamo našao. Kad smo radili neki festival u Nikšiću, otišao sam u selo. Sa ženom i sinom, koji je tad imao možda tri godine, seli smo u kola i otišli. Planiram da odem jednom tamo natenane.
Talenat
Dugo nisam imao odgovor na pitanje odakle meni muzički talenat. Moj otac je bio advokat, ali i veliki ljubitelj i kolekcionar umetnina, od skulptura do poštanskih maraka i značaka. Muzičar u porodici niko nije bio. Čak niko nema ni sluha. Sa sestrom sam se zezao - sve radi, samo nemoj da pevaš. Moja baba sa ćaletove strane, Dragica, ona je isto iz Kolašina, e, ona je lepo pevala. Toga se sećam. Kristalno se sećam da mi je pevala "Moj Milane, kad u vojsku pođeš" i "Milica jedna u majke" Ksenije Cicvarić. To mi se urezalo u sećanje i dan-danas obožavam te pesme. Imala je prelep glas. Nikad nisam shvatio odakle to meni iako sam rastao okružen umetnošću. Ne prođem nijedan gradić a da ne posetim muzej. Međutim, puno kasnije otkrili smo da je ćale dva puta odbijen na glumačkoj akademiji. Tu mi se sve razbistrilo. Hteo je da bude glumac, a upisao je pravo ne znajući šta će od sebe. A bio je vrhunski advokat, cenjen i tražen. Vidiš šta ti je život.
Na bini
Kao i dan-danas, imao sam tu privilegiju da mi se moglo kad hoću, s kim hoću i gde hoću. Srećom, vrlo brzo smo se probili. Velika prednost svakog čoveka je da što pre skonta šta će i gde će. Jako je teško kad čovek nema formirano mišljenje o tome šta će mu biti profesija. Od prvih momenata svesnosti znao sam da ću biti na bini, pevati i svirati. Pokušavao sam, ali nisam neki knjiški, kancelarijski moljac. I dan-danas radim fleksibilne poslove, zato sam i postao taksista u Americi. Samom sebi kasnim, samom sebi ranim, niko mi ne skače po glavi.
Engleski
U startu me je privlačilo pevanje na engleskom. I u mojim prvim bendovima, pre Hantersa, vodila se polemika hoćemo li srpski ili engleski. Nije da nisam nikada zapevao na srpskom. Pevao sam na srpskom izlazeći u susret svojim drugarima. Balašević mi je sa ćerkom Bebom napisao pesmu "Mićko moj", a zvao me je i Garavi sokak da gostujem. Ali ja ne volim da čujem sebe na srpskom, zvučim kao Vlado Kalember. Zapravo, bolji opis je kao Slovenac koji peva na srpskom. Možda nisam u pravu, ali za mene se rokenrol peva na engleskom. Nije mi nekako leglo na drugim jezicima. Iako obožavam francuski i italijanski, na primer.
Balašević
E, to sa Balaševićem, da ne zaboravim kasnije. To se desilo sasvim slučajno. Bili smo u studiju kao bend, a u isto vreme je bio i Đorđe. U jednom momentu kaže on meni da su sa Bebom napisali neku pesmu. Zvala se "Mićko moj". Otpevao sam je, ali nikada nije zvanično izašla. Bila je više za neke festivale, a mene to nikada nije interesovalo. Sestra je imala jedan primerak, ali ga je izgubila. Tako je ostala samo uspomena.
Metalac
Odmalena sam obožavao taj neki tvrđi zvuk. Oduvek sam mešan sa pankerima sa Limana. Verovatno zbog svoje spoljašnjosti. A nemam veze ni sa Limanom ni sa pankom. Uvek sam bio metalac i hipik.
Pre Hantersa
I pre Hantersa sam imao bendove. Dosta toga što smo radili pomoglo mi je. Bile su tu grupe Lah, pa Ibis - Rajska ptica. Preteča Hantersa je bio bend Ma komercijala. Zanimljivo ime, koje smo smislili iz fore. Gitarista Sale Kljutić Kljuta je krstio bend tako što je za nešto što je čuo rekao: "Ma komercijala." Nama je to bilo simpatično i tako smo krstili bend. Nažalost, ni Kljuta, s kojim sam oformio bend, ni Dejan Đukanović, s kojim sam svirao, nisu više među nama. Ostale su divne uspomene, sprdačina. Na primer, pesma "Black and blue" iz doba Ma komercijale bila jedna od prvih koju smo napravili.
Ime Lav hanters
Nismo mogli da se usaglasimo oko jezika. Funkcionisali smo neko vreme, Đuka je pevao na srpskom, ja na engleskom. Nekoliko pesama sa četvrtog albuma Hantersa zapravo su naše stare ideje i rifovi iz tog davnašnjeg perioda. Sa Hantersima smo to uobličili.
E, Hantersima sam ja dao ime. To je lepa priča, biće ti zanimljivo. Bili smo deca, 16 godina. Svi smo generacija. Bubnjar Siniša Lučić Singer, basista Lazar Malešević, Aleksandar Medan i ja. Nismo imali devojke u tom momentu kad smo razmišljali da osnujemo bend, znači nekih 15 godina, a tragali smo za njima. Ja sam predložio da se bend zove Hanters, jer smo bili u lovu. Moj ćale nas je zvao Vaginalni goniči. Ha-ha-ha! Zajebavao nas je dobro.
Prvi album
Ponovo smo se okupili posle moje vojske, kad smo mogli prvi put ozbiljnije pričati o nekom radu. Došao sam iz vojske 1991. godine, a album je izašao 1993. Rukovodili smo se da kvalitet ne može biti ignorisan. Kako ćemo biti još bolji? Stalno ćemo svirati. U tom momentu nismo gledali u pare. Počeli smo da bukiramo sve i svašta. Međutim, to se ispostavilo kao dobra odluka, narod je čuo za nas. Svirajući tako za svašta i ni za šta, ispekli smo poprilično dobar zanat. Sviralo se i tako i ovako. Kaleći se na bini nastajale su nove pesme. Ušli smo 1993. godine u studio i snimili smo “Everclassic”. Naravno, pojavio se problem para i onda su se moj pokojni baba, Bata Pežo i Miša Vrebalov udružili i platili nam studio. Potom su, moji pokojni drugari Mirko i Milan Pješčići i Nikus častili omote i plakate. Naši izdavači su imali kasete, i to je tako bilo neko poluprofesionalno izdanje.
Snađi se
Svaki album ima neku sačekušu, da tako kažem. Zaživi kad izađe sledeći. Bilo je tih nekoliko poskoka i stepenica. Treba ti bend, pa ti treba album. Pre drugog albuma tu su bili NS Plus, Boba i Kole, Kiza Betmen. Kod nas, pri Novom Sadu, bio je aktuelan Radio Stotka. Tu su počeli da nas forsiraju. Krenuli su da puštaju naše pesme kao hit nedelje, a onda je usledio koncert godine. Drugi album je izašao 1994. Tada smo se već etablirali kao bend i dobili smo na korišćenje studio. Sa Zoksom, koji nam je bio producent, napravili smo dobru stvar. Onda smo dobili i malo ozbiljniju produkciju za spotove. Bila je kriza i oba albuma su bila na kasetama. Već 1995. godine smo nešto skarabudžili i izdali CD. Kriza je bila velika, pa smo se dovijali, vladala je parola snađi se. Bilo je nekoliko skokova u našoj karijeri, ali jedan od najvećih odskoka desio se za vreme studentskih protesta.
Nije više bitno
Svaka životna etapa ima svoj kraj, tako je i ta etapa sa Hantersima došla do svog plafona. Bili smo prvi bend koji je otišao u Sloveniju, pa u Bosnu, pa šta ti znam šta sve ne. E, onda smo počeli da se vrtimo u nekom začaranom krugu. Imali smo... ne znam, 300 Kragujevca, 20 Zrenjanina, 50 Sombora... Velika prekretnica dogodila se kada je Mario napustio bend 2002. Snimali smo album obrada i Mario se slomio. Plakali smo kao deca, a nakon toga je napustio bend. Prestalo je da mi bude bitno.
Odoh u Ameriku
Što sam otišao u Ameriku? Pa ovako, svi su se iz familije tada izređali kod moje tetke u Americi, samo ja nisam bio. Moja bivša žena tada magistrira, ode da završi to oko ispita, pa se vrati. Dobijem ti ja turističku vizu 2003. godine i odem u San Francisko kod tetke. Napola mog boravka, ne shvatajući da mi se dopada, preko zajedničkih prijatelja saznam da bih mogao da apliciram za papire kao muzičar. To je poseban status gde ti dokazuješ da si određeni nivo umetnika za koji tvrdiš da jesi. Naravno, to mi nije bio nikakav problem. Ja se vratim, sećam se kao da je bilo juče, sleteo sam u Minhen. Jebote, kad je mene napalo sivilo! Šta je ovo? Vraćaj se nazad.
Nikom dužan
Godinu dana kasnije sam ušao u taj proces za vizu. Imao sam jak status i dobio sam zelenu kartu. Nikada mi nije padala na pamet neka emigracija. Ne vidim sebe bez Amerike i Njujorka, a još manje vidim sebe bez. Smorio sam se sa tim vizama i čekanjima, nerviralo me je. Imao sam privilegiju da i za vreme najvećih kriza putujemo svuda po svetu, nastupali smo i u Japanu. Mojoj bivšoj ženi stiže iznenađenje da joj je odobrena stipendija za doktorat. Sve se namestilo. Nikom dužan, sve sam sa deset prstiju napravio. Tamo sam okupio bend i snimio album, to je trebalo da bude nesuđeni Hanters album. Međutim, 2005, kad sam došao, ovi moji prodali instrumente, neće više da sviraju. Ne zanima ih to. Šta ću? Vratim se u Ameriku i okupim ove moje muzičare koje sam upoznao tamo.
Taksi "tesla"
Imao sam čast da mi povere prvi žuti taksi "teslu" u Njujorku. Tamo nemam stalnu kuću i stan. Iznajmljujem gde stignem, što će reći parkiram taksi po ulici i nije mi praktično da vozim eletkrično vozilo. Tokom testiranja Ilon Mask i ekipa iz "Tesle" zvali susvakog jutra da im saopštimo nedostatke. Bilo je mana, nije da nije, ali taj auto je bio san snova. Gradske vlasti su htele da zamene sve taksije "teslama", ali se žuti nije pokazao. Ima jako lepu kvaku, ali nije stilizovan za taksi. Moraš da izađeš svakoj trećoj babi da otvoriš vrata. Mask je zvao garažu direktno, a ja sam pričao sa njegovim timom. Radio sam noćnu smenu do pet, a onda sam ujutru u šest podnosio raport.
Ana Stanić
U žuti mi je u Njujorku jednom ušla Ana Stanić, to je stara priča, mislim da je već svi znaju. Bio je petak, ludilo u saobraćaju. Stanem i pogledam krajičkom oka, vidim Ana Stanić. Kažem sebi: "Ma pobudalio si, otkud Ana ovde?" Znali smo se mi odranije, svirali smo zajedno. Ulazi i govori srpski, ja se okrećem i pitam: "Ana, jesi to ti?", a onda onako iznenađeno odgovara: "Kad me sad šlog nije udario!"
Bekstejdž
U taksi mi je ušlo i nekoliko epizodnih glumaca, ali ona stara garda, prepoznali biste ih da im vidite slike sigurno. I, da, ušao mi je gitarista Mark Stjuart, stari gitarista Pol Sajmon. Onaj što ima zulufe. Sa njim sam se baš ispričao. Najdraže mi je bilo kad je ušao Džek Vajt iz Vajt strajpsa sa basistom, menadžerom i kumom. Ja provalim da su to oni. Bila neka duža vožnja i mi se raspričamo. Bio sam im ranije na svirci, ubili su. On je tu bio da promoviše svoj prvi solo album. Pozvao me je na koncert, ja računam iz kurtoazije su me pozvali. Kad vraga! Stiže sutra poruka: "Čekam te." Ušao sam u bekstejdž. Bilo mi je neprijatno na momente jer su me gledali kao da sam im neka rodbina, nije bilo ništa od onih šoubiz priča. Skroz drugačija atmosfera.
"Veliki brat"
Često su me pitali zašto sam bio u "Velikom bratu". Nemajući mogućnost da se predstavim negde, ali onako da svi znaju, ja sam otišao tamo. Neki znaju Hanterse, a ne znaju mene. Nisam mogao ništa učinkovitije smisliti u tom momentu. Sad sto dana budaljenja ne dolazi u obzir. Bio je plan četiri nedelje. Znao sam da neću izdržati, molio sam boga da me izbace posle dve nedelje, jer to mi je taman završavalo posao, sve preko toga bih poludeo. I tako je i bilo. Nisu to bile neke pare kao što ljudi misle. Mnogi su zamerili, a ja sam želeo da i baba na pijaci koja prodaje krompir zna čime se bavim i da sam to ja. Neki kasniji učesnici mi nisu bili jasni, pevačica koja ne peva. Šta ćeš tu? Imao sam jasan cilj, proizvod, imam prvi solo album i promovisao sam ga.
Kapisoda i Ksenija
Mnogo smo se dobro zabavljali. Bile su i tematske žurke posle "Velikog brata". Te dve nedelje je bila kvalitetna sprdnja. Družili smo se i kasnije. Znao sam i Kseniju Pajčin i Filipa Kapisodu. Filipu sam čak upoznao i porodicu, a Kseniju sam znao odranije, ona je sestra od strica našeg kuma. Ništa nije ni slutilo da će se desiti takva tragedija. Ne znam šta da kažem.
Susret sa suprugom
Supruga Jelena je Somborka, koja je živela i studirala u Subotici. Organizovala je svirke na Građevinskom, a mi smo se upoznali na jednoj od njih 1997. Međutim, onda se godinama nismo viđali. Doselila se u Novi Sad, sreli smo se i podsetila me je. Ostalo je išlo mic po mic. I evo nas sad.
Drago mi je da je novi album Hantersa konačno izašao. Skoro da smo odustali od albuma. Znaš već kako ide u današnje vreme - singl, singl, singl. Tako sedimo i na kraju kažemo, daj da izdamo album. Pregovarali smo sa svima, to se odugovlačilo, a nije davalo ništa u perspektivi. Godinama je neki poluideal da sve retroaktivno izdamo i na vinilu. Da mi sve u nekoj konačnici izađe na vinilima. Onda smo konačno došli do Loke i "Maskoma", koji su se uskostručno specijalizovali za vinile. Sad će to biti malo više posla da mi i ovi drugi albumi izađu tako. Prvi album slavi 30 godina, a dogodine će drugi isto slaviti jubilej. Svake godine će se ponešto desiti i za gostovanje i svirke. To su planovi, pa ćemo videti.
Planovi
Igrajući u igranom filmu "Love Hunter", dosta me je zaintrigirala gluma. Imao sam laku ulogu jer sam igrao sebe. Pripremamo jedan dokumentarac "Na dnu Panonskog mora", gde ću ja biti narator i povremeno voditelj. Tu ćemo otkrivati skrivene bisere Vojvodine. Biće malo geo, malo gastro, ma svega. Malo se zna o našim omiljenim specijalitetima i zanimljivostima iz malih mesta.
Političari
Najviše uživam u tišini. Već mi je puna glava svega i što gostujem i što sviram tamo-vamo. Nemam srca da odbijem drage prijatelje, ma koliko mi se to ne dopada u tom momentu. Uvek mi je drugarstvo jače. U šali kažem da će nam na grobu uklesati: "Šta ima lepše od druženja?" Često mi zameraju što sedim sa političarima. Ne pričam sa njima o politici, niti o poslu. Aleksandar Vulin je moj školski drugar, Borko Ilić i Mile Isakov su mi dobri prijatelji privatno, Nenad Čanak mi je kum, a znam se sa Majom Gojković, Milošem Vučevićem i Bojanom Pajtićem... Uvek sam smatrao da ne treba da idemo u taj mali postotak koji nas razdvaja ako nas toliko stvari spaja. Svi volimo da zagalamimo uz klopu i da pričamo o nekim budalaštinama. Što da se ne družimo?
Gde baš preko sto?
Ne plašim se smrti. Više se plašim smrti svojih bliskih. Zapravo, plašim se ako me nešto salomi, da me ne osakati. Nisam nikada razmišljao o smrti. Gatali su mi dosta puta i rekli da ću da živim preko sto. Ja sam rekao: "Gde baš preko sto?" Voleo bih nešto kao moji matorci, oko 80.
Zagrljaj koji te nasmeje
Ne može srećan čovek da piše pesme. Sad kad smo spremali novi album, shvatio sam da sam konačno srećan. Pre desetak godina sam konačno našao ženu koja me prati, dobili smo i sina. Nisam verovao da će se to tako desiti. Da mi je ova pamet bila onda, imao bih desetoro dece. Stvarno mislim to. Ovi što me znaju, znaju da ne da nikad nisam bio u tom fazonu, nego... A sve mimo toga je jedno golemo sviranje onoj stvari. Ništa nije bitnije u životu nego kad imaš taj zagrljaj koji te nasmeje.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
