Ako me pitaš kakvo mi je bilo detinjstvo, ne mogu o tome da ti pričam u prošlom vremenu, jer sam ja još uvek dete u duši i ono za mene još uvek traje.
Moje najranije godine, nežne i bezbrižne, obeležili su pre svih moji deda i baba Stojan i Kosa, s kojima smo živeli, i, naravno, moji roditelji Mijo i Novka. Eh, kad se samo prisetim te punoće života i kuće pune ljubavi, pažnje, međusobnog poštovanja i podrške...
Mama je živela za to da udovoljava tati i svima nama. Ona je, inače, bila matica koja nas je sve okupljala. Kod nas se uvek slavila slava, Božić, srpska Nova, bez obzira na to što je to bilo u vreme kad verski praznici nisu bili baš popularni. I danas se sećam običaja koje je moja baba Kosa tada primenjivala. A deda Stojan, inače legende sa Solunskog fronta, nosilac Albanske spomenice, zlatne Karađorđeve zvezde, Obilićeve medalje za hrabrost i niza drugih odlikovanja, rekao je mom tati da slava mora da se slavi, bez obzira na to što je novo vreme koje za Boga ne zna. "Slavu ne smiješ da mi zaboraviš", rekao je. To je bio zakon.
Učiteljica Milosava
I na tim principima i sistemu vrednosti poštovanja roditelja i starijih, gde se znao red i ko se zašta pita i ko zašta odgovara, da se zna čija se reč uvažava, na pravim, zasluženim, a ne nametnutim autoritetima i u kući, a i u školi, ja sam odrastala.
Tako je moja učiteljica Milosava bila, pored moje porodice, najomiljenija osoba u mom detinjstvu. Bila sam odličan đak, vukovac. Učila sam s lakoćom. Sećam se da su predlagali da posle prvog idem odmah u treći razred, ali su moji to odbili, a i ja sam plakala kad sam to čula jer nisam htela da idem od moje učiteljice. Volela bih da su i danas sve takve kao što je bila Milosava, stručna, otmena, nežna i pravedna... I na kraju sedmog razreda su nudili da završim i osmi, ali meni je to bilo neprihvatljivo jer mi je bilo lepo tako kako sam išla dotad, a kao da sam znala da od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba i da to nije samo pesmica.
Đak pešak
To je mnogima tada bilo nerazumljivo, ali nikad se nisam pokajala što detinjstvo, bezbrižnost, školsko doba, nisam skraćivala. Bila sam đak pešak u osnovnoj školi, ali te svoje školske dane i svoje detinjstvo ne bih menjala nikada ni sa kim, iako sam mnogo puta mokrih nogu provela dan u školi, razgrtala rukama sneg, ja s jedne strane, a moja mama s druge, da bih se vratila kući. I nije mi bilo teško. O tome mogu roman da napišem, možda i hoću. Meni je sve nekako bilo lako i svuda sam širila radost i optimizam. Ni tada za mene nije postojala mogućnost da nešto ne može ako ja mislim da može. Tu osobinu sam zadržala do danas i ona mnogima zadaje glavobolje, a mnoge je i usrećila. Ali to sam ja! Optimista nađe način.
Prva simpatija Joooj, sećam se da je trebalo da spremamo recital za neku školsku priredbu i jedan dečak iz starijeg razreda nije stigao da dođe na recitatorsku sekciju. Onda je ušao kod nas na čas srpskog da mu moja nastavnica da tu ulogu. Iako sam ga znala od pre, ja sam tad osetila leptiriće u stomaku. I uvek se toga sećam, prva simpatija. Nisam imala puno veza. Ja sam lojalna u svemu, u prijateljstvu, u poslu, a i u ljubavi. Udala sam se za najlepšeg kog sam do tada srela. A onda sam rodila naše sinove Nikolu i Andriju, još lepše od njega, ha-ha-ha! Sinovi su krenuli mojim putem, što mi deluje da sam bila dobra majka, iako sam mnogo vremena provodila na poslu.
Omiljeni lik i idol
Sećam se da mi je još deda govorio da sam advokat, a on je preminuo kad sam imala pet i po godina. Inače, njegov rođeni brat je bio celog života advokat i preminuo je kao advokat na Cetinju, Milisav Dobričanin, jedan od osnivača tamošnje advokatske komore. Omiljeni lik i moj idol. Lično, o tome nisam razmišljala do polovine srednje škole, kad sam tokom prisustva suđenjima u okviru profesionalne prakse poželela da sam u sudnici u ulozi advokata, i to branioca, jer sam, činilo mi se, imala štošta da prigovorim i postupanju sudije i postupanju tužioca, a želela sam da pomognem okrivljenima. Posebno me je u tome podstrekao jedan slučaj gde je okrivljeni bio sam, bez branioca, jer nije bila obavezna odbrana, a ja sam htela iz kože da izletim što ne mogu da mu pomognem, a mislila sam da umem! Ha-ha-ha! Tokom studija, moj profesor Krivičnog prava kod kog sam bila na vežbama, jedan izuzetan gospodin, pravi profesor u svakom smislu, profesor Mika Đorđević mi je rekao da sam brza, da brzo mislim i da bih bila odličan tužilac. Kad sam ja pitala: "A branilac", on mi je rekao: "Pa to vam je skoro isto, samo mnogo teže i teško je to za devojke, ali i tu biste bili odlični."
Borba s vetrenjačama
Pre desetak godina sam ga srela na odbrani jednog doktorata i tad sam ga podsetila na ovu njegovu opasku, a on je rekao da mu je baš drago što sam bila njegov student, da prati moj rad i da sam dobra u svom poslu. Bila sam srećna što sam, eto, i nakon toliko godina opet dobila priznanje da sam opravdala očekivanja i da sam, što bi rekli, položila ispit i u toj višedecenijskoj mukotrpnoj trci, svakodnevnom dokazivanju, nadmetanju i bukvalno dvadesetčetvoročasovnoj borbi za pravdu, za istinu, za poštovanje ljudskih prava. Često su to borbe s vetrenjačama. Kako vreme i godine prolaze, a ja stičem iskustvo, trebalo bi da je sve lakše i lakše, međutim, meni jeste lakše u odnosu na one druge koji su manje iskusni i koji nisu svakodnevno u gladijatorskoj areni kao što sam ja navikla, ali meni je teže mnogo toga sada nego pre 20 godina iz prostog razloga što se mnogo toga promenilo u radu državnih organa pred kojima postupam. Promenilo se i institucionalno, promenilo se i kad je u pitanju organizacija, a promenilo se i mnogo toga personalno, jer se većina današnjih sudija, tužilaca, policajaca umnogome razlikuju od onih pre dvadeset, trideset godina. Onda su pravila bila stroga, ali jasna, a danas se često osećam kao na ruletu, i da od sreće zavisi gde će loptica da upadne.
Kao u video-igrici
Jednom prilikom sam u razgovoru s kolegama rekla da se osećam kao da sam u nekoj video-igrici jer se svakodnevno pojavljuju neka nova pravila, nova tumačenja. Šta je uvek moglo, e sad ne može, i to bez razloga, već zato što se nekom može. I onda svakog dana moraš da pređeš mnogo izmišljenih prepreka da bi preživeo dan i došao na novi nivo, "novi level", da sutra možeš da ideš dalje.
Posle Petog oktobra krenuo je pad kvaliteta na svim nivoima, a to se posebno odrazilo na pravosuđe. Kadrovi su birani po burazerskom principu i po partijskoj pripadnosti i to se više nije moglo zaustaviti. Ne kažem da tu nema i nekih kvalitetnih kadrova, taman posla da nema, ali ceo sistem koji su tad krenuli da nam uređuju stranci krenuo je da se urušava. I kad izvučete nekoliko kamena iz temelja, kad srušite noseći zid, tu se urušavanje ne može zaustaviti. I onda vam za svaku situaciju, za rešavanje svakog profesionalnog problema, treba minimum tri puta više snage i vremena. A apsolutno bi bilo jednostavno činjenično stanje podvesti pod jasnu pravnu normu, te tako rešiti svaki pravni problem.
Umesto toga, izvor prava postaje sudska praksa, koja postaje jača od jasnih zakonskih normi, a onemogućavanje advokata da uopšte dođe u poziciju da radi svoj posao svakodnevna prepreka. Neprimereno, a lično ophođenje, omalovažavanje advokata - svakodnevna pojava. Tad je postalo normalno da se advokati satanizuju, da se zabranjuje sudijama i tužiocima da komuniciraju sa advokatima, jer ako komuniciraju, to se odmah tumačilo koruptivno, što je čist idiotizam i uvredljivo za sve zajedno. Ali to je sve bilo u cilju otuđenja, čak su mi neki tužioci i sudije pričali kako su im držali edukacije i davali uputstva kako da se odbojno, a ja bih rekla "neprijateljski", ponašaju prema advokatima. Sve u svemu, sve više su nas svi mrzeli, zavideli nam na samostalnosti, sve dok i među advokate nisu uselili ponašanja političkih stranaka. Međutim, ipak još uvek nekako odolevamo.
Teški slučajevi
U karijeri sam i imala samo teške slučajeve, svaki iz drugih razloga. Neki zbog same činjenice ko je okrivljeni, neki zbog vrste i težine krivičnog dela, načina izvršenja i vrste dokaza, neki zbog pritiska javnosti i razbuktalih "navijačkih" strasti, gde smo gotovo linčovani kako okrivljeni klijenti, tako i mi branioci. Najkompleksnije je ipak bilo suđenje po optužnici za krivično delo odavanje državne tajne iz 2001. godine, kojom se okrivljenima stavljalo na teret da su nepozvanim licima učinili dostupnim diskove s podacima o određenim osobama. Okrivljeni su bili Nikola Ćurčić, Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić, šefovi nekadašnjeg Resora državne bezbednosti. To je jedan od mnogo predmeta pokrenutih posle petooktobarske "revolucije", kad su pobednici u svom revanšističkom naletu prema prethodnoj vlasti izmislili milion postupaka "protiv bivšeg režima", kako su tada govorili.
Trudili su se da to bude što zvučnije, pa tako, zamisli, kako to zvuči - odavanje državne tajne. Ali na kraju predstave od toga nije bilo ništa, jer je presuda pravnosnažna oslobađajuća, kao i što su presude za sve moje klijente po tim političkim krivičnim prijavama i optužnicama iz tog vremena. Nije dokazano da je došlo do odavanja državne tajne, a čak i da je došlo do odavanja tajni koje su navodno bile na tim spornim diskovima, to ne bi predstavljalo nikakvu opasnost po bezbednost zemlje... To je bio iscrpljujući postupak, gde je bila isključena javnost i nisam mogla ni sa kim da se konsultujem i nismo imali tada mogućnost stručnog savetnika kao danas. A, na primer, imali smo s jedne strane u dokazima rezultate najmodernijih dostignuća informacionih tehnologija kakva se primenjuju u tajnim službama, kriptovanje i slično, a s druge strane anahrone propise Državne bezbednosti još iz 70-ih pod koje je trebalo podvesti i kroz koje je trebalo sve to tumačiti... Užasno teško.
Učenje u hodu
Sudije su, na primer, zakazivale posebna suđenja, gde smo se danima upoznavali s tim propisima, bukvalno smo svi učili jer nam je svima, osim okrivljenima, to bilo potpuno nepoznato. Bio je to vrlo visok profesionalni nivo suđenja u svim različitim većima, koliko god ih se izmenjalo i u prvom i u drugom stepenu. Dodatno, moram da kažem jednu zanimljivu stvar: ja u to vreme nisam znala da radim na kompjuteru, praktično sam ga isključivala iz struje kad hoću da ga isključim, ali zbog tog predmeta sam išla na sve moguće kurseve i savladala sve nivoe kako bih što bolje ušla u materiju, i uspela sam. Koliko je težak bio postupak, govori i činjenica da je odmah nakon hapšenja okrivljenih za to krivično delo došlo do izmene zakona, i to je objavljeno u Službenom glasniku. Međutim, čim je tadašnja vlast shvatila da će taj propis ići u korist okrivljenima i da je to što su propisali praktično dekriminalizacija onog što se okrivljenima stavlja na teret - oslobađajuća okolnost, brže-bolje su izmenili propis nakon što su ga već objavili u Službenom glasniku, a pre nego što je stupio na pravnu snagu.
Slobodan strelac
Opšte je poznato da sam slobodan strelac i uvek sve radim po svom znanju i po svom osećaju. Ne mogu da se uklapam u tuđe odbrane, pa teško ulazim u predmete gde je neko to već osmislio drugačije nego što bih ja. Nekad uzmem neki predmet koji je već neko radio da bih vadila kestenje iz vatre, ali uvek najradije radim predmete od samog početka i osmislim sve što se može predvideti i prihvatam odgovornost za svoj rad.
Problem kad si žena
Sve ovo što ti pričam je još jedno pedeset puta teže kad si žensko. Jer treba da prođe vremena i vremena i da se dokazuješ da si bolja od njih da bi te gledali ravnopravno kolegijalno, a ne da ti gledaju pod suknju, a samim tim i kao niži pol. Advokatura je tradicionalno bila muški posao, pa mnogo vremena, muke i dokazivanja treba da bi te uopšte kolege primetile, a da ne gledaju samo u tvoje ženske atribute... I to je sve na nivou borbe na koju je navikla svaka žena u poslu. Ali kad kreneš da se penješ na sam vrh i kad se oni osete ugroženo, tu ne biraju ni način, ni sredstva i sve to postaje vrlo teško, s mnogo niskih udaraca i bez iole džentlmenstva, al' bože moj... Oguglaš i znaš da samo najjači opstaju.
Naravno, ima i divnih kolega i profesionalaca, jer da ih nema, gde bih sama. Stvarno je problem kad ste žena, a uspešna. Onda vam zavide i mrze vas i žene i muškarci. Mnogo kompleksno. Međutim, za prethodnih trideset godina nijedan ozbiljan, težak, pa ni politički sudski proces me nije zaobišao. Ja sam gradila odbrane svojih klijenata i one su gradile mene. I evo, tu sam gde sam sada i mislim da mogu još. A ponovo bih sve isto.
NE PROPUSTITE
