"DRŽALA SAM MOMU ZA RUKU DO KRAJA" Ljiljana Kapor o odrastanju, košarci, manekenstvu: Obišla ceo svet, a u srcu joj ostao Njujork
Foto: Marina Lopičić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

"DRŽALA SAM MOMU ZA RUKU DO KRAJA" Ljiljana Kapor o odrastanju, košarci, manekenstvu: Obišla ceo svet, a u srcu joj ostao Njujork

Moja životna priča -

Odrasla je u Beogradu, u građanskoj porodici, ali mesto rođenja joj je Maribor i prva njena sećanja vezana su za labudove na jezeru u blizini njihovog stana i šetnje po Pohorju. Bavljenje sportom ulepšalo je njeno odrastanje, ali i učilo je disciplini i odricanju. Susret s kreatorkom Mirjanom Marić odveo ju je na modnu pistu. Obišla je, radeći kao stjuardesa, ceo svet, ali Njujork je njena omiljena destinacija i omiljeni grad, jer je to grad u kom je počela njena velika ljubav s piscem i slikarom Momom Kaporom. Venčali su se u manastiru Dobrun, u Republici Srpskoj, uz blagoslov i odobrenje vladike dabrobosanskog Nikolaja

Kao mnoga deca moje generacije, odrasla sam u Beogradu, u građanskoj porodici, ali mesto mog rođenja je Maribor. Tata, Sretko Todorović, bio je vojno lice, po zanimanju inženjer sa činom pukovnika, a mama Gordana je bila ekonomista i radila je u banci kao finansijski stručnjak. Moj brat Slobodan je stariji od mene godinu dana, a ja sam ga obožavala i bili smo jako vezani od najranijih dana. Bila sam prava dobra devojčica, dok su nestašluci pripadali mom bratu.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Labudovi

Detinjstva se sećam kao bezbrižnog i srećnog. Ono čega se prvo setim a vezano je za Maribor jesu labudovi na jezeru u blizini našeg stana i dani provedeni kod tetke koju smo moj brat Boban i ja zvali Dada. Ona nas je čuvala i brinula o nama u Mariboru dok su nam roditelji bili na poslu, a kasnije, leta provedena u njenoj kući u podnožju Pohorja. Ti radosni dani su mi zauvek ostali kao oaza igre, smeha i radosti, kao i šetnje po Pohorju i branje pečurki.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Balerina

Imali smo puno domaćih životinja i razne živine. Sećam se malog crnog petla kog sam pripitomila i obožavala, mazila ga i igrala se s njim, sve dok jednog dana, kako to već biva, nije završio u supi za nedeljni ručak. Deo leta smo provodili i kod bake, mamine mame, u Kuršumliji, gde smo dolazili svake godine posle mora. Kao mala sam sanjala da budem balerina, pa sam tako kod bake okupljala komšinice iz dvorišta i priređivala predstave.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Crvena zvezda

Tata je 1961. godine premešten u Beograd, u WTA institut, tako da ja od svoje četvrte godine živim u Beogradu. Išla sam u OŠ "Isidora Sekulić" i u petom razredu počinjem da igram košarku. Kao školski tim osvajamo prvo mesto na republičkom takmičenju, a zatim osvajamo i državno prvenstvo. Bila sam u sedmom razredu kad me je trener Ciga Ilić pozvao da treniram u Zvezdi, gde počinjem ozbiljno da se bavim košarkom. Ostajem tamo godinu dana i prelazim u KK Voždovac, gde sa četrnaest godina treniram i igram s prvim timom, a igram i utakmice za juniore i bivam pozvana 1973. godine u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, kod Bore Cenića.

Odricanje

Tokom cele gimnazije treniram i igram za prvi tim Voždovca. Te godine bavljenja sportom, treninzi, putovanja, gostovanja, kako u zemlji, tako i inostranstvu, obeležili su i ulepšali moje odrastanje. To je uticalo na moje samopouzdanje i shvatanje i pobede i poraza. Sport vas uči fer-pleju, da poštujete protivnika, da stičete disciplinu i kako funkcionišete u timu. Ali ima i odricanja, a to znači da nisam bila ni na jednoj ekskurziji sa svojom školom i svojim drugaricama, propuštala sam neke dešavanja koja su vezana za gimnazijske dane, jer sam ili bila na treningu, a trenirali smo dva puta dnevno, ili na pripremama, ili na utakmici u nekom gradu ili drugoj državi. Zato sam morala više da učim i da budem dobar đak kako bi škola i razredni imali sluha za moje odsustvovanje sa časova. Jedini problem mi je zadavala matematika i nekako su mi uvek poklanjali ocenu više zbog odličnog uspeha.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Manekenka

Pred kraj gimnazije došlo je do zasićenja i želje da nadoknadim fazu u životu koju sam preskočila. Ne mogu tačno da se setim kako i gde, ali upoznala sam Mirjanu Marić, kreatorku "Jugoeksporta", i posle probnog snimanja počela da radim s njom kao njihova manekenka. Zatim sam s Vesnom Šunjić iz Mostara radila kolekcije za mlade, revije na sajmovima mode, revije po jadranskoj obali koje je organizovalo udruženje manekena. U to vreme manekenke su bile Tamara Bakić, Ljiljana Perović, Ivanka Dvojaković, Mirjana Žegarac, Ljilja Tica i da ne nabrajam sve te divne devojke i žene koje su bile neprikosnovene na modnoj pisti godinama. Imala sam sreću da radim s njima nekoliko godina.

Stjuardesa

Nemirnog duha i s velikom željom da se osamostalim i putujem po svetu, javila sam se na "Jatov" konkurs za stjuardese. Već sam studirala istoriju umetnosti i moja mama je bila protiv toga da počnem da radim dok ne završim fakultet. Međutim, primili su me. Kriterijumi su bili visoki, a jedan od glavnih uslova bio je znanje dva svetska jezika. Ja sam govorila engleski i francuski, jer su roditelji insistirali na obrazovanju, čitanju knjiga i učenju jezika, tako da smo brat i ja od osnovne imali privatne časove stranih jezika.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Ceo svet

Mislim da je to bio najlepši period u mom devojačkom, a i kasnijem životu. U to vreme "Jatom" se letelo po celom svetu i tadašnjoj našoj zemlji. Nekako sam posle godinu dana počela da letim u interkontinentalnom saobraćaju, tako da su moje destinacije bile Amerika, Kanada, Azija, Australija, Kina, Bliski istok, Afrika... Mogu slobodno da kažem da sam obišla, radeći kao stjuardesa, skoro ceo svet, jer u to vreme smo ipak imali mali broj aviona u odnosu na linije na kojima smo leteli. To je značilo, na primer, da je let do Australije i nazad trajao skoro mesec dana, sa smenama u Dubaiju, Singapuru do Sidneja i nazad i sa ostancima od sedam dana u svakom gradu.

Rej Čarls

Mnoge poznate ličnosti sam sretala na našim letovima. U avionu sam imala priliku da upoznam Reja Čarlsa, koji je imao koncert u Beogradu, i kako je sedeo u prvoj klasi, u kojoj sam radila, imala sam tu sreću da se brinem o njemu. Na kraju leta poklonio mi je CD s njegovim potpisom. Upoznala sam i dansku kraljicu kad je bila u poseti Jugoslaviji, mnoge političare bivše zajedničke države, glumce i reditelje. Ne mogu sve da ih nabrojim, ali ono što ne mogu sigurno da zaboravim jeste da sam bila deo kabinskog osoblja u avionu koji je dovezao Artukovića iz Njujorka za Zagreb, na suđenje za ratne zločine. Imali smo posebnu proceduru na samom aerodromu JFK za ulazak u avion kad smo saznali da postoji pretnja od postavljene bombe.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Peking

Takođe, sećam se prvog leta za Peking 1980. godine, koji nije bio komercijalan, već smo vozili državnu delegaciju i privrednike u Kinu, koja je tada još uvek bila zatvorena zemlja i mi smo bili jedina strana kompanija koja je sletela u Peking. Ostali smo tamo tri nedelje. U to vreme u Pekingu postoji samo jedan hotel, "Peking", za strance i diplomatsko naselje; od kola poneka "volga" kao taksi i milioni biciklista. Za kineski narod mi smo bili kao marsovci, ljudi na ulici su nas okruživali i posmatrali zapanjeno. Tako da o iskustvima i onome šta sam sve videla i doživela tokom petnaest godina letenja mislim da bi mogla i knjiga da se napiše.

Omiljeni grad

Njujork je bio moja omiljena destinacija i omiljeni grad. Zavolela sam ga i pre nego sam kročila u njega, još od knjige i filma "Doručak kod Tifanija", a najviše jer je to grad u kom je počela Momina i moja velika ljubav. Postoje dve verzije našeg početka, Momina, o kojoj je govorio: "Tako sam 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu, a pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku." I stvarno sam ga držala za ruku do kraja života.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Ipak je bio Beograd

Mi smo se ipak upoznali u Beogradu, u Knez Mihailovoj. U to vreme ta ulica je bila obavezan deo Mominog, i ne samo njegovog, podnevnog gluvarenja. Sreli smo se ispred Filozofskog fakulteta, na koji sam krenula tog dana, ali sam, na Momin poziv za piće, otišla s njim u "Grčku kraljicu". Posle izvesnog vremena sreli smo se u Kosovskoj ulici, na večeri priređenoj u čast Marija Fanelija, njegovog velikog prijatelja. Negde pred kraj, na samom izlazu iz stana, naše društvo je krenulo u Klub književnika, a na vratima se pojavio Moma doprativši Marijevog sina. Oboje smo se obradovali tom susretu i on me je pitao da li letim za Njujork, jer je sutradan putovao, i rekao da ostaje tamo nekoliko meseci. Napisao mi je adresu i telefon na parčetu papira i zamolio me da mu donesem naše novine. I tako, posle nekoliko dana, otišla sam na smenu u Njujork i od tada počinje naša ljubavna priča.

Život udvoje

Posle nekoliko godina provedenih zajedno odlučili smo, tačnije on je odlučio da se razvede i da počnemo da živimo zajedno. Nije bilo lako jer u to vreme nije bilo moguće da se nađe stan za iznajmljivanje. Naš prvi zajednički krov nad glavom bila je soba u Vladetinoj koju nam je ustupio naš prijatelj iz Kanade čija majka je tih dana putovala kod njega u Toronto, tako da smo se snašli za prvih nekoliko meseci, dok nismo našli stančić u maloj kući u dvorištu u Dalmatinskoj ulici, gde smo živeli nekoliko godina. I tako smo se selili po Beogradu, od Bulevara revolucije, Kičevske, preko Skadarlije, dok na kraju nismo došli u kuću na Neimaru, u Nebojšinoj ulici. Tu smo proveli naših poslednjih 15 godina zajedničkog života, sve do Momine smrti 2010. godine, a u njoj i dalje živim, okružena njegovim slikama i u enterijeru koji smo zajedno stvarali.

Momo Kapor
foto: Privatna Arhiva

Moj Moma...

Ne znam kako opisati u nekoliko rečenica skoro trideset godina života sa čovekom kakav je bio Moma. Kad je neko slikar i pisac i kada ga bog obdari mnogim talentima kao Momu, kada živite pored barda srpske intelektualne scene, umetnika urbanog Beograda i jednog od njegovih simbola, svakako da morate da odgovorite raznim zahtevima i da se ponašate u skladu s tim. Moma, kad je pisao, nije slikao - i obrnuto, jer te dve umetnosti traže određeni tok svesti i različito ponašanje i atmosferu. To podrazumeva dva oprečna načina života, tako sam se i ja ponašala sledeći njihov ritam.

Kuhinja

Moma je voleo da kuva, i sam se šalio da, dok kuva, malo skoči do štafelaja da nešto naslika, pa nastavlja s kuvanjem Bio je poznat njegov pasulj, na koje je ponosno zvao prijatelje, i voleo je da kuva neka stara jela. Ta jela su bila za Momu kao Prustova "Mala Madlena". Zaboravljeni ukusi, ukusi detinjstva kojima se vraćao.

Momo Kapor
foto: Vladimir Šporčić

Bolest

Kad se razboleo od raka grla, prvo se lečio u Beogradu, zračenjem, koje je, nažalost, bilo neuspešno, s mogućnošću katastrofalnog ishoda. Tada smo otišli u Švajcarsku i posle duge i teške, ali uspešne operacije i dve godine kontrola svakih nekoliko meseci, sa medicinske strane on je bio zdrav čovek. Nažalost, posle tri godine bolest se vratila i, posle ponovne teške operacije i hemioterapija u Švajcarskoj i zračenja u Istanbulu, ishod je poznat. Uglavnom, pokušali smo sve što je bilo moguće, ali sudbina ne može da se izbegne. U svemu tome je Moma bio isti kao i uvek.

Ljubav daje snagu

Za borbu s takvom bolešću potrebna je enormna snaga koju crpite, a da ni sami ne znate odakle. Snagu vam daje ljubav, vera u život i nada da će se sve završiti na najbolji mogući način (mada u jednom momentu shvatite da neće). Ne znam odakle ona dolazi. Valjda je to normalno, jer tada uopšte ne razmišljate o sebi. Moram da kažem da sam kao neko ko je proveo pola svog života s Momom ponosna, srećna i zahvalna na životu koji sam proživela s njim kao životna saputnica i direktan učesnik stvaranja mnogih knjiga i slika koje je ostavio iza sebe. Smatram to privilegijom, da sam volela i bila voljena od takvog čoveka.

Bez daha

Ono što sam najviše volela kod Mome bio je njegov odnos prema životu uopšte, jer je bio najveći pobornik lepote i proizvodio je radost oko sebe i uživao u njoj. Lepotu je stvarao on sam slikajući je, a njegova literatura je enciklopedija našeg svakodnevnog života. Ono čemu sam se oduvek divila i pred čim sam iznova svaki put, sve te godine, ostajala bez daha jeste momenat kada vidim kako se na praznom, belom slikarskom platnu pred kojim stoji pojavljuju likovi devojaka, Leonardovih Madona, školice, Beograd, Ade. Te linije i boje su otkrivale lepotu i suštinu njegovog bivstvovanja na ovom svetu.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Ne plašim se

Kada sve to proživite sa osobom koju obožavate, kojoj ste posvetili najveći deo svog života, koja vas je naučila, između ostalog, da je i smrt deo života, ja se ne plašim, a i ne razmišljam o tome, jer mislim da je svako od nas na ovom svetu iz određenih razloga, sa određenim zadatkom. Sada kada mislim o svom životu, sve bih isto uradila.

Pamtiću...

Ako mogu da izdvojim vreme ili dan kad sam bila najsrećnija, to je dan našeg crkvenog venčanja, mada smo tada već devetnaest godina bili u braku. Ta odluka koju donesete posle toliko godina provedenih zajedno, da svoj život i ljubav krunišete pred bogom, mogu da kažem da je najsrećnija, možda najvažnija u mom životu. To je dan kad je Moma punio sedamdeset godina i bio je Uskrs. Venčali smo se u manastiru Dobrun, u Republici Srpskoj, uz blagoslov i odobrenje vladike dabrobosanskog Nikolaja.

Ljiljana Kapor
foto: Privatna Arhiva

Za kraj

Kao i život, i sreća ima kraj, došao je i dan kad sam se oprostila od Mome posle tri godine od tada; obećanje dato - i u dobru i u zlu, do kraja života. Moj najtužniji dan.

Bez straha

Ako me mladi ljudi čuju, želela bih da im kažem da ne odustaju od svojih želja i snova, da budu uporni, samo tako će uspeti da ostvare ono što žele. Bez straha.

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track