IZBEGAO SAM STRAŠNU SUDBINU KOLEGA NA RTS TOKOM BOMBARDOVANJA: Ispovest Aleksandra Gajovića o novinarstvu, Beogradu i muzici
Foto: Nemanja Nikolić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

IZBEGAO SAM STRAŠNU SUDBINU KOLEGA NA RTS TOKOM BOMBARDOVANJA: Ispovest Aleksandra Gajovića o novinarstvu, Beogradu i muzici

Moja životna priča -

Rođen je 26. decembra 1951. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu, a za njega se može reći da je najuspešniji glumac među novinarima. Nastupao je u čuvenom mjuziklu "Kosa" Ateljea 212 i bio je istinska zvezda. Želeo je da bude advokat kao i njegov otac, ali se zaljubio u novinarstvo. Pisao je za Džuboks, Potrošački informator, Ekspres politiku, a bio je glavni urednik Sveta kompjutera i Ilustrovane politike. Ostavio je velik trag i na televiziji, ali i u muzici uređujući programske večeri Mesama, Sunčanih skala i Budvanskog festivalu

Prva sećanja vezana su mi za baku Leposavu i deku Đorđa, ne majku i oca, nego baš deku i baku, koji su se neverovatno brinuli o meni. Kao i mamina sestra Natalija. Odrastao sam uz njih troje. Roditelji su se rano razveli, a ja sam pripao majci.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Imao sam presrećno detinjstvo, toliko sam bio pažen i mažen da se to odrazilo kasnije na mene i život. Bio sam razmažen i oduvek osetljiv. Naročito na nepravdu, koju sam teško podnosio. Baka i deka su me razmazili sve u šesnaest.

Otac Miroslav je bio cenjeni advokat. Prvo je brinuo o bezbednosti predsednika Tita, onda je bio načelnik pasoškog odeljenja u tadašnjem SUP ili MUP, kako se već zvao. Nakon Brionskog plenuma, zbog obračuna Tita i Rankovića, smenjena je cela garnitura, a među njima i moj otac, koji je pripadao Leki. Otac je sa 30 godina završio pravni fakultet i već naredne je postao advokat. Majka Jelena je bila stroga. Želela je da me na taj način izvede na pravi put, a s obzirom na to da su me baka, deka i tetka razmazili, imala je težak zadatak. Rekao sam ti da sam mislio da je ceo svet moj i da mogu da radim šta god hoću. Međutim, majka mi to nije dozvoljavala, naročito me je terorisala kad sam krenuo u školu.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Nestašluci

Nisam bio bogzna kakav đak, završio sam ovu školu u kraju, pored kafića, "Drinku Pavlović". Na svaku moju lošu ocenu je reagovala ljutito. Bežao sam iz škole, i to iz sve snage, zato sam morao i da menjam školu. Upisao sam Prvu beogradsku gimnaziju, a onda me je, na majčin predlog, otac ispisao iz nje. Nemoj da se čudiš, imali su pravo. Pobegao sam kroz prozor. Video sam profesorku kako ide ka učionici, nisam bio spreman i, šta ću, iskočim kroz prozor. Tad sam trenirao fudbal u OFK Beograd i meni je to bilo sve. Kakva škola... Nije me mnogo interesovala. Reći ću ti i što su me ispisali iz škole. Taj moj beg videla je profesorka, otišla je u zbornicu i rekla kolegama šta sm uradio. Samo su je uplašeno pitali: "S kog sprata?" Sad ti je valjda jasnije što je otac morao da uradi to.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Po kazni

Zbog lošeg vladanja sam dobio opomenu pred isključenje. Otac mi je tada zabranio da treniram, što je za mene bila najveća kazna. Tada sam išao na stadion i gledao preko žice kako moji drugovi igraju, a ja nisam smeo. Tata je stalno dolazio tamo, jer je bio u upravi kluba. Ništa nisam mogao da uradim. Prebacili su me iz Prve u Četrnaestu gimnaziju. Valjda su mislili što dalje. A nije bila daleko, kod Kalenić pijace je. Ne znam da li postoji Petnaesta, tada je Četrnaesta bila poslednja. E, tamo sam bio mnogo bolji đak. I dalje mi je bilo zabranjeno da treniram, ali sam zato svaki odmor koristio da u školskom dvorištu igram fudbal. Moj glavni saigrač u to vreme bio je čuveni Vladimir Janković Džet. E sad, mi se tu zaigramo u fudbal, naravno, meni ne pada na pamet da odem na časove, a kako sam imao neki drečavo narandžasti džemper, nastavnik me je video da sam u dvorištu umesto na času, i eto ti opomene. Bio sam nemiran i nestašan đak, nisu mogli da izađu s nama na kraj...

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

"Kosa"

U to vreme, sa 16 godina sam postao član plemena "Kose" Ateljea 212, odigrali smo više od 200 predstava i obišli celu Jugoslaviju. Znaš, Četrnaesta je bila liberalna, nisi morao da nosiš uniformu, a ni da se šišaš. Stanovao sam prekoputa Ateljea i stalno sam tu visio, ljudi su me poznavali. Bila je to 1967. godina, a ja sam od prvog honorara odmah kupio "Bruksove" čizmice i kaiš s velikom šnalom. Bio sam zvezda, svi su se okretali za mnom. To mi je ostalo urezano zauvek u sećanju kao najlepši period života. Živeo sam na račun roditelja i igrao u "Kosi". Na račun toga, profesori u školi su počeli da se opuštaju, a ja sam im, moram da ti priznam, davao karte za predstavu. Tako sam ti ja završio tu gimnaziju nekako, zahvaljujući svojim vezama, i upisao pravni fakultet.

Studije

Zahvaljujući "Kosi", putovao sam i bilo mi je predivno. A studije? Ako izađem na ispit, izašao sam, ako ne, nije ni važno, važna mi je bila "Kosa" i honorar koji sam dobio. Pet godina je trajalo to moje drugovanje u plemenu, a onda je došla treća godina fakulteta i ja sam morao ozbiljnije da shvatim studiranje. Pritisnuo sam i diplomirao. Odlučio sam se za prava verovatno zbog oca. Mislio sam da mogu da se bavim advokaturom, ali vraga. Počeo sam da pišem u školskom časopisu i, verujte mi, nije bilo većeg oduševljenja nego kad se objavi moj tekst. Shvatio sam da neću ići očevim putem, koji je on već na neki način utro za mene, pa sam se okrenuo novinarstvu. Prvo sam pisao za neke omladinske časopise, onda je došao famozni Džuboks. Pisao sam o muzici, tad su nastale fotografije koje sad gledaš, ali polako, ispričaću ti sve. Džuboks je u to vreme bio zakon, što je meni imponovalo. Čak sam i u vojsci pisao tekstove.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Do kraja

U vojsku sam otišao sa 28 godina, to je bila granica. Izbegavao sam je maksimalno, čak sam i upisao poljoprivredni fakultet nakon pravnog da ne bih morao da idem. Međutim, došao je kraj mom odlaganju. Prvi deo sam služio u Trebinju, a drugi u Tuzli. E, u Tuzli mi je bilo najlepše. Bio sam van kasarne, spavali smo u ambulanti, kao bolničari, nisam imao jutarnje ustajanje, fiskulturu, ma ništa. Mnogo toga se u vojsci nauči i nije mi teško pala. Možda će ti biti smešno, ali najdisciplinovaniji sam bio upravo tu.

Crna hronika

Kad sam se vratio, morao sam od nečega da živim. Nema "Kose", nema ničega što je bilo pre vojske. Tada sam počeo da sarađujem s Politikom ekspres. Te novine su svi muzičari kupovali da vide da li su pomenuti, makar u jednom redu. Međutim, nisam se zaposlio, ali sam imao neki skroman honorar. Radio sam s još jednim listom, zvao se Potrošački informator, kao sekretar samoupravljanja. Sve do trenutka dok Ekspres nije raspisao konkurs na koji sam se ja javio i narednih sedam godina sam proveo tu. Međutim, radio sam crnu hroniku. Možda će ti biti čudno, ali za mene je to bilo fenomenalno iskustvo. Obnovio sam znanje iz kriminalistike, a svakog jutra sam išao ispred Palate pravde i čekao informacije, sprijateljio sam se s daktilografkinjama i imao sam sve informacije prvi.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Sudbinski premeštaj

Bio sam i glavni urednik Pop roka i pokrenuo sam list Huper zajedno s Dejanom Patakovićem. Huper ti je u tom trenutku bio jugoslovenski najtiražniji ilustrovani časopis, išao je u 60.000 primeraka. Ujedno sam bio i glavni urednik Sveta kompjutera. Radio sam puno, ali se sve to kompenzovalo time što radim ono što volim. Nakon toga sam, po naređenju generalnog direktora Žike Minovića, bio prebačen u četvorku. Bio četvrti koji je osnovao televiziju Politike. Premešten sam čak da budem i zamenik glavnog i odgovornog urednika i tu sam, bogami, proveo tri i po godine. E, ono što je zanimljivo i životno za mene važno, tu sam upoznao suprugu Tanju. Ona je bila sekretar programa.

Bogatstvo

Da se odmah razumemo, imao sam pre toga jedan brak i razveo sam se. S bivšom suprugom Slobodankom sam dobio dve ćerke - Bojanu i Vericu. Obe su odrasle i ne žive u Srbiji. Bojana se udala za Italijana, živi u Rimu i očekuje prinovu, a mlađa živi sa suprugom u Londonu i ima decu Sofiju i Sergeja. A najmlađi sin Miloš? Ako su ove dve propustile nešto, e, on mi je sve to naplatio. Bio je mnogo nestašan. Završio je fakultet i radi, kako ja to volim da kažem, na najvišem mestu u Beogradu. Sada ćete vi da pomislite da on radi u Gradskoj skupštini, ali ne. On radi na Avalskom tornju, dočekuje turiste i svašta nešto. Radi, zadovoljan je i baš ga briga. Samo, trošadžija je neverovatan.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Kum nije dugme

Robert Nemeček je čovek koga najduže poznajem od svih ljudi u Beogradu, a s kojim sam od prvog dana pa do kraja bio u kontaktu, bez svađe i ružnih reči. Kad se vratio iz Londona, pozvao sam ga na televiziju Politika da bude filmski urednik. Ipak, naše druženje nije bilo film, koliko muzika. Otkrio mi je toliko izvođača koje nikada u životu nisam čuo. Njemu sam nosio knjige da pročita i da mi da svoj sud o njima. Bio je užasno duhovit. Tri dana pre nego što je preminuo, dao mi je CD jednog američkog gitariste za koga niko nije čuo, a primljen je u Kuću slavnih. Nokija Edvards. Kakav je to zvuk. I danas kad slušam muziku setim se njega i plače mi se. Kad hoću da gledam neki film, ruka mi sama krene ka telefonu da ga pitam da li je gledao. A svaki film je gledao. Ne mogu ti opisati koliko mi nedostaje. Sada ti je valjda jasno zbog čega mi je bilo potpuno logično da takvog čoveka pozovem da mi bude kum u drugom mandatu. Venčao sam se s drugom suprugom u opštini Savski venac, 2. januara, čim su otvorili vrata, bili smo prvi. U osam ujutru. I evo, i dan-danas sam u jednom srećnom braku, više od 30 godina.

"Pitaj me nešto"

E, sada da ti nastavim ovu svoju bibliografsku priču. Posle Politike sam dobio poziv da pređem na treći kanal RTS, kao urednik i voditelj. To je bila 1993. godina. Imao sam autorsku emisiju "Baš lično" i uradio sam tačno 99 intervjua. Emisija je bila specifična po tome što bi na kraju gosta zamolio da mi postavi neko pitanje. I sad tebe interesuje koje je bilo najupečatljivije? Otkriću ti. Oliver Mandić me pitao šta mislim o Slobodanu Miloševiću. Pazi, to je bilo veliko iznenađenje, u to vreme da ti neko postavi takvo pitanje...

Oliver Mandić
foto: Pritnscreen

"Prinudni odmor"

Ta epizoda se završila 1996. godine, zbog demonstracija protiv izborne krađe. Pridružio sam se studentima, a iako je to bilo negde predveče, mene je sutra ujutru pozvao generalni direktor, koji je na stolu imao moju sliku i poslao me na "prinudni odmor". Umanjena plata za 30% i nema posla. Bile su to dve najteže godine u mom životu. U najboljim sam godinama za rad, a ja ne radim. Bilo je strašno. Na posao me je vratio Jovan Ristić u zabavnu redakciju, vodio sam "Nedeljno popodne".

Nisam imao gde...

Bombardovanje sam doživeo u RTS. Svake večeri sam odlazio Takovsku 10, gde sam dežurao od sedam uveče do tri ujutru. Izbegao sam strašnu sudbinu kolega jer sam te noći, kad je pala bomba, bio slobodan. Ceo kraj se tresao. Bilo je strašno, jezivi prizori koje ne možeš da zaboraviš. Nekoliko dana pre toga sam čuo da će gađati neki važan objekat. Pomislio sam da će biti RTS, ali nisam smeo da odsustvujem s posla. Danima sam na posao odlazio s grčem u stomaku. A na kraju se to moje dežurstvo završilo jer nisam više imao gde da odem. Onda sam dobio poziv iz Javnog preduzeća "Srbijašume", da pređem tamo i osnujem ekološku televiziju. Smenom rukovodstva otišli su i oni koji su bili zainteresovani za tu televiziju.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Ministarstvo

Sad dok ti pričam, shvatam koliko sam redakcija promenio i koliko sam različitih ljudi upoznao, ali da ti ne dužim, nemamo mnogo vremena. S televizijom sam završio kad sam se vratio u Politiku ekspres, pa u Glas javnosti. Međutim, svašta se tu dešavalo, isplate nisu bile redovne i ja sam se našao na ulici. Tu je na scenu stupila državna sekretarka Ministarstva kulture i informisanja Dragana Milićević Milutinović, koja me je pitala da li bi radio s njom u ministarstvu. A ja na ulici, gde da odbijem posao. Dobio sam rešenje na određeno vreme da budem pomoćnik ministra za informisanje. Tamo mi je bilo lepo, sve dok nisam dobio poziv da se vratim u Politiku, kao glavni odgovorni urednik Ilustrovane politike. Na poziv Aleksandra Vučića sam se vratio u Ministarstvo kulture i informisanja kao državni sekretar. Kako da odbiješ čoveka koji najviše radi u ovoj zemlji? Bila je to velika čast i privilegija. Premijer te lično zove.

Kao glavni urednik, nekoliko puta sam gostovao na RTS, gde sam prelistavao štampu. Kad uđeš u studio, moraš da ugasiš telefon, a ja zaboravim posle da ga uključim. Kad jednom, vidim 12 propuštenih poziva. Okrenem ja, kad ono Aleksandar Vučić sa druge strane, iznosi svoju ponudu. Iskoristio sam tu priliku da ga pitam da uradimo novogodišnji intervju, pristao je, ali ga na kraju nikada nismo uradili, on je postao predsednik, a vremena nije bilo.

Vanja Bulić
foto: Beta/Miloš Miškov

Knjige

Počeo sam da pišem kad sam došao u zrelije godine. Nisam to nikad doživljavao kao poziv. Međutim, na početku sam sebe video kao urednika. Sasvim lepo sam uređivao neka izdanja u "Laguni". Na primer, knjigu Kornelija Kovača, Bate Kovača... Naterao sam Srđana Marjanovića da piše, Vanju Bulića sam doveo u "Lagunu"... Tu sam nalazio sebe, a onda sam pomislio da bih i ja mogao nešto da napišem. Seo sam i počeo da pišem. Tako je nastala i knjiga "Prvi srpski tajkun". Inspirisali su me predmeti moga oca. Predmeti su suvoparni, a priča je neverovatna, pa sam je modifikovao da bude razumljiva čitaocima. Znaš kako ide to: "Na osnovu člana 3.4 KPZ..." Ko će to razumeti? Prva knjiga mi je otvorila vrata za sledeću "Ozna sve dozna". Takođe triler, ali policijski. Klasična beogradska priča iz kraja. U međuvremenu sam objavio još jednu knjigu "Nazdravimo prijatelji(ma)". Sastoji se od deset priča o velikim bardovima i legendama naše narodne muzike. One prave, koja je pravljena u kafani, a ne u štampi. Imali smo promociju u Hrvatskoj na festivalu u Vodicama, bilo je prelepo.

Osvajači

Srećan sam što sam mnogim muzičarima pomogao. Ovo će ti biti zanimljivo. Osvajačima sam ja dao ime. Bio sam im kum. Došao mi je pokojni Laza Ristovski, klavijaturista Bijelog dugmeta, i rekao da ima jedan strašan bend koji moram da poslušam. Bend je iz Kragujevca, a ja sam slab na Kragujevčane. Kad sam čuo, u glavi mi je bila invazija. I ja tekst u Pop roku da stiže Invazija na jugoslovensku pop i rok scenu. Međutim, javlja se meni bend iz Valjeva i kažu da oni već četiri godine postoje pod tim imenom. I onda smo promenili ime u Osvajači.

Osvajači, Zaječarska gitarijada
foto: Aleksandar Canić

Borba za život

Dva puta sam imao problema sa zdravljem. Vidiš mog psa Švrću? Šetali smo pre dve godine krajem i popeli smo se na stepenice kod Skupštine. Međutim, kad smo krenuli, ja sam pao i udario potiljak o stepenice. Ustao sam, protrljao glavu. Nekoliko meseci kasnije meni počne da se vrti u glavi i da vučem desnu nogu. Odem u bolnicu, a tamo mi kažu da imam dva hematoma koji mi pritiskaju mozak. Hitno sam operisan, a pre operacije sam izgubio moć govora. Mislio sam da ću iz bolnice izaći u invalidskim kolicima. Međutim, nakon operacije se sve unormalilo. A drugi težak momenat bio je pre nekih osam godina. Krenuo sam da operem kola, bila je subota. Pijem kafu u kafiću, ali se znojim enormno. Napolju je 35 stepeni, kažem ja sebi sve je to normalno. Kupim karte za utakmicu koja se igra sutradan i dođem kući. Ulazi sin i pita da li sam dobro, kažem da je sve u redu, a on pozove majku. Tanja se odmah vratila kući, odmah hitna pomoć. A ja ti bežim od bolnice kao đavo od krsta. Odemo u bolnicu, a tamo, jedan EKG, drugi, pregledi... Punih pet sati sam bio pod infarktom. Ugradili su mi stend i spasli su me. Sada sam zdraviji nego što sam bio.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Od tuge do sreće

Odlazak bližnjih me je mnogo zaboleo. Nedavno mi je preminula majka, a pre nje i otac. Naravno, bio sam slomljen i kad je preminuo moj Nemeček. Odlazak sa ovoga sveta je za svakog tužan moment i tu nema utehe. To ostaje u vama kao nešto jako. Kajem se zbog nekih postupaka, ali najviše jer nisam bio muškarac, drug ni prijatelj ženama u mladosti. Bio sam uobražen i pun sebe. Rekao sam ti da sam mislio da sam sebi bio zvezda. A moja najveća sreća je bio drugi brak. O deci da ne govorim, veruj mi da nema veće sreće od dece. Srećan sam što su bliski i što se uvek pomažu. Nemoj odmagati ljudima, ako možeš, pomozi nekome, a ako ne možeš, samo ga se prođi.

Aleksandar Gajović
foto: Privatna Arhiva

Kad se osvrnem...

Imao sam zanimljiv život, jer sam tako hteo. Trudio sam se da bude zanimljiv i imao sam veliki broj interesovanja, od filmova, muzike do književnosti. I danas ne mogu da zaspim dok ne pročitam bar tri reda. Volim i sport. Pratim sve sportske događaje, od košarke, evo, sad atletike, pratim Evropsko prvenstvo svako veče...

Žurim...

I sada sam u velikom poslu, zato moramo da privodimo kraju. Nema odmora. Trenutno pišem triler "Ljubav, nož i Portorož". Budući da je Portorož moj omiljeni grad, ali je radnja smeštena u selu Knić. To je napeti triler, o ljubavi, mržnji i, naravno, ubistvu, ali neću ti otkrivati ništa. Biće gotov do kraja godine. Zapamti, sreću čine male stvari...

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track