"TRI PUTA SAM SE ŽENIO, MOJA SUPRUGA KAŽE DA SAM ZAČETNIK EU!" Životna priča Čede Markovića: Najkraća svirka mi je dala najviše bakšiša, pevao sam i Arkanu...

Čeda Marković u svojoj životnoj priči prisetio se svega onog i dobrog i lošeg što mu je život dao. Pevač je do detalja otkrio sve o svojim počecima, govorio o tri braka koja je imao, ali kako kaže danas je sa onom ženom koju najviše voli i njihova ljubav traje 42. godine. O deci, najvećem bakšišu, porodici, incidentima i svemu što čini život svakog od nas, Čeda je govorio za Kurir.

- Sad kad me pitaš čega se prvog sećam u životu, a preturio sam mnogo toga preko glave, čućeš već, to su bezbrižni dani detinjstva na selu. Ono doba je bilo daleko interesantnije nego ovo današnje, veruj mi. Rođen sam u Žbevcu, to je dole kod Bujanovca.

U mom detinjstvu se dešavala, kako da ti kažem, ekstenzivna poljoprivreda, što znači da nije bilo savremenih mašina, nije bilo traktora, već se zemlja ručno obrađivala. Dosta je stoke bilo. Ja sam čuvao, hvala bogu. Bilo je ovaca, svinja, goveda, sve što jedno domaćinstvo treba da poseduje.

Kofa i Južna Morava
- Učestvovao sam u poljoprivrednim radovima: kosio sam kosom jer nije bilo kosilice. Ručno se žnjela pšenica, baštu sam zalivao ručno. I dan-danas imam njive pored Južne Morave, iz nje se kofom ubacivala vodu u kanalić, a neko drugi skreće motikom vodu, koja ide do paprike, paradajza, krastavca. To su bili ti bezbrižni dani. Mi smo imali blizu hektara vinograda. Kad krenem izjutra u školu, svratim najpre u vinograd i to je bio doručak, i onda kad se vratim iz škole, opet svratim u vinograd na ručak.

Otac Miloš, majka Savka
- Brat, sestra i ja smo imali neku vrstu samodiscipline, a nas je ukupno, od strica i od oca, bilo šestoro dece i znalo se ko šta radi i gde ko ide i nekakvog lošeg ponašanja nije bilo. Znalo se gde jedu deca, za posebnim malim stolom, a odrasli za velikim. Strogi su bili u onolikoj meri koliko je trebalo. U mom slučaju ja sam bio mezimac, jer sam treće dete mojih roditelja. Nisu me štedeli po pitanju posla, ali sam ipak imao neke privilegije. Bio sam odličan đak i veoma radan, za razliku od mog brata, sestra je takođe bila vredna. Ali ja sam bio najvredniji. Dovoljno je bilo izjutra, rano ustajemo, da se čuvaju ovce ili da se vrši pšenica koja je požnjevena. To traje dvadeset dana, da bi se kravama davalo, tako da sam i raspuste provodio radno.

Dedin mezimac
- Mnogo je bilo nestašluka, fudbal, kupanje na Moravi... Ja sam bio mezimac deda Mladena. Imao sam, recimo, 12-13 godina i išli smo da kosimo. A velika trava, ne može da se kosi, teško, znaš koja ti snaga treba. I ja se vrlo brzo umorim. Kaže mi deda, idi ti, sinko, okupaj se u Moravi, a ja ću da kosim. Kažem ti, mezimac.
Recimo zimi šta se dešavalo. Na livadama kod komšija iz susednog sela, baš ispod naše kuće, plavilo je zimi i bio je izvanredan prostor za klizanje. Pravili smo klizaljke od daščica s metalnom žicom ispod, kanapom se vežu za noge i to su bile sličuge. Na nekim mestima je tanak led i propadnemo do kolena u vodu, dođemo mokri, a od mraza se pantalone skorile pa smo jedva hodali, i onda još kod kuće dobijemo batine. U osnovnoj školi nisam eskivirao obaveze. Bilo mi je lepo da idem u školu i predano sam učio. U srednjoj školi sam popustio, tada je pubertet kasnio, nije kao sad.

Detinjstvo
- Na selu se znalo ko je dete, a ko odrastao čovek, ko je baba, deda, majka, svi ti odnosi su bili na normalnom nivou, za razliku od danas. Počev od ustajanja, nameštanja kreveta i drugih obaveza koje su vezane za decu... Hvala tom dobu kad sam rođen jer to je najviše uticalo na formiranje moje ličnosti.

Prva ljubav

- Uh, bilo je dečjih ljubavi. To je bilo lepo. U naše vreme se sve vezivalo za uspeh. Ta devojčica koja mi se svidela je bila iz susednog sela, ali je bila odlična učenica. Nije to bila putanja do škole, ali ja sam išao po nju do njene kuće pa smo išli u školu. To je bila platonska ljubav prava.
Kasnije je bilo stvari koje bih da prećutim, ali i u srednjoj školi je bilo mnogo toga. Završio sam srednju učiteljsku školu i svirao sam violinu.
Jednom sam izostao pet dana iz vojske da bih otišao kući da donesem svoju violinu. Recimo, nikad se nisam vezivao za pevačice, koleginice, to je nezahvalna priča. Vrlo su retki takvi brakovi koji opstaju. Aca i Biljana Ilić su retki. Bez obzira na to što sam se tri puta ženio, sigurno bih se i četvrti put oženio da sam se treći put oženio pevačicom. Teško je ženama koje se bave ovim poslom.

Karijera
- Ja sam od malena pevač, još dok sam čuvao ovce, to se orilo. Posle izvesnog vremena sam dobio tranzistor od dede i slušao sam Radio Beograd, Radio Skoplje i Sarajevo. Sve stanice bivše Jugoslavije sam slušao i različit repertoar je uticao na moje opredeljenje šta ću i kako ću pevati. Svako podneblje ima svoj stil pevanja narodne muzike, a komponovana muzika je kasnije došla na red, da bih ja krenuo tim putem. U srednjoj školi sam obično iz pevanja zauzimao prva mesta. Bio sam na festivalu studenata i omladine u Knjaževcu koji se i dan-danas održava. Okušao sam se i na Radio Nišu.
Karijera je došla sama od sebe. Prvo sam došao u Radio Skoplje. Našao sam glavnog muzičkog urednika i šefa orkestra, ušao u studio i otpevao "Zajdi, zajdi". Oni stanu i kao, ajd otpevaj nešto tvoje, vranjansko. I kažu, u redu, i u prvom terminu snimio sam šest vranjanskih pesama. Tako je počelo, od radija. To je velika škola, nevažno koji je radio, jer ti snimci idu u fonoteku i oni su razmenjivali materijale. Nije se moglo živeti od toga, jer se tada nije plaćalo.

Skopski hoteli
- Počeo sam u skopskim hotelima, prvo hotel "Saraj" na Vardaru, pa "Kontinental". Sad to više ne postoji, sve su to srušili. Pevao sam s kombinovanim džez orkestrom. Miki Asanović iz Ljubljanske grupe. Onda Lambe, koji je svirao bas u tom orkestru u kafani i u grupi Bis-bes. To je bila poznata grupa nekada. Mislim da je i Maja Odžaklijevska pevala s tim orkestrom. To je bilo par ekselans. Sećam se prvog honorara po bubnjaru Trajčetu. On je svirao bubnjeve, bio je ogroman u odnosu na mene, ja sam tad bio baš vitak. Dao mi je svoj frak, koji mi je stajao kao da si ga okačila na lutku! I kad sam dobio prvi honorar, otišao sam i kupio odelo. To odelo je bila riblja kost iz tog vremena.

Pucanj pored šanka
- Da ti kažem, ja neprijatnosti nisam imao. Bilo je mnogo više lepih trenutaka. Mendžer iz Bugarske je došao da mi predloži da tamo pevam. Mića Stojanović, harmonikaš, izuzetno plodan kompozitor,i Žika Radenković, koji je bio cirkusant, koji je zabavljao publiku jer je umeo da svira na više instumenata. Letnje i zimske turneje sam radio i celu Bugarsku sam prošao. Nisu nam dali samo u Pirinsku Makedoniju da pevamo. Ja nisam konfliktna ličnost, a jedino što je bilo nešto kao najneprijatnija situacija desilo se na privatnom veselju na Avali. To je bilo u studentskom odmaralištu, restoran, a ja sam pevao baš lepu svadbu. Domaćin je rekao, ajde neke fine, lagane pesme starogradske pred kraj. Mi krenemo i ođednom pucanj pored šanka, to je bilo levo od nas, gde je bio orkestar. Pucanj jedan, vriska, čovek na mestu ostao mrtav, drugi koji je bio pogođen u vratni deo je umro posle dva dana u bolnici. Desilo se da je neko upao pijan i ušao ne znam kako i onda je upravnik hteo da ga istera a ovaj nije hteo da izađe i krenuli su da se vređaju. Upravnik je otišao do stana koji se nalazi iza i... eto... tragično se završilo. To mi je bilo najneprijatnije u karijeri. Bio sam zaprepašćen. To nije bilo vezano za muziku, nego neki njihov interni događaj.

Arkan i Beli
- Pevao sam jednom i u restoranu Crvene zvezde koji danas ne postoji, danas je na tom mestu velika samoposluga, a tada su se tu hranili fudbaleri tog kluba. Tada je Zvezda bila sila. Dolazili su i Arkan i Beli. S ljudima iz tog miljea uopšte nisam imao neprijatnosti, nikad. Oni su sasvim bili normalni. Desilo se jednom, recimo, došao je neko sa strane u restoran i nešto su se posvađali, ali nisu hteli pred gostima, nego su izašli napolje u baštu i rešili problem. Vratili se svako za svoj sto i mirna Bačka.

Najveći bakšiš
- Sećam se najkraće svirke i ujedno najvećeg bakšiša. To je bilo u jednom restorančiću gde se završava Takovska i ulazi u Cvijićevu. Tu je bio jedan mali tržni centar. Nedelja je bila, kolega me pozove i kaže, neka veridba, traže da im dođemo na sat vremena. Ajde. Otišli smo nas dvojica i u ono vreme za 45 minuta podelili po hiljadu maraka. Nisam otpevao ni deset pesama.

Vojska
- Iznenada sam otišao u vojsku, na intervenciju mog zeta. On je imao vezu jer je bio politički aktivan a ja sam se bio zaljubio u neku devojku na nekom festivalu i ja reko, hoću da se ženim pre vojske. Kad je on to čuo, kaže on meni: "Oženiću ja tebe!" Za nekoliko dana ja dobijem poziv za vojsku, ali sa zakašnjenjem. Trebalo je u septembru da budem s tom klasom '69. godine. Imao sam 20 godina. Sve je bilo iznenada, ali sam se prilagodio jer sam disciplinu nosio iz kuće. Eh, vojnički dani... prolazili su... Obuka je nekad trajala i po tri meseca, ali jedva smo čekali to da prođe da izađemo u grad. Razume se ko peva kad se izađe. Išao sam na vojnička takmičenja i ja sam zauzeo prvo mesto pevajući starinsku pesmu "Mi zaplakalo selo Vatasa". To je priča iz vremena Turaka kad su trinaestoro mladih skupili Turci i ubili. To je napravljena tužna, ali lepa pesma.

Zdravlje
- Zdravlje me sad dobro služi. Jednom prilikom sam promukao u Zvezdi dok sam pevao neka dva dana. Inače, ja kad sam bolestan, ja pevam, ali tada je bilo nešto posebno. Desila se neka alergija, izgubio sam moć govora i pevanja i to je trajalo dva-tri dana, inače drugih zdravstvenih problema nemam. Jedino nisam pevao kad su mi umrli otac i majka. To su mi bili najteži životni trenuci. Otac je umro u 72. godini, a majka skoro u 94. godini. Tada kad su mi javili, otputovao sam za Vranje i nisam pevao neko vreme u restoranu u kojem sam radio. Treba odvojiti profesionalno od privatnog.

Moje radosti
- U jednom trenutku sam prekinuo karijeru pevača jer sam se oženio po drugi put, dobio sam sina i hteo sam da se zaposlim u Vranju, ali su me zvali u kombinat "Jumko". Imali su jako kulturno društvo i hteli su da budem jedan od šefova. Ja sam postavio uslove za neki stančić, prošlo šest-sedam meseci, ništa od stana. Bile su neke turneje po istočnom bloku i ja dignem se i dođem u Beograd, pa za Australiju, jer sam imao poziv, čekam vizu. U međuvremenu odem u restoran Crvene zvezde i zapevam malo, kad ođednom dođe upravnik, kaže - piši cifru za koju bi da pevaš. Ja mu kažem da treba da idem za Australiju... Tako je i bilo. Prošlo 15 dana, nisu bili ozbiljni i ja prihvatim ovaj poziv. Bilo je mnogo radosti u mom životu, od rođenja dece, dolaska u Beograd, pa onaj osećaj da snimaš za Radio Beograd, jer tada retko ko je mogao da uđe...

Žene
- Tri puta sam se ženio. Što bi rekla moja supruga, ja sam rodonačelnik EU. Prva žena mi je bila Makedonka, druga Bugarka, treća Šumadinka, ha-ha-ha! Ali sa prve dve žene sam vrlo kratko živeo. Ja sam bio putujući i neozbiljan, moram da priznam, da bih sa trećom ženom pre neki dan izgurao 42 godine. Ona ume da se našali i da kaže, ove prve dve su se oslobodile, žive na slobodi, a ja robujem ceo život. Jedino sam ja zatvorena. Ona koju sam najviše voleo, sa njom sam i dan-danas.

Deca
- Stariji sin živi u Norveškoj, a mlađi je završio muzičku akademiju, muzičku pedagogiju i dirigovanje. Radi za "Grand", ima svoju školu pevanja i dosta finalista tog takmičenja, čak i pobednika u "Zvezdama Granda". Radi sa Anom Bekutom i Snežanom Đurišić, obučava njihove kandidate, peva prateće vokale na koncertima i vrlo često smo zajedno. To je veoma lep osećaj. Peva prateće vokale za novogodišnji program, imao je grupu i odlične nastupe. Deca mi nisu zadavala glavobolje. Jedino što mlađi voli nikotin, to mi je bilo neprijatno - kad sam saznao da puši. Neka bude to samo porok, s obzirom na to da je na Karaburmi, gde živimo, bilo svega i svačega, tamo je parkić gde se diluje droga, na tome je ostalo, na nikotinu.

Život

- Razasut sam bio kroz život na sve strane. Nema povezanosti, sve je bilo spontano. Odlasci, dolasci, ženidbe, pa čak i muzika i festivali. Nekad je bio bio u junu Lava festival i tamo sam pobedio dva puta, pa onda na Zlatiboru, Zlatiborska pesma, gde sam pobedio s pesmom "I da se vrate godine mlade". Tu sam pesmu kupio od Aleksandrića u januaru da je stavim na ploču, da bi izašao konkurs za avgust 2006. godine. Ja sam poslao pesmu mesec dana pre festivala. Prijemna komisija je meni tek pet dana pred festival, na intervencuju nekih ljudi, rekla da je pesme primljena, umesto da mi odgovore odmah. Zvao sam Mišu Mijatovića i pitam, šta bi, reko, kako odlučite; i pozovem jednog čoveka i onda su me zvali. Nisam imao matricu jer je bila u Radio Beogradu, a bilo je leto, jedva sam iščupao matricu i eto - pobedio. Imam mnogo omiljenih pesama, naročito one za Vranje, izuzetno setne, senzibilne pesme, makedonske pesme držim u malom prstu, sevdalinke takođe. Omiljena mi je "Žal iz mladosti", koju je napisao Rade Radivojević.
I s kolegama sam korektno sarađivao. Volim dobre pevače. Recimo, ne mogu nikoga da izdvojim, eto Marinko, Safet Isović, Snežana Đurišić, Ana Bekuta, Cune, koga sam lično poznavao. Sad je to druženje na blic, nema se vremena. Mlađe kolege nemaju dovoljno poštovanja prema starijima. Ima tu neke fine, skrivene simpatije, ali uglavnom gaze preko mrtvih. E sad, kad čujem dobrog pevača, izdvojim ga sa strane i kažem: "Sinko, možeš da pevaš modernu kad god poželiš, ali nauči prvo narodnu pesmu, i sve će ti biti lako u životu, šta god poželiš, snimaćeš."

Kajanje

- Sebi zameram jedino što u ono vreme kad sam važio za odličnog pevača nisam hteo da snimam novokomponovanu muziku. To sam počeo 2001, a znao sam sve kompozitore. Tomu Zdravkovića sam znao odlično. On je dolazio gde sam pevao, i to u svetlim odelima. Poluzagrejan mi prilazi i kaže: "Koji ti to kompiri poeš?!" On Leskovčanin, ja Vranjanac i uzrečica mu je bila "kompiri".

Životne greške
- Bilo je onih koji su pokušali da me prevare. Recimo, u Solunu sam otišao po delove, vozio sam "ladu", i prilaze mi dvojica na ulici, žale se, kao žena im bolesna, i nude kao bronzu, mesing, kao zlato i traže 500 evra jer je ovom jednom žena u bolnici. Guraju me u stranu, uh, bilo je napeto, ali izvukao sam se nekako.
A opet, sa druge strane, jednom sam radio za čoveka u Kanadi i nisam podizao platu, i kad sam pošao, on mi je dao kompletnu platu, nikada nije bilo da me neko nije ispoštovao. Nikada ni na koga nisam podigao glas i uvek sam bio nagrađivan za sve svoje dobro. Tako mislim.

Smrt
- Svako zamišlja kako će, na koji način skončati. Ima ljudi koji imaju tu privilegiju da naprasno odu sa ovog sveta. Voleo bih da svi dožive neku starost. Nema toga ko se ne plaši, ali dobro, Bože moj, neka bude volja tvoja...

Zabeležila: Ljijana Stanišić

 Bonus video: