SA 19 SAM OTIŠAO OD KUĆE JER NISAM IMAO PODRŠKU RODITELJA DA POSTANEM PISAC: Ispovest Miloša Jankovića o druženju s velikanima književnost i pismu Danilu Kišu

Rodio sam se u Beogradu 1963. godine, 14. aprila, što je i datum na koji je potonuo "Titanik", ubio se Vladimir Vladimirovič Majakovski, ubio se, u nacističkom logoru, Jakov Džugašvili, prvorođeni Staljinov sin, umro Brana Crnčević...

Od tada, evo, u njemu - kako mogu, umem, smem i znam - i živim, a "komedijant slučaj" je to tako osmislio da danas stanujem takoreći pored bolnice "Dragiša Mišović", u kojoj sam rođen, mada sam se tokom života selio preko deset puta, ponekad s kraja na kraj grada. Krug se, izgleda, sada zatvorio, vratio sam se, skoro, tamo odakle sam i otpočeo ovu svakodnevnu avanturu života. Tu ću, priželjkujem bar, sačekati i taj neminovani i, kažu bar tako - (konačan) novi početak. Doduše, pošto spadam u agnostike i stvarnost tako vrednujem i promišljam, možda sve to bude i drugačije. No, dotad, kako god da bude posle, tu sam, u svom rodnom gradu.

Živeo sam na Zvezdari, u Zemunu, na Čukarici, Karaburmi, Mirijevu, Starom gradu, Novom Beogradu i, najduže, na Vračaru. Odrastao sam ne razlikujući se u mnogo čemu od ostalih vršnjaka - od ondašnjih polja kukuruza na kraju Zemuna, u naselju na Kalvariji i OŠ "Rade Končar", preko Krunske (Proleterskih brigada) i "Vladislava Ribnikara" (škola se u vreme kada se moja porodica preseljava još uvek ne zove tako, nego postoje dve škole - "Slobodan Princip Selja" i "Aleksa Šantić", jedna pored druge, sa zajedničkim dvorištem, i tek u vreme kada pohađam šesti razred, postaju Osnovna ogledna škola "V. Ribnikar"), pa potom nekadašnje VIII beogradske gimnazije (danas III) i Pravno-birotehničke (pripadam generaciji tzv. usmerenog obrazovanja) - do fakulteta ONO i DSZ (današnji Fakultet bezbednosti, koji upisujem zbog toga što studenti tog fakulteta u to vreme nisu morali da idu na tada obavezno odsluženje vojnog roka, već im se stažiranje u trupi tokom školovanja računalo kao odsluženje; te godine kad sam upisao fakultet, zakon je promenjen, pa sam vojni rok u punom trajanju odslužio u Postojni, u Sloveniji, pa potom i tokom studiranja još jedan, pa onda 128 dana vojnih vežbi, i konačno, krajem 1991. godine, skoro 60 dana na "vojnoj vežbi" u okolini Osijeka; sve u svemu, u nameri da nekako drugačije regulišem vojnu obavezu, ja u čizmama i pod uprtačima provodim bezmalo tri godine - što me je zauvek utvrdilo u verovanju da je svaki ljudski plan, namera ili očekivanje u većini slučajeva samo pusta želja, jedna od mogućnosti, najčešće - neostvariva, pogrešna ili u domenu statističke greške).

Još odrastam

Namerno kažem - odrastao - kao proces, kao trajnu radnju, jer i pored tog formalno-pravnog i običajima i očekivanjima okoline zadatog i očekivanog trenutka (punoletstvo, upis na fakultet, njegovo završavanje, zapošljavanje, sticanje statusa punopravnog člana društva, sa svim obavezama, odgovornostima i pravima koje taj status (do)nosi i pruža), ja i dan-danas za sebe nemam osećaj da sam i zaista, u potpunosti i u svemu, i konačno odrastao, niti da se moje odrastanje, sudeći bar po još uvek prisutnoj infantilnosti (kojoj se i sam čudim, iako mi je jednovremeno i drago što je prepoznajem i osećam još uvek), okončalo, bez obzira na sve ono što mi se tokom života (nekoliko brakova, tri sina, od kojih je jedan i sam već odrastao čovek, usponi i padovi, različite, a neretko i paralelne, profesionalne karijere u različitim, ponekad potpuno suprotnim i/ili međusobno suprotstavljenim oblastima rada i stvaranja) dešavalo, a nastavlja da se događa i dalje, i danas, kad sam već sasvim izvesno bliži onom već pominjanom (kraju) novom početku. Tačnije - kada svakodnevno kod sebe prepoznajem sve ono što starenje, kao nužan i logičan sled događaja u trajanju nečijeg života, sobom ustrojava, definiše i označava. Nadam se samo da će mi uspeti da definitivno i odrastem/ostarim mudro, mirno, spokojno i dostojanstveno, uz svest o tome (i kajanje zbog toga što je to tako) da tek danas razumem, čini mi se u potpunosti, svoje pokojne roditelje.

Roditelji

Moji roditelji su u Beograd došli polovinom prošlog veka. Otac - sa Maljena, Divčibara tačnije, majka iz okoline Smedereva. Obična priča iz tadašnje SFRJ, pri čemu je jedini specifikum to što je moj otac radio u saveznoj Udbi, jedno vreme i u pratnji visokih državnih i partijskih funkcionera, tako da ga gotovo nisam ni viđao, sve do tamo negde pete-šeste godine života. Njegov posao ga je u potpunosti odredio kao ličnost - bio je zatvoren, nepristupačan, u priličnoj meri grub, osoran i egoističan, autokratski nastrojen, na mahove diktator i mali tiranin. Majka - nevidljiva, uglavnom nema, u njegovoj senci, potčinjena, bez svog stava, mada me je upravo zbog svega toga volela onom vrstom ljubavi koja, svojom bezobalnošću, obavezuje, ali ujedno i očekuje da se predmet obožavanja premetne u oruđe osvete - i trajno nadvlada i poništi ono/onog ko joj čini zlo.

Tako nekako je to bilo, ako me sećanje ne vara, a podsvest - lekovitom racionalizacijom emocionalnih lomova i adolescentske ustumbanosti hormona - ne zavodi na stranputicu, zarad toga da me poštedi bolnog suočavanja sa istinom.

Rano sam, već sa 19, otišao od kuće, pa se vratio, ponovo otišao, pa se vratio, ponovo otišao i ostao (iz)van, tamo negde, trajno ostao svoj, sa svojim životom. Ja, sam sebi prepušten, sam samcijat, kao i svaki jedinac, a naročito onaj koji nije bio baš sasvim siguran mora li sve to u njegovoj porodici da bude tako i na taj način. Konačno, možda odnose unutar porodice i prema porodici, onoj najužoj (sa širom rodbinom, rođacima u bilo kom stepenu srodstva, nemam odavno nikakvog kontakta, ni sa kim), može da ilustruje činjenica da na majčin i očev zajednički grob odlazim vrlo retko. Sve što smo imali da kažemo - rekli smo. Sve što smo prećutali - i bolje je, nismo se niti ćemo se kajati, kako to često biva sa onim što čovek izgovori. Voleli smo se kako smo znali i koliko smo umeli i mogli. Moglo je biti i drugačije, ali, eto - nije bilo.

Moja istina

Pritom, to je moja istina, za koju ne tvrdim da istina i jeste, ali je moja. Takva kakva je. Po mom tadašnjem, a i današnjem shvatanju, mislim da nisam imao podršku niti razumevanje za mnogo šta, a naročito za moje bavljenje književnošću, što sam od rane mladosti na različite načine praktikovao (sa 22 godine, 1985. godine, objavio sam prvu od ovih gotovo stotinak knjiga objavljenih do danas, a sa 10 sam bio napisao i svoj prvi "roman", kaubojski, doduše - u to vreme sam čitao, pored knjiga, i tzv.pisane romane, naročito one o Vajatu Erpu i Doku Holideju). Već tada sam znao da želim da budem pisac. Samo i jedino to. Danas, i dalje nisam siguran da sam to i postao, ali svejedno - ja u to verujem, meni dovoljno. No, kako sam rano stekao, kako se to kaže, "svoje parče hleba" (zaposlivši se kao magacioner u jednom izdavačkom preduzeću, pa potom i kao akviziter za prodaju knjiga, pristojno zarađivao i mogao da se sam za sebe staram, bez da se preterano obazirem na to šta mi se govori i/ili šta neko od mene očekuje ili smatra da bi bilo dobro za mene), mogao sam nesmetano da sanjam svoj san, da verujem u svoju predstavu o sopstvenoj budućnosti. Rečju - bio sam Slobodan, u najvećoj mogućoj meri u odnosu na zadate okolnosti u kojima sam se nalazio. Svaka sloboda traži žrtvu i svaka sloboda košta. Drugi važan nauk koji sam stekao u životu.

Karijera

Moja naknadna karijera, i ova književna i ona druga, profesionalna, na različitim poslovima (od kojih je rad u organima državne uprave na republičkom nivou na različitim pozicijama samo segment) - odvijala se onako kako je mogla i kako sam ja uspevao da je kontrolišem - u kolopletu iznuđenih i vrlo često nametnutih kompromisa, obaveza, odgovornosti (pre svega prema sopstvenoj porodici koju sam bio zasnovao), navika i nespremnosti da uvek i u svemu budem dosledan sebi i svom sistemu vrednosti.

Ponekad sam bivao na pozicijama koje su donosile moć i pružale mogućnost praktične primene vlasti nad ljudima, stvarima, procesima i sudbinama. Trudio sam se da to iznesem časno, a radio sam najbolje što sam umeo i znao. Naučio sam kako je to kad te mnogi hvale i tapšu, kao i kako izgleda kad ti naprasno, posle smene/razrešenja s neke funkcije, "umre mobilni telefon".

Uvežbao sam, u priličnoj meri, društvenu mimikriju, trudeći se, koliko god sam i kad god sam mogao, da "testiram stvarnost", pristajući na to da mi socijalna inteligencija ne bude jedino i isključivo merilo, pristajao utilitaristički da se povremeno i odreknem sebe, negovao "okretanje glave" kao tobožnji postulat zrelosti, ne prestajući da pišem, ali ne prestajući ni da pijem. A pio sam mnogo i često, muški - kako se to kolokvijalno kaže, ludački, danima i noćima, pokušavajući da svoju stvarnost i sebe u njoj preobratim u nešto podnošljivije, ali i opčinjen onim što je tadašnja beogradska boemija - tačnije, njeni promoteri i nosioci - bila.

Beogradski bermudski trougao

Čuveni, danas nepostojeći, beogradski bermudski trougao - "Pod lipom", "Grmeč" i "Šumatovac", uz obavezne stanice - "Mornar", "Zora" i "Klub književnika" - i u njima Brana Petrović, Krca, Ambra, Ču De, Milan Nenadić, Nebojša Jevrić, Aca Sekulić, Andrej Jelić Mariokov, Zoran Kostić, Jaša Grobarov - bili su mi sapatnici, satrudnici, saučesnici, a ja, kao najmlađi, zadužen da "idem po burek i vinjak", šegrt koji je opsednut i udivljen majstorima, nisam umeo, a ni hteo, drugačije nego tako - bivajući, a poričući da jesam. Stotine su anegdota, i strašnih i sramotnih, i smešnih i divnih, i sve to jednovremeno - obeležile tih nekih 20 godina mog pesničkog i pijanačkog sricanja sebe, od polovine osamdesetih XX veka do polovine druge decenije XXI. Mnoge se prepričavaju, dopričavaju, dopunjavaju, naknadnom pameću, poneke naknadnom zluradošću, ali sve su svedočanstvo o jednom vremenu kog više nema i o nekim ljudima kojih, nažalost, takođe više nema, ali su i potvrda da je tada zaista bilo ljudi, zaista Ljudi, a ne konzumenata i potrošača, sujetnih i samoproklamovanih genija, čije delo ne postoji nigde, ni u čemu i ni za koga, osim za te četvrtpismene i polupismene antitalente, koji su sami sebe proglasili za pisce.

Pismo Kišu

Jedna od njih je i ona kako sam u svojoj 17 godini poslao Danilu Kišu, poštom, na njegovu tadašnju beogradsku adresu, rukopis jednog od svojih romana, uz napomenu da mi u roku od 10 dana odgovori šta misli o mom sočinjeniju i, ako hoće, napiše recenziju. Nisam znao da je Kiš u to vreme lektor za srpskohrvatski jezik na jednom univerzitetu u Francuskoj i da će u Beogradu biti tek u vreme godišnjih odmora, negde u avgustu, a sve se događa početkom marta. Kako njegov odgovor nije stizao, meni moja tadašnja pamet nije preterano smetala da ne odem pravo na vrata i pozvonim, pitajući, bezobrazlukom zgranutu, Mirjanu Miočinović - Da li je Danilo kod kuće... No, nekih mesec dana kasnije, stiglo mi je pismo. Iz Francuske. Igrom slučaja, jer - kao što rekoh - u takve koincidencije ne verujem - pisano baš na moj rođendan, 14. 4. 1981. Odgovorio je - veliki Čovek i veliki Pisac - tamo nekom nadobudnom junoši, nije mu bilo mrsko ni ispod časti, dajući mu i neke savete. Desetak njih. Kasnije je, ja uporno verujem da je to baš tako - iz ovoga nastalo ono što je Kiš naslovio "Sto saveta mladom piscu". Možda i nije bilo tako, možda je to moja sujetna uobrazilja, ali - tim gore po činjenice i istinu. To pismo je danas u mom legatu, u Adligatu, kod Viktora Lazića. Ako čovek veruje u čuda, možda mu se neko i dogodi.

Prva knjiga

Ove godine, 2025, navršava se 40 godina otkako sam objavio prvu knjigu. Za svoj književni rad, ali i za rad u oblasti kulture uopšte, dobio sam priličan broj nagrada i priznanja (neke nezasluženo, sticajem različitih, pa i sretnih okolnosti, čini mi se; jedne sam se, "Rakićeve", sam odrekao; neke sam prihvatio, a nije trebalo, a za neke znam da ih nikad neću dobiti), ali mi je najdraža i najznačajnija nagrada ona koju sam dobio/stekao već sa svojih 27 godina života: smeo sam - tačnije, stekao sam pravo - da sednem za sto u kafani za kojim je sedeo Brana Petrović, a da prethodno ne pitam smem li da sednem. Na kraj stola, gde je najmlađem i najmanje talentovanom i mesto, ali - imao sam to pravo, bilo mi je priznato, imao sam to svojevrsno "majstorsko pismo", koje je omogućavalo da tu sedim bez pitanja mogu li, smem li. Sve ovo drugo, sve te druge nagrade - samo su privid, naličje, podatak u biografiji koji ne svedoči ni o čemu suštinski. A suština je da ja znam da sam rob i sluga svojim stihovima i/ili svojim proznim rečenicama. I to srećan, zadovoljan, dobrovoljni, trajni rob. Sasvim dovoljno da uživam u svom mikrokosmosu, konačno izmiren sa svojom sujetom i taštinom u dovoljnoj meri da se sam sebi ne zgadim. Ja sam svoju poeziju, moju veru u nju, pošteno platio, bez kalkulacije, do dna čaše, do dna sebe, raščovečenjem u najeklatantnijem smislu te reči. I ne kajem se. Ovo što sam danas, bez obzira na stepen ruiniranosti, i telesne i duhovne, ne bih bio da nije tako bilo, da sam pokušavao da foliram, da sam praktikovao šmiru u odnosu na sopstvenu predstavu o sebi. Zato sam i preživeo (neke) svoje pesme. I zbog toga sam smeo da nekih jutara pljunem u ogledalo u kom je bilo moje lice, kao što i danas smem da se oglednem, a da ne pljunem. Smem i svakog da pogledam u oči, iako je veliki broj stvari koje sam učinio, ili ih nisam učinio, a trebalo je, zbog kojih se i danas stidim. Doduše, ima i onih, mada malobrojnih, kojima se ponosim, ali ih ipak ima.

Ljubav

Jedna od tih stvari (iako to nije stvar - već najsušastveniji odnos koji može da postoji između dva ljudska bića) koje mi, mislim, mogu biti na ponos jeste i ljubav. I, evo, svedočim je javno, kao bezgraničnu, kao poslednju, kao onu konačnu - koja u sebe uključuje poštovanje, odanost, poverenje i osećaj blagodati. Moja supruga Brankica, uporna u ljubavi prema meni svakakvom kakav sam umeo biti, moj je oslonac i motiv zbog kojeg sam, uz nju i njeno strpljenje i razumevanje, preživeo sebe do danas. Sve ono drugo, sve ono (samo) naše - nešto je o čemu nemam nameru da govorim, ne samo zato što ga ne bih uspeo rečima opisati, već pre svega zbog toga što ja to rečima ne umem da iskažem.

Naknadna pamet

Svestan sam da ovo govorim (ovaj tekst pišem) naknadnom pameću, relativno izmiren sa svim svojim samoobmanama, sumnjama, slutnjama i neispunjenim nadanjima. Životna iskustva, porazi, pirove pobede i retki istinski i suštinski uspesi, uz vidljivo opadanje svih onih parametara koji čoveka čine hrabrijim i samouverenijim u svakodnevnom pretrajavanju, daju mi to pravo. Vreme je da se polako svode računi, da se "prihodna" i "rashodna" strana u životnom knjigovodstvu okončavaju i da se sve nazove svojim pravim imenom. Sad bar smem da budem hrabar koliko me je volja.

Prilično nestvarna biografija

Svoju biografiju nisam izmislio, iako je ona u mnogim svojim segmentima poprilično nestvarna i čini se kao da je zbir podataka od kojih neko ima nameru da jednom napiše roman. Neki njeni delovi, istina, liče na legendu, izmišljenu priču, skasku, anegdotu. Neki su pomalo tragični. Pomalo. Da je drugačije - verovatno ne bih o njima svedočio uživo. Nisam izmislio ni svoju bibliografiju. Napisao sam je. Od prvog do poslednjeg stiha, reda. I konačno uspeo da dođem do toga da me ne bude briga hoće li me to, sabrano u mojim knjigama, bar jednim jedinim stihom, nadživeti. Ako vredi - hoće. Ako ne vredi - vredelo je meni. Lečilo me i spasavalo. Od samog sebe. Dovoljno i toliko.

 Životna priča čuvenog fotografa Munje