OTAC MI JE BIO UČITELJ, A NAPUSTIO NAS JE Dirljiva ispovest Muharema Serbezovskog: Odrastao u mahali sa nepismenima, oženili ga sa 16 godina,pa postao akademik!

Odrastao sam u Skoplju, tamo sam rođen. Živeo sam s braćom i sestrama u mahali. Odrastao sam sa majkom u najpoznatijem i najvećem romskom naselju, u Topani. Moj otac je predavao u školi koju smo pohađali moja braća, sestre i ja. On nam je predavao, ali nas je napustio. Živeo je sa drugom ženom... Mi smo bili mali, nismo znali čari života, nismo znali ni zašto, ni kako, ali nas je napustio. To je bilo važno, kulminativno. Iako nije bio s nama, svakodnevno sam ga viđao u školi.

Imao sam 16 godina, nepunih, završavali smo osmi razred. Za kraj godine svako je pripremao neku recitaciju, neku pesmu. Ja sam odlučio da improvizujem nešto, da otpevam jednu tužnu romsku, cigansku pesmu s nekim dodavanjem mojih reči. Sve što sam dodao je bilo protiv tate, kako nas je napustio, kako je otišao da živi sa drugom ženom... U učionici gde sam pevao bili su svi roditelji, znači cela mahala je bila tu. I kad sam ja došao na red, otpevao sam tu pesmu s mojim tekstom, gde sam mnogo pričao protiv tate. Kad je to sve prošlo, ja sam izašao ispred učionice i razmišljao sam šta da radim, šta da mu kažem ako me upita zašto sam to uradio. Tada sam osetio njegovu ruku na mom ramenu. Očekivao da će me sigurno udariti, da će mi opaliti šamar. Ja sam se okrenuo, ali sam čuo sam taj umiljati emotivan glas. Rekao mi je: „Muhareme, sine moj, divno pevaš.“ On, umesto da me grdi, on kaže da divno pevam. Tada se desilo čudo. To je bilo ‘67. godine, ‘66. možda, i tada mi je rekao: „Ja se večeras vraćam kući, moram da ti pokažem put, divan glas imaš, moraš ti da uspeš!“

Ja sam otrčao, normalno, kući, svima sam rekao to, ali oni su se smejali i rekli mi: „On to stalno kaže, neće doći, nikad.“ Ali, kažem, pročitao sam neku emociju u njegovim očima i verovao mu da će doći. Zaista sam gajio nadu. Ma, bio sam siguran! Negde oko pola jedan posle ponoći, su svi zaspali, a ja sam i dalje čekao... Tada su se vrata otvorila i on se pojavio. I šta sad? Normalno, svi su bili u čudu! On je bio najvažnija figura u mom životu.

Prvi brak u 16. godini

Nakon mesec dana otkako se on vratio u mahalu, desio se opet preokret. Mene je uhvatila ta ciganska tradicija i ja sam morao da se oženim po toj tradiciji. Sa 16 godina... Iako je tata bio učitelj, to ništa nije vredelo. Pobedila je ciganska tradicija. Odlučili smo da napravimo svadbu, venčanje, ali ja sam nekako bio tužan i nisam ni shvatio kakav je život. Dobio sam ćerku, Alisu, sa 17 godina. Napisao sam pesmu za nju kad je nakon razvoda ostala sa majkom. Ne znam kako sam se tada osećao... Tradicija i ljubav ne idu zajedno, tu nije bilo ljubavi. Ja sam nju, zapravo, jedva poznavao pre nego što sam se njome oženio. Oženili su me majka i otac.
Prihvatio sam svoju sudbinu i naučio da se pomirim s njom, da je ulepšam. Prvi brak je tekao tako što ona nije bila zadovoljna majkom. I ja to razumem, i jednu i drugu.

Beograd

Tada sam došao u Beograd da živim, a ona je počela po starom, isto se ponašala, ja kažem: „Pa sad ovde nema majke.“ Alisa je već porasla i iako smo je svi voleli, bez obzira na sve, ona mi je predložila da se razvedem: „Tata, nema ništa od ovog braka. Idi ti svojim putem, ajmo mi svojim...“
Asocirala me je na period kada sam ja razmišljao o svom ocu kako nas je napustio, a meni sad kaže moje dete da idem, priča mi gde moja sudbina treba da ide. Ja sam je poslušao i nisam pogrešio.

Novi brak

Godine 1971. oženio sam se jednom Sarajkom. Morao sam da idem iz Beograda. Dotle sam živeo tu. I taj brak nije uspeo, ali i s njom imam jednu ćerku, Ramajanu.

Treći put sam se oženio, a po meni drugi, ženom s kojom sam, ni manje ni više, već 45 godina. Treća — sreća. Ona je rodila Durmiša. Iz svakog braka imam po jedno dete, ali liče kao jaje jajetu, eto. I po karakteru su isti, i ovako, po fizionomiji, svi su isti. Brigu o deci su preuzeli majka, starije sestre, braća i otac. Mene su malo pustili da dišem, a meni je bila preokupacija, važno da pređem oca u znanju, u čitanju, pa i u vokabularu. On je znao fantastično da peva, ali ja sam ga, eto, malo prešao, ali on je bio učitelj. Uspeo sam da ga nadmašim, ja sam sad profesor, magistar prava, odnosno akademik, od Roma do akademika. Beograd mi je sve dao.

Početak karijere

Osamnaesta godina je bila sudbinska godina za mene. Bilo je neko takmičenje „Mikrofon je vaš“, Radio Skoplje. Mi smo zakasnili na konkurs i nismo mogli naknadno da se prijavimo, ali tata nije odustao. Otišao je svojim prijateljima političarima, oni su mu rekli: „Ti nam donesi jedno hiljadu potpisa, peticije od Roma, ako uspeš, primićemo ga iako ste zakasnili, onda ćemo morati.“ Za sat vremena skupio je 20.000 potpisa. Na kraju sam pobedio na tom „Mikrofon je vaš“. Prva nagrada me je obradovala puno, Zlatno pero sam dobio, poklonio sam je tati, što je najnormalnije, ali nisam znao za drugu nagradu, koja je bila sudbina, moj putokaz. Druga nagrada za pobednika je bila snimanje ploče u Beogradu, za RTB, Radio-televizija Beograd. I to sam bio ja. Sutradan smo već počeli da probamo s Kočom Petrovskim, orkestrom Radio Skoplja. Došao je tata, on je bio vođa puta, vodio je Rome iz mahale u Istanbul i rekao: „Čujem da si počeo da probaš.“ Ja kažem da jesam. „Pa“, kaže, „na kom jeziku pevaš?“, ja kažem: „Na ciganskom“, a on će: „Ne, nikako.“ „Zašto?“ „Ne valja“, kaže: „to je limit, limitirano.“ „Pa šta da radim?“, pitam: „Pa proširi to.“ Ja predložim da pevam na makedonskom jeziku. „Ne valja“, kaže: „I to je limit, ali malo prošireno.“ A onda šta? Ne znam šta. On kaže: „Ima da pevaš na srpsko-hrvatskom, da te svako u Jugoslaviji razume i tada ćeš postati vrlo popularan.“ Poslušao sam ga, naravno, ali sam ga pitao ko će pisati tekst. Kaže: „Ja ću da se pobrinem za to.“ I on je sve sredio i otišao za Tursku. Ja sam došao u Beograd. Tada su bili oni mikrofoni jedno šest puta viši od mene. Pa smo morali da stavimo sto, pa jedna stolica, pa dok stignem visinu tog mikrofona. Tako sam snimio „Crnokosa Hatidže“ i vratio sam se u Skoplje. Posle deset-petnaest dana, dobio sam jedan telegram od Radio-televizije Beograd, poziv za Beogradski sabor, da učestvujem s tom pesmom. I, sad, moj tata se složio sa tim. Zbog toga je kupio televizor, da gleda čitava mahala, to je oko 50.000 Roma. Kad sam se vratio, napravio sam već svoje ime, umem malo neskroman da budem, retko ko je imao takvu popularnost.

Evrovizija

U Domu sindikata se desilo to, tada je bila ona Evrovizija. Samo Beograd i Zagreb su direktno prenosili to. Ja sam pevao: „Dođi dok te srce želi, dođi jer je teško meni, samo kad bi znala sada, da u meni tuga vlada, jer te volim, jer te volim, a ti drugog sada voliš...“ I taj čarobni refren: „Crnokosa Hatidže, crnooka Hatidže, budi moja uvek ti, čuješ li me, Hatidže?“
Otac mi je rekao tada: „Ako dobiješ buket, jedan, to znači da si postao popularan.“ Međutim, kako sam stajao na sceni Doma sindikata, sa svoje leve strane sam video jednu veću cvećaru, a sa desne strane jednu ogromnu cvećaru. Buketi su preplavili binu. I ja, kako sam pevao, moram da budem tu iskren, rastao sam, bio sam svestan da sam bio popularan. Kad sam završio, otišao sam iza bine, bio sam srećan što sam otišao malo da sanjarim, međutim, publika je skandirala deset minuta moje ime i oni su morali, svi iz moje generacije pamte to, morali su da prekinu program. Na 15 minuta su prekinuli program, ali kad su se uključili, publika je još skandirala „Muharem, Muharem!“ i ja sam morao da izađem još jednom da otpevam „Hatidžu“. Bio sam vrlo svestan da sam postao popularan.

Kako se kalio čelik

Kad sam se vratio posle ovog ogromnog iskustva, otac mi je rekao da moramo mnogo ozbiljno da razgovaramo. Rekao mi je: „Dosad je sve ovo bila zabava i ti si zabavljao ljude oko sebe, ali sad si ti postao zvezda. Iz primitivne si sredine, moraš ovladati inteligencijom ako želiš opstati. I ako se pridržavaš moja tri načela, onda ostaješ na vrhu, ako ne, onda se vraćaš među Rome. Niko i ništa nećeš biti. Onda ćeš biti ciganski pevač, svadbarski, i to je to. Prvo je, gde ćeš spavati?“
U međuvremenu, ja sam već potpisao za Beogradsku estradu ugovor na tri godine i iznajmio stan na Slaviji. Rekao je: „Kad se probudiš, traži gde ima biblioteka, knjižara, i kupi knjigu. I čitaj je dok je ne budeš razumeo.“ To je za mene bilo strašno. Tri meseca jednu rečenicu nisam mogao da zapamtim. Ušao sam u knjižaru i na rafu ugledam knjigu „Kako se kalio čelik“. Jedna velika, debela knjiga, ja sam mislio da je to kao čokolada, pa da treba da uzmem najveću. U stvari, „Kako se kalio čelik“, tako se kalio Muharem. Tada tri meseca nisam shvatao jednu rečenicu, a nakon 18 godina sam napisao prvi roman „Šareni dijamanti“.

Ciganski roman

Zašto sam napisao? Perl Bak je bila moja inspiracija, mnogo sam čitao Perl Bak. Ona je pisala o tuđem narodu, Amerikanka o Kinezima. Ja sam razmišljao: pa dobro, kada je ona postala popularna pišući o tuđem narodu, što ja ne bih postao pišući o autentičnom, ja, o svom narodu i počeo sam ciganski da pišem. E, sad se vraćam opet na ona tri načela, znači to je prvo. Drugo je bilo: „Kad se voziš u kombiju s pevačima i sa orkestrom, ti šest meseci nećeš da otvoriš usta, samo ćeš da se smeješ, imaš taj šarmantan osmeh i apsorbiraj reči. Posle šest meseci ćeš progovoriti.“ Pitao sam ga kako da izdržim da toliko dugo ćutim, a on mi je odgovorio: „Moraš da izdržiš, jer ako progovoriš nešto, a ne znaš taj jezik... Emotivan si i očas posla ćeš se vratiti u ciganskom valu.“ Složio sam se s tim, pa je nastavio: „Treća će ti biti mnogo laka. Kad pevaš na televiziji, onda nemoj da razmišljaš kako pevaš. Neka drugi razmišljaju, oni misle da ne znaš, ti znaš da pevaš i nema potrebe da misliš na to. Ti razmišljaj samo kako ćeš se obući, ti moraš da budeš bolji od svih. Razmišljaj kako ćeš sročiti rečenice bolje od svih. Jer ti si Ciganin, moraš da budeš šest puta bolji od njih da bi im bio ravan. Ja sam to sve zapamtio i danas predstavljam Serbezovske. I ostao sam do danas tu, sve se desilo kao u filmu. Retko ko je imao takvu popularnost, ali sam takođe i prvi pripadnik romske nacionalnosti na našim prostorima koji je završio velike škole i priznat je kao akademski građanin. Diplomirao sam u Sarajevu, a ona prva rečenica koju sam čitao tri meseca mi je bila osnova za dalje, tako da je i za to zaslužan otac. On je znao da ću ja u neko doba, nije to dočekao, umro je, ali je znao da ću ga i u nauci prestići. Preveo sam Kuran, Stari zavet, Bibliju, sada ne bi bilo toliko težine u mojim rečima da nisam preveo te knjige. To je trajalo jedno 30, možda i više godina, dok nisam te tri knjige preveo. Teže mi je bilo i jer sam popularan, pa su mi deca i žena govorili: „Idi, broj pare, puniš sale, idi pevaj i donosi pare“, ja sam im rekao: „Platiće Bog ovo, s kamatom.“ Ja sam to znao. Maštao sam o tome da postanem akademik. Ja sam preveo svete knjige i napisao šest romana, preveden sam na četiri svetska jezika. Maštao sam, ono, velovi nagrade. Ta ciganska mašta je malo bujna.

Beograd u mom životu

Šta je Beograd u mom životu? Preokret. Znači, Beograd iz mahale, skopske mahale.... Došao sam u Beograd ne poznajući grad, grad Skoplje nisam poznavao jer nisam nikad bio mnogo u njemu. Odmah sam iz mahale osvojio Jugoslaviju i došao sam u Beograd da živim. Znači, Beograd je napravio to što jesam danas. A drugi gradovi uzeli su me gotovog, gotov produkt. Beograd su moje najbolje odluke i moja sudbina.

Moćnici i državnici

Sada kada pričam o nekoj vrsti popularnosti za koju sam dva-tri puta rekao da retko ko doživi takvu popularnost, moram da se osvrnem na jednu situaciju koja tome svedoči. Godine 1975. služio sam armiju u Mostaru. Za Novu godinu tamo je bio Džemal Bijedić, tada je bio predsednik Saveznog izvršnog veća Republike Jugoslavije i cela vlada Jugoslavije bila je tu. On me je zvao, rekao ljudima: „Idite i dovedite mi Muharema!“ Mnogo me je voleo i on i žena njegova. Ja sam došao s mojom bivšom ženom na tu proslavu Nove godine. Trebalo je da dođemo do njih, bili smo na nekoliko koraka udaljeni i Džemo i njegova žena, zato što me vole, ustali su u znak poštovanja. I sad po inerciji cela vlada je ustala. Cela vlada, za jednog Roma. To je jedna velika satisfakcija. Veliko priznanje.

Grand

Mnogo godina kasnije, kada sam se vratio u Beograd i jednom pevao u jednoj emisiji Granda, Saša Popović mi je rekao: „Muhareme, dugo te nema, svi su prisvojili tvoje pesme, pevaju se, tvoje pesme su popularne, ali tebe nema.“ Svi koji su pevali moje pesme, među kojima i Lukas i Džej i Sinan, oni su, ne znajući, napravili meni veliku popularnost. Kad god sam se vraćao u Beograd, sedeo sam na svojoj stolici. Kad nisam bio tu, stolica Muharema Serbezovskog je bila prazna, niko me nije zamenio, ali ja sam te Sašine reči upamtio, to da mene više ljudi ne poznaju. Tada sam 15 dana svakodnevno samo šetao gradom. Levo, desno, krstario sam Beogradom, i stvarno, nisu me prepoznavali ljudi. Nakon sedam, osam, deset dana su tek krenuli da se okreću. Nakon 12 dana počinju da se slikaju sa mnom. Dakle, slava nije nestala, ali ja sam uložio trud u svoju karijeru i pesme. To sam kasnije u jednoj emisiji i rekao Saši, da nije bio u pravu, da me ljudi nisu zaboravili. Beograd mi je sve.

Najveće greške

Grešaka u životu imam puno, ali veoma brzo ih popravljam. To je najvažnije. Imate u svakoj Božjoj knjizi, i u Kuranu i u Bibliji, jednu istu rečenicu, koja kaže: „Mi smo stvorili ljude da se trude.“ I svako ko se trudi onda nalazi put da ide gore, da se uzdiže sve više i više.

Po uzoru na oca

Ja sam imao oca koji je bio najvažnija osoba u mom životu, pa sam se prirodno i ja trudio da takav budem. Trudim se da svojoj deci budem najčvršći stub i težim ka tome. Isto kao što je moj otac bio meni. Ali deca nisu više ista. Vreme se promenilo. Sasvim drugo kretanje, drugo maštanje, drugačije je sve.

Neostvarene želje

Ne postoji ništa što nisam ostvario a da sam želeo. Onaj koji ima malo prohteva sve ima, u stvari. Nisam ja maštao o nekom drugom životu, nego sam maštao o onome što ću postati, akademik ili profesor ili magistar, ali s trudom. To je maštanje s trudom, daješ trud i ulažeš u to, to je pozitivno maštanje. Za mene je odmor rad. To sam takođe naučio i to je dobar savet. Umesto da ustaneš u sedam, ustani u šest, pa napiši tri-četiri rečenice, pa da vidiš za 40-50 godina koliko će se sakupiti. Mudar savet. Završio sam pravni i filozofski fakultet.

Oproštajna turneja

Eee, da. Imam nameru da dođem u Beograd da živim jedno šest meseci, godinu dana. Eto, tražim stan da iznajmim i da napravim platformu za moj odlazak kako mi priliči. Šest meseci ili godinu dana ću živeti tu, da se dogovorim sa svim televizijama i kad napravim tu oproštajnu turneju, da bude od Skoplja pa do Triglava, pa i u dijaspori. Imam jedan uslov, koji, pre svega, mene raduje. Taj uslov je da samo za omladinu bude obavezna karta, da se naplati, a za stariju generaciju, moju generaciju, da koncerti budu besplatni. Ti ljudi koji su me doveli tu, učinili da budem zvezda toliko godina, toliko decenija, oni neka me i isprate. Oni su za sve zaslužni. Da, to mi je želja.