"TI MENI LAŽEŠ SVE"! Životna priča Duška Kuliša: Jedini sam narodnjak kojem je Duško Trifunović pisao pesme - nema veselja bez njegovih hitova

Završio sam gimnaziju u mestu u kom sam i rođen. Filozofski fakultet sam završio u Sarajevu. Tata je bio trgovac, majka domaćica. Nas je bilo petoro dece i divno je bilo. Imali smo detinjstvo s domaćim životinjama, prirodu, zdravo okruženje, pitku vodu... Roditelji nisu bili strogi. Majka Lucija i otac Mato dali su nam na volju...

Sećam se, posle završene škole išli smo na ekskurziju, ali ja sam sebi kupio motor. Odabrao sam „poni ekspres“, to je bila ljubav veća od putovanja sa ekipom na maturu. Posle toga sam vozio motore i, kad je ta ljubav zamenjena jednom novom ljubavlju, bilo je to letenje. Inače sam sa ekipom iz Čović Polja kod Brčkog bio jedan od osnivača prvog letačkog kluba na prostoru bivše države, nas je pet prvih pilota bilo u Jugoslaviji, tako da sam ja jedan od njih. To su motorni zmajevi, nazad je propeler, dvosed je u pitanju. Polagali smo na saveznom nivou i odmah dobili i status instruktora letenja. Voleo sam da idem u školu, bio sam odlikaš i na kraju sam oslobođen mature. Upisao sam germanistiku, nemačku književnost i komparativnu žurnalistiku. Nesuđeni sam novinar, odvukle su me nagrade sa festivala, tako da eto....

Trebinje

Za Trebinje me veže moj pokojni kompozitor Blagoje Košanin. Autor je prve i poslednje pesme za Tomu Zdravkovića. Prva je bila „Odlazi, odlazi“, a poslednja „Kafana je moja sudbina“. Njegova majka je rođena Trebinjka. Ona se udala i živela u Zubinom Potoku i on je tamo rođen, moj muzički otac, bio mi je i producent. Pre četiri-pet godina sam pevao na trgu u Trebinju i bilo je zaista prelepo.

Karijera

Kako da se ne sećam svog prvog festivala?! To je bila „Ilidža“. Tada sam pevao pesmu „Sreli smo se kad lišće zažuti“ i dobio sam nagrade kao najuspešniji debitant, otud je to sve i krenulo. Onda sam na sledećem festivalu pevao „Ti meni lažeš sve“, pesmu koju je napisao Haris Džinović. To je bio šok na sceni, jer sam se pojavio u nekakvom kompletu koji je odudarao od standardnih odelo i kravata, znate kako to ide. To je bila mladost. Momci iz Ambasadora, koji su tad nastupili, svirali su na flauti i trubi, koji do tada nisu viđeni na festivalima narodne muzike. Tu nismo dobili nagradu, ali pesma je postala veliki hit. I dan-danas je slušana.

Onda je došlo „Bez tebe je gorko vino“. E, to je radio moj ćale Blagoje, moj muzički otac. Interesantno je da je Haris deset godina ranije poslao ovu pesmu na festival „Ilidža“ i ona je bila odbijena. Međutim, kako su Haris i moj brat bili prijatelji i kolege, onda sam i ja došao kao najmlađi u ekipu One man band, to je bilo kulturno-umetničko društvo. Tada sam svirao klavijature i pevao. Sticajem okolnosti došao sam u Sarajevo i ušao u ekipu, to su bili prijatelji „Oktet“, kvalitetno kulturno-umetničko društvo u kojem je bio i Vasko Pokrajčić. Kod njega sam išao na korepeticije jer sam ja došao iz sveta rokenrola i svirao sam klavijature u bendu. Svirali smo Stonse, Šedouze i te stvari, pa nisam imao pojma da ću završiti među narodnjacima.

Toma Zdravković

Taj period je dosta buran, to je vreme kada nastaje i pesma „Bez tebe je gorko vino“, nešto što sam snimao isti dan s Tomom Zdravkovićem, tada smo bili u istom studiju kod Ace Radojčića. Toma je snimao „Dno života“. Kako su nam se termini sudarali, on i Blagoje su bili u režiji, a ja sam u studiju pevao. Tada mi je rekao: „Sunce moje, snimio si veliku pesmu.“ Ja sam mislio da me malo šalta, što bi mi rekli sarajevskim žargonom, a ja čuo „Dno života“, pa razmišljam: „Bože, kako je ovo dobro!“ To je bio momenat kad smo kliknuli kao prijatelji i ostali smo prijatelji do kraja. U toj pesmi „Kafana je moja sudbina“, koju je pisao ćale moj Blagoje, ritam je malo specifičan.

Blagoje je radio pesme Nadi Obrić, Bilkiću, i onda me je zvao kad je radio tu pesmu i sticajem okolnosti sam bio učesnik te priče jer je bila ideja da Toma piše meni jednu pesmu i ja njemu jednu jer sam u međuvremenu napisao „Suzo moja, Suzana“, koja je postala veliki hit. Dobija se atribut autora kada napravite megahit te vrste, to je nekakva verifikacija struke kojom se bavite. Teško je izdvojiti omiljenu kompoziciju jer ih ima dosta koje su autorski prijavljene i registrovane. Svaka je dobra u određenom vremenu, a i danas puno pišem i ima dosta pesama koje su neobjavljene, a koje su mi veoma drage, pa pustim da odstoje.

Sećanja i

Ah, sećanja... Više je bilo lepih. Vodio sam se emocijom, pisao sam i pevao o ljubavi i iskrenim ljudskim situacijama i ostao sam veran tome, što je možda danas demode, ali ja sam starog kova. Ako nemam poruku ili inspiraciju za dobar tekst ili muziku, ja se od toga sklanjam.

Zabrana u Hrvatskoj

U Puli su mi pre dve godine zabranili koncert, a u svojoj karijeri to nisam doživeo. Ovoliko godina koliko radim obišao sam ceo svet i stvarno nisam imao tu vrstu iznenađenja da u državi u kojoj živim doživim tako nešto. Ja sam na terenu, mene ima, sviram po svim gradovima „lijepe naše“. Ne znam u čemu je problem. Sve sam saznao iz medija i osećao sam se kao sinoć posle utakmice. Dogodilo se da mi u mojoj 63. godini dođe jedna tako šokantna vest, koja vas, naravno, ostavi iznenađenim jer nisam verovao da sam to zaslužio.
Naravno, mediji su u svakoj zemlji to tumačili na svoj način. Bio je zakazan koncert Duška Kuliša s gostima. U tom momentu se nije znalo ko su gosti, a posle, kad je prodaja karata već otišla daleko, gradonačelnik je zabranio koncert. Ja nisam birao goste, to je menadžerski deo posla, ali ugovor je koncert Duška Kuliša. Svaka država tumači to na svoj način. U Srbiji je to bila - zabrana Draganu Kojiću Kebi i Ani Bekuti, a ja sam lajtmotiv koji niko ne pominje. Ovde sam pak u vestima, u Hrvatskoj, bio kao neko ko je zabranjen, što je van pameti! Onda se dogodi da imate reakciju Dubioze kolektiv. Oni su se meni javili, naša raja iz Sarajeva. Tako sam ja sa željom da napravimo neki štos i u Puli, pošto mi je koncert bio zabranjen u dvorani „Mate Pavlov“, iste godine bio gost u Areni i pevao „O, sole mio“, Pavarotija.

Tu sam da pevam

Svejedno mi je šta pevam, tako da nemam tu dilemu gde pevam. Mogu da pevam u Areni, a sutradan da odem u neki hotel na veselje da pevam sve hitove narodnjačke ili neku pop kompoziciju. Muzika je suptilna lepota koju ne objašnjavaju ni prostor, ni vreme, ni način onoga ko treba da je sluša. Svi imamo pravo na dobru muziku, na dobru pesmu, pa i na lošu oni koji imaju taj senzibilitet. Ovo danas je devalviralo sve, novo vreme je donelo relativizaciju svega, svako može sve, svako zna sve, ali nije to tako baš. Ja bih to uporedio sa zubarom. Kad vas zaboli zub, dobro se raspitate za dobrog stomatologa. Ima ih na stotine, ali otići ćete onome kojem verujete i koji ima dobre reference.

Dve verzije jedne pesme

Shodno tome, živeći ovde i vozeći bicikl, došao sam na ideju da pokrenem nekakav onlajn talent šou-program. On je trenutno u pripremi i ja ću na osnovu kompozicija koje sam pisao pokušati da mladim ljudima dam mogućnost da otpevam kompoziciju, pustim im matricu da mogu da naprave tekst i svoju verziju, da otpevaju pesmu i da je pošalju nama. Nekoliko dragih prijatelja i stručnjaka i ja pokušaćemo da napravimo selekciju i neka nova imena, jer šteta je ovo iskustvo i znanje koje su ostali ne iskoristiti za vraćanje tih vrednosti, a to su kvalitetan tekst i interpretacija. Treba da pokušamo da sačuvamo pravac kojim smo mi išli kao generacija. Mislim da dobra pesma pronađe put. Pesmu „Ne klepeći nanulama“ snimio sam pre Salkovića s tamburaškim orkestrom, a ima i druga verzija, koju je uradio Vasko Pokrajčić, ali ona nije prošla, tako da sam ja verovatno neko ko je imao dve verzije te pesme. To je dokaz kako jedna verzija istog teksta prođe ili ne prođe, druga verzija je prošla tako da je slava pripala izvođaču koji ju je kasnije snimio. Mogao bih vam pričati baš dosta takvih interesantnih priča...

O trnovitosti

Ne mogu da kažem da sam imao osećaj trnovitosti, više je to bio osećaj spleta okolnosti da kao neko ko se bavi ovim žanrom živim u prostoru gde medijski ne postojim, a sa druge strane, imam publiku koja me drži. Ako je to trnovitost, onda da. Kad se digla prašina što su me zabranili, činilo mi se da sam ja jedini zabranjeni na ovim prostorima, a to nema nikakve veze jer nisam problematičan, ali to je pitanje odnosa na Balkanu - svaka politika, kad je potrebno da sanira nekakav svoj problem, uhvati se nečega što može da stavi u zamenu za glavni problem. I onda su krivi muzičari, pošteni ljudi... Uglavnom su kolege protiv bile te zabrane. Čemu zabrana i čega? Znate, sad ja branim vama da izađete na ulicu jer mi je tako došlo. Van pameti! Oni koji su mi iskreni prijatelji bili su uz mene i to mi je drago, a ovi drugi me posebno i ne zanimaju. Mislim da je to ojačalo ljubav između publike i mene. Previše sam ja u muzici da bih odustao. Nije bilo trenutaka da sam i pomislio na tako nešto. Previše sam ja involviran u sve to. Meni je u kući klavir kao i sto za ručak. Mogao bih i da ga izbacim ako moram, ali ne, muzika je deo mene.

Poruke preko muzike

Nekad sam i slao neke poruke muzikom, neke pesme ljudi nisu otkrili u masovnom smislu, ali imate pojedince koji bi se oduševili. Recimo, kompozicija „Kalemegdan“. To je pesma koju sam napisao sedeći ovde u Splitu na svojoj terasi. Dok sam gledao u more, došla mi je inspiracija o Kalemegdanu. Napravio sam tu kompoziciju i otpevao je na RTS u jutarnjem programu i ujutru me zove koleginica Neda Ukraden. Kaže mi da je oduševljena. Napisao sam pesmu „Kćeri moja, sine moj“ dok sam gostovao na televiziji i Neda ju je u emisiji prvi put čula i plakala. Eto, nigde nije puštena, ali skoro ima milion i nešto pregleda, a ne postojite medijski. Meni što se tiče okolnosti u kojima se nalazim poslovno je najbolje, niko me ne maltretira, a radim svoj posao. Ovo što sam vama ispričao, valjda dođe čoveku da sublimira u sebi sve, pa ima potrebu reći nekome ko to može da prepozna. U svakom slučaju, neka mene u mom poluhladu.

Prva radost

Moja prva radost? Pa to je radost s porodicom! Naravno, to je nukleus, sve ostalo je nebitno. To je sve idila, u tom smislu nešto što je vrednije od svega što postoji. Bilo je perioda kad sam dobijao pozive da odem u neke velike gradove, u Sarajevo i Beograd, ali sticajem okolnosti sam se našao u Splitu i tu je nekakva poluhladovina koja mi paše. Moja supruga je došla zbog rata iz Sarajeva na studije. Ja sam došao za njom, nikoga nisam imao ovde, tu smo se venčali, dobili decu. Kupili smo nekretninu, mislili smo da nam je to privremena investicija, nešto što će biti dobro u životu, i onda su deca krenula u školu i tako ostanete u Splitu. Kreševo je blizu Sarajeva, jedan mali grad, tako da mi nije neki problem tri sata autom i gore imam kuću i klavir u kući, i to je taj deo mog života koji je sličan i ovde i tamo.

Životne greške

Po mom mišljenju, ne postoji čovek koji ih nema, pitanje je samo da li su velike ili male. Mislim da nekih drastičnih nisam imao, a svi smo mi ljudi i grešimo. U toj meri da je nešto dominantno, da je opterećujuće, to ne. Ne znam ni šta bih promenio. Možda bih bio malo agilniji da prenesem ovo znanje na mlađe naraštaje, možda je ta moja udaljenost od medija otežala ovaj put. Sada sam u nekoj fazi kada i ljudi koji me sretnu kažu: „O, legendo, kako je!“ Godi, a malo i čoveka zaintrigira. Godine su tu i vele: „Jao, što si osedeo!“ Ljudi ne vide sebe, nego vide nas koji smo nekad bili mladi, lepi, a sad smo sa sedom kosom. Dobro je da ima kose, pa je to utešno. Recimo, moj susret s Tomom je bio jako znakovit. Ja sam pevao i na otvaranju spomenika Tomi, pokojni Kemal Monteno i ja kao dugogodišnji prijatelji. Nas trojica smo proveli baš dugo vremena u Sarajevu zajedno. Tu je bio i naš Zoran Kalezić, kao i kolege Džinović, Bešlić... I dan-danas u jednom restoranu kod Trebevića, kada otvorite jelovnik, piše da smo mi tu bili. Tu je i raštimovani klavir na kojem sam Tomi pokazao refren pesme „Kafana je moja sudbina“.

Klavir u kafani

Pre godinu-dve sam ponovo bio u tom restoranu i vidim taj klavir, sednem, kad on isto onako raštimovan kao što je bio, niko ga nije popravio. Ta slika, kad vas vrati u vreme kad ste doživeli tu pesmu, ostane kao pečat za sva vremena. Imao sam tu sreću da sam bio na otkrivanju spomen-ploče Tomi s njegovim bratom Novicom. Kad su mi javili da je preminuo, to je bilo pretužno. Imali smo planove kuda ćemo, šta ćemo, kako ćemo. Jako teško je bilo. Mi smo deca „Jugotona“, mi smo starog kova i dan-danas negujemo te relacije. Baš me je pogodila Tomina smrt. Malo je umetnika tog ranga, a mi smo se našli na toj intelektualnoj i muzičkoj frekvenciji. Možda nije poznato, pokojni Duško Trifunović, za koga svi znaju da je pisao za Bijelo dugme, pisao je tekstove i jednom narodnjaku, a to sam bio ja. Imam tu sreću, zadovoljstvo i čast da mi je napisao pesmu, kao i Kemal Monteno. Ostaće naraštajima naše pesme ukoliko nas se ne odreknu, ali budućnost je pred nama.

Po čemu da me pamte

Po čemu će da me pamte? To je kao nagrada za životno delo, tako nešto? S obzirom na to da mi je 7. februara rođendan, svestan sam da imate pravo ići i u tom pravcu. Želja svakog umetnika je da ono što ostavlja kao svoj amanet, a to su pesme, živi. Imam tu sreću da ova tri velika hita žive. Ja sam snimio i „Hladno je, ugrij me“, posle je to Haris prepevao, ali nema veze, pesme žive. Pevao sam od Arene u Puli, prvi sam narodnjak koji će ikad dođi i otpevati u Areni. Sećam se da se Nikola Rokvić, sin mog prijatelja Marinka Rokvića, tada oglasio na mrežama da on sanja da otpeva nešto u Puli. Ja živim za tu vrstu muzičke ljubavi, kad je on krenuo na svoj put, napisao sam mu jednu pesmu i on je to objavio. Ujutro u pet sam to uradio i on me je odmah zvao i rekao da mu je bilo zadovoljstvo da prijatelj njegovog oca napravi za njega jednu malu pesmu. Objavio je to na društvenim mrežama. To su te vrednosti koje mene ispunjavaju. Ja sam odabrao taj put, biti takav kakav jesam. Uvek ću to biti. Ono što ponesete iz kuće je velika stvar. Tako sam odgojen. Budi ono što jesi, zadrži onaj svet koji dovodi do nekih finih nota i to je dovoljno za zadovoljstvo i sreću.

Savet za kraj

Teško je to u jednu rečenicu sažeti, ali ostati normalan, svoj, čovek s nogama čvrsto na zemlji, to je filozofija. Eto, neka bude to.

Ljiljana Stanišić