ISPOVEST PRODAVCA GARDEROBE S TEZGE NA KALENIĆU: Tu sam otkako je Tito umro! Svi mi dolazu, i šverceri, i narkomani, i ovi sa estradu!

Ajde, snimaj, al’ ne vidim ti sliku. To samo ko onaj kasetofon, a? Samo glas? Pa dobro. Pa tu dole iz Marinkovu baru, znaš gde je to, kako da ne znaš, dole na Dušanovac. Ceo sam život tu. Tu i ovde na Kalenić. Ovde moš’ me nađeš od pet ujutro do pet uveče. Svaki dan. Svaki dan, bato. Evo, ne pomerio se odavde ako te lažem. Evo, svi će ovde ti potvrde da moš’ me nađeš svaki dan ovde, majke mi. Za ovu tezgu. Tu sam pedeset godine. Dobro, ne baš pedeset, tol’ko imam ukupno, al’ četres’ pet sigurno.

Al’ najlepši...

Dobro, šta si ti teo ti pričam? Sve?! Pa ti nisi normalan, bato, majke mi, ko to sve ti ispriča?! Ispočetka?! Leeeeleeee, pa to nisam znao ni kod učiteljicu! Ozbiljno ti kažem, majke mi. I šta ti tu ima itresatno, Ciganin ko i svaki Ciganin. E, samo što sam ja najlepši ovde. E znaš onu pesmu, Ciganin sam al’ najlepši? Kako, bre, ne znaš?! Pa gde ti živiš?! Nisi čuo za Ljubu Aličića? Pa šta ja s tobom onda da pričam, bato? Mogu ti otpevam ako oćeš, a? Znaš kako pevam, ko crni gavranin! Ja kad zapevam, ovde za tezgu svi pobegnu. Posle me viču ovi ljudi, nemo’ nam plašiš mušterije! Viču, Duško tera golubi! A što da i’ ne teram kad samo seru! Pa jeste. Dobro, malo da ti se našalim, pa ću da počnem; kad već oćeš. Al’ da te prvo nešto pitam, pa onda. E si ti to ‘teo sa mnom da pričaš zato što si čuo nešto za mene il onako? A, čuo si?! E, onda dobro. A šta si čuo? Nećeš mi kažeš? Dobro... A el’ nije nešto ružno? Nije, a? Pa i nema kod mene ništa ružno. Ima možda ova baba, al’ ona nije moja, ona je na njenu tezgu, ja sam na moju, ha-ha-ha! Dobro, bre, baba, pusti me, šalim se malo sa čoveka, šta si odma’ zapela! Leeeleee, el’ vidiš ti kaki su Cigani?! Odma oće da skoču da se svadžau. I posle kažu ljudi Cigani ovaki, Cigani onaki. Samo se svadžau i psuju se i nešto se biju, a nije.

Znači, sve oćeš ti ispričam? Dobro, bato. Samo... to će potraje. Moraš da dođeš i sutra i prek’sutra i... E, nemoj prek’sutra, nisam tu, idemo na svadbu. Idemo moja Jasmina i ja, bratanac mi se ženi. Ovo je Jasmina, moja supruga. Zajedno smo... od kol’ko smo zajedno, ženo? Od osnovnu! Pa više nismo ni išli, ha-ha-ha! Dobro. E, moš’ da dođeš posle opet od ponedeljak, tad sam tu. Važi, bato, dogovoreno! Nema, ja ka’ ti ka’em to je to.

Ništa mi ne smeta

A sad oćeš da čuješ priču. Evo ti. Al nemoj posle u tu tvoju knjigu nešto da slažeš, pa da ispadne kako Duško laže. Duško ne laže. Možda malo ovu moju ženu, al’ sad neću ni nju, i ona sluša. E, lepo.

Zovem se Zoran Jovanović, a zovu me Duško. Duško Ciganin. Posle došlo ono Rom, Rom; sad sam Rom, sad smo svi Romovi, a pre smo uvek bili Cigani. I ne smeta mi. To da l’ sam Ciganin il’ da l’ sam Rom, šta ima mi smeta, zovi me kako oćeš, nemo samo me pocepaš!

Znaš kako, za nas je uvek bilo - eno ih oni Cigani. I nismo se baš družili sa... sa vas bele, sa Gađo. Znaš šta je Gađo? Pa kad ne znaš, kako da ti objasnim?! Gađo ti je... to ste vi! Koi nisu Cigani oni su ti Gađo, razumeš sad? Ti si Gađo, ja sam Ciganin. Duško Ciganin.
E, sad... kako Duško od Zoran? E pa, mnogo me pitaš, bato. Ako ti ka’em, mora te ubijem! Šalim se, nemoj se plašiš, to su ti cake sa Kalenić. Kad ti priđe neka mušterija i ka’ te pita pošto je ovo, a ti joj kažeš, eeee, ako ti kažem’ mora te ubijem! Razumeš? Mora malo se šalimo, viš’ kako je sve, bato. Sve otišlo u... al’ neću da psujem, ovo će dide u knjigu, a? Pa što nisi došo s televiziju, da me slikaju malo, nego ćeš da pišeš? Eno ti onaj tamo prodaje knjige, svaki dan neki kupus. Posle ću i ja da izađem u knjigu ovde na Kalenić, a ja knjigu nisam video ni kad sam išo u školu.

Školovanje

Pa, znaš kako, bato, nisu se Cigani mnogo školovali ni kad sam ja išo u školu. Ne znam sad, moja deca su išla. Ćerka završila srednju, kožarsku, al’ ona se udala, ima sina, to ću ti pričam posle, sve polako, bato, a sin isto srednju, al’ on je u Francusku. On se ženio, ostavio ženu, ona valjda nije mogla dima decu, valjda, ne znam ja to mnogo, pa posle bio s drugu, pa oni hteli da ga biju, pa se tamo tukli i vukli i bio on i u zatvor tamo i svašta; valjda taj tast bio neka budala, otkud znam, da ne ulazim sad u to, ciganska posla, i eno ga sad s treću ženu, ima sina. Da vidiš, sad da ga pozovem, ima pet godine, Kristijan se zove, da vidiš kako priča srpski dumreš kol’ko je smešan. Zna da psuje! Zna i ciganski, kako da ne zna? A ovako priča sve francuski. Ide u Francusku u vrtić, nema tamo naši, sve crnci, sve garagani, crni ovako ko ova ovde torba, ozbiljno ti kažem. Znaš šta smo mi za nji? Beli, bre! Crni ko ugalj. I moj Kriki ide sa nji. Dedin Francuz. Al’ još nisam stigo dodem da ga vidim, sve na Viber, sve nešto na telefon... Al’ kad i dodem kad sam stalno ovde, stalno poso, stalno gužva, stalno stiže roba... Pa ‘el znaš ti kolko sam ja ovim našim - al’ ne znaš ti nji, kad nisi čuo za Ljubu Aličića, kako si čuo za ove naše s estradu - e znaš ove što na Grand pevaju? E, sve kod mene pazare. Znaš ti kol’ko sam ja njima prodo garderobu?! Al’, pazi, bato, ja sve imam orginal robu iz Italiju, iz Francusku, nešto malo iz Nemačku, sve odatle. I one dođu, kupe, i op na televizor! Na Grand, na Pink. A ti misliš ko zna gde kupile ono. A ono sve kod Duška Ciganina! Sve ekstravaganci! Znaš kako se kaže Ciganin lepo obučen? Ne znaš?!

Pa, ekstrava-ganci! Razumeš?!

Dovozu mi ljudi, imam svoje ljude, kanale, stiže roba, sve na veliko. Znaš ko je prvi seken hen u Beograd? Pa, ja! Ja sam to počo još pre rata, osamdeset devete, ja mislim, još bila Jugoslavija. Kad sam završio školu, odma’ sam počo. Bili neki moji Cigani, ja pasoš, pa sa nji. Prvo u Beč. Imo sam tamo tetku, teču - teču u Beču! - braću, sestru, da ti ne nabrajam sad, posle ću, puno Cigani! Švercovalo se svašta. Al’ ja sam pao jedan razred, sedmi, pa sam kasnio. Umesto dodem osamdeset osme, ja sam osamdeset devete. Al’ nema veze, neka sam ja živ i zdrav. I završio sam školu, da ne misliš da nisam. Jesam.

Kako ništa ne znaš

Išo sam dole na Dušanovac, u „Maksim“. I bilo nas dosta Cigani. Malo smo se i tukli, malo i nismo, ko i sva deca. Al’ bilo lepo, lepo smo se družili. Bili ja, bio Goga, bio Dragan Gurbet, bio Zoran Ušati, bio Toma Bugarin... Njega su ubili na Dušanovac, bilo to u novine. Ne znaš? Malo ti znaš, bato! A oće pišeš knjigu. Eeee... Al’, dobro, da ti kažem to za Tomu. On se bio uvatio u loše društvo, al’ nije sa Cigani, nego sa ovi sa Voždovac, iz Jerkovića, droga i šta ti ja znam. Svašta se pričalo. Go kriminal, bato. A od ovolicno smo se znali! Od ovolicno! Ne viđam više nikog, ni Gogu, ni Ušatog, nikog, Dragan Mehaničar mi možda nekad svrati, a u kuću mi dolazili. Sve Gađo. I niko problem nije pravio. Dođu, ćale mi tu, ništa. Mi u moju sobu i ništa. A e znaš što su oni kod mene dolazili? Pa moj brat jedan, Dragan, taj mi je bio od strica, od čiče, kako vi kažete, i mi kažemo, e, on ti je bio glavni u Baru za one igrice, za „soni“ vokmene, za hitači, za video-kasete, on je to švercovo, to je bila puna kuća toga, te skalamerije. I on nama dâ da mi gledamo šta oćemo, digramo igrice, svašta. I dolazili mi drugari. Dâ nama Dragan šta oćemo. Mi Brus Lija nismo gledali u bioskop! Dobro, jesmo i tamo, al’ znaš kad je neko mogo da gleda Brus Lija u sobu?! I Van Dama. Samo mi, bato! To kad smo bili klinci. A znaš da se on druži sa Draganu Mirković? Ne znaš, a? E ti mene zajebavaš? Pa kako, bre, bato, oćeš pišeš knjigu o Beograd, a ništa ne znaš? Ne znaš za Ljubu Aličića, ne znaš za Tomu Bugarina, ne znaš za Draganu! E, znaš bar kako se zoveš? Eto, bar nešto da znaš, ću te častim za to posle. A druže se, stvarno se druže. Ja sam se družio sa ovi moji.

Tata, mama, Džakon

Moj ćale je radio u „Čistoću“. Svi su radili u „Čistoću“, to nema. Keva nije. Ona u kuću i sa nama. I švercovala i ona robu, gaće, potkošulje, patike, kožne jakne, svašta. A mi napolje. Mi smo stalno bili napolje. U Džakuna Avakuna i tu. I znaš šta je bilo jednom?! Ti ispričam, sa’ da čuješ! Bilo nešto u školi i kaže nastavnica, ajde, deco, da mi kažete gde vi stanujete; i pita mene: „Zorane, gde ti stanuješ?“ Šta?! Pa mene pita, ja sam Zoran, mene. Al’ zovu me Duško. Dobro, bre, polako, reko sam ti, ću ti kažem što me zovu Duško, ja se na Zoran nikom i ne odazivam, al’ čekaj, polako. I, pita ona mene: „Zorane, gde ti stanuješ?“ Ja ćutim. Nisam glup, nego ne znam. Ne znam kako mi se zove ulica. Stanujem u Baru. Svi stanujemo u Baru, ima ulica, al’ otkud ja znam kako se zove, nama to nije ulica, to je cela Bara, baš me i briga, znam da dođem kući, šta me briga kako se zove, znam kako mi se zovu mama i tata, dosta. Tata je Rajko, mama je Nada. Će me nađu ako se izgubim. Posle ću ti pričam i za nji. Al’ dobro, počnu deca da mi šapuću. Kao, da mi pomognu. Sećam se, neka Nadica bila, ona bila iz moje ulice, i poče da viče. Mislim, nije da viče, nego da šapuće: „Džakuna Avakuna, Džakuna Avakuna, Dža...“ Dža, bu, dža, bu, i ja kažem: Džakuna Avakuna! Pita me ona, ko je bio taj Džakun. A ono đakon Avakum! Al’ pazi, ja sam čuo pre da kod mene viču džakun-avakun, džakun-avakun, al’ ja sam mislio da je to nešto... da je to neka mašina od Dragana, neka tehnika, znaš kako, meni je to zvučalo ko neki japanski kasetofon il’ video-rekorder, tako nešto, pa oni idu kod Dragana da kupe taj džakun-avakun, ko džiu-džicu, šta drugo; kad ono - nije! To je bio neki đakon, Avakum se zvao. Imaš ono prezime Avakumović, to ti je od toga, ja sam znao jednog Sašu, tako se zvao. Bio kasapin kod nas dole na pijac na Dušanovac. Avakumović. Saša Avakumović, pisalo na radnju.

Uglavnom, opali ti meni nastavnica keca. Zbog tog Džakuna. Ej, keca što ne znam gde stanujem! A znam, bato, samo me nije itresovalo!
I, dobro, nema veze. Počeli ovi Gađo da me zezaju, kao, Džakune Avakune, Džakune Avakune, al’ kad sam reko - nema više igrice kod Dragana, ono - prc, bato! Onda odma’ - Zoki! Al’ nemoj ovo, ovu psovku, to izbriši. Da ne bude posle, Duško psuje. Ne psujem, majke mi. Nekad možda malo na ovu moju ženu, al’ dobro. I ona na mene. Pa kad je Ciganka, el’ vidiš!

Al’ dobro.

I dolazili opet. Ti drugari. Deca ko deca. Al’ da ti kažem, al’ nemoj da se ljutiš. Mislim, ne znam odakle si ti, odakle ti je poreklo i to, odakle si došo il’ odakle su došli tvoji, al’ ovi moji, to su sve bili seljaci. Ozbiljno ti kažem. Nema to veze, kao, stanuju na Dušanovac, u Šumice, na Lekino brdo gore, svi idemo u „Maksim“, specijalna škola - al’ ne specijalna za specijalci, za debili, nego specijalna škola, kako to ti objasnim... posebna u Jugoslaviju - al’ oni su svi došli, bato. Oni su svi došli od negde. Njihovi ćalci, keve, oni su svi došli od negde i dobili stanove, i to i oni se rodili tad tu, a pre ko zna odakle su bili i gde su rođeni, a meni su i ćale i deda i paradeda i njegov deda, znači, to je čukurdeda, navrndeda, šta znam kako se to kaže, oni su svi u Beograd rođeni. Al’ mi smo Cigani, a oni su Gađo. I oni su kao građani, a mi smo kao seljaci. Al’ neka im, ja ti to sad onako kažem, čisto da znaš. Da znaš s kim imaš poso

Koreni

Pa pazi, moj neki tamo navrndeda, parandeda od mog parandede je živeo u Mirjevo. Znao sam mu i ime, sad sam zaboravio. I dolazio u Beograd. Da radi, da krpi, šta znam šta je radio, to sam samo čuo da pričaju. Iz Mirjeva u Beograd. A Mirjevo je danas centar grada skoro. Sad Mirjevci pravi Beograđani.

Imam ja tamo neke naše i sad, od ćaleta, al’ slabo idem tamo. Ma lažem! Uopšte ne idem. Ne znam ni da dođem u Mirjevo! A i šta ću tamo?! Meni deda pobego odatle! Pa živeo malo na Dorćol, pa u Skadarliju, pa u Baru. I tu je bio on, pa moj tata, pa ja. A oni pre toga, oni su bili u Mirjevo i dole na Dorćol. To su ti sve bile ciganmale, ako znaš šta je to. Znaš? E pa, super, bato. Eto, vidiš da nešto znaš.
Uglavno, meni su i deda i tata radili u „Čistoću“. Deda nije išo u školu, išo posle, u neku radničku, u onu noćnu, večernju, da završi što mora, jer nisi mogo ni u „Čistoću“ bez školu, a tata išo, išo i dosta. Posle dobio nas, mene, Silvanu i Vladicu. Al’ njega prvog. Vladica je dobio ime po jednom fudbaleru, ne znam je l’ se sećaš, bio neki Vladica Popović, igro za Zvezdu i posle u Nemačku i ćale kad je dobio prvog sina, ajde Vladica. A Silvana je po onoj pevačici. Al’ ne znaš ti te pevačice, vido sam te malopre kad sam te pito za Ljubu Aličića.

Al’ dobro.

E, a ja sam Zoran. I sad, kako Duško? Pa, lepo. Mi ka’ smo bili klinci i to, bila neka pesma, Duško se zvala, to pevala ona naša, to je isto Ciganka, Ljiljana Petrović, čuo si za nju, nemoj sad da mi kažeš da nisi, odma’ ću prekinem, majke mi! I bila ta pesma i mene počnu da zezaju u školu, Duško, Duško, ti si moje cveče, srce drugog neče, tako ide ta pesma, da nađeš da čuješ, mnogo lepa, i tako počelo i tako ostalo. Duško prodaje cveče, tako me zezali. A šta da im radiš... A keva tad prodavala cveče na groblje gore, na Centralno, i ja joj pomagao i tako mi ostalo - Duško sa cveče. Zbog te pesme.

Nismo popularni

A e znaš kako, bato, nema mnogo Cigani da su popularni kod nas. Dobro, ima Džej i još neki, samo što je on umro, al’ oću ti kažem da nema neki naučnici i tako nešto, nema učenjaci, nego samo Toma Panter i tako neki, samo muzikanti, niko nije naučnik neki, neki fudbaler, glumac, to nema. A što je to tako? E pa, ne znam. Valjda što smo Cigani. Evo, ovde na tezge sve Cigani. Ne može niko da radi u opštinu il’ negde, samo na tezge i u „Čistoću“ i po kante. E si ti vido nekad nekog Ciganina digra fudbal? Il da glumi? Ne daju nam, bato! Sve Beogradžani. A mi... koj nas šiša. Al’ dobro... Nije nama loše, da se ne žalim. Nemoj ni ovo da staviš, će ispadne Duško kuka. A ne kukam, meni lepo.

Ja sam ti reko, meni je moj deda sa Dušanovac, pa njegov otac, pa od njegovog oca otac, pa još tamo onaj deda. Ti si zato ‘teo da pričaš sa mene, znam ja! Eeee, pa nisam ja glup, bato, radi kefalo. Pa prepostavio sam. Ja ne znam to ni da ti izračunam, računaj sam. Znači, ja, moj ćale, moj deda, moj parandeda, moj... kako se kaže, čukurdeda, moj čukurčukurdeda, pa još, pa još, svi su odavde, iz Beograd, računaj kol’ko je to, osam generacije najmanje. Ako ne i više! Svi smo iz Beograd. E, a odakle su došli, otkud znam! Otkud i svi Cigani, iz Indiju.

Mi kad smo bili mali, pa dođe letnji raspus, kad ne ideš u školu, svi odu kod nekog, kod babu, kod dedu, a ja nemam di da odem, ostanem kod dedu i kod babu u Marinkovu baru. Odemo na Banjicu da se kupamo, to nam bilo najdalje što smo išli! Banjica bila selo. Meni i sad selo.

A na Banjicu bili Cigani kad je bio rat, bili u logor, to znaš, čitao si. Bili i Srbi, to isto znaš. Malo se njih spasilo. Nije niko! To znam iz priču. Pola Cigani pobili u logor! Mi što smo preostali, to ti je. Kad je prošo rat. To, ka’em ti, znam iz priču. To što je preživelo rat i Hitlera, to su ti ovi Cigani sad. Na Dorćol, u Mirjevo, u Marinkovu baru. U Zemun!

Moja žena

A e znaš gde sam ja upozno ženu? Na flipere! Na flipere u Zemun. E, to da ti pričam, bato. Ima tamo, znaš, one Ciganske rupe, tako se zove to tamo. Tamo kod buvljak, tamo dođeš jednom, da vidiš! Tamo nema siromašan Ciganin! Svi puni ko brod. Sve „mercedesi“, „bemvei“, sve ovol’ke kuće, na sprat!

I bili fliperi, bio luna-park. A ja sam ti bio, bato, najbolji u brekdens. Bio luna-park i kod nas, gore u Šumice. Znaš gde je hotel „Srbija“? E pa, tu. Tu sam ti ja igrao uz balerinu brekdens i te igre, baš sam bio onako... Da pitaš ove neke moje školske, to će ti kažu. I odemo jednom u Zemun. Šta znam, neko imo neku ribu tamo, ne sećam se ko, možda valda Abazi il neko, nije ni važno, i aj kao da idemo tamo da vidimo fliperi, stoni fudbal, da vidimo ribe, kažu, sve super ribe tamo. I ja krenem digram, da se lomim, ko Majk Đekson! Isti. Kad je bio crn. I oće se biju neki Cigani! Znaš kako, kad odeš negde u neki kraj kod nji, svi oće te biju. Nisu samo Cigani taki, nego svi. I pošibamo se mi, sa lanci, sa čake, sa sve, baš onako ko u film. Pa milicija, pa Hitna pomoć, svi došli. I ja ti tu upoznam Jasminu! Aj, kaži mu, e smo se tako upoznali? Pa, jesmo. I ja je odvedem, bila lepa. I sad je, ne kažem, samo... Al’ dobro. Samo što oni nisu na ić, ona je Kitanoski, al’ naša. I njen tata i njena mama, svi, oće je vode u Nemačku, u Minken, al’ mi ostanemo kod mene, ona zatrudni i šta ćeš. Tu smo.

I celo vreme smo radeli, nema to veze. Malo po cveće, malo ona sa moju majku po garderobu, išle u Tursku, malo ovo, malo ono. Posle kad je bio rat i ona iflacija, isto smo radeli. Nema da staješ, bato! Prašak, deterđent, sunđeri... Mi nismo radeli sa benzin, to za Cigani nije bilo, to za oni drugi kriminalci, za veći igrači. Za nas Cigani uvek ima neki poso, ne moramo mi sve u kriminal. Pošteno, bato. Nabaviš, prošvercuješ, prodaš na tezgu, i to ti je, samo pošteno.

Samo pošteno

I sad sam ti ovde, evo. Garderoba, sve prava roba, orginal. Samo pošteno. Decu sam iškolovo, otišli u svet. Sin ima sina, to sam ti reko, ćerka ima sina. Al’ smanjuju se i Cigani. Moj tata imao nas tri, ja imam po dva, moji po jedno. Smanjujemo se polako. Moja ćerka i moj sin, to su ti deveta generacija Beograđani. Ja sam osma, pre nji. A njiova deca nisu se rodila u Beograd, otišli u svet. Unuk mi se rodio u Pariz, to znaš, ovaj od sina, a unuk ovaj drugi, od ćerku, on je stariji, on se rodio u Beč. I on velik sad. Al’ on znači nije Beograđanin, nikad nije ni došo ovde, mi smo išli kod nji, jednom, da ih vidimo, on sad ima dvaes’ godine. Je l’ tol’ko ima, ženo? Više? Dvaest tri? Eto, vidiš. Znači, osipamo se i mi, smanjujemo se. Kuća u Marinkovu baru, kad moja žena i ja odapnemo - pu, pu, pu! - će da ostane prazna. Će dizumremo i mi Cigani, ima bude pusto u dvorište. Neće ima ko da me sarani. Neki će Ciganin da mi stavi groblje na cveče i gotovo, bato, ode!

Eto, nemam šta više ti ispričam. Ako si to teo. Osušila mi se usta više, aj sad da platiš pivo. Može tu u Kalenić, al’ na brzinu, mora se radi, ‘el vidiš da dolazu ljudi. A ti samo slušaš, ništa ne kupuješ. To ti je to, sve sam ti reko. Ne mora kupiš ništa, meni bio merak ti pričam, bilo mi veselo.

Ne čitam knjige

I ti ćeš to sve u knjigu, a? Stvarno? Pa, ako, neka. Al’ ja mislim da se ti to zezaš. Stavljaš Cigani u knjigu... Duško Ciganin u knjigu, pa to je zaebancia! E znaš ti da ja nisam nikad knjigu uzo u ruke? Šta ima tamo? I šta mi fali, imam sve. Vidiš kako se oblačim, sve ganc. Jakna, pantalone, cipele, a, kaži? A ima sve na televizor, to gledam, ne trebu mi knjige. Ne gledam samo ovaj vaš Dnevnik, to me ne zanima. Zanimaju me neke emisije sa kola, to gledam. I neki filmovi. To pogledam kad ima. A ni bioskop više nema u Beograd. Nema „Dvaesti oktobar“, nema „Partizan“, Dom pionira isto... To sve nema, bilo kad sam ja bio u školu. Sad je došlo drugo vreme, vidiš i sam. Nema onaj Beograd što sam ja živeo. Ima samo zgrade, zgrade... i kola. Samo dolaze, samo stižu, samo gužva. Beograd se napunio sa ljudi. Al’ neka, ima ljudi, ima roba, kod mene uvek gužva, vidiš i sam, sve će se proda. Lud ovaj Kalenić! Pa ‘esi video i sam, a, kaži! Si video?! Ovde imaš i narkomani i prosjaci i lopovi i gospođe, svi. Svi dolazu. Ne znaš ni odakle dolazu, samo dođu. Tražu za džabe, cenkau se, oću dukradu... svašta. Meni jedna narkomanka, evo nek ti moja Jasmina kaže, sad pre neki dan došla i donela kožne jakne, dve, neke stare, ka’e, dve iljade, i donela neki sat, zlatan. Donela da mi prodaje. A ja ne kupujem, bato, od narkomani, od nikog. Imam svoje ljude i donosim robu, šta ima se kačim sa narkomani i sa njima, šta će mi to? Al’ šta ćeš, došla i moli, gura mi one jakne na tezgu, kaže, samo dve iljade. Ja neću, ko zna od koga je ukrala! I šta će mi sat?! Šta da gledam? Imam sat na telefon. Ja sa zlato nikad nisam radeo. Uznem joj one dve jakne. Za iljadarku, bato; evo, ove dve, lepe jakne. Pedeset evra i dajem. Ako oćeš, ću ti spustim cenu, pošteno. Pa moram i ja nešto da zaradim, e nije tako?

Svrati u ponedeljak

A nisi mi reko odakle su tvoji, a? A i šta ima veze odakle su, svi smo ti mi Cigani, bato, samo odlazimo i dolazimo, samo negde svračamo, živimo, šta da mu radiš... Kad umremo neće nas bude, i to ti je to. Aj da svratiš u ponedeljak, znaš kaka mi roba stiže, sve kožne jakne, dođi da vidiš, ne moraš da kupiš! Al’ ćeš da kupiš kol’ko će da ti se sviđa, majke mi.