Moje dve ćerke, Snežana (48) i Sanja (47), koje su osobe sa teškoćama u intelektualnom razvoju, ceo svoj život nisu bile u mogućnosti da nauče da čitaju, pišu i govore, upravo zbog intelektualnog deficita koji ih prati od rođenja. Kada sam ih rodila, obe su dobile ocenu 10. Sve je bilo najnormalnije, međutim te genetske promene su počele da se ispoljavaju kada su one imale dve, dve i po godine...
Ovako je svoju priču započela sedamdesetgodišnja Rada Bojžinovski, koja se godinama unazad bori za bolje uslove osoba sa invaliditetom.
- Kada mi je starija ćerka imala 19 meseci, ja sam se porodila drugi put. Tada nisam ništa ni slutila. Rodila sam decu, koja su lepo napredovala. Prohodale su su na vreme, ali kad je starija ćerka Snežana napunila dve godine, shvatila sam da nešto nije kako treba, jer nije izgovarala reči. Lekari su me tešili da je još rano, da budem strpljiva i da prosto neka deca progovore kasnije. Ali, majka sve zna. Tako sam i ja znala da nije to u pitanju, što se posle nekoliko meseci ispostavilo kao tačno. Ustanovili smo da sam rodila ćerku sa teškoćama u intelektualnom razvoju. Tačnije, dve ćerke. Sve isto se dešavalo i sa Sanjom – priča Rada.
Ona kaže da je dosta radila sa svojim ćerkama, kako bi ih bez obzira na njihovu dijagnozu, osposobila za život.
- Sa njima su radili logopedi, specijalni pedagozi, psiholozi... Upisala sam ih u redovno obdanište, pošto smo suprug i ja radili. Stručnjaci su me savetovali da ih upišem i u redovnu školu, što sam ja i učinila, ali ubrzo smo shvatili da one ipak moraju u specijalnu školu. Nije bilo lako, ali obe smo ih upisali u specijalnu školu „Boško Buha“. Međutim, ni tu nisu mogle da savladaju osnovno pisanje i čitanje... Moje ćerke izgledaju sasvim tipično, ali njihova intelektualna sposobnost je na nivou deteta od četiri godine – kaže Rada.
Dok su njene ćerke išle u vrtić, Rada se uključila u rad tima za otvaranje razvojnog savetovališta pri domovima zdravlja, kako u Beogradu, tako i na teritoriji Srbije.
- Nažalost u Beogradu uspevamo samo na četiri opštine da otvorimo razvojno savetovalište. Zato se uključujem i u Udruženja za pomoć osobama sa invaliditetom, sve u cilju da pokušam da stvorim što bolje uslove toj deci. Želja mi je bila da otvorimo što više dnevnih boravaka, da mogu roditelji da ih ostave na sigurnom, da urade nešto, a da se njihova deca socijaliziju. Punih 12 godina smo se borili da se prvi boravak u Šekspirovoj otvori 1990. god. gde su moje ćerke među prvima i krenule – priča Rada i dodaje da je i danas najveći prblem to što nema dovoljno dnevnih boravaka:
- Roditelji koji imaju decu sa intelektualnim teškoćama primorani su da napuštaju posao, jer nemaju gde da ostave svoju decu. Niko ih ne upućuje na Udruženja i primorani su da budu u kući. Moja poruka svim roditeljima koji imaju ovaj izazov je da se uključe u Udruženja, jer verujte mi, ja sam dobila mnogo razmenom iskustava, našla sam načine kako moje ćerke da osposobim za život, iako sam mislila da to nije moguće. Apelujem na sve da shvate da su nam dnevni boravci za osobe sa invaliditetom preko potrebni – ističe Rada.
Dijana Glogonjac
