IZ OVOG DVORIŠTA SU USTAŠE ‘45. IZVELE ANĐELKA VUČIĆA Kako je predsednik bolnu reč POSMRČE pretvorio u NADU - NEKO SLAVI "OLUJU", a neko gradi BUDUĆNOST

Čipuljić je 3. avgusta bila reč dana na Balkanu.

Jer, treba znati koliko je stradanja na tom mestu bilo u prethodnim decenijama, da bi se shvatio sav značaj činjenice da je sada tamo jedna lepa i nova zgrada. Prozor se može uporediti sa zgarištem kroz koje se probija i niče novi život u obliku mladice voćke koja će dati nove plodove.

Kad čitalac na portalima i u televizijskim emisijama vidi belu kuću – belo je boja nevinosti i čistote - sa krovom na dve vode i zelenim prozorima, neka ima na umu da su ustaše iz tog dvorišta 1941. godine odvele Anđelka Vučića, imućnog trgovca, dedu sadašnjeg predsednika Srbije.

Dr Nemanja Dević iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju posebno je istraživao ustaške zločine u Bugojnu. U arhivu u Sarajevu našao je zapisnik Zemaljske komisije (BiH) za istraživanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača. Jedan svedok je odmah posle rata izjavio: „Koncem maja došao je sudski pristav Berlot Josip (...) u društvu sa još jednim naoružanim žandarmom iz Bugojna. Oni su odveli sa sobom žrtvu Vučić Anđelka pok. Ante st. 49 g. Isti ovaj pristav je slijedećeg dana poslao izvjestan broj žandarma u naše selo i u selu pokupili još 10 žrtava. (...) Svu jedanaestoricu oni su odveli u zatvor u Bugojno. Odatle navodno su ih sproveli u Banju Luku odakle se više nikada nisu vratili.“

A Branko Mićić-Kondić u knjizi „Zapis o zločinu“ objavljenoj 2010. godine, beleži:

„Nakon pada vlade Cvetković-Maček (posle obaranja Trojnog pakta 27. marta 1941. godine), pričaju da je i trgovac Anđelko Vučić iz Čipuljića, u znak slavlja, stavio pred svoju radnju bure sa rakijom, i svakog ko je naišao, besplatno častio. Izgleda da je to i njega koštalo glave, ili da je bar zbog toga bio među prvima koji su stradali.“

Jedna od reči u srpskom jeziku koja sadrži najviše bola i stradanja je „posmrče“. To je dete rođeno posle smrti svog oca. Posmrčetu se daje očevo ime. Otac predsednika Srbije isto se zove Anđelko. Žena ubijenog trgovca, trudna, doselila se u Beogradu „koncem maja 1941“.

A u ratovima devedesetih godina, kaže jedan hroničar, „Čipuljić i njegovi stanovnici našli su se između dva mlinska kamena. Pod pritiskom prvo hrvatskih vlasti, a zatim muslimanskih, malo pomalo, naselje je brzo opustjelo, a onda postalo svojevrsna ‚samoposluga‘: iz njega je uzimao štogod je tko htio i trebao… Od najmanje dvije tisuće kuća, sve samih solidnih obiteljskih katnica, ostali su samo goli, termitski očišćeni zidovi. Sve je to bio čist ručni rad, samo je crkva, smještena usred naselja, bila srušena ritualno, eksplozivom.“

Zato obnovljena kuća porodice Vučić nije statistička činjenica – taj i taj procenat obnovljenih od onih dve hiljade opustošenih srpskih kuća. Ona je, onako bela i zelena, nagoveštaj novog rodnog voćnjaka koji niče na pepelištu.

Srbi, Hrvati i Bošnjaci u Čipuljiću, okupili su se u dvorištu porodice Vučić da pozdrave drage komšije. I to je ljudska dimenzija ovog događaja.

Ali postoji i jedna druga, šira, jer neće ovo biti jedina nova zgrada. Predsednik Srbije najavio je pomoć naše države ovom kraju i svim njegovom stanovnicima. Čipuljić zato postaje još jedan simbol čvrstih veza Srbije i njenog okruženja.

I na kraju dodajmo i ovo: svako ima svoje simbole. Naš su nove kuće, a neki drugi se spremaju za proslavu Oluje, u kojoj su kuće rušene.

Kurir.rs/N.N.