"POSLEDNJI PUT VAM SE OBRAĆAM KAO PREDSEDNIK SRBIJE" Moćan govor Vučića u Mrkonjić Gradu: Garantujem vam da Oluje više nikad neće biti ma ko bio s druge strane

Centralna manifestacija povodom Dana sećanja na žrtve zločinačke akcije "Oluja" održava se večeras u Mrkonjić Gradu, u Republici Srpskoj.

Nevenka Dobrić je 9 meseci nosila svog Sinišu, rodila ga je, dojila ga je, odgajala ga je, učila i vaspitavala. I one anđeoske oči koje smo mogli da gledamo pre nekoliko minuta, zlikovci su ugasili. I nikada nikome nisu rekli za Sinišine oči, nikada nikome nisu rekli za suzu i tugu majke. Nikada ih nije bilo briga, slavili su to kao veliku pobedu. Očekivali su i nadali se da valjda i mi Srbi, što nismo jednom učinili u istoriji, bi trebalo da se saglasimo sa njima i da zaboravimo te zločine, i da zaboravimo te divne oči 12-godišnjeg Siniše, ili Darinkinog 6-godišnjeg unuka Jovice, koji je na takav način ubijen na Petrovačkoj cesti.

Večeras mi je teško da govorim; nadahnuti su bili i Milan i Mile. Ali ću da govorim nešto drugačije: ubijali su nam ljude, ne po prvi put. I ma koliko ljudi da nam ubijaju, ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250.000 ljudi brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem, i u Srbiji i u Srpskoj Crnoj Gori, svuda, na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi. Mi Srbi smo za to odgovorni. Ne oni koji su ih pobili, ne oni koji su ih proterali, već baš mi. I mnogi od nas su to prihvatali, i mnogi od nas su u tom "pogromu nad istinom" posle toga učestvovali. Od lažnih priča o tome kako je dogovoreno sve, od lažnih priča i raznih teorija zavere, u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite među zlikovcima koji su namerno ugasili Sinišine oči.

I to je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata. 29% od ukupnog stanovništva Srbija je izgubila u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu. I Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to, u stvari, za njih bila okupacija. U Drugom svetskom ratu ubijali su nas nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i bestijalnošću, onako kako to ni nemački nacisti nisu radili svim svojim neprijateljima. Nekako se zaboravilo, i nigde ni u jednom udžbeniku nismo mogli da pročitamo da od svih velikih gradova i glavnih gradova bivše Jugoslavije nijedan drugi nije bio bombardovan i napadnut s početka. Samo jedan, naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali. Sve je zaboravljeno, i niko o tome nije smeo da govori. A rodila se nova pokoljenja, i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši. Koja se ne stidi da kaže istinu. Generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najteže moguće udarce, najžešće moguće kampanje laži, neistina i svega drugog, ali koje neće da zaborave i žrtvuju oči Siniše Dobrića, one anđeoske koje ste mogli da vidite.

Ja vam se večeras obraćam poslednji put kao predsednik Republike Srbije. Da li ću ikada više, ne znam, ali želim nekoliko važnih stvari da izgovorim, meni važnih, možda će i vama biti bar neka od tih stvari važna. Mi smo u prethodnih 12 godina mnogo toga izmenili: od ćutanja o stradanju Srba, o tome da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da, kad ustanemo u pola 11, prvo slušamo Severinu. Za nas je bilo važnije da slušamo i gluvo Glamočko kolo i krajišku pesmu, i da ne zaboravimo stradanje našeg krajiškog naroda, i u Lici, i u Baniji, i Kordunu, Dalmaciji, svuda, i na svim mestima. I time se i danas ponosimo. Mi smo uspeli da se suprotstavimo narativu koji je već postojao: "Nemojte da se zamerate". Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili: "Nemojte da pričate o Jasenovcu". Meni su sada, pre nekoliko godina, kao predsedniku Srbije, zabranili da odem u Jasenovac. Znaju da je moja porodica žrtva ustaškog terora. I baš ih je bilo briga. I ne brinem za to, znao sam ja da su oni beskrupulozni, znao sam da njihovoj bestijalnosti kraja nema. Ali nisam se nadao da će to u tišini da prođe u Evropi, u svetu, i da će svi da se prave blesavi i da ćute na to. Zamislite: predsednik, potomak žrtava, ne sme da poseti najstrašniji koncentracioni kamp iz Drugog svetskog rata. I svi ćute. Demokratske vrednosti, evropske vrednosti. Nisam tu u pitanju ja, tu je u pitanju istina o Jasenovcu. Svako malo, obratite pažnju, ja sam danas uzeo statistiku: u poslednjih 40 dana, tačno imate stotinu tekstova u medijima u Zagrebu. 40 dana, stotinu tekstova. Ima simbolike. O tome kako je Jasenovac mit, kako je to izmišljotina, kako su brojevi preterani, a kako u stvari takvih zločina nije ni bilo, jer je to bio samo radni kamp. I nije sve počelo "Olujom".

Ne zaboravite, oni optužuju Srbiju, govore da je Srbija agresor, da su Srbi agresori. Pa nisu Srbi rasturali zajedničku državu koja se tada nazivala Jugoslavija. To je bila jedina međunarodno priznata tvorevina, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Vi ste krenuli u rušenje međunarodno pravno priznatog subjekta. Vi ste izazivali te sukobe, a ne mi Srbi. A Srbi su samo želeli da sačuvaju tu i takvu državu i da ostanu na svojim ognjištima, i ništa više od toga. I baš vas briga što lažete svakoga dana, što obmanjujete ceo svet svakoga dana. Mislite da možete to da radite doveka? Mislite da niko ne sme da vam odgovori i da vas podseti na to kakva je stvarna i kakva je prava istina? Jeste li nekada videli bilo koga, bilo koga iz Zagreba, da je položio cvet na bilo koji spomenik srpskim žrtvama? Oni se nama rugaju noseći na Jasenovački cvet vence sa hrvatskom zastavom. Rugaju nam se. Nisu tamo stradali Hrvati. Da, bilo je izuzetaka. Tamo su stradali Srbi, pre svega, pa Jevreji i Romi. Kad je počeo sukob u Hrvatskoj, prvo su nam očistili gradove, urbane sredine. Pobili ljude od Zagreba, Rijeke, Zadra, Osijeka, svi su imali svoju kristalnu noć.

Počistili gradove od stvarne i prave srpske elite. Držali nam prilike kako je Medaković zlikovac i zločinac. Usvojili svoju kvazi-elitu, baš kao što su uradili i u Drugom svetskom ratu, kada su imali Savu Besarovića, generala Uzelca i mnoge druge na svojoj strani. Srbe zlikovce koji su zarad funkcije, tašne, mašne i ličnih privilegija bili na ustaškoj strani. Takve su držali uvek pod svojom kontrolom. A onda su onaj prost, običan narod, onaj naš divni krajiški narod, slobodoljubivi koji je uvek branio svoju krsnu slavu, svoju srpsku crkvu, svoje ime i prezime, onaj najhrabriji deo nas, napali sa svih strana, sa sve zajedno, američkom i evropskom logističkom, političkom, ekonomskom i svakom drugom podrškom. I onda su nas još ubeđivali kako su naši ljudi, kako je naš Siniša Dobrić od 12 godina kukavica pa je otišao na traktoru, a oni veliki junaci, ceo svet protiv malog krajiškog naroda. A Srbija? Srbija slaba.

I pošto govorim poslednji put kao predsednik republike, izvinite, Nevenka, u ime svih građana Srbije, u ime svih Srba iz Srbije, što je Srbija bila slaba, što je ćutala, što vas je krila, što je ćutala o zločinima, što vam nije dala da dođete u Beograd, što vas je sklanjala sa autoputeva. Oprostite nam, a mi sebi nećemo oprostiti vaše suze i oči Siniše Dobrića. Rekao sam prvi put kada smo na Rači držali komemorativno sećanje na tragediju koja je zadesila naš narod. Gledali ste me i mislili: "E, sad ovaj priča političke priče, priča nešto što narod voli da čuje. " Ja nikada ne pričam to što narod voli da čuje. Čućete i za nekoliko trenutaka zašto sam vam ovo rekao. Nikada to nisam radio. Uvek sam govorio istinu. Ne zaboravite, tada sam vam rekao: dok sam neko u Srbiji, i dok se pitam u Srbiji, a znao sam šta nam predstoji, kako moramo ekonomski da osnažimo Srbiju, politički da je osnažimo, vojno da je osnažimo, jer bi nas pregazili do sada, i srpsku i Srbiju, nemojte da imate nikakvu sumnju da to nismo radili. Tada sam vam rekao, tada sam vam rekao: dragi prijatelji, nikada više, nikada više, i to vam ponavljam i večeras, nećemo dozvoliti, a znam da to govorim u veoma teškom, ozbiljnom trenutku, i govorim vam kao ne lak, već odgovoran i veoma ozbiljan čovek, čovek koji je najduže na vlasti u Srbiji. Nijedan predsednik, niko ko je izabran na demokratski način, nije duže bio na vlasti. Garantujem vam da više nigde, ni u Republici Srpskoj, niti na bilo kojem delu teritorije Srbije, neće biti nikakve oluje, pogroma i stradanja srpskog naroda. Srbija je dovoljno snažna, to danas mogu da vam kažem, sačuvaće i zaštititi svoj narod. I neće čekati, i neće se sklanjati, i tražiti Lajbnicov dovoljan razlog i izgovor da ostavi svoj narod na cedilu. Nije zameriti narodu u Srbiji u tom trenutku; Srbija je bila ekonomski razbijena, politički slaba. I da vas podsetim, nismo bili ni dovoljno pristojni, ni dovoljno disciplinovani da vodimo računa o sebi. Rukovodstvo Srbije je uvodilo blokade i sankcije za rukovodstvo Republike Srpske, rukovodstvo Republike Srpske je, nažalost, politički odgovaralo na to, krenule su uvrede.

I umesto kao braća i sestre, kao isti rod, da budemo na istoj strani, neretko smo bili suprotstavljeniji jedni drugima, a naši neprijatelji su samo to čekali. I prvu priliku koju su dočekali, iskoristili su da nam napadnu, da unište i srpsku Krajinu, i pokušali da u potpunosti unište Republiku Srpsku. Što su se prezali od republičkih granica, tada već državnih granica? Je l' im smetalo da uđu ovde, u Mrkonjić, gde nikad nije bilo "nekoliko" Hrvata, ne više od toga? Je l' im smetalo da spale svaku kuću? Je l' im smetalo da ubiju svakoga na kog su naišli, koji je disao, mrdao se, i imao oči Siniše Dobrića? Nije im smetalo. Nikakav problem sa tim nisu imali. Je l' ih neko osudio u svetu? Je l' im neko neku reč rekao da su pogazili međunarodne javnopravne norme? Nije im niko ništa rekao, i sve su to uradili. Jeste li vi po ko zna koji put čuli čuvenu Tuđmanovu rečenicu sa Briona: "Da Srbi praktično nestanu"? Pazite tu rečenicu: "Da Srbi praktično nestanu". To nam je govorio i Ante Pavelić i Maks Luburić, i svi su to želeli. I mnogo, mnogo, mnogo ste Srba pobili, mnogo, mnogo, mnogo ste Srba proterali. I evo nas opet, ovde, u tom Mrkonjiću, koji ste spalili. Okupili smo se, diže se srpski narod, dolaze nova pokoljenja, i nikada vam više neće dozvoliti da ih gazite kao što ste to u prošlosti radili. Vidite, nema kakvim se trikovima nisu služili. Razmislite vi, svako od vas neka sebe upita, poštovani građani: koliko puta je neko od nas izgovorio tu sintagmu "hrvatski Srbin", "bosanski Srbin", "kosovski Srbin"? Zamislite da mi. .. A nikada niste izgovorili, dragi prijatelji, "srpski Hrvat", niste to ni čuli jer mi nismo prevaranti, mi smo poštovali druge narode.

Ako si Hrvat, ti si Hrvat; ako si Bošnjak, ti si Bošnjak. Nikada nisu mogli da podnesu Srbe. Oni nisu pravili geografsku odrednicu, nego su govorili, koristili prisvojne prideve, i uvek je bilo: "hrvatski Srbin". Nismo mi ni hrvatski, ni bosanski, ni srbijanski; mi smo samo Srbi, istom narodu pripadamo, uvek ćemo da pripadamo. I nemojte da nas delite, nemojte da nam izmišljate imena, da ne bismo počeli mi vama da izmišljamo imena.

Kad vam kažu u Sarajevu "Srbijanac", je li, videćete samo u čemu je prevara. Ja nisam Srbijanac, iako sam rođen u Beogradu i Srbiji. I moj otac je, igrom nesrećnih slučaja, po tom pitanju mogao da bude Srbijanac. A jeste primetili da ne zovu Sulejmana Ugljanina "Srbijanac"? On je Bošnjak, nije Srbijanac, a mi Srbijanci, je li? Ne. Ima da nas zovete Srbi, inače ćemo i mi vas da zovemo onako kako mi budemo hteli.

Ima da nas poštujete, da nas zovete Srbima, jer mi istom rodu pripadamo, i nikakve razlike nema između Srbina iz Mrkonjića, Srbina iz Pirota, Kosovske Mitrovice, Nikšića, Beograda ili bilo kojeg drugog grada. I ne budete li promenili svoje ponašanje, mi ćemo da promenimo svoje ponašanje, pa ćete da vidite kako će to da izgleda. Pa da vidite kako izgleda kada mi vama budemo nadevali imena i nadimke. Naravno, uvek su to prihvatali i brojni Srbi. Uvek je među nama Srbima bilo slugu i okupatora, slugu raznih agentura, onih koji su na različite načine želeli slom Srbije. Oduvek.

Hoću da ukažem na opasnosti, na virove na koje možemo da naiđemo, i šta bih voleo da izbegnete, sestre i braćo, u budućnosti. Za nas u ovom trenutku, mir je uvek dobar za sve, jer radi za sve. Za nas je očuvanje mira i stabilnosti trenutno najvažnije, jer radi za nas. Brže napredujemo od ostalih, brže nam napreduje ekonomija, brže rastemo industrijski, brže rastemo u svakom smislu. Ne zaboravite, čak i u vojnom smislu, a nadamo se da nikada nećemo koristiti vojsku u odbrambene svrhe, i u tom smislu najbrže rastemo. Vreme i mir rade za nas, rade i za druge.

Ali nemojte da vam ja pričam, dobro vi znate koliko njih, kako kažu, to sam na nekoliko mesta čuo, čekaju drugo poluvreme. Mi ih molimo da ne čekaju drugo poluvreme. Mi ih molimo da to ne rade, jer mi sa njima želimo mir, želimo dobre odnose. Ali kao što sam vam rekao, srpski narod je najstradalniji narod, ubedljivo najstradalniji narod u 20. veku. Mi više nemamo pravo da trpimo ni pogrome, ni genocide, ni zločine, niti bilo šta drugo. Ne možemo, izgubićemo narod. A valjda smo i iz svih svojih grešaka ponešto naučili. Ono što je takođe važno, moramo da budemo disciplinovani u poštovanju minimalnih nacionalnih ciljeva i interesa. Demokratija je važna, najbolji oblik političkog režima, bolji još nije izmišljen. Ali mi Srbi moramo da znamo šta su nam elementarni ciljevi, i da se oko toga držimo.

Malopre je Mile rekao jednu važnu stvar, i čućete šta ću po tom pitanju tek da kažem. Mi smo se dogovorili pre 14 godina. Bio je protiv mene u kampanji, moram da kažem, posle godinu dana je rekao: "Zadovoljan sam, ako ništa, jer više vodiš računa o našim srpskim interesima nego oni pre tebe. " Postali smo prijatelji, ali nismo se uvek slagali u svemu. Jeste li primetili, ljudi, da u 14 godina nijednom se nije dogodilo da je bilo koji predstavnik državnog organa Srbije ili Republike Srpske bilo šta loše izgovorio o predstavniku ili o državi Srbiji, ili predstavniku državnog organa Srbije, i obrnuto. Nikada se u 14 godina to nije dogodilo. Nikada. Umeli smo da budemo disciplinovani, da budemo ozbiljni, da budemo odgovorni prema svom narodu. Ne znači to da se ponekad nismo sporečkali. Kažu ljudi: "Ti si određivao, naređivao. " Ja? Ne. Ponekad bih rekao Miletu šta mislim. I kad on kaže: "Mogu" ili "Ne mogu", ja kažem: "I da možeš, i da ne možeš, Srbija će biti uz vas. " I to je najbolji mogući odnos koji mora da postoji.

I u crkvi smo mi imali ideje koje su opake i opasne. Reč je o takozvanim policentričnim idejama, o federalizovanju i konfederalizovanju naše crkve, a sada u poslednje vreme čujete "gle čuda" od istaknutih srpskih nacionalista, ideje o policentričnom srpstvu. To je smrt srpskog naroda, to je smrt srpske crkve. Kada su pokušali da prave pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori ili pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, naše vladike su na vreme, a znam i za našeg patrijarha i za patrijarha Irineja, na vreme osetili o čemu se radi. Da su to uspeli, nikada nam više srpska crkva ne bi bila ono što je danas i ono što će uvek biti. Srpska crkva je ista ovde u Mrkonjiću, ista u Pirotu, ista u Sidneju, ista u Skoplju, ista u Frankfurtu, u Melburnu i na svakom drugom mestu na svetu. E, tako i mi moramo da znamo šta su nam vitalni nacionalni interesi. A ne da neko nalazi onaj isti Lajbnicov "dovoljan razlog" i "opravdanje" za svoje antisrpsko ponašanje u tome što će da vam kaže čuvenu rečenicu koju ste bezbroj puta čuli: "Naši interesi su specifični. " Ma nemoj, baš su tvoji interesi specifični. Ti si važniji i od Beograda i od Banjaluke, pa su tvoji interesi specifični. Mi imamo dve grupe ljudi kod nas Srba koji su uvek radili protiv vitalnih srpskih interesa. I razumite me zašto ovo na ovakav način govorim, rekoh, poslednji put se obraćam kao predsednik zemlje.

I slušajte me. Jedna grupa otvoreno uvek protiv svega srpskog. Uvek su u Srbiji protiv Republike Srpske, kao i u Srpskoj protiv Srbije, imate takvih oko 20%. Ali oni su svima nama jasni. Uvek su radili za nekog drugog, nikada nisu voleli srpski narod, i sve smo to razumeli. Mnogo su opasniji oni drugi, koji su dolazili sa lažnih patriotskih pozicija i koji nam danas drže pridike o policentričnom srpstvu. Kakvo je to policentrično srpstvo, gde ćete Podgoricu da suprotstavljate Beogradu i Banjaluci? Gde ćete Trebinje da suprostavljate Beogradu i Banjaluci? To vam je policentrično srpstvo? To je rastakanje i razaranje i Srbije i Republike Srpske, i nećemo vam dati taj policentrizam kako god da ga pravite i kako god da ga nazivate.

Svojom snagom ćemo da pobedimo te opake i opasne ideje sa kojima se pojavljujete. A ko se pojavljuje sa tim idejama? Salonski nacionalisti, doterani, sređeni, nikad narod nisu poštovali, preziru narod, ali umeju da nam sole pamet. Vučić je izdajnik, nije zaratio sa Prištinom, nije zaratio sa ovim i sa onim. A oni? Hoćete da čujete rezultate?

Pošto ih niste dugo čuli, jer zaboravljamo brzo.

Mnogo je grešaka bilo, mnogo sramote, posebno oko Srpske krajine 90-ih godina. Milošević je pao, obećali su nam Kosovo je demokratsko pitanje, rešićemo ga, dok ste rekli keks, sa našim "evropskim prijateljima". A prvi dan, ne zaboravite, odrekli se ti veliki nacionalisti koji su nam držali patriotske pridike, a mi valjda pre toga bili izdajnici. Prvi dan odricanja od kontinuiteta u odnosu na Saveznu Republiku Jugoslaviju i zajedničku državu, odnosno državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Drugi dan puštanja na slobodu albanskih terorista, uključujući braću Mazreku i sve ostale koljače iz Klečke. Treći dan rastakanje zajedničke države i pretvaranje u državnu zajednicu, da bi se stvorili uslovi za nezavisnost Crne Gore. Pogrom na Kosovu i Metohiji 17.marta, tišina. Ni saopštenja nema, a kamoli da država nešto radi. 500.000 ljudi na ulicu, ekonomija Srbije propada.

Crna Gora se otcepljuje kao poslednji signal da idu u očepljenje Kosova. Ćute svi. Kako da dobijemo izbore i kako da se dodvoravamo pesmama Severininim ili ne znam kojim? Proglašavaju nezavisnost Kosova. 85 zemalja 2008. godine proglašava nezavisnost i podržava nezavisnost Kosova.

Ćute, kažu: "Nemojte nam to za vreme izbora". To su nam uradili svi veliki rodoljubi. Što jesu pomogli nešto negde u Republici Srpskoj? Jesu uradili nešto za Republiku Srpsku? Jesu neki hram podigli? Jesu neku školu podigli? Jesu neki vrtić podigli? Nego zaboravljamo mi to. I ćutiš kao predsednik, ćutiš kao predsednik, ćutiš, jer moraš da gledaš samo u budućnost i da ne podsećaš.

Neću da ćutim, hoću da upozorim srpski narod šta nas čeka ako se budemo na isti način ponašali i na iste prevare nasedali. Nikada se nisam mešao u vaše izbore. Koliko god sam se trudio, ja uvek sa rukovodstvom Republike Srpske moram da imam najbliže odnose. Nikada se nisam mešao, to je vaša volja. Nikada nisam tražio ni da se vi mešate u izbore u Srbiji. Vaša je volja koga ćete da podržavate, koga nećete, koga ćete da volite, najbolje osećate. Ali sam dužan da se zahvalim rukovodstvu Republike Srpske, zato što mi Srbi uzimamo sve zdravo za gotovo. A da nije sve zdravo za gotovo, objasniću vam na sledećem primeru.

U Crnoj Gori procentualno živi više Srba nego u Bosni i Hercegovini. 33% Srba živi u Crnoj Gori, oko 31% Srba u Bosni i Hercegovini. Je li Bosna i Hercegovina priznala nezavisnost Kosova? Priznala bi je, prva bi bila u redu da je prizna, da se pita Sarajevo i Mostar. Nije dala Banja Luka. Nije dala Republika Srpska. Nije dalo rukovodstvo Republike Srpske, na čelu sa predsednikom Dodikom. A je li Crna Gora to uradila? Jeste, prva, još 2008. godine. Pobedili Srbi, pobedile Litije 2020. godine. Je l' se nešto promenilo? Nije, još gore je. Isto i još gore. Nikakvu promenu videli nismo. Baš nikakvu. Je li Bosna i Hercegovina član NATO-a? Nije. A ne zato što neće Sarajevo i Mostar, već zato što Banja Luka i rukovodstvo Republike Srpske to nije dalo. Zato što je sledilo Srbiju. Zato što je volelo i poštovalo Srbiju. Je li Crna Gora deo NATO-a? Pa jeste, naravno. Zato što ih je bilo baš briga za Srbiju. Baš ih je bilo briga za naše zajedničko stradanje 1999. godine.

Oni odoše u budućnost, a vi Srbi ostanite u prošlosti. E da vam kažem, znate li koliko volim da budem gde god hoćete, samo da ne izdam oca Sinišu Dobrića i ovu divnu majku Nevenku, da brinem o njima, a ne morate nikada ni klaster da nam otvorite, niti bilo šta da uradite. A vi— Četiri puta su u Crnoj Gori izglasali deklaracije i rezolucije da smo genocidni narod. Četiri puta. Ma ne jednom, ne dvaput, ma ne triput, nije im bilo dosta, četiri puta su izglasali. Hrvatska nije četiri puta izglasala koliko je Crna Gora to puta izglasala. Ne znam ni Tirana da je izglasala toliko puta. Ne bi li se nekome dodvorili. I nema tome kraja. Molio sam ih pre neku godinu, dolazili u Beograd, seli, razgovarali, dogovorili se, mislio sam. Molim vas, znamo mi da vi nećete da menjate vašu politiku. Znamo mi vas. Razumemo mi vas. Razumemo sve. Ostaće Kosovo priznato, sve mi to shvatamo. Ali ne morate da idete u Oluju, da idete da slavite, bar to pokažite, da poštujete naše srpske žrtve. Da poštujete ovog dečaka kog su sa 12 metaka zlikovci ubili, bar to pokažite.

Kažu: "Da, da, vodićemo računa o tome", hoćemo. I evo kako vode računa. I evo kako vode računa. I baš ih briga šta ih se tiče. Pohvaliće ih sutra neko i otvoriće im još neki klaster, ili zatvoriti još neki klaster, šta god da je u pitanju. Ja hoću da se zahvalim vama u Republici Srpskoj, jer ste vi uvek bili uz Srbiju. Ne samo svojom ljubavlju, svojom pažnjom i svojom podrškom, već i svojim političkim delovanjem. I mogli su da pritiskaju Republiku Srpsku koliko hoće, nikada nije Srbiju ostavila na cedilu.

I Srbija ima obavezu da Republiku Srpsku nikada ne ostavi na cedilu. Ja imam mnogo rođaka u Republici Srpskoj, mnogo su stradali, ne samo u mojoj porodici, već i iz porodica mojih prijatelja, ljudi, i nekako su rasuti i po Srpskoj i po Srbiji, svuda.

I uvek su svi isto mislili, i nadali se našem duhovnom jedinstvu, nadali se našoj saradnji, našim najbližim odnosima. Ne možemo da menjamo granice, ali uvek možemo da budemo jedni uz druge i da nikada ne učinimo ništa jedni protiv drugih. Ja sam ovde naučio, i danas mi je jedan domaćin rekao u Jezeru, kaže: "Aleksandre, nikada ti nećeš moći da shvatiš koliko mi odavde volimo našu Srbiju.

Volimo je više nego mnogi od vas koji iz Srbije dolazite.

Draga Nevenka, nisam mogao da zaustavim suze. Možda sam slab muškarac. Kada sam gledao lice i oči vašeg sina.

Ali vam garantujem jedno: dokle god budem u mogućnosti, boriću se za jačanje i snaženje Srbije. Vi ste sad u našoj Srbiji. Nikada nećemo dozvoliti da umre sećanje na vašeg Sinišu, na porodicu Dobrić i na mnoge druge porodice. Okupljaćemo se svake godine, a u međuvremenu radićemo vredno, radićemo marljivo, da snažimo našu ekonomiju i da budemo sve jači.

I Srbija i Srpska. I ja vas samo molim. Dragi prijatelji, nije sve što je lepo upakovano uvek dobro za naš narod. Izvinite za sve moje greške, i vi u Srpskoj, i vi u Srbiji. Izvinite ako sam nekada pokazivao bilo kakav stepen arogancije.

Državu kad vodite, morate da je vodite da donosite teške odluke, i da je vodite ne lakim putem. Besplatan sir je uvek samo u mišolovci. Lakog puta za ozbiljne države nema. Uspeli smo svi zajedno. Srbija je danas najjača u svojoj istoriji, u svakom smislu.

I nedovoljno jaka. Moraće da bude još mnogo snažnija i mnogo jača. Za to ste potrebni vi. Za to nam je potrebna ujedinjena snaga. Mi smo jedan, kao što reče naš patrijarh Porfirije, jedan, jedinstveni narod. Možete da postavljate barijera koliko hoćete.

Uvek ćemo da nosimo isto ime i prezime, iste slave da slavimo, i uvek ćemo da se volimo. I niko to neće moći da spreči. Ali moramo da se borimo protiv svih trikova, svih prevara, protiv svih laži. I nemam problem da dobar deo tereta prihvatim na svoja leđa. Oni više kad ne znaju šta da rade, mene napadaju. A ja sam najsrećniji jer se uvek podsetim reči vladike Sergija: mora da je nešto dobro taj predsednik uradio kad ga toliko na krst razapinju. Oni koji našem rodu toliko lošeg žele. I za kraj, i za kraj, hvala vam što ste svih ovih 12 godina bili sa nama. Hvala vam što vam nije bilo teško da dođete na različita mesta, od Leskovca do Mrkonjić Grada i Prijedora. Hvala vam što ne zaboravljate krajiške žrtve. A vi, dragi Krajišnici, izvinite što smo bili nedovoljno jaki. Izvinite vi, junaci srpstva, što smo se krili, što smo krili vas. I tu sramotu sa svog obraza nikada nećemo moći da obrišemo.

Ali ćemo gledati da u budućnosti sebe promenimo, da pokažemo da smo naučili lekcije i da nikada više ne dozvolimo da nam stradaju deca poput Siniše Dobrića. To je naša zakletva, to je naše obećanje. Ponavljam: Oluje protiv srpskog naroda i pogroma srpskog naroda više nikada neće biti, ma ko bio na drugoj strani.

Hvala vam za ljubav.

Hvala vam za podršku.

Hvala vam za pažnju.

Neka živi naš krajiški narod.

Neka živi Republika Srpska.

Živela Srbija.

Hvala vam.

A ja, dragi prijatelji, hoću ovde, u junačkom gradu Petra Mrkonjića, da vam se zahvalim za sve što je Republika Srpska uvek činila za Srbiju.

Hvala, predsedniče Dodik, hvala vašem rukovodstvu, hvala svima vama koji ste uvek bili uz srpski narod.

I hoću, poslednji put govorim kao predsednik, da vam se naklonim i da kažem: "Hvala Republici Srpskoj", i da vam kažem: ni vi ne verujete koliko vas volim, koliko volim Republiku Srpsku i koliko narod u Srbiji voli Republiku Srpsku.

Dodik: Kakvi ste ljudi? Šta hoćete od nas?

"Treba da znate da ovo nije protokolarni dan. Ovo je mesto kada govorimo istinu i kada zahvaljujući predsedniku Vučiću nešto što je bilo u zaboravu, zajedno smo rekli da ćemo zajednički obeležavati važne datume. I prva od manifestacija koje smo organizovali na mostu u Rači upravo je bila posvećena egzodusu, pogromu u Hrvatskoj, iz Hrvatske Srba, a iz, naravno, Republike Srpske. Hoću da kažem da je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku, ulazeći na naš prostor i vršeći pogrom i pokolj naših ljudi. Hrvatska koju ovde pamtimo kao nezavisnu državu, koja je iza sebe ostavila Jasenovac i mnoga stradanja, koja su sabrala gotovo milion srpskih žrtava, od Kragujevca pa sve do Sremske Mitrovice i drugih stratišta koje sutra obeležavamo, i gotovo da nema dana da nemamo neki parastos, pa sve do Broda na Drini, Garavica, koju smo samo pre nekoliko dana obeležili, gde su ustaše, lokalni Hrvati i muslimani, ubili 12.000 Srba za tri dana, sveli ih iznad Bihaća i pobili, tukli i ubijali nas dok nas nisu, što kaže narod, "sravnili sa zemljom". Sramota. Ali jedan od tih pet, koji je bio najzloglasniji ustaša, neki Kapetanović, musliman, je 1957. godine postao član opštinskog komiteta partije, one iste partije koja je krila sav taj zločin i sklanjala ga od javnosti, a nama nudila ćutanje, tražila od nas da ćutimo, da se stidimo, da ništa ne govorimo, da nosimo svoje boli, jer smo mi navodno nešto krivi zato što postojimo. Zato što nismo hteli da ih prihvatimo, a i oni koji su prihvatili loše su prošli. Srbi su ponosan narod. Srbi oplakuju i poštuju svoje žrtve, poštuju i druge i tuđe žrtve. I to treba tako da ostane. To je veličina naroda kome ja pripadam, srpskog naroda. Ali oni, ni jedni ni drugi, ni treći, nikada to neće pokazati prema našim žrtvama".

"Zar mali Dobrić nije dovoljan razlog da se uključe i sve relevantne institucije i majci podare tamo to što ona traži? Kakvi ste ljudi? Šta hoćete od nas? Zašto mislite da možete da Republiku Srpsku i Srbiju večno kinjite, ili da ćete kroz neku vašu "evropsku priču" nama ispričati priču koju vi hoćete, da nas ponovo pokorite, da kažete: "Da, bićete tamo, ali ako mi kažemo." Ne treba nam to ni Evropska unija ni Evropa. Kao što su Oluju organizovali američki stručnjaci, kao što danas znamo da je direktno, sa najvišeg vrha tadašnje Amerike, data saglasnost da se Oluja sprovede, ali imali su samo jedan uslov: brzo. Brzo. Da se ne bi pobunili drugi na međunarodnoj sceni".

Knežević: Crna Gora je odlučila da zastavu odnese u Zagreb i zabode nož u bratsko srce

Milan Knežević se obratio rečima:

"Danas bih bio najponosniji da u ovom svom obraćanju mogu da se obratim i predstavnicima crnogorske vlade Milojka Spajića, kojima je bilo mesto ovde, na sećanju na pogrom srpskog naroda, etničko čišćenje i genocid koji smo proživeli dva puta u jednom veku. Bio bih najsrećniji da pored ovih svetih grbova Republike Srbije i Republike Srpske bude i naš crnogorski Alaj barjak, ili crnogorski krstaš barjak, sa kojim smo zajedno sa braćom Srbima iz Srbije i Republike Srpske, otkad je sveta i veka, bili u svakoj pobedi i u svakom porazu. Nažalost, zvanična i obnarođena Crna Gora odlučila je da svoju zastavu i svoj barjak odnese sutra u Zagreb i da je stavi pored šahovnica, i tako još jedanput zabode nož u bratsko srce i bratska leđa, i srpskom narodu u i Republici Srbiji i Republici Srpskoj". 

"Mi, kao Srbi iz Crne Gore, ne možemo da se pomirimo sa ovim veleizdajama koje počinjavaju razne vlade u 21. veku. Toliko su izdali našu zajedničku istoriju, zajedničko pamćenje i zajedničku duhovnost, da je dosta za sve naše mrtve, za sve žive i za sve one Srbe koji će se roditi u Crnoj Gori. Priznali su 2008. godine srce Srbije, našu svetu zemlju Kosovo i Metohiju. Četiri puta su nas proglasili za genocidni narod".

"Još uvek moje dete ne počiva u miru"

Nevenka Dobrić, kojoj je u "Oluji" ubijen 12-godišnji sin:

"Želim da se zahvalim državnom vrhu Srbije na čelu sa predsednikom Vučićem i državnom vrhu Republike Srpske na čelu sa predsednikom Dodikom. Hvala što se trudite da 4. avgust ne ostane samo datum u kalendaru".

Vraćajući sećanje na taj 4. avgust, Nevenka je jedva izgovarala:

"Ni punih 10 kilometara nismo odmakli kad je hrvatska vojska presekla put i sa 12 prostrelnih rana usmrtila mog sina Sinišu i svekra Petra".

"Hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog Siniše ostane tamo da ga rastrgnu zveri. Sinišu smo sahranili 5. avgusta, a kasnije smo ga preneli u Sremsku Kamenicu. Moj svekar se i danas vodi kao nestao".

"Punih 30 godina tragam za pravdom. Još uvek moje dete ne počiva u miru, jer su moje rane otvorene. Ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li uopšte među Srbima civilnih žrtava. Boriću se do kraja života".

Intoniranje himne

Ljubica Vraneš je otpevala himnu Republike Srpske - "Moja Republika" i himnu Srbije - "Bože pravde".

Obraćanje patrijarha: "Istina ostaje ista"

"Iz godine u godinu sabiramo se na različitim mestima da molitvama pomenemo stradale u strašnom progonu našeg naroda sa vekovnih ognjišta nazvanim 'Oluja'. Večeras ovde nećemo tražiti nove reči u odnosu na već izgovorene, jer istina ostaje ista".

"Naša izgnana braća i sestre nosili su u sebi veru da ih Gospod nije ostavio. Sećamo se svih koji su pre 31 godinu napustili domove u nepreglednim kolonama. Ovde nas je skupila želja da odamo poštu žrtvama. Molitva pred lice Božje uznosi i lice žrtve".

"Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe, ljubite i neprijatelje svoje. Znamo da je čoveku teško da volimo protivnika i neprijatelja. To mogu samo svetitelji, ali Hristove reči pokazuju nam put".

"Osećam dužnost i odgovornost da pozovem sve nas duhovne potomke velikog svetitelja (Svetog Save) da ne postane normalno da se bližnji pretvara u tuđina".

"Pozivam sve nas da budemo iznad partikularnih interesa i da se izdignemo iznad podela i razdora".

Porfirije služi parastos

Parastos žrtvama služi patrijarh srpski Porfirije.

Stigao predsednik Vučić

Ogroman broj ljudi u Mrkonjić Gradu

Sve spremno za početak

U Republici Srpskoj danas je Dan žalosti. 

Tokom "Oluje", operacije hrvatske vojske i policije, oko 2.000 Srba je ubijeno ili nestalo, a više od 220.000 proterano iz Hrvatske sa područja nekadašnje Republike Srpske Krajine. U Krajini su ostali samo civili, koji su bili izloženi teroru i posle formalnog završetka operacije 7. avgusta.

U nastavku akcije u BiH, operacijom "Maestral", hrvatske i muslimanske snage ubile su još 655 i prognale oko 125.000 srpskih stanovnika iz Bosne i Hercegovine.

Srbija i Republika Srpska zajedno obeležavaju Dan sećanja na stradale i prognane Srbe tokom akcije "Oluja".