"MOJ SINIŠA JE POŠAO U KOLONU DA SPASI SVOJ MALENI ŽIVOT. UBILI SU IH SA 12 PROSTRELNIH RANA" Potresna ispovest Nevenke Dobrić: Godinama tragam za pravdom
U Mrkonjić Gradu Srbija i Republika Srpska obeležavaju Dan sećanja na ubijene i prognane Srbe u Hrvatskoj vojno-policijskoj operaciji "Oluja", a tokom komemorativnog skupa svoju potresnu priču ispričala je Nevenka Dobrić.
- Ja sam Nevenka Dobrić, majka Siniše Dobrića koji je tog 4. avgusta 1995, kao i svako krajiško dijete, pošao u kolonu da spasi svoj maleni život. U traktorskoj kabini sa svojim đedom Petrom i sa mnom u traktorskoj prikolici, iz rodnog Crkvenog Boka prema Kostajnici, ni punih 10 kilometara nismo odmakli kada je Hrvatska vojska presekla kolonu u šumi Zelenik i sa 12 prostrelnih rana usmrtila Sinišu i Petra. Kako su Petar i Siniša ubijeni, na licu mesta, traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojoj sam ja bila prevrnula se i poklopila me. Hrvatska vojska je ubila moje dete i svekra; sačekala je i sledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo ispred njihovih očiju, skamenjeni od bola i tuge, očajnički mole Hrvatsku vojsku da im dozvole da mene izvuku ispod prikolice. Oni dozvoljavaju, ali i odlučuju da nas privedu. Na očajničke molbe i plač moje majke, u nekom trenutku odlučuju da puste majku, baku i mene, a mog oca odvode u zatvor u Ivanjici Grad. U tim momentima ja nisam bila svesna šta se dogodilo, ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi, da ga rastrgnu zveri. Iznose mog Sinišu u Bosansku Kostajnicu, gde ga mi sahranjujemo 5. avgusta, a zatim 26. avgusta 1996, na Sinišin rođendan, posmrtne ostatke prenosimo u Sremsku Kamenicu gde danas živimo, a svekar Petar se do danas vodi kao nestalo lice - kroz suze je rekla Nevenka.
Ona je navela da i dalje vodi borbu za pravdu.
- Godinama tragam za pravdom; ne postoji ustanova kojoj se nisam obratila, ni sud u Republici Hrvatskoj na kojem ne vodim parnicu kako bi moje dete dobilo status civilne žrtve rata. Još uvek nisam uspela; još uvek moje dete ne počiva u miru jer su moje rane otvorene. Još uvek svakog 4. augusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih što dele pravdu, i uvek s istim pitanjem: ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih civilnih žrtava rata u Hrvatskoj? Dok budem živa, tražiću pravdu za mog Sinišu, borit ću se da zločinci odgovaraju i priznaju zločin, borit ću se da ova priča nikad ne padne u zaborav. A na spomeniku moga sina napisala sam pesmu sama, koja mi je došla odjednom u glavu: "Oj, teška sudbino, pusta Krajino, što uze mene mlada, zar ne tuguješ sada? Uze mene od majke, oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rata. Nisam kriv, al' nisam ni živ". - rekla je Nevenka.
· Reaguj