HRONOLOGIJA KOMPLEKSA Ustaštvo je kao sifilis-opstaje gde mu je plodno tlo. Kako je Vučić Hrvatima sasuo dijagnozu i tok bolesti.A na njima je DA SE LEČE ILI NE
Medicina još nema pouzdano objašnjenje za tu pojavu, ali su se iskristalisale dve škole mišljenja. Budući da pojava vrhunac beleži početkom avgusta, neki su skloni da sve tumače udaranjem vrućine u glavu. Drugi pak, smatraju da je stvar endemska – da je reč o pojavi koja je stalno prisutna na određenom geografskom području ili među određenom grupom ljudi.
Onako kako sifilis stalno postoji u sušnim i toplim seoskim predelima severne Afrike, tvrde oni, ustašluk je vezan za kraj omeđen Jadranskim primorjem, Murom, Dravom, Dunavom, Unom… za Hrvatsku.
I oni preko godine fini i krasni ljudi što brinu o čovekovoj okolini pa razvrstavaju otpad, dižu glas protiv ratova u svetu i posebno stradanja civila, što dolaze u Beograd i oduševljavaju se srpskim narodom i njegovim gostoprimstvom, zavide Srbima na boljim knjigama i boljim filmovima… uoči 5. avgusta osete odjednom da ih svrbi desni dlan, i da im se mišići ruke blago grče, pa na dan kad je počela „Oluja“ skoro nekontorlsiano izbacuju desnu ruku uvis i kliču „Za dom spremni!“
O političarima na vlasti da i ne govorimo. Samo strah od blama u međunarodnoj zajednici ih sprečava da tog dana ne dođu na posao u crnim uniformama. Žene ih zaustavljaju na vratima i gotovo na silu im oblače civilne sakoe… Toga dana blindirane funkcionerske limuzine kroz grad voze sporo i, mimo bezbednosnih protokola, otvorenih prozora, da narod čuje kako iz njih trešte Tomposonove pesme.
Petog avgusta Hrvatska slavi Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, ponosi se Olujom…vojnom akcijom u kojoj je sa svojih ognjišta proterano više stotina hiljada Srba.
Trideset godina slavi se vojna operacija čiji je cilj Franjo Tuđman sažeo u rečenicu. „Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu!“, i zaklinje da će kad-tad taj zadatak biti izvršen.
Jer tada 1995. godine, uprkos svoj surovosti – Srbi nisu nestali, Srba još ima!
I ako je 5. avgust dan ustaškog ludila, ostali dani su dani nelagode i straha zbog preživelih Srba.
Ludilo je kad se ministar odbrane Anušić javno žali što je bio sprečen da učestvuje u Oluji – mada nije jasno šta mu smeta da sad stane pred nekog Srbina u Zagrebu, Splitu ili Vukovaru i naredi mu da se hitno gubi u Srbiju… (Kad Anušić preti Vučiću da će „videti gde će završiti“, to je komika.)
A nelagoda i strah su kad predsednik Hrvatske jadikuje što su Francuzi bolje vojne avione prodali Srbiji nego njima, i kad premijer traži veći budžet za odbranu kako bi Hrvatska mogla da parira Srbima.
„'Oluja' nije bila nikakva veličanstvena pobeda, već strašan zločin, etničko čišćenje i proterivanje stotina hiljada ljudi sa njihovih vekovnih ognjišta samo zato što su nosili srpsko ime i prezime. Srbija više nikada neće saginjati glavu pred onima koji misle da se na tuđoj nesreći i krvi nevinih može graditi budućnost“, reakcije hrvatskih političara i medija su – nemoć.
Jer Vučić im je rekao istinu u lice. Saopštio im je dijagnozu i tok bolesti.
Na njima je da se leče ili ne leče.
A što se crnogorskog premijera Milojka Spajića tiče, koji je poslao zvaničnu delegaciju na proslavu Oluje, na proslavu dana izgona Srba, njima je odavno rečeno.
Kazao im je Njegoš: „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka!“
Samo što su oni odlučili da se prave gluvi.
· Reaguj