JE L' NEKO JOŠ IZNENAÐEN DAČIĆEVOM ODLUKOM? Njegov manir odavno je poznat: ČUČNE IZA TARABE, PA PROVIRI I LIZNE KAŽIPRST DA VIDI GDE VETAR DUVA
Da li je Ivica Dačić, kad je donosio odluku o samostalnom izlasku SPS na izbore, znao nešto što mi obični smrtnici ne znamo? Možda su mu stigli rezultati nekog supertajnog istraživanja raspoloženja birača?
Naravno da ne!
Dačić, kao političar starog kova, ne veruje agencijama za istraživanje javnog mnjenja. On smatra da je to bacanje para koje se na drugi način mogu bolje upotrebiti. On je za tradicionanu metodu… Kad mora da donese odluku gde će i s kim će, Dačić izađe na balkon, lizne kažiprst i podigne ga u visinu glave – da vidi u kom pravcu vetar duva. To mu je vazda bio orijentir.
Srpska politička scena, po prirodi stvari, nije baš najčasnije mesto na svetu. Podmetanja noge, ogovaranja, neprincipijelni savezi, izdaje i zarivanje noževa u leđa, uostalom, nisu svojstveni samo nama – tako je širom sveta, od zemallja koje se diče viševekovnim parlamentarizom do novoprimljenih članica UN. Ali što se Srbije tiče, Ivica Dačić u ovim disciplinama ima istaknuto mesto.
Ono što je lider SPS uradio u leto 2008. godine direktno je i brutalno uticalo na potonju političku istoriju naše zemlje.
Da podsetimo mlađe: na izborima te godine demokrate su dobile 38 odsto glasova, radikali 29 i njihovi saveznici DSS 11, pa je o većini odlučivao Dačić sa 7,5 odsto glasova SPS. Radikali su mu nudili mesto potpredsednika vlade ako podrži izbor Aleksandra Vučića za gradonačelnika, i sve je bilo zapečaćeno javnim davanjem „časne reči“ – da bi Dačić, kažu pod pritiskom domaćih biznismena i tadašnjeg američkog ambasadora – prišao Tadiću.
Ušao je – a nije morao – u koaliciju sa strankom koja je osnivača SPS i Dačićevog političkog i oca i majku Miloševića poslala u Hag, da tamo umre dve godine ranije!
Za mnoge druge događaje u prošlosti ne znamo kako bi se odrazili na budućnost, ali apsolutno je sigurno da bi istorija Srbije drugačije izgledala da su radikali ušli u vlast 2008. godine i da je Vučić postao gradonačelnik Beograda. Druga je priča, više filozofska, o tome što je na istoriju jedne države mogao da utiče neko poput Ivice Dačića…
No, vratimo se u sadašnjost. Odluka o samostalnom izlasku na izbore, odnosno u koaliciji s Jedinstvenom Srbijom preminulog Dragana Markovića Palme i Zelenima Srbije (wtf!), da likovi nisu takvi kakvi jesu, mogla bi se metaforično opisati kao „zauzimanje niskog starta“ za trk na pobedničku stranu. Ali budući da je reč o SPS, to više liči na čučanje iza tarabe i povremeno provirivanje da se stekne uvid u razvoj situacije.
Promenila su se vremena. Vučić sada i Vučić 2008. su nebo i zemlja, a SPS-ovih 7,5 odsto su danas nedostižan san. Jedno od objašnjenja Dačiću naklonjenih analitičara je da je odvajanje od SNS na izbornim listićima „želja da se sačuvaju oni koji tradicionalno glasaju za SPS“. Pije vodu, al' kad bi se zezali… Takvi što „uvek glasaju za socijaliste“ su oni koji su se kleli u Miloševića. A njih je – zakoni prirode su neumoljivi – s vremenom sve manje. Da li je, uopšte, neko ikad video negde zalepljenu Dačićevu sliku? I kakve veze uopšte imaju on i Milošević? Osim što je Dačić izdao uspomenu na njega grleći se i ljubeći s Tadićem?
Muka živa, dakle, za SPS. Džabe Dačić, pod stare dane, oblizuje prst – vetra niotkuda.
Kurir.rs/N.N.
