PUKOVNICI KOJI SU POZNAVALI RATKA MLADIĆA OTKRIVAJU KAKAV JE BIO: Zbog ovoga je odbio da ode u Rusiju
Ratko Mladić, nekadašnji komandant Vojske Republike Srpske i haški osuđenik, preminuo je u 84. godini u pritvorskoj jedinici u Hagu. Uprkos zahtevima porodice i zvaničnika da mu se, nakon više moždanih udara, omogući lečenje u Srbiji, to mu nije dozvoljeno.
Predsednica Mehanizma u Hagu, sudija Grasijela Gati Santana, naložila je sprovođenje potpune istrage okolnosti smrti Mladića.
O njegovoj vojničkoj karijeri, ličnim susretima, odnosu prema vojnicima, ali i događajima iz perioda pre njegovog odlaska u Hag, za emisiju "Redakcija" kod voditeljke Ivane Malenko, govorili su pukovnici u penziji Velibor Stević i Milan Jolović Legenda.
Stević o susretu sa Mladićem
Velibor Stević prisetio se perioda kada je radio u Moskvi kao pripadnik vojnog izaslanstva, a zatim dobio naređenje da dođe u Beograd i razgovara sa Mladićem, kako bi ga ubedio da ode u Rusiju i tamo nastavi lečenje.
- Prvo želim porodici Mladić da izrazim duboko saučešće. To je velika čast za oficira. Bio sam relativno mlad kada sam iz Moskve, gde sam radio kao pripadnik našeg vojnog izaslanstva, došao u Beograd po naređenju. Mi ne možemo da idemo gde hoćemo i kada hoćemo, nego mora neko da nam odobri i naredi. Nažalost, kada sam došao ovde, onda smo svi saznali šta se desilo njegovoj ćerki Ani, sa kojom je general Mladić bio posebno vezan - rekao je Stević.
Kako je naveo, upravo tada dobio je konkretan zadatak od načelnika Generalštaba.
- Mene je pozvao načelnik Generalštaba i rekao mi: "Baćo, idi kod Ratka, ubedi ga da ide za Rusiju". Ja sam, kao vojnik, odgovorio: "Razumem, gospodine generale". Vozilo me je čekalo ispred Generalštaba i onda sam otišao. Prvi put sam ga video na dan sahrane njegove ćerke, a drugi put kada sam otišao da razgovaram sa njim. On je već bio upoznat sa tim o čemu ću pričati - ispričao je Stević.
Prema njegovim rečima, Mladića je tada posebno zanimalo kako Rusija gleda na situaciju u kojoj se Srbija nalazi, ali i kakav odnos prema njemu imaju ljudi u toj zemlji.
- On se posebno interesovao kako Rusija gleda ovo što se radi sa našom zemljom, kako se vrše borbena dejstva tamo u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj. Interesovali su se posebno za njega. To moram da kažem, da je uživao veliko poverenje kod Rusa. Čak smo se ljutili što je on leteo onom našom Gazelom. Sećam se, akademik, profesor doktor Vladimir Babek, koji je bio glavni konstruktor aviona Suhoj, na jednom sastanku mi je nekoliko puta rekao: "Možete vi da kažete generalu Mladiću da ne leti onim helikopterom?" Ja sam mu rekao: "Ja mogu to da mu kažem, ali ne znam kako će on to prihvatiti". I sve sam to pričao generalu - rekao je Stević.
Kako dodaje, Rusija je bila spremna da Mladiću ponudi i angažman u vojnom obrazovanju.
- Čak mi je rekao: "Evo, daćemo mu mi naš Suhoj 24". Mi smo ga zvali leteći tenk. Ja sam pitao: "Ali, profesore, šta ako ga obore?" On kaže: "Pa šta, obaraju ga i kod nas, i kod nas pada". Ja sam generalu sve to ispričao, sa namerom da razume da ga Rusija želi i da želi da ode tamo da predaje kao profesor. To je bila njihova najviša vojna škola, škola Voršilov, kao što je kod nas bila Škola nacionalne odbrane - naveo je Stević.
Stević kaže da je razgovor sa Mladićem trajao oko dva sata, a posebno ga je iznenadila njegova smirenost, s obzirom na tragediju koja je samo nekoliko dana ranije pogodila njegovu porodicu.
- Ja sam ga ubeđivao jedno dva sata. On je pričao kako će tamo,a sve je staloženo i smireno gledao. Kao da se ništa nije desilo pre pet, šest ili sedam dana u toj kući, ništa. Darko je bio tu, šetao se oko nas, a general mu je govorio: "Donesi ovo, donesi ono". Niko nama nije smetao. Hoću da kažem kakav je to utisak ostavilo na mene: koja je to veličina, ne samo ljudska nego i oficirska, da čovek u tom trenutku bola može da ostane toliko smiren. Nijednog trenutka nije pokazao neku tugu ili bes. Sa mnom je razgovarao kao da sam njegovog ranga - ispričao je Stević.
On je posebno istakao Mladićevu vojničku karijeru i način na koji je doživljavao odgovornost prema ljudima kojima je komandovao.
- On je bio komandant Vojske Republike Srpske, čovek koji je tri puta unapređivan za veoma kratko vreme, sve do najvišeg čina, general-pukovnika. To je velika čast. Nije on to dobio kao salonski oficir, nego je, što kažu Rusi, bio borben. Bio je ratni oficir. Mogu da vam kažem da je na mene ostavio utisak oficira koji se jako brinuo o ljudima - rekao je Stević.
A onda je usledila rečenica zbog koje je, kako kaže, zauvek zapamtio taj susret.
- Na kraju našeg razgovora rekao mi je: "Šefe, vi dobro pričate, ali ja ne idem iz moje Srbije. Ja nisam napravio nikakav zločin. Ja neću da idem. Ja ne idem". I meni je to ostalo posebno upečatljivo. Bilo mi je prijatno što je tako rekao, što nije hteo da ide - rekao je Stević.
"Bio je lav golubijeg srca"
Milan Jolović Legenda govorio je o svom ratnom susretu sa Mladićem i trenutku kada je, kao pripadnik elitne jedinice Vojske Republike Srpske, učestvovao u njegovom izvlačenju iz opasne situacije.
- Pošto sam bio pripadnik jedne od elitnih jedinica Vojske Republike Srpske, učestvovao sam uglavnom u svim operacijama koje je organizovao Glavni štab Vojske Republike Srpske. Zona moje odgovornosti bilo je bojište cele Republike Srpske. Često sam se sa generalom Mladićem susretao na frontu, gde sam zajedno sa ostalim specijalnim jedinicama vojske i MUP-a učestvovao u tim operacijama. Tokom operacije Lukavac '93, koja je obuhvatala oslobađanje Trnova i dalja dejstva prema Dujmovićima, Ledićima, Igmanu i Bjelašnici, u jednom trenutku data je uzbuna da je ugrožen život generala Mladića i da se nalazi u okruženju. Trebalo je hitno da bude evakuisan. Sticajem okolnosti, ja sam prvi od srpskih jedinica pritekao njemu u pomoć - rekao je Jolović.
Kako je ispričao, Mladić mu je tada rekao da od tog trenutka više nije poručnik.
- Pitao me je: "Mali, šta si po činu?" Rekao sam mu da sam poručnik, a on mi je rekao: "Od danas nisi više poručnik, od danas si kapetan. Zauzmi položaje sa vojskom, organizuj odbranu, zauzmi komandno mesto i izdaj zapovest: pravac Ivan Sedlo".To mi je ostalo upečatljivo do danas - rekao je Jolović.
Govoreći o njegovom karakteru, Jolović je preneo i reči Mladićevog zamenika, generala Milovanovića.
- Njegov zamenik, inače načelnik štaba, general Milovanović, rekao je prilikom suđenja pred Haškim tribunalom da je to "lav golubijeg srca".Mi smo svi znali da je on lav, ali nismo znali tu drugu stranu dok ga nismo bolje upoznali. Shvatili smo da ima golubje srce i da, u stvari, nije bio za rat, već za mirna rešenja. Međutim, bili smo prinuđeni da se branimo - naveo je Jolović.
Jolović je posebno govorio o tome kako je Mladić, prema njegovom iskustvu, doživljavao vojnike.
- Najteži momenat u njegovoj vojničkoj karijeri bila je tragedija gubitka njegove ćerke. Posle toga smo osetili njegovu emotivnu osetljivost. Obično nije dobro da komandant ispoljava emocije, jer mora da donosi racionalne odluke. Međutim, on je vrlo teško podnosio izveštaje koji su na kraju dana sadržali podatke o poginulim i povređenim vojnicima. Svakog mladog vojnika doživljavao je kao svoje dete i iz tog razloga su ga vojnici voleli - rekao je Jolović.
Ispričao je i detalj koji mu je preneo njegov saborac Branislav Puhalo.
- Kretali su iz Glavnog štaba u Han Pijesku prema Sokocu i videli ženu sa malom decom kako skuplja letinu, a spremala se oluja i kiša. General je naredio svom obezbeđenju, a i sam je izašao, da pomognu toj ženi da uplasti seno kako ne bi pokislo. Iz tog razloga su ga voleli i narod i vojska. Bio je narodni čovek. Učio nas je kako da se borimo sa strahom, jer je strah najveći neprijatelj svih armija sveta. Učio nas je kako da kontrolišemo strah, kako da motivišemo vojnike, da budemo prvi u borbi, a poslednji na kazanu - rekao je Jolović.
Jolović se osvrnuo i na smrt Mladićeve ćerke Ane, navodeći da je general tada govorio da zna ko je odgovoran za njenu smrt.
- Posle smrti njegove ćerke, on je često govorio: "Ja znam ko je ubio moju ćerku, ali to ćemo ostaviti za drugu priliku, sada rešavamo druge stvari". Nažalost, posle toga dogodila se tragedija sa suprugom i sinom njegovog šefa obezbeđenja Branislava Puhala. Poznavao sam njegovu suprugu i njegovog sina i veoma teško sam to emotivno doživeo. Oni su nastradali pod nerazjašnjenim okolnostima. Ne bih komentarisao ono za šta nemam dovoljno informacija, ali sam od generala Mladića lično čuo da zna ko je ubio njegovu ćerku i da će, kada za to dođe vreme, izneti ono što zna - rekao je Jolović.
Jolović je istakao i da je Mladić, prema njegovom ličnom iskustvu, nastojao da ljude ne deli po nacionalnoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti, već da je insistirao na odnosu prema svakom čoveku.
- On nije razdvajao Srbe, Muslimane, Hrvate. Tada su se oni zvali Muslimani, danas su Bošnjaci. To su bile naše dobre komšije i naši građani. Mi komandanti smo morali da vodimo računa o svakom građaninu. On je govorio da brani svoj narod i da nema ništa protiv nijednog naroda. To je bilo važno u njegovom odnosu prema ljudima - istakao je Jolović.
Prema njegovim rečima, Mladić je umeo da prevaziđe i podele koje su postojale među samim Srbima.
- On je uspeo da napravi i ta ideološka pomirenja koja su nas delila na partizane i četnike, pa čak i da pomiri Delije i Grobare. Kada vidite da ljudi koji su godinama bili na suprotnim stranama mogu da pronađu zajednički imenitelj i zajedno skandiraju, to pokazuje koliki je autoritet imao među ljudima - zaključio je Milan Jolović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
