BEOGRAD - Potresno.Teško mi je otkako je Voja tamo u Hagu, ali prošla godina bila je strašna. Sve se poklopilo - meni su dijagnostikovali karcinom bubrega, a Voji su se javili problemi sa srcem.Ovako za Kurir Jadranka Šešelj, supruga lidera SRS, opisuje svoj život i muke kroz koje je prošla s decom Aleksandrom (19), Mihailom (15) i Vladimirom (13) otkako je Šešelj u Hagu. Prvi put Jadranka Šešelj priča o najvećoj borbi u proteklih devet godina - kako se u martu 2011. godine borila s karcinomom bubrega, dok se njen suprug hiljadama kilometara daleko borio sa srčanim smetnjama.- Operisala sam karcinom prošlog marta, izvađen mi je levi bubreg. Bolest je bila u ranoj fazi, tako da nisam imala tegoba. Idem redovno na kontrole, ali svaki but postoji bojazan da se bolest ne vrati.♦ Šta vam je tad bilo najstrašnije?- Na dan operacije, u 6.30 ujutro, dok su me vozili u salu, dobila sam potrebu da se nekome javim, da nekome kažem gde idem. Voji nisam mogla, pa sam napravila grešku i poslala SMS najstarijem sinu Aleksandru, koji je još dete. Napisala sam da se bojim, na šta mi je on odgovorio: „Mama, glupo je da ti kažem da se ne plašiš. Biće sve u redu.“ Kad sam slaba i depresivna, sinovi, koji su se uvek ponašali kao veliki su mi podrška.♦ Kada ste poslednji put posetili supruga?- Pre mesec dana, a pre toga u januaru, u vreme kad je izvedena prva hirurška intervencija. Početkom godine njegovo stanje bilo je zabrinjavajuće, uzdala sam se u taj aparat koji mu je ugrađen. Međutim, Voja je se osećao umorno, malaksalo, tako da me je sve to zabrinulo. Usledila je i ta završna reč. Voja ne može da bude loš u sudnici, ali zbog stanja i umora bojala sam se kako će sve to da izgleda. Imala sam tremu.♦ Da li strahujete za njegov život?- Postoji ogroman strah i kod mene i kod dece. Najgora je neizvesnost kad me zovu iz Tribunala da me kroz jednu, šturu rečenicu obaveste da je prebačen u bolnicu. Pri tome, nikada mi ne kažu u koju bolnicu ga voze i zbog čega. Slučajno znam kako izgleda devojka koja me obaveštava - jako je mila, ali kad me pozove, ja se potpuno zaledim. Kad kaže „dobar dan“, mislim da će mi reći ono najgore.♦ Koliko često deca posećuju Vojislava?- Dva puta godišnje svako od njih ide kod tate. Kada je Voja otišao, Vladimir je imao četiri godine, a sad ima trinaest. Tada je bio dečačić, a sada ima metar i devedeset centimetara. Oni se brzo menjaju i Vojislav se uvek iznenadi kad ih vidi. Saznanje da on takoreći ne poznaje decu je strašno.♦ Kako vaši sinovi prolaze kroz ovo?- Kad je Voja bio na drugoj operaciji, Vladimir, najmlađi sin, koji je tad bio u školi, zvao je sa svakog odmora da pita da li ima nešto novo. Svaki put me pitaju da li je situacija opasna. Hiljadu pitanja na koje nemam odgovor.
Deca ne pitaju kad će Voja izaći♦ Pitaju li vas sinovi kad će otac izaći?- Ne. Oni su svesni da mene to ne mogu da pitaju, kao ni oca. Vojislav im je objasnio pred polazak u Hag da ide na tri, četiri meseca, da nešto tamo objasni, pa se vraća. Najmlađi, Vladimir u DOS je tražio krivca što je tata u zatvoru. Kad nas je čuvar u Hagu sprovodio, on me je pitao: „Je l’ i on dosovac?“
