Američki špijuni koji su radni vek proveli iza "gvozdene zavese", Edvard Rudek i Patrik Monro, u knjizi "Teorija srpske zavere" tvrde da su Amerikanci panično tragali za osobom koju bi promovisali u lidera koji će Srbe u miru prevesti iz komunizma u kapitalizam. Na kraju, odabrali su izvesnog bankara po imenu Slobodan Milošević, na sugestiju čoveka i stručnjaka kome su verovali, dr Veselina Savića, neuropsihijatra. On je, kažu Rudek i Moro, za CIA uradio i Miloševićev psihološki profil...
Ala ga je uradio!, rekli bi klinci.
Ozbiljnije, ova tvrdnja da je dr Savić procenio da je potonji najslavniji haški optuženik podoban za upravljanje mirnim raspadom Jugoslavije, u najmanju ruku protivreči tvrdnjama o doktorovoj stručnosti, koja u pričama nekih savremenika dobija mitske razmere.
Ali, to je samo jedna od legendi ispletenih oko ovog beogradskog profesora medicine i ekscentrika sa smislom za humor i dobru pozu.
Ko je bio dr Veselin, Vesko Savić?
U izdanju "Male Prosvetine enciklopedije" iz 1985. godine, pod "Savić" piše o jednom ftiziologu, te o profesorima na medicinskom, veterinarskom, Moskovskom, građevinskom, filološkom i mašinskom fakultetu, ali o našem junaku - ništa! Nema ga!
Nema ga, što je mnogo čudnije, ni na internetu! Nema ni jedne jedine biografske beleške, osim varijacija ono nekoliko anegdota i mitova... što Savića u neku ruku zaista čini neobičnom pojavom.
Istina, Olivera Katarina, koja je bila, kako tvrdi, stalni gost dr Veska Savića, u svojoj autobiografskoj knjizi „Aristokratsko stopalo“ piše o njemu sve najlepše. Isidora Bjelica zaplet svog romana „Tajna knjiga“ gradi na potrazi za „deset strana paklenog istorijata mentalnih bolesti i sunovrata naše elite koje je zabeležio profesor, doktor, psihijatar Vesko Savić“, a pre četiri godine, na promociji romana "Doktor Aron" Vuka Draškovića akademik Dušan Kovačević podsetio je da je priča o Aronu u stvari "priča o jednom beogradskom psihijatru", otkrivajući da je reč o doktoru Veselinu Saviću čiji su pacijenti bili mnogi „viđeni i neviđeni ljudi“, koji su šezdesetih i sedamdesetih godina kod njega dolazili što javno, što tajno.
Tvrdnju ovog komediografa i člana Krunskog saveta "o viđenim i neviđenim ljudima", potkrepljuju i Monro i Rudek.
Ovaj dvojac tvrdi da se u Savićevom salonu "formirala većina ličnosti koji su određivali srpsku političku scenu u poslednjoj deceniji prošlog veka: Milovan Đilas, Vojislav Šešelj, Vuk i Danica Drašković, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, kultni srpski pesnik te generacije, Stevan Raičković, jevrejski aktivist gospođa Klara Mandić, koja je pre izvesnog vremena likvidirana, čuveni filosof – praksisovac Ljuba Tadić, književnik, potonji jugoslovenski predsednik Dobrica Ćosić, novinar Dragan Tanasić, veliki majstor jedne od reaktiviranih, ’upaljenih’ srpskih masonskih loža… i mnogi drugi, među njima i visoki crkveni velikodostojnici poput arhiepiskopa Filareta."
Za visoko rangirane špijune, kavim se predstavljaju, greška u tituli sadašnjeg vladike mileševskog nedopustiv je propust, ali o tome kasnije. Za nas je pominjanje od značaja utoliko što dokumentu - do izvesne mere! - daje verodostojnost.
I Tihomir Ilić u „Republici“, naime, u duhovitom i pomalo pakosnom zapisu, dovodi u vezu sadašnjeg vladiku i dr Savića. On kaže da je Vesko Savić Filaretu, u vreme kad se na ovog naljutio patrijarh German, dao lekarsko uverenje na osnovu kojeg se sveštenik penzionisao i umakao gnevu prvog među episkopima. „Odmah zatim ’pukla je tikva’ između njih“, beleži T. Ilić.
Legenda, međutim, kaže da je pomenuto svešteno lice dosta dugo, mesecima, pa i godinama, služilo kod Veselina Savića. Do krajnosti zlobno, tvrdi se na internet forumima da je „služio sve te silne goste svakodnevno, čistio, prao... išao u nabavku, trpeći najstrašniji teror ovog čudaka koji se može zamisliti. Donosio je račune za svaku kutiju deterdženta, pravdajući se dugo. Drhtao je od straha, naočigled mnogih ljudi.“
Rekosmo da su podaci o životu i radu dr Veselina Savića više nego oskudni, a da u njuhovom odustvu, bujaju legende i mitovi. Jedina čvrsta tačka u svim ovim kazivanjima izgleda da je opis Veselina Savića: uvek u raskopčanom džemperu preko karirane košulje i pantalonama „pumparicama“ iznad svilenih dokolenica, sa frizurom koju su pod nazivom "čirokana" docnije proslavili pankeri.
Svakako je bio ekscentrik: tresao je piksle, a ponekad i mokrio sa ograde terase. Malu nuždu vršio je i u parku, a kada bi naišao neki poznanik, bez zazora bi se s njim rukovao drugom rukom. Psovao je usvakoj prilici.
Legenda kaže da je dr Savić boravio tridestih godina u Moskvi gde je saznao pravi Titov identitet, i da je time ovog ucenjivao. To ga je saznanje, kažu, čuvalo u "mutnim vremenima", čak i kad je Jovanki na jednom prijemu rekao da se ugojila, a Titovom sinu Žarku, koji je došao da ga vodi u Beli dvor, jer "starog boli glava" odbrusi: "Boli ga glava? I treba da ga boli glava! J... mi se što ga boli glava!"
Anegdote kojima se opisuje njegova ekscentričnost upečatljive su i mogle bi da budu istinite, ali upravo ta mogućnost i razlog je za sumnju - njihov junak mogao bi da bude bilo koji psihijatar u Srbiji, gde se ovi smatraju „doktorima za ludake“ pa, shodno tome, i sami ludi.
Vesko Savić, tako je, kaže se, pacijenta koga su mu na nosilima, gotovo mrtvog, doneli u stan(!), izlečio pucanjem iz pištolja, uz psovke; višestruko neuspešnom samoubici rekao je, takođe uz reči koje se u pristojnim kućama izgovaraju samo u svađi, da ode i da se ubije, što je ovoga trglo iz depresije i vratilo mu volju za život... a mladu koleginicu, kao član komisije za proveru njenog doktorata, prepričava se kao istiniti događaj, pitao je da li bi se s njim j..., hoteći da proveri njenu otpornost na izazove sa kojima će se tokom posla sretati...
Sa potuljenim likovanjem naglašava se da je doktor psihijatrije skaredno psovao u svakoj prilici. I svakog. A sa detinjastim divljenjem opisuje se kako je bez ikakvog zazora vršio malu nuždu u parku, pomažući se pri tome jednom rukom, kao što priroda stvari nalaže... a drugom se rukujući sa poznanicima koji u tom trenutku naiđu.
Po svemu sudeći, u stanu dr Veselina Savića redovno su održavane spiritističke seanse. Posetioci njegovog salona tvrde - drugi izvor ne postoji - da je dr Savić tri puta preživeo kliničku smrt. Otuda izvlače zaključak da je bio stručnjak za zagrobni život, a i Drašković svog Arona navodi na diskusije o onostranom.
Isti ti ljudi navode da je bio jedan od osnivača Instituta "Tavistok" u Londonu,
ponosa Ujedinjenog kraljevstva na polju psihijatrije; da je bio visoko cenjen u SAD i da je proniknuo u tajne šizofrenije.
Tu se, međutim, javlja problem: u iscrpnom, kako to već dolikuje institutu nespornog renomea, predstavljanju "Tavistoka" na internetu, naš sunarodnik se ne pominje, nijednom. Kao što nema traga njegovim radovima ni u SAD. I dodajmo i ovo: iako se "Teorija srpske zavere" koju potpisuju Edvard Rudek i Patrik Monro najavaljuje kao "knjiga koja je potresla Ameriku", nikakvog pomena njene verzije na engelskom - na internetu nema!
Razlog za sumnju u autentičnost priče ovih špijuna daje i navodni (?) portret Slobodana Miloševića: "On je vrlo zanimljiva osoba sa jakim egom i jakom aurom. Njegov karakter mešavina je sasvim antinomičnih osobina koje na prvi pogled mogu izgledati konfuzno, ali koje su zapravo idealne za prelazni period u razbijanju komunizma. Jake socijalne i komunističke ideje pomešane su sa arhetipskim nacionalnim osećanjima, stoga je moje mišljenje, da ovaj čovek više nego bilo ko drugi iz Komunističke partije može izvesti promenu nad narodom čije je mentalno stanje isto tako rovito i sve u suprotnostima. Ako moramo govoriti o problemima, potencijalni problemi se tiču njegove supruge M. Marković i njegove gotovo infantilne vezanosti za nju... U razgovoru on je duhovit, sa jasnim autoritetom i moralnim kodeksom u koji duboko veruje. Žovijalan i sklon zapadnim principima koje dobro poznaje…"
Preteško je oteti se utisku da je ova analiza nastala post festum!
Ali zašto?
Okupljanja kod dr Veska Savića jesu činjenica. Kod njega su dolazili salonski opozicionari i ljubitelji viceva o Titu, čak i neki sa spiska Rudeka i Monrooa. Dolazile su, što ova dvojica ne pominju, i mlade i lepe žene. Svi oni bili su zahvala publika ekscentričnom profesoru koj je voleo grube šale. Ima dosta i svedoka spiritističkih seansi...
Sve ostalo, pod znakom je sumnje.
Jedan deo priča o dr Saviću nastao je kao i sve druge urbane legende - , transponovanjem strahova, maskiranjem predrasuda i nadogardnjom viceva. Ostalo, a tu prvenstveno mislimo na špijunsku sagu, po svemu sudeći dobra je mistifikacija. Rezultati opsežne analize - čijih detalja ima previše da bi ovde mogli da budu navedeni - dovode nas do dva moguća, podjednako vešta, autora cele priče o špijunima i njihovoj knjizi: bračni par profesora i dramaturga i spisateljice popularnih romana i urednik i novinar u revijalnoj štampi, trenutno voditelj na TV Hepi, poznat po ruganju i gostima i svojoj novoj ulozi.
Dnevni list "Blic" usvom tekstu o dr Saviću direktan je: " Navodna knjiga 'Teorija srpske zavere' po izbrušenom stilu i po zapaljivom sadržaju podseća na najbolje radove velikog mistifikatora srpske štampe Milomira Marića!"
Opet, međutim, ne znamo: zašto?
I nećemo ni znati.
Veselin Savić umro je u vreme predizborne tišine uoči prvih predsedničkih izbora, u decembru 1990. godine. Pomenuti Milomir Marić dodaje ovoj činjenici jetku opasku: "... a njegovi pacijenti su krenuli u osvajanje vlasti".
(Kurir.rs/M.Petrović)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) Ekskluzivno: Zavirili smo u Titovu vilu Galeb u Igalu, ono što je izgrađeno pre 40 godina i dalje ostavlja bez daha!
