Među nekoliko opcija o rešenju kosovskog problema o kojima se govori u javnosti, nekako se najmanje pominje onaj po kom bi stvari ostale iste kakve su danas. A još manje se govori o tome koliko bi, ako bi ovaj scenario nadvladao, to koštalo državu Srbiju. Upravo ovim bavili su se stručnjaci Futurističkog instituta iz Beograda, čije delove obimnog istraživanja Kurir danas objavljuje. Tekst prenosimo uz opremu i redakcijska skraćenja.
O Futurističkom institutu
PROJEKTI ZA DALJE PRAVCE RAZVOJA SRBIJE
Futuristički institut radi u Beogradu od 1. decembra 2017. On nije naučna ustanova, ali jeste vezan za nauku, pre svega za sve razvojne naučne projekte čijim pokretanjem i plasiranjem Srbija korača u budućnost. Zato je Futuristički institut zamišljen pre svega kao think-tank organizacija, u kojoj će dnevno biti razmatrane opcije razvoja i njihov uticaj na društvene procese. Iz takvog Futurističkog instituta na kraju dana treba da izađu i preporuke i projekti za dalje pravce razvoja Srbije. Oblasti kojim se ova ustanova bavi su energija, hrana, zdravlje, ekologija, tehnologija...
U teoriji haosa postoji teza o leptirovom efektu, koja kaže da kada leptir zamahne krilima u Pekingu, to može da izazove ozbiljan uragan na Floridi. Usudili smo se da u ovoj analizi malo izokrenemo stvar, ne dirajući u osnovni koncept uzročno-posledičnog sleda događaja. Dakle, pošli smo od pretpostavke šta bi se dogodilo da se ništa ne dogodi, to jest, metaforički, da svi leptiri u jednom trenutku prestanu da mašu krilima. Pojednostavljeno, pokušali smo da pretpostavimo cenu nečinjenja, što je inače jedna od jasnih mogućnosti u priči o Kosovu.
Šta nečinjenje izaziva, kakve su njegove posledice, čemu vodi, šta zaustavlja zauvek, a šta na određeno (i koje) vreme šta pokreće, u kom smeru, i šta je krajnji rezultat za Srbiju izbegavanja suočavanja sa bilo kojom cenom koja nas u kosovskoj priči, u svim njenim mogućim nastavcima, svakako čeka.
Ratni scenario
A čeka nas zato što Kosovo košta u svim scenarijima. Ako krenemo od onog najgoreg, ratnog, zna se kolika bi mu cena bila, i to na osnovu podataka o ratu s kraja dvadesetog veka. Šteta koju je Srbija tada, 1999. godine, pretrpela procenjuje se na iznos od 30 do 130 milijardi dolara. Naravno, najveći iznos toga ide na ono što je prouzrokovalo bombardovanje, ali, kako nema nikakvih garancija da iste zemlje, ponovo, u slučaju sukoba ne bi bombardovale Srbiju, ne može se izbeći ni zaključak da bi, upravo u tim procenama, trebalo tražiti i osnovnu, ekonomsku cenu onoga šta bismo u njemu opet izgubili.
Druga prognoza je ona o životima. U tromesečnom ratu iz 1999. izgubili smo, po našim zvaničnim procenama, oko 2.500 civila i 1.008 policajaca i vojnika. Kako je, koliko god to nama izgledalo nehumano, i ljudski život sklon statistici i izračunavanju i procenjivanju, ovde dolaze na red upravo te neprijatne cifre.
Ljudski život je, po raznim osnovama, neprocenjiv, ali neumoljiva statistika ga zvanično procenjuje na između 300.000 i 700.000 evra (u svetu se tim poslom najviše bave osiguravajuće kuće, pa tako u Americi osiguranje jednu godinu ljudskog života vrednuje na nivou od 50.000 dolara). S druge strane, istraživači Univerziteta Stanford tvrde da godina ljudskog života vredi skoro 130.000 dolara. Mi smo koristili domaće i evropske procene. Ako to prihvatimo i odlučimo se za neku srednju vrednost, dobijamo podatak da smo, samo kroz tako izračunatu cenu života, u ratu 1999. izgubili dodatnih milijardu i 754 miliona evra. Ako se prihvati računica Stanforda (vrednost jedne godine života puta broj poginulih, puta izgubljene godine), račun je mnogo veći - gotovo 15 milijardi dolara.
I to je cena bez svih onih mnogobrojnih vrednosti koje idu uz jedan život - od vrednosti izgubljenih radnih sati, stečene imovine, socijalne i kulturne uloge do demografske vrednosti, to jest gubitka mogućih budućih generacija.
Ako se sve to doda, cena je višestruko veća, a ako se celoj računici pridruže i sve brojke o ceni municije, goriva, čitave logistike, medicinske opreme, oporavka ranjenih, već pomenute materijalne štete, jasno je da bi nas novi, pa i tromesečni rat koštao desetak puta više od konsolidovanih državnih rashoda u 2017. godini, koji su iznosili oko 16 milijardi evra.
Evropa najbolji partner
Ako znamo da su rashodi približni budžetskim prihodima, ali i da je Srbija u stalnom suficitu i da je budžetom predviđen rast BDP za ovu godinu na nivou od 3,5 odsto, lako je zaključiti da bismo morali da radimo bar sto godina sa istom uštedom i stepenom rasta kao danas da bismo zaradili dovoljno novca za tri meseca ratovanja na Kosovu. Taj period bi se smanjio za nekih desetak godina, kada bismo u rat na Kosovu odmah uložili naše devizne rezerve, koje iznose nešto više od 11 milijardi evra, što je ponovo desetak puta manje od ukupne cene eventualnog rata. Toliko o najgorem scenariju.
Niz strašnih posledica
A koliko bi koštao status kvo, kolika je ekonomska cena nerešavanja? Prvi deo te cene svakako je sve ono što je vezano za Evropu.
1. Evropska unija je ubedljivo naš najveći trgovinski partner. Ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije u 2017. iznosila je 34 milijarde evra, pri čemu se na uvoz odnosi 19 milijardi evra, dok izvoz robe iznosi 15 milijardi evra. Učešće EU u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni iznosi 64%. Učešće izvoza u EU u ukupnom izvozu je 66%, dok uvoz iz EU učestvuje sa 62% u ukupnom uvozu robe.
2. EU predstavlja blok zemalja iz kojih dolazi najviše stranih direktnih investicija. Samo u periodu od 2010. godine, oko 70% stranih direktnih investicija poreklom je iz zemalja EU.
3. Ukupan javni i privatni spoljni dug Srbije iznosio je na kraju 2017. godine 26 milijardi evra. Od ovog iznosa, izvori finansiranja iz razvojnih banaka i institucija kao što su EBRD i EIB iznose oko četiri milijarde evra. Sa druge strane, od ukupne bilansne sume domaćeg bankarskog sektora, koji je na kraju 2017. iznosio oko 28 milijardi evra, čak oko 70% odnosi se na banke čija su sedišta u zemljama EU.
4. Ukupna strana bespovratna pomoć EU Srbiji je u periodu od 2001. do 2015, prema podacima delegacije EU u Srbiji, iznosila preko tri milijarde evra i u ukupnim bespovratnim sredstvima učestvuje sa oko 75%.
O broju stanovnika
ALBANACA OSAM PUTA VIŠE
Zvanični podaci popisa govore da je na Kosovu 1921. živelo 288.000 Albanaca i 114.000 Srba,da bi 1991. broj Albanaca bio 1.600.000, a broj Srba - 194.000. Njihov broj je porastao za više od pet puta, a Srbi se nisu ni udvostručili. I upravo je to možda i ključni razlog da politika krene da rešava pitanje Kosova pošto, sa ovakvim trendovima, vrlo brzo neće imati ni šta ni za koga da rešava, navodi Futuristički institut.
Demografski trendovi
Drugim rečima, prilično je jasno kakav niz posledica bi nastupio ako se zbog nerešavanja kosovskog pitanja prekinu na neodređeno vreme pregovori o pristupanju EU. Sledilo bi, redom:
Ukidanje pretpristupnih fondova i bespovratne pomoći
Pad priliva sredstava po osnovu linija od međunarodnih finansijskih institucija
Smanjenje kreditnog rejtinga i povećanje rizika zemlje
Rast kamatnih stopa
Pad domaćih i stranih investicija
Ponovni fiskalni deficit i njegov rast
Depresijacijski pritisci
Inflatorni pritisci
Slabljenje privredne aktivnosti
Pad deviznih rezervi
Otežana nabavka sirovina
Rast nezaposlenosti, ponovo iznad 25 odsto
Socijalna nestabilnost
U najgorem scenariju, sve ovo bi značilo da bi prosečna plata 2027. godine bila ispod 400 evra, a penzija bi bila na nivou od 220 evra. Samo po osnovu propuštenog rasta, Srbija bi u sledećih devet godina, do 2027, ostala bez 100 do 110 milijardi evra.
Ovakvi ekonomski rezultati imali bi ogroman uticaj i na demografske trendove. Stanovništvo bi se smanjivalo za oko 40.000 ljudi godišnje, a nije nemoguće zamisliti na osnovu pomenutih pokazatelja ni mnogo jače opadanje broja ljudi, što bi dovelo do toga da nas, već krajem sledeće decenije, nema mnogo više od šest miliona. Takođe, ovo bi uslovilo i smanjivanje prosečnog životnog veka (danas je on u Srbiji 75 godina, a primera radi, u Sloveniji 81 godinu), nataliteta, a znatno bi se smanjio i broj obrazovanih ljudi, lekara, inženjera, profesora...
Zaključak Odluka mora biti doneta konsenzusom
BOLJE UŽASAN KRAJ NEGO UŽAS BEZ KRAJA
Postoji jedna nemačka poslovica, precizna, surova i tačna, koja glasi: „Bolje užasan kraj nego užas bez kraja“. I koliko god da nam delovala strašno, bolja preporuka, s jasnijim objašnjenjem za rešavanje dugotrajnih konflikata, ne postoji, navode u Futurističkom institutu.
I možda mi u Srbiji danas odbijamo da primetimo, ali pitanje Kosova ponovo preti da se pretvori u naš dugotrajni, gotovo beskrajni užas. Upravo zato danas najvažnija politička odluka, i to donesena konsenzusom, mora da bude rešenje ovog problema, uz sve razlike različitih političkih opcija, koje moraju i treba da postoje, ali i da nikako to pomeranje napred ne zaustave.
Zato što će zaustavljanje ovih procesa i pogotovo zaustavljanje, još jedno odlaganje rešavanja kosovskog pitanja, ne samo zadržati Srbiju u mestu nego je i vratiti daleko unazad. I nove hiperinflacije, propast privrede, devastiranje infrastrukture, opšta kriminalizacija, ogromna nezaposlenost, strmoglavi pad standarda, masovno osiromašenje, urušavanje, propadanje zdravstva, školstva, socijale nisu, pokazali smo, više samo plod mašte nego sasvim realan ishod.
I jeste reč o katastrofi i o užasu. U krajnjoj konsekvenci, i o nestanku države i nestanku biološkom jednog naroda.
Kurir / E.K.
Foto: Shutterstoc, Dado Đilas, EPA, Nebojša Mandić, Printsreen
