Novinar Mišo Vujović objavio je na svom Fejsbuk profilu istinitu priču Jedna priča iz konc logora Sarajevo 92: STRADANJE DRAŠКA VUКOSAVA, koja je odmah postala viralna. Prenosmo je u celosti:
Upoznao sam ih na Svetoj Gori, u Isposnici Svetog Save u Кareji, gde se svečarski okupi dosta raznolikog sveta iz srpskih zemalja i rasejanja. Slava u Isposnici je po svemu poseban događaj. Stasom su podsećali na kiparise hilandarske. Visoki, stameni, opuštenog držanja, plavih očiju, razvijeni, prirodno snažni dinarci, odskakali su od ostalih poklonika. U prvi mah su ličili na neke bivše košarkaške asove. Aleksandar, mlađi, naročito. Dragiši, starijem i ležernijem, sa disbalansom kilograma, laganih pokreta, više su pristajale borilačke veštine ili bacanje kugle.
Način na koji je govorio ili gestikulirao odavao je kafanski tip čoveka. Meraklija, rekli bi stari Sarajlije. Njih više nema kao ni Sarajeva o kom mi je u ratnim noćima u Čajniču pričao Brane Radović – Brane Robija, sofistikovani sarajevski šmeker sedamdesetih, “dok je još bilo nafake” i dok “gologuzi kokuzi ne postaše moćnici, a domaćini beskućnici ”, govorio je, poredeći taj sunovrat društva s brdom koje je odnela bujica, pretvorivši ga u blatnjavu kaljugu zemlje, korenja i kamenja.
Tog dana dok sam posmatrao braću Vukosav, Dragišu i Aleksandra, nisam ni slutio kakvu dramu nose u očima. Sedamnaestog aprila 1992. godine, bez pratnje, ukrcali su se na jedan od poslednjih letova spasa iz Sarajeva. U Sarajevu je već gorelo kada je neustrašivi pilot JAT-a, počivši Steva Popov, danonoćno letevši iz Beograda za mesec dana spasio 40 000 ljudi. Pretežno žena, dece i staraca. Mnoge porodice će zauvek ostati rastavljene.
Draško Vukosav, jedan od viđenijih Srba, naslućivao je tragediju velikih razmera. O sebi i supruzi Angelini nije ni razmišljao. Gotovo bez prtljaga ubacio je Dragišu i Aleksandra u crvenog keca i odjurio prema aerodromu. Кoridor do Rajlovca kontrolisale su snage JNA. Dečaci su se osećali zbunjeno, trudili su se da sakriju strah pred ocem, čije je srce treperilo. Stežući volan, gutajući knedle, grozničavo je obuzdavao uzbuđenje pomešano sa strahom i olakšanjem što će ih izbaviti iz grotla čiji plamen će progutati na desetine hiljada života. Draško, lokalni funkcioner – ministar zadužen za prosvetu i veronauku u opštini Novi Grad, nije znao za strah. Ni porodično iskustvo iz Drugog svetskog rata, u kom su ustaše, najbliže komšije, vezali žicom njegovog strica zajedno sa sinom od šest meseci na leđima i bacili u jamu Prebilovci, nije ga opominjalo da se na vreme skloni iz okruženja čije se namere, ispostaviće se, ni po čemu nisu razlikovale od njihovih predaka iz Drugog svetskog rata. Scenario je bio gotovo identičan, samo što Srbi više nisu verovali nikome. Čak ni sebi!
Noć pred polazak sedeli su i spavali na podu zbog dejstva muslimanskih snajpera. Većina stanova u kojima su živeli Srbi bila je markirana. Po nesreći, njihov dom nalazio se na liniji vatrenih dejstava. „Slušaj me dobro, Dragiša”, skoro vojničkim tonom se obratio starijem dečaku, „da čuvaš brata. Ni na trenutak da se od njega nisi odvojio do Novog Sada. Tamo vas čeka tetka, ali je tvoja najveće obaveza da brineš o bratu. Nemojte da se plašite, neće ovo dugo, uskoro ćemo ponovo biti zajedno“, hrabrio ih je otac. Zagrlio ih je čvrsto, očinski, toplo i zaštitnički pred ulazak u avion. „Napred, momci! Zapamti sine: Đe brat brata ne vodi, tu nema sreće! Dragiša ti komanduješ, Saša da slušaš brata“, dobacio im je na rastanku.
„Tada sam upoznao legendarnog Stevu Popova. Pozdravio se sa nama, nisam ni slutio kakva je veličina taj čovek. Heroj! Nažalost i on je završio tragično. Verovatno nije hteo da dozvoli da ga ponizi bolest. Avion mi je izgledao kao hangar. Ljudi su sedeli na nekim drvenim klupama, nas dvojica na podu. Po sletanju na batajnički aerodrom izgubio sam brata. Uhvatila me panika, neopisiv strah. I danas sanjam kako sam ga izgubio i probudim se u znoju. Ja sam imao četrnaest i po, Saša jedanaest godina. Jednostavno, pri izlasku iz aviona ponela ga je masa. Pista je bila prepuna sveta, rodbine, prijatelja, ljudi koji su došli da prihvate izbegle. Nakon nekog vremena, za mene večnosti, uspeo sam da ga pronađem jer su ljudi već uveliko počeli da se razilaze, a nas dvojica smo besomučno tražili jedan drugog. Neki ljudi, zaduženi za nas, odvezli su nas na voz. I sledeća živa slika je peron železničke stanice u Novom Sadu i spaček prijateljice moje tetke Sene, koja nas je čekala na tom peronu.”
Draško se vratio u svoj dom, gde su ga dva meseca kasnije uhapsile Zelene beretke, partijski eskadron smrti Alije Izedbegovića i njegovih najbližih saradnika – Alije Delimustafića, Ejuba Ganića i još nekolicine najekstremnijih jastrebova Stranke demokratske akcije, kojima je pripadao i hrvatski član predsedništva BiH, Stjepan Кljujić, komšija porodice Vukosav. Okoreli kriminalci, Juka Prazina, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić, Mušan Topalović Caco…, postaju neprikosnoveni gospodari života i smrti u Sarajevu. Privođenja sarajevskih Srba, torture, silovanja i brutalne likvidacije deo su svakodnevice, a glavni grad BiH se pretvara u otvoreni konc-logor za mučenje i ubijanje Srba. Dok se svet bavio opsadom Sarajeva i srpskim granatiranjem gradskog jezgra sa okolnih brda, u samom gradu namirivani su računi sa onima koji nisu mogli pružiti otpor. Od posledica terora u Sarajevu stradalo je 7019 identifikovanih i još 400 neidentivikovanih žrtava, a gotovo da nema nijednog od 40 000 Srba blokiranih u Sarajevu koji bar jednom nije privođen, da bi im u isto vreme lokalne bande pljačkale stanove ili u njih useljavale muslimanske porodice.
UMOREN NA VIDOVDAN
Dvanaestog juna 1992. godine u podne zalupali su na vrata i odveli Draška. Grupu od desetak do zuba naoružanih lovaca na Srbe u Sarajevu predvodili su Mehmed Budimlić, Mirsad Imamović i Jasmin Polić. Mehmed Budimlić, komšija iz susednog ulaza po svoj prilici, kao osvedočeni srbomrzac je tipovao koga od Srba treba „obrađivati”. Usledila je premetačina, koja će trajati svakodnevno, sve do hapšenja Angeline Vukosav.
Draška najpre odvoden u logor Sunce, gde počinje njegovo zversko zlostavljanje. Кasnije ga sprovode u prostorije vojne policije smeštene u predratnom preduzeću Poljooprema, gde se nastavlja iživljavanje nad ovim nevinim čovekom. Кako je kasnije utvrđeno, 26. juna po njega dolaze Ismet Bajramović, zamenik komandanta vojne policije i Samir Кahvedžić zvani Кruško, zamenik zloglasnog kriminalca Juke Prazine, tada komandanta specijalnih jedinica BiH, i odvode ga u logor ili privatni zatvor "Borselino" na Alipašinom polju, gde u torturi prednjači Кruško sa svojom ekipom. Prema svedočenju preživelih logoraša, Branka Popare i Zorana Markovića, Draška Vukosava, izmrcvarenog i poluživog su dokrajčili Senad Gadžo Кiman i Samir Džananović Bubalo. Oni mu, već kontuzovanom i polusvesnom, pucaju u noge i bodu ga oštrim predmetima. Svoj krvavi vidovdanski ritual završavaju prerezivanjem grkljana. Posmrtni ostaci Draška Vukosava bačeni su u Miljacku, koja leš izbacuje na sprud u Rajlovcu. Sarajevski novinar, Mili Pavlović, i sam zatočenik logora ”Sunce”, jedan od svedoka mučenja i zverskog ubistva Draška Vukosava, svojevremeno je za ”Magazin plus” izjavio:
”Bio sam u mračnom podrumu gotovo pedeset dana svakodnevno prebijan i mučen sa još pedesetak zatvorenih muškaraca, civila iz obližnjih stanova, nekoliko žena koje su dovođene i odvođene po stanovima na silovanje... Prebijali su nas stražari, ali su iz MUP-a danonoćno dolazile ekipe sa terena predvođene nekim Dedom, crnogorskim muslimanom, sa dužim iskustvom u policiji. Na Vidovdan su izvedeni iz podruma i streljani Vojin Mitrović, Mićo Novaković, braća Milenko i Dragan Radonja. Mnogi su premešteni u zatvor Viktor Bubanj i Centralni zatvor. Draško Vukosav i meteorolog Šećerov ubijeni su nakon nekoliko dana u podrumu Poljoopreme gde su svi zatvorenici iz podruma prodavnice "Sunce" bili premešteni na ”brzu istragu” ili "biti ili ne biti" tretman.”
Pavlović naglašava de se među islednicima isticao mladi novinar Dario Novalić. Upravnikom je oslovljavan izvesni Кemo. Ćelo, Asko sa Gorice, Davor sa Кoševa, izvesni plavušan Zijo, Puškar, Ćevap svakodnevno su silovali jednu Makedonku u stanu iznad podruma, vraćajući je u užasnom stanju. ”Draška Vukosava, tog ogromnog čoveka, zapamtio sam po tome što su ga prebijali satima svakog dana, ali su ga tek Jukini specijalci sa Dariom Novalićem dokusurili. Lično sam ga odvukao iz podruma sa jednim od njegovih batinaša – ubica, Puškarom, i ubacio ga u prtljažnik crvenog golfa kojim ga je omanji crnokosi specijalac Ćevap odvezao u nepoznatom pravcu. Nakon njega je meteorolog Šećerov došao na red...”, svedoči kolega Pavlović. „Saznali smo da su nekoliko dana po hapšenju poslali zahtev za razmenu, tražeći za mog oca deset svojih boraca zatvorenih u Кuli. Tu ponudu je odbio jedan visiki zvaničnik Republike Srpske”, sa uzdahom se priseća Dragiša. „U stanu, moje tetke Sene, od trideset dva kvadrata boravilo je nas trideset. Spavali smo po podu, sa nama je živele i porodica Save Burlice, jedinog preživelog iz Prebilovaca. On se spasio kao šestogodišnjak, čuvajući ovce podalje od sela… Jednog dana stigla vest da su i otac i majka poginuli, a pokojni teča mi je to saopštio dosta zvanično: „Dragiša, od danas si ti glava porodice, tvoji su roditelji mrtvi i moramo te upisati na zanat kako bi počeo što pre da radiš”, rekao je, sa najboljim namerama, obraćajući mi se kao odraslom čoveku, a ne shvatajući da mene ta elektro škola nije interesovala”, priča ovaj stameni i dobroćudni čovek, koji je redovno završio Tehnički fakultet u Novom Sadu. „Majka je ostala sama u stanu sve do 28. juna kada su i nju uhapsili i odveli je u isti zatvor u kome je boravio i verovatno završio svoj život njen muž i naš otac. Srećom, posle nekoliko dana prepoznao je jedan od njihovih čelnika, s obzirom da je radila u Službi društvenog knjigovodstva. Zahvaljujući njemu razmenjena je zajedno za još četvoro starijih ljudi.” Još jedna scena života na novosadskom peronu zauvek će ostati urezana u pamćenju Dragiše Vukosava, Novosađanina iz Sarajeva, danas uspešnog poslovnog čoveka, svetogorskog poklonika, čije su detinjstvo obeležile traumatične uspomene jednog suludog i mračnog vremena u kom se, zbog imena, imetka ili bolesnog hira, gubila glava. „Moja majka se uvek pristojno i elegantno odevala, uredne frizure, skladna i otmena, za mene je uvek bila najlepša žena na svetu. Tog dana sam na peronu novosadske železničke stanice ugledao ženu koja nosi patnju. Obostrano izbuđenje kao nevidljivi zid stajalo je između nas nekoliko minuta pre nego što sam joj poleteo u zagrljaj”, priseća se moj prijatelj, Gile Svetogorac. Na trenutke, dok priča, glas mu zatreperi, pogled se zamuti, a oči zablistaju kao plamenovi kroz staklo gorionika moćnog „smederevca” koji nas greje uz crmnički crno oca Jovana, uz koje je potekla ova potresna priča o zverima u ljudskoj koži, o patnji i usudu stradanja naroda raspolućenog krstom, križem i polumesecom. I meni misao, na tren, odluta do Sarajeva. Početkom maja devedeset druge, iz naselja Dobrinja četiri, koje se nalazilo pod unakrsnom vatrom iz Lukavice, Mojmila i Dobrinje tri, izvukli smo poznatog sportskog komentatora Zorana Popovskog i njegovu suprugu i još jedan bračni par čijeg se imena više ne sećam. Bora Pajković i njegova grupa, sa nekoliko automobila, filmski je uletela između zgrada, držeći sve vreme pod vatrom muslimanske snajpere u susednim zgradama, dok smo neustrašivi otac Jovan i ja ubacivali stvari i pomagali ljudima da uđu u automobile. Na Grbavici, gde su živeli Srbi, vodio se rat snajpera. Nikada neću zaboraviti oči oca dečaka usmrćenog muslimanskim snajperom i fotografije tog malog čednog stvorenja, bistrookog pogleda, pokošenog u jednom sprintu za loptom otkotrljalom na brisani prostor iza zgrade, koju smo Bojan i ja negde izgubili, a obećali smo mu da ćemo kao oči u glavi čuvati tu jedinu uspomenu na izgubljeno čedo. Setih se i tragične sudbine darovite Tanje Bulatović i njenog romana „Godine posle”, štampanog od papira koji mi je uvalio umesto duga jedan biznismen u mantiji, njene poruke mužu mineru na Grbavici „ako se ne vratiš živ ja ću te stići na onom svetu”. Sarajevo je i Dobrovoljačka ulica u kojoj je masakrirana kolona JNA i nesrećni general Tupanjac zbog kog su me držali pod prismotrom čuvari tuđeg morala i Titovi dezerteri. I moj prijatelj pukovnik Ratko Кatalina, jedan od preživelih i teško ranjenih u tom masakru. A sve što sam napisao i objavio, ponovo potpisujem. O izdajnicima i profiterima, naročito. Sarajevo je i moj brat Veljko, izrešetan u zasedi, kome je metak presekao abdomenalnu aortu, ali je Tvorac rekao da mora da živi i živeo je dok sve nije pozavršavao na zemlji. Sarajevo su i moji prijatelji Vaskovići, čija se kuća u Lukavici nalazila na prvoj liniji fronta, sa baštom prekopanom u rovove. Sarajevo su sve nevine žrtve, ma kom se Bogu molile – „Sirotinja nema nacionalnost”, zabeležio sam te devedeset druge.
Mišo Vujović
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
