Jelena Trivan spada među ljude koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Nekadašnju visoku funkcionerku Demokratske stranke (DS), a danas direktorku "Službenog glasnika" javnost ili voli, ili žestoko osporava. Tako i dan-danas ima onih koji joj zameraju što je otišla iz DS ubrzo nakon što je ta stranka pala s vlasti, optužuju je i da je postala bliska aktuelnoj vlasti.
S druge strane, mnogi o Trivanoj govore kao o sposobnoj, hrabroj ženi i ženi čvrstih principa, koja je državno preduzeće uspela da postavi na čvrste noge. Njeni politički nastupi i danas se pamte, dok ona i dalje izbegava svaki politički angažman. O svemu tome, ali i o mogućem povratku u Skupštinu Srbije ili Vladu, te o stanju na današnjoj političkoj sceni, u kulturi, o prozivkama glumca Sergeja Trifunovića i "rvanju u blatu" Jelena Trivan govori u intervjuu za Kurir.
Da li vam nedostaje aktivno bavljenje politikom? - Nedostaje mi često da glasno izgovorim šta mislim, ali me odmah zaustavi uvid u stanje u javnom prostoru, primitivizam u javnom govoru i mogućnost da moji argumenti budu poklopljeni uvredama. Danas više niko ne želi da sasluša ikakve činjenice i da se suoči sa svojim greškama, već želi da ponizi sagovornika prosto jer argumenti zahtevaju nekakvo znanje, a ne samo pogani jezik.
Hoćete li se učlaniti u Srpsku naprednu stranku (SNS)? Evo, recimo, premijerka Ana Brnabić, koja je takođe nestranačka ličnost, kazala je da razmišlja o tome... - Ne interesuje me partijsko angažovanje, u životu sam se odlučila da radim za državu i za svoje dete. Te sam dečje bolesti prebolela.
Ljudi i dalje, izgleda, ne mogu da vam oproste što ste od, kako kažu, "Tadićeve udarne pesnice" postali neko ko je blizak naprednjacima? - Ti što mene prozivaju znaju da su drugovali sa ubicama, menjali stranke, cepali DS, izdali Borisa Tadića. Zato se trude da mene izjednače sa sobom da bi se manje osećali mizerno. Ja nisam preletač. Napustila sam politiku i radim pošteno posao za svoju državu. Ne za svoj džep i svoj ego gazeći preko svega. Ja sam 1999. izgubila posao boreći se protiv Miloševića, a sada treba da slušam predavanja tadašnje Šešeljeve ministarke i Legijinog drugara. Izvinite, ali da biste nekome nešto zamerili, morate imati kredibilitet za to. Ja nisam cepala sopstvenu stranku, ni rušila onog ko mi je pružio ruku, pa ih sve mogu s mirom pogledati u oči.
Govorilo se nedavno da imate i ministarske ambicije, da želite na čelo Ministarstva kulture... Je li to tačno? - Govorili su mediji, a ja uporno demantovala. Moje ambicije su da napravim veliki i uspešni Filmski centar i da i tamo zabeležim uspeh kao u "Službenom glasniku". U politici vam se svaki uspeh može devalvirati i oduzeti, ovde ne može.
Ipak, šta treba da se desi da vas opet vidimo u, recimo, skupštinskim klupama? - Da strast nadvlada razum, da me nepravda toliko razbesni da opet dobijem iluzornu i detinju ideju da istinom mogu nešto da promenim i nekoga da ubedim da greši. Mučni su mi ovi pokušaji da se svake godine izmišlja novi Beli, a da se od političara prave neznalice i glupaci, a glorifikuju cirkusanti. Rado bih dokazala suprotno ovom talasu amaterizma u politici, ali me, srećom, razum drži tu gde jesam.
Po čemu se razlikuje trenutno stanje u politici u odnosu na period od pre deset godina? Je li se napredovalo ili možda čak nazadovalo? - U međuvremenu se desilo nekoliko stvari. Prvo, političke partije su izgubile mesto u političkom životu unutar opozicije i zamenili su ih parapolitički pokreti i ličnosti. Drugo, politička komunikacija se primitizovala i vulgarno prepucavanje umesto argumentovane rasprave je postalo politički jezik. I treće, nema više programa, ideologije i politike, ljudi ne znaju za šta se zalažu, već samo da su protiv nečega. Mene to užasava. Ta spremnost da stanete u isti red i sa fašistima, i sa antievropejcima i sa primitivcima, a da se zalažete za sve suprotno, moje je najveće razočaranje.
Da li nešto zamerate vlasti i predsedniku Aleksandru Vučiću? Greše li u nečemu? - Pa i predsednik je ljudsko biće i naravno da greši. Da li mi s manje uspeha imamo pravo da sudimo, ne znam. Ali volela bih da se zahvali nekim ljudima bez kredibiliteta i rezultata, kao i da daje češće šansu mladima i obrazovanima, kao i da posle sledećih izbora pojača svoju parlamentarnu grupu.
A kako vidite današnju opoziciju i može li ona da ugrozi vlast? - Opozicija koju ni oni koji je slede neće da vide na protestu, koja moli za reč glumce i omladince i čeka u mraku da joj neko dodeli vlast - nije nikome ni opasnost, ni alternativa.
Ko je tu lider - Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović...? - Koliko razumem, najglasniji je Sergej Trifunović, koji diktira ton opozicije, budući predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG), finansijski najmoćniji je Dragan Đilas, a Boško Obradović je neko čijoj se ideologiji i ponašanju svi povinuju.
U opoziciji je i DS, kojem ste nekad pripadali. Šta se, po vama, dogodilo toj stranci, pa je pala na oko dva odsto podrške? Šta je najveća greška te stranke? - Greška je što je DS zaboravio svoju istorijsku ulogu i veličinu i dozvolio da bude u vlasništvu jednog čoveka, doslovno, i što nema snage da se, kao jedina stranka sa ideologijom, odupre biznismenima i fašistima.
Budite konkretni. U čijem je to vlasništvu DS? - Koliko razumem, sva sredstva DS slivaju se na račun Dragana Đilasa, koji je otkupio njena dugovanja, a DS se čak iselio iz prostorija na Terazijama, iz kojih su kretale sve promene. Tu sada boravi Savez za Srbiju (SZS).
Gde je grešio bivši predsednik DS i Srbije Boris Tadić? - Sa ove istorijske distance, svakako u tome što nije bio svestan međunarodnih prilika i gubitka podrške, unutrašnjih odnosa u stranci i činjenice da su neki potpredsednici postali finansijski i medijski tako moćni da zavisi od njih i što je puštao da svako u svom "ataru" vodi sopstvenu politiku, uglavnom na štetu građana.
Uskoro vam ističe mandat. Da li ostajete na čelu "Službenog glasnika"? - Konkursna komisija, pa potom i Vlada, koje su me i prethodni put postavile, odlučiće da li sam se vodila tako da treba da nastavim. Rezultat je ono što niko ne može da vam oduzme, a brojke su neumoljive. Ovo je zlatno doba "Glasnika", nijedan moj prethodnik nije imao ovakvo poslovanje, dobit, književne nagrade. "Službeni glasnik" je postao primer uzornog i odgovornog poslovanja, a ja proglašena najboljim menadžerom. Najviše se, ipak, ponosim dvostrukom titulom izdavača godine na Sajmu knjiga i uzastopnim izdavačem godine u Crnoj Gori.
Da li žene i u 21. veku moraju - za razliku od muškaraca - da dokazuju da na visokim funkcijama mogu biti uspešne? - Naravno da nije isto ženi i muškarcu na visokim pozicijama. O uspešnoj ženi se govori kao o događaju i incidentu, a ne kao o pravilu. Naročito u biznisu. Žene u politici najčešće su u medijima, gde brane svoje kolege, ali ne i u glavnim polugama vlasti. Stoga je važna poruka to što imamo ženu na čelu izvršne vlasti, a volela bih i da ih je više u velikim javnim preduzećima i kompanijama.
Odnedavno ste i na čelu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije (FCS). Šta je presudno da neko dobije novac za snimanje filma? Pitam vas to jer je - kao recimo u slučaju "Mezimice" - bilo optužbi da je nekim autorima navodno uskraćen novac zato što su hteli da snimaju "antisrpske filmove", pominjali su se i politički pritisci... - Kriterijume za odabir filmova prave komisije sastavljene od filmskih radnika, moj je posao da upravljam radom institucije, a ne da biram ili snimam filmove, i da se staram da se to radi u skladu sa zakonom. A kad neko ima problem i sa sopstvenom ekipom i krši ugovor s državom, naravno da će pribeći tome da od sebe pravi žrtvu i disidenta. Ali to je konačno svima jasno da je slučaj "Mezimica" izmišljena priča da bi se zataškala istina. Niko u FCS nema pravo da zabranjuje filmove, niti bi mu to palo na pamet. Ali ima pravo da prekine javašluk da se državne pare zloupotrebljavaju, rokovi probijaju, ugovori ne poštuju... I iza oba ova stava čvrsto stojim.
U poslednje vreme veliki uspeh beleže i domaće serije. Da li ih pratite i koje biste posebno izdvojili? - Čini mi se da su se same izdvojile serije poput "Korena", "Bese", "Jutro će promeniti sve", posle velikog uspeha "Ubica mog oca" i "Senki nad Balkanom".
Znam da fanatično pratite medije. Šta fali srpskim televizijama? - Nedostaje im obrazovnog programa, zanimljivih naučnih programa, edukativnih kvizova, a najviše programa za decu i mlade, koji bi bili u skladu s njihovim interesovanjima. Umesto što se sablažnjavamo što današnje generacije vole Baku Praseta, a ne seriju "Neven", bolje bi bilo da nađemo način kako da s njima komuniciramo.
Danas će mnogi za stanje u kulturi i delimično u medijima optužiti rijaliti-program, laku zabavu, turbo-folk... Godinama to slušamo. Šta vi na to kažete? - Kažem da je to bežanje od odgovornosti. Pa to je kao da ja kažem da mi ne izdajemo više umetničke knjige zato što drugi izdaju Kiju. Moj odgovor na lošu literaturu je bolja ponuda. Verujem da su dobre serije gledanije od svakog rijalitija, samo je građanima potrebno ponuditi alternative. U slučaju kada svako domaćinstvo ima više od 100 kanala, kada Srbija ima 200 izdavača, Javni servis, obnovljene muzeje, digitalizovane bioskope po Srbiji, "Parovi" svakako ne definišu srpsku kulturnu scenu.
O državnim pitanjima Kosovo, Kosovo i Kosovo Šta su trenutno tri najveća problema Srbije? - Kosovo, Kosovo i Kosovo. Bez rešenja tog pitanja nema regionalne bezbednosti, evropske budućnosti i stabilne ekonomije.
Jeste li optimista kada je reč o rešenju kosovskog pitanja? - Optimista sam da su svetske sile shvatile da je ovakvo stanje neodrživo i da ne mogu naprosto da verifikuju rezultate bombardovanja iz 1999. kao konačno rešenje. Umereni sam optimista kada je reč o svesti naših građana da zamrznutog konflikta nema i da moramo ići u susret nekom rešenju ili ostati bez svega.
Da li vam se čini realnom prognoza da bi Srbija mogla u EU 2025? - Mene trenutno više zanimaju prognoze kako će EU izgledati kada stigne vreme našeg učlanjenja i kako će se dalje odvijati preraspodela moći među velikim silama.
O prozivkama Neću u blato, Trifunoviću ne odgovaram Zašto ste oćutali na nedavne prozivke glumca Sergeja Trifunovića, koji je pozvao vas i članicu REM Oliveru Zekić da se gole rvete u blatu. On je, inače, i ovih dana u žiži interesovanja jer je izvređao i novinarku nazvavši je kurvom... - Pa ja bih poništila svoje vaspitanje i obrazovanje, sve u šta verujem kad bih postala deo blata, pljuvala i vređala ljude, obraćala se psovkama i uvredama. Ne pada mi na pamet da to radim i ne postoji ništa što bi me dovelo u poziciju da izgubim obraz i dostojanstvo. Ne odgovaram na to, niti ću.
Koliko čitavo društvo treba da zabrinu sve češći pozivi na nasilje, najniže uvrede...? - Mnogo, jer smo prestali u sagovornicima da vidimo ljude, već vidimo protivnike koje treba poniziti, uvrediti, uništiti. Polarizacija sa elementima nasilja je ono što definiše srpsko društvo danas, i to treba da nas plaši.
(Kurir.rs./B. K.)
