Život mi je već dugo bio besmislen. Tog dana je bilo sunčano, stiglo proleće, ali se ja nisam osećao lepo... Seo sam u zemunski park, popio dva piva i rešio sam da se ubijem. Ušao sam u petnaesticu, autobus, i dovezao se do Brankovog mosta. - Preskočio sam ogradu i bacio se u Savu. Nisam imao strah, nisam previše razmišljao. Odmah sam skočio. Za tren sam pao u vodu, bilo je ledeno. Plivao sam, plivao... Mahao rukama, hvatao vazduh i rekao sebi: Šta to uradi, budalo jedna?
Kajanje i nada To je bilo tačno pre tri godine. Danas je Aleksandar (52) srećan što je živ i više ne pomišlja da digne ruku na sebe. S njim razgovaram u stacionaru Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Padinskoj skeli. Da mi nije ovih divnih lekara, tehničara, sestara, kaže, boga pitaj gde bih završio. Šta se to mota čoveku po glavi u trenutku kad pada s mosta, pitam ga. - Prošle su mi slike celog života. Najviše iz detinjstva i svega onog što je bilo lepo. I što mi je nedostajalo. Težak mi je život bio. Bio sam i na ratištu, umrli su mi roditelji, nisam se ženio, imao decu. Taložilo se nezadovoljstvo, tuga, depresija. Ostao sam i bez posla, stizali su računi, sve se gomilalo, a ja nisam video izlaz. Malo-pomalo, smanjivala mi se volja za životom - priča Aleksandar.
Okidač Da li se, pored usamljenosti i nezadovoljstva, desilo nešto što je moglo da bude okidač, pitam ga. - Pa jeste... Malo pre toga sam dobio račun za struju. Nisam imao novca da to platim, dug se nagomilao posle zime, a ja ostao bez posla. Očajan sam bio. Nisam imao ni sa kim da razgovaram, da podelim svoje nedaće. Da sam još tada potražio pomoć stručnog lica, sve bi drugačije bilo, izvukao bih se još ranije, bez pokušaja da dignem ruku na sebe - kaže naš sagovornik. Pošto je lično prošao kroz ovo strašno iskustvo, može da oseti kad neko ima slične namere. - Primećujem kad su ljudi skloni suicidu, imam osećaj za to. Ja onda, koliko mogu, reagujem, porazgovaram sa tom osobom, ali najpre je uputim na stručnjake iz ove klinike - iskren je Aleksandar.
Razgovor i terapija Nije sramota potražiti pomoć
Kada je Aleksandar pokušao samoubistvo, odmah su došli policijska patrola i Hitna pomoć, a on je završio na Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević". - Sva sreća da sam tako došao do lekara. Oni su mene spasli. Apsolutno se nisam stideo da im ispričam sve i da im tražim pomoć. Ovde je osoblje jako stručno i svako ko ima neke probleme ili zle pomisli kakve sam ja imao treba da dođe na razgovor i terapiju. Od tada sam njihov pacijent. Sada dolazim na dnevnu terapiju. Stignem oko sedam ujutru, razgovaramo, družimo se, radimo, ručamo i tako svaki dan osim vikendom - kaže Aleksandar i dodaje da mu je uz terapiju i razgovore s psihijatrom život stabilan.
Poziv Pričao s kolegom
Dok je koračao preko Brankovog mosta, Aleksandar je rešio da obavi i oproštajni razgovor. Nije želeo da pozove nekog bliskog, svog kuma i najbolje prijatelje, da ga ne bi odgovorili od samoubistva, već kolegu s posla. - Pozvao sam jednog kolegu, rekao sam mu da mi oprosti ako nešto nije bilo u redu i da to prenese i drugima. On nije ni slutio šta planiram da uradim, čak se i šalio sa mnom - kaže Aleksandar.
Silvija Slamnig
