EKSKLUZIVNO! BIVŠI TUŽILAC ZA RATNE ZLOČINE VLADIMIR VUKČEVIĆ: Oluja dogovorena, niko nije odgovarao!

Hrvatska akcija „Oluja“ iz 1995. godine, tokom koje je iz te zemlje proterano oko 250.000 Srba, najveći je genocid na prostoru bivše Jugoslavije. Postojao je dogovor hrvatskog i srpskog predsednika - Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića. Na kraju niko nije odgovarao, a genocid je najteži ratni zločin.

Ovo u nastavku ispovesti za Kurir tvrdi bivši srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, koji, osim o Hrvatskoj, govori i o zločinima nad Srbima u Bosni i Hercegovini (BiH) i na Kosovu i Metohiji (KiM).

Zašto su zločini nad Srbima u Hrvatskoj prošli skoro nekažnjeno? Najpre mislim na „Oluju“ iz 1995. godine, kad je proterano oko 250.000, a ubijeno bezmalo 2.000 Srba.

- Hrvatski general Ante Gotovina je za to najpre bio osuđen na 24 godine zatvora, pa je posle oslobođen, a suština je u ovome: postojali su takozvani topnički dnevnici, iz kojih se moglo videti dejstvo hrvatske artiljerije, o planiranim i izvršenim gađanjima, tu su bili izveštaji... Po tome se moglo utvrditi da li su gađani legitimni vojni ciljevi ili su gađali nasumice, što je ratni zločin. To je ključno, ali Hrvati to nikada nisu hteli da dostave Hagu.

Pa ni Srbija nije baš tako rado htela toliko toga da uradi, ali je na kraju ipak ispunila gotovo sve obaveze u saradnji s Hagom. Zašto je Hrvatska izuzetak?

- Kad god sam s hrvatskim tužiocem Mladenom Bajićem bio u Hagu, mene su tužioci Karla del Ponte i kasnije Serž Bramerc prvo pitali: „Gde je Karadžić, gde je Mladić“, a njega: „Gde su ‘topnički dnevnici’?“ Mi smo naše obaveze ispunili, ali je odjednom prestalo interesovanje za te dnevnike. Zašto - ne znam. Ali mislim da je to ključno za oslobađanje Gotovine. Inače, ja sam se stalno šalio sa kolegom Bajićem da je njemu bilo lako da hapsi Gotovinu na Kanarskim ostrvima, videlo se da je sve bilo namešteno - to je ona scena gde preplanuli Gotovina pije „dom perinjon“ sa nekom zgodnom ženom - a mi smo se stvarno ovde jurili s Mladićem po nekim zabitima, napuštenim vojnim objektima...

Kako definišete „Oluju“?

- Po mom mišljenju, najveći genocid na prostoru bivše Jugoslavije je „Oluja“, u kojoj je sa svojih ognjišta u Hrvatskoj proterano oko 250.000 ljudi. Postavlja se pitanje ko je to izvršio i uz čiju pomoć. Zna se, a i očigledno je da je to bilo dogovoreno. Tu imamo učešće srpskog i hrvatskog predsednika Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, odnosno njihov dogovor, a sve uz asistenciju Amerikanaca. Mi smo do toga došli, ali zašto to nije istraživano dalje?! Na kraju niko nije odgovarao za „Oluju“, a genocid je najteži ratni zločin. Moram i ovo da kažem: Srbija je član Ujedinjenih nacija (UN) i moramo da poštujemo odluke međunarodnih organa. Pa ako je međunarodni sud rekao to što je rekao za Srebrenicu - da je izvršen genocid - onda je to tako. Ali Srbi nisu genocidni narod, postoje samo pojedinci koji su izvršili genocid. Srbiji nije ni imputirano da ima bilo kakvu krivicu za događaj u Srebrenici, nego je samo pomenuto, uzgred, da je možda mogla da učini više da to spreči. Ne postoje genocidni narodi. Nemci nisu proglašeni za genocidni narod zbog Holokausta, kao ni Turci, koji su pobili milion i po Jermena.

Pređimo na BiH. Kako je Naser Orić, ratni komandant jedinica Armije BiH, u Hagu prošao nekažnjen za zločine nad Srbima?

- Zločini za koje je on oslobođen su izvršeni, ali Hag nije imao čvrstih dokaza. Iza Orića je mnogo žrtava. Inače, po pravilima, kada Haški tribunal nešto radi, tu pravosuđa iz regiona nema šta da traže. Ali mi smo u BiH našli jedan lokalitet koji Hag nije „kontaminirao“ - mesto Zalazje, gde je Orić ubijao. Tu je ubio sudiju Slobodana Ilića, kojeg je prvo bajonetom udario u oko - on nije ni pisnuo - pa ga je onda zaklao. Krenuli smo u istragu i raspisali poternicu, posle čega je bio uhapšen u Švajcarskoj, ali je izručen BiH, sa čim sam se složio, jer je bila manja verovatnoća da će ga nama dati. Imali smo svedoka, njegovog ratnog druga, kojem smo ovde dali našu zaštitu... Triput smo ga ženili, ali treći put se oženio nekom koju je Orić namestio. A mi smo bili neoprezni, to nismo utvrdili pre toga i tako je taj svedok propao.

Kurir je otkrio da Orić dolazi u Srbiju u lov iako je na poternici...

- Da, znali smo gde ide u lov, s kim se dogovara, sve smo to pratili, ali smo kasno dolazili do informacija kada će doći. Jednom ga jedan naš poznat čovek, s kojim je brat po oružju, zove ovamo, a Orić mu kaže: „Ne, ajde da idemo na Konjuh planinu, idemo na medvede...“

Nekažnjeno su prošli i mnogi zločini na KiM. Da li će sud za zločine Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koji počinje s radom, uspeti da donese pravdu za srpske žrtve? I da li će se izboriti s pritiscima?

- Nadam se da će izboriti s pritiscima. Saslušano je više od 400 svedoka, koji su dosta ubedljivo svedočili o „žutoj kući“, kao i ostalim zločinima nad nealbancima na KiM. Zasluge za osnivanje tog suda pripadaju našem Tužilaštvu za ratne zločine i radu na istraživanju slučaja „žuta kuća“. Kad smo krenuli to da istražujemo, išlo nam je naruku što je Haški tribunal, idući tragovima zločina jednog od komandanata OVK Ramuša Haradinaja, prešao na teritoriju Albanije - iako je imao mandat da se bavi samo zločinima u bivšoj Jugoslaviji - i naišao na tu „žutu kuću“. Tu su videli tragove medicinskog otpada, sve su fotografisali, ali su tamo ljudi tvrdili da su tragovi krvi od životinja... Na terenu su bili haški istražitelji, u pratnji Unmika, forenzičar i jedan američki novinar. Kasnije sam, preko Saveta bezbednosti UN, dobio taj njihov zapisnik, konsultovao sam se ovde s nekim našim medicinskim stručnjacima, koji su mi kazali da su na tim fotografijama neki medikamenti koji služe za opuštanje mišića prilikom transplantacija... Sve je posle otkriveno. U „žutoj kući“ su uzimani organi - jetra, pluća, bubrezi, srca, čak mislim i rožnjače. Time se trgovalo. O svemu tome sam obavestio Dika Martija, tadašnjeg izvestioca Saveta Evrope. Dvaput sam se s njim sastao - u Beogradu sam mu predao kompletan materijal koji smo prikupili, a kasnije me je zvao u Cirih da mu još neke stvari pojasnim. Posle je Marti izašao s rezolucijom o trgovini ljudskim organima na Kosovu. U potpunosti je potvrdio sve ono do čega smo mi došli.

Gde je Haradinaj u svemu tome?

- Haradinaj je među glavnima za zločine. Mislim da sada ima dosta dokaza protiv njega, a bilo je, po meni, i ranije dokaza da je činio zločine. Mada, visoko je i Hašim Tači. Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali neke stvari o Tačiju, jer je on bio njihov favorit. Mislim da su se razočarali u Tačija.

Svedoci albanskih zločina postoje, ali problem je njihova zaštita.

- To je glavni problem, to sam rekao i Diku Martiju. Haradinaj je najopasniji, likvidirao je 20 svedoka... Jedan čovek s Kosova se navodno obesio u parku u centru jednog nemačkog grada. U Podgorici su jednog svedoka likvidirali tako što su ga, u jednosmernoj ulici, pregazili džipom, pa se vratili u rikverc da ga overe. Kad dođu do saznanja da bi neko eventualno mogao da se pojavi kao svedok, prvo mu šalju opomenu, nude mito, zastrašuju, zatim sledi otmica člana porodice ili njega... Pa na kraju ide likvidacija svedoka ili nekog iz porodice.

Neke grobnice u kojima se nalaze posmrtni ostaci otetih pa ubijenih Srba sa KiM ni danas nisu ekshumirane.

- U Albaniji, prema našim saznanjima, na 11 lokacija su posmrtni ostaci žrtava. Tražili smo od tamošnje tužiteljke da zajednički to proverimo, ali mi uopšte nije odgovorila na zahtev. Preko medija mi je odgovorio tadašnji albanski premijer Salji Beriša rekavši da je to, misleći na mene, izmislio neki „patološki um“.

RAZJASNIO: O NAPADU NA KOLONU JNA U DOBROVOLJAČKOJ U SARAJEVU Ganić pušten zbog prepiske srpskog MSP i Bošnjaka

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, specifičan je slučaj ratnog člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića. Naša država ga je potraživala zbog zločina iz 1992, kada je, tokom napada na kolonu vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, stradalo više desetina njih. Uhapšen je 2010. u Britaniji, ali je ubrzo pušten, i to, kako kažu, zbog greške Srbije. Dajte, razjasnite ovaj slučaj...

- Postupak ekstradicije je jednostavan: neko može biti izručen državi koja ga potražuje samo ako je ono za šta se tereti krivično delo i u zemlji u kojoj je uhapšen, zatim ako nema diskriminacije u tom slučaju, kao i da nema političke motivacije. Bio sam triput na sudu u Londonu nakon što je Ganić uhapšen, četvrti put nisam otišao, ali tada se pojavio Damir Arnaut (savetnik tadašnjeg člana Predsedništva BiH Harisa Silajdžića, prim. nov.) i pokazao SMS prepisku sa našim visokim činovnikom Ministarstva spoljnih poslova. Tačnije, pokazao je prepisku u kojoj piše da ovaj naš traži od Bošnjaka da podrže rezoluciju našeg parlamenta da se u Srebrenici desio ratni zločin, a da će zauzvrat uticati na mene da se složim s predlogom da se Ganić pusti da se brani sa slobode. Sud kaže - ovo je politički slučaj. I puste ga na slobodu. A kad je Ganić mene video u sudnici, pale su mu naočare. Tražio sam tad da se izmesti iz prvog reda, gde je sedeo kao neki gospodin, i da ode na mesto koje je inače predviđeno za privedene, a to je kao neki kavez bio...

Kurir.rs/Boban Karović Foto:

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: